Хамлет

Главни јунак је дански краљевић, изузетно сложеног лика који не преузима ништа конкретно да би осветио смрт свога оца. У почетку је оклевао и био веома пасиван. Ипак, да није слабић показала је сцена када веома брзо пробада мачем министра Полонија, а затим шаље бивше другове Розенкранца и Гилдестерна у врт, а самог краља Клаудија не убија одмах, зато што очекује повољну прилику, а исто тако жели да га мало мучи неизвесношћу. Хамлет сматра да му освета нема никаквог смисла, зато што су људи покварени и да их ништа не може повредити. Он је тешко прихватио изјаву духа да му је отац убијен. Од тог тренутка, у Хамлету се одвијала унутрашња драма јер мора да се одрекне својих убеђења, да би извршио освету. Он је још од раније сумњао да му је стриц убио оца, али није био сигуран у то све до појаве духа. У Хамлетовом лику долази до удара два система, моралних и духовних вредности, где он као син мора да се одрекне да би прихватио ратничке очеве ставове, осећа одбојност према тражењу духа да освети свог оца и сумња да ће бити довољно способан да то извриши. После сусрета са духом оца, Халмет остаје у стању психолошке напетости, његов одговор је неповезан, говори сам са собом, другачије се понаша и увек и у сваком тренутку код Хамлета се не зна шта је лудило, а шта претварање. Све је то почело на двору, када су војници на стражи видели духа и обавестили Хамлета, који се после сусрета са духом прави луд и прва хипотеза је да он то чини намерно и користи своје лудило да може слободно да критикује краља и краљицу. Хамлет открива у другом монологу да га тишто што се мајка после два месеца преудала: „О слабости људска, име ти је жена.“. Затим каже да су на свадбени сто изнешени колачи са даће, јер је његова мајка веома штедљива. Полоније закључује да је Хамлет луд и пргав јер је полудео од љубави за његовом ћерком Офелијом. Клаудије је у једном тренутку позвао Хамлетове другове са студија Розенкранца и Гилдестерна да га испитају зашто се тако чудно понаша. Краљица је мислила да је он луд због очеве смрти и њене ране преудаје. Кад је угледао своје другове са студија, Хамлет их је питао шта су то згрешили кад су дошли у Данску, у тамницу. Хамлет зна да је пријатеље послао краљ. Показао им је сцену коју је сам осмислио, како краљ умире у башти док спава отрован. Све то је урадио како би осветио очево убиство, као и да би дао до знања краљу да зна шта се тачно догодило и да му је он отровао оца, исто што је и обећао да ће урадити када је причао са духом. Клаудије је сретан што га је Хамлет позвао на представу, а врхунац унитрашњих двојби Хамлет изражава у монологу који почиње: „Бити или не бити, то је питање.“ После представе, краљ је послао Хамлета са другарима у Егнелсу, заједно са поруком да га енглески краљ погуби, пошто је Хамлет опасан. Икао је Хамлет сам то знао, веровао је својим другарима да то неће учинити. Леарт је чуо да се његова сестра Офелија удавила, па се вратио из Француске да би осветио своју сестру и оца. Хамлет и Леарт су почеки да се боре, а краљица је узела пехар у коме се налазио отров и испила, тако да се отровала и умрла. Хамлет и Леарт су у току битке заменили мачеве и Леарт је пао мртав, зато што је мач био премазан отровом. Мртва мајка и могућност да буде убијен, активирају Хамлета да убије Клаудија. То је у урадио. Племство и народ сматрају да је Хамлет урадио праву ствар и одају му пошто, јер се показао као прави краљ, што показује да су и симпатије народа на страни правог престолонаследника Хамлета.

Само једном се живи

Неки људи не схватају шта значи живот и олако га схватају. Не умеју да цене највећи Божији дар, нешто, где немаш другу прилику.

Живимо у свету где се већина тога пореди са новцем. Ако се питате зашто, рећићу вам да су људи постали похлепни, незахвални, безобразни. Ово више није као некад што је било, кад су људи чинили услуге, помагали једни другима и нису били љубоморни на остале ако неко успе, већ сад свако гледа само себе. Свуда у свету, тако исто и у овде у Београду, дешавају се разне пљачке, убиства. Сви ти људи који раде тако нешто, сигурно нису свесни цене свог живота. Нису свесни да не постоје паре које могу да купе људски живот. Такође нису свесни да не постоји друга шанса за живот, јер се само једном живи.

Ја на све то гледам тотално другачије. Богаство не мерим новцем, новац је потрошан. Више гледам на своју породицу, колико тога могу да учиним да они буду срећни и поносни на мене, јер ако не искористим прилику за то, имаћу мање шансе да урадим нешто слично кад одрастем. Знам колико су тешка времена, колико се људи, првенствено моја породица жртвује и мучи, како би зарадила новац, да би могли боље да живимо. Али, кад боље размислим, постоје људи који немају никога, који немају ништа. Људи који живе за данас, јер не знају шта ће бити сутра, ако данас не преживе, то сутра неће ни дочекати. Тек онда схватим, да поред свега, нису битне материјалне ствари, да сам срећна због своје породице јер имам оне најближе поред себе.

Некад треба стати и добро размислити о свему. Направити границу и схватити шта је оно што те чини срећним, поносним, што те одржава у животу. Не треба правити лоше потезе, мада се то дешава јер људи нису безгрешни. Само се треба потрудити да пре свега, добро рамзлисиш о свему, колико је то добро за тебе и околину. Треба се борити за оно што волиш, бити поштен, имати чисту савест, јер живот је само један.

By Aleksandar.C

То разумемо само нас двоје

Свет је онакав какав јесте и ми га не можемо променити, али постоји особа која је ушла у мој свет и тотално га је променила. Сви би се сложили да је за љубав потребно двоје, у мом свету смо то он и ја.

Упознала сам сам много људи, различитог изгледа, са различитим нагласком, понашањем. Али све те особе у мени нису пробудиле ништа посебно сем лепог пријатељства. Док се једног дана није појавио дечко, који би био кривац за сва дешавања која су се у мени одвијала. Лептирићи у стомаку који су били толико јаки, да сам имала осећај да ће ми стомак експлодирати. На први поглед, није се разликовао од мојих пријатеља, познаника. Једноставно, његов поглед ме је терао да се насмејем као никада пре. Други нису могли да разумеју, зашто се нас двоје стално смешкамо чак и кад нисмо изговарали ни једну реч. Мислилу су да смо пролупали, да се понашамо као деца, али једноставно, тај осећај је предиван и неописив. Поред свега, он је једини који може да ме разуме, да схвати када треба да ме загрли иако ја то не затражим од њега. Да ми пружи све што ми је у том тренутку потребно, љубав, другарство, савет. Као што сам рекла на почетку "за љубав је потребно двоје", такве особе међусобно разумеју све оно што други не могу ни да замисле. Љубав је једна дивна ствар, дивно осећање. Али најлепше је од свега кад имаш некога ко је поред тебе да те подржи у свему и буде ти ослонац у животу.

Понекад је довољан само један његов поглед, осмех и загрљај, осећај да постоји да је ту поред мене. И није нам важно да ли то други могу да разумеју или не, то разумемо само нас двоје.

By Aleksandar

Моја генерација у моралном искушењу данашњице

Као што сви добро знамо, централне вредности морала су добро, исправно и праведно. У данашње време се јако мало људи придржава тих правила. Због тога у овом друштву јако мало можете наћи људе са правим вредностима. Поставићу се из сасвим неког трећег угла и описаћу моје мишљење, о мојој генерацији.

Рецимо овако, да особе мог узраста много зависе од мишљења свог друштва. Исто тако, већина порока се јавља такође у таквим друштвеним заједницама, где слабије особе, мислим ментално лабинле, покушавајући да се уклопе у друштво и раде неке ствари које нису добре првенствено за њих, у неким ситуацијама и за околину. Јако су ретки људи са моралом, који све раде исправно, којима није стало до туђег мишљења, већ имају неко своје које не желе да прекрше. Због тога могу рећи да се велики број младих људи одаје тешким пороцима као што су дрога, алкохол, коцка не размишљајући да ли је исправно. Генерално гледајући, много тога се променило од како су наши родитељи били узраста у којем смо ми сада. Не кажем да тада није било кршење морала и да неки људи нису мање ценили ствари, већ да се знао основни ред, неко правило које се поштовало. Исто то је данас скоро изумрло, јер сви гледају како ће се извући из нечега, а немају оно у себи што би их натерало да помогну другима.

Људи који умеју прво да цене себе, па друге око себе и све што раде, раде исправно и праведно су људи у правом смислу те речи. Човечански је помоћи, понудити се за помоћ. Треба бити поштен и искрен у својим намерама, јер сви смо ми људи, а мало ко је човек.

Моја душа пати

Моје уверење је да човек, никада не би био чиве да у себи не садржи нешто духовно, нешто што га испуњава. Душа је нешто што не може да се опуше, нити докаже, али ипак постоји у нама и чини нас таквим каквим јесмо.

Не бих могао да се сложим са тим да моја душа пати, иако сам изабрао ову тему. Зашто? Зато што у мени пак постоји нешто што је много више од патње, много лепше и прихватљивије. Нешто за чим жуде људи, а нису свесни да имају таман толико тога, да не би патили. То је срећа. Не бих волео да ми душа пати, из разлога што бих вероватно био душевно, емотивно и на било који други начин сломљен. Патња је нешто најгоре што човек може да осети. Имао сам прилике да осетим то, из неких животних искустава и не бих је препоручио никоме. Тачније, волео бих да се никоме то не деси, да никад не осети шта је бол. Наравно, као пубертетлија или како би старији људи рекли клинац, имам неке жеље или неке изгубљене снове, тренутке за којима би већина мојих вршњака рекло да „пати“ за тим. Међутим, ја много зрелије и другачије гледам на то, као што сам рекао, патња је једно, а ово за мене би била само жеља или нешто што бих волео.


Можда ћете мислите да сам промашио тему, свако од нас има другачије, своје мишљење. Ја ипак стојим при томе да никад нико не би требао да пати на тај начин, из разлога што је то неподношљиво. И сви би требали да разграничимо неке ствари, како би били свесни и схватили шта су жеље, могућности, шта је то за чим трагамо, али никад то не сврставати у душевну патњу или неки други сектор бола.

By Aleksandar

Opis jedne poznate licnosti- Ellen DeGeneres

This essay was the hardest one that I’ve written, because we had to choose only one person that makes our lives, the person who is our role model.

Well, it was difficult. I was thinking of writing about a family member but I said;”No, everyone will probably write about that.” So I came up with an idea to write about one of the most influential person in! USA Can you guess who? No, it’s not Beyonce, Justin or anyone of these “pop stars”.

It’s Ellen DeGeneres, the funniest, kindest person I ever know. I mean even her surname DeGeneres rhymes with generous, who has that?

As for her appearance she is quite simple. She has short blonde hair with brown highlights. Her eyes are watery blue like ocean. She is of medium height. She doesn’t wear a lot of make-up and her style is quite simple. She is always wearing jeans, a polo shirt or a blazer with a pair of good quality leather sneakers. Even though she doesn’t look like a Victoria Secret model she made it to become a COVER GIRL.

You don’t need to be dying to eat, or wear a lot of make-up to be beautiful. Because make-up can only make you look pretty on the outside, it can’t cover up a bad personality.
I think that’s a great example to all girls around the world.
I don’t know if there are words to describe her character, but I will try my best.

She is the funniest person. Every time I watch her show I burst out laughing and i laugh until my face aches. That’s why i love her! She always makes my day. She talks about the usual things in our life like everyone else does but in a funnier way. She also talks about insane things that drive us crazy and her delivery makes it even more hilarious. She is honest, enthusiastic, caring, and optimistic she always tries to find something interesting and positive in everything even though that’s the most boring obnoxious thing ever! She seems like a friendly, outgoing, open-minded person. A person who never lets people get her down ,always encouraging herself to keep doing better and better because HATERS ARE HER MOTIVATION.
She is an animal lover, of course a vegetarian.
All these years since I’ve been watching her she taught me to treat people the way they want to be treated, to not be embarrassed by who you are because people are going to judge you no matter what you do.
If I keep listing her characteristics there may be no end because she is like a book that never ends.

By Makbula 

Otisla je...

"Dok sam stojao na kisi i gledao kako se njenim lakim koracima uzdize,sa njim,pozlilo mi je.Nesto mi je pritiskalo grudi i nije mi davalo disati.Mozda je to samo kajanje jer sam je oterao od sebe,tog zemaljskog andjela.Uzeo sam joj dusu,a ona je zauzvrat od Boga dobila dve.Izgubio sam bitku bitnu kao rat.A bice ih jos ovakvih!-Rekoh sebi...Ali zelim da ona bude u njima.Da se borim za nju i njene prelepe oci.Ali ona ide..zauvek.Dok sam ih gledao,video sam da je kapi kise zaobilaze,osecao sam da su njeni obrazi vreli,a da njeno srce preskace neke otkucaje.Mogao sam pretpostaviti.Zeleo sam da mi je Bog vrati,ali,to nije bilo moguce.U par navrata video sam da se zeli okrenuti,ali nije.Nastavili su hodati dok ih magla nije pokrila u potpunosti.TO je bilo to.Duboko u mom srcu je ostala,a nakon toga ja vise nikada nisam bio isti.Sada mrzim novembar i onaj hladan dan kada sam je upoznao.Uspomene iz godine u godinu naviru,i postaje mi teze.Kao da je te noci neka magija ovladala mnome..i promenila me."



By Selma

Poznavati druge je mudrost, poznavati samog sebe je vrhunska mudrost

Izreka kaze, covek se uci dok je ziv. Na zivotnom putu prolazimo kroz razna iskusenja i prepreke, koje naposletku izgrade osobe zrele za zivot.

Kriminal, prostitucija, narkomanija, sve vise uzimaju maha i zauzimaju veliko mesto u nasoj stvarnosti, i u korist tome neznanje, strah i bekstvo od odgovornosti predstavljaju dobru podlogu za razvoj takvih dela.

U ovakvom svetu, upoznati neku osobu i procitati je zaista predstavlja vrlinu. Iskrenost je postala retkost i svako iz nekog svog razloga, bilo da je to iz straha, nosi neku masku. Da bi se videlo stvarno lice zaista treba biti mudar…

Ovo je nasa stvarnost, to je neoboriva cinjenica. Ali mi smo deo te stvarnosti, deo drustva. Nista nije savrseno, to stoji, ali bi svako pre nego sto pocne, pre nego sto osudi druge, trebalo da pogleda sebe, zaviri duboko u svoju dusu. Jedino tako ima pravo na osudu, ili hvalu. Ako to uspe zaista je pobednik.

Takvih ljudi je malo, ali su upravo oni pravi pobednici, jer poznavati samog sebe vrhunska je mudrost.


By Freddy

Detinjstvo

U mom detinjstvu nikada,i dan danas,ne cujem glasa.A neko mi je nesto rekao...Plakala sam,ali nisam.Teske detinje suze su padale,ali su se brzo sasusile i nestajale u meni duboko.Bolelo me je,ali nije.Bol je bila dugotrajna,mogu reci,pa sam zato otupela i zaboravila na bol.Svaki dan su nova iskusenja dolazila kao oktobarske kise..cesta,,ali zaboravljena.Nisam spavala,i nisam jecala,to cu sebi reci.Nije me bolelo niti sam se razocarala u zivot prerano.Ljudi..zli su,ali nisu.
Odlucih da je svaka noc nova pobeda za mene,a svako jutro novo rodjenje. :)
I eto mene,ovo pisem vama,jer mozda tako jedinu utehu imam.Pisem,i osecam.

By Selma