недеља, 04. децембар 2016.

Biti uspešan u životu



Slušajući o drugim uspešnim ljudima me inspiriše da isto tako i ja budem jednog dana na toj listi. Volim slušati priče o ljudima koji su svojom voljom i napornim radom bez ičije pomoći uspeli raditi i baviti se baš onim što žele.
Svakom čoveku je uspeh individualna stvar i ono što se meni čini uspešnim, nekome neće i obrnuto. Što je sasvim u redu, jer bilo bi monotono da svi isto razmišljamo. Luksuzna kuća je nekome san, zdravlje je bolesnom jedina želja, dobar posao i završena škola je nekoj osobi glavni cilj. Ne može se sa preciznošću reći za nekoga da nije uspeo u svom životu samo zato što naša načela nisu ista.
Brinuti o tome da li je neko bolji od nas u određenoj oblasti neće nam doneti mir, već samo uzrujanost i nervozu, pa tako nećemo pokazati svoj potencijal i razmišljajući o onome šta je druga osoba napravila propustićemo možda naš voz za dobru priliku. Po mom mišljenju, biti uspešan, znači ne obazirati se na druge ljude jer uvek će biti neko ko je iole brži, bolji ili pak pametniji, nego je potrebno dati svoj maksimum. Trud može nadvladati talenat.
Uspeh je nešto što definitivno svi žele, ali ne mogu ga svi ni imati jer dosta ljudi ima tendenciju da prerano odustane od nečega, da nečemu ne da šansu... Nije, po mom mišljenju luksuz neki uspeh, mada nekome možda znači. To znači da zarađujete dobro, ali da biste to uspeli morate opet dosta da se pomučite, ako već niste iz porodice bogatih. E, to je uspeh. Neodustajanje. Konzistentnost.

 Ključ je donekle i verovati u sebe, da to možete i morate. Kada posle nebrojeno puta padnete, treba da ustanete. Teško je, ali možda je to i čar života. Ne može nam svima biti sve servirano baš kako želimo, a tako je i bolje. Naposletku, život je zanimljiviji kao takav.

петак, 25. новембар 2016.

Savremeno doba i internet



Zadubljena u stari, crno-beli film iz pedesetih godina prošlog veka, često se zapitam da li ja pripadam ovde, ovom modernom dobu. Sve se tako brzo dešava, a godine samo lete donoseći sa sobom nove generacije koje drugačije razmišljaju i postupaju od svojih predaka.
Kada bih morala da kažem jednu stvar koja me asocira na vreme u kojem živimo trenutno, bez sumnje bih rekla da je to internet. Modernizacija novog doba ostavlja mnoge mlade umove bez dovoljno potrebnog znanja jer se više nego ikad razmišlja o društvenim mrežama. Iako se na internetu mogu pronaći razne, korisne informacije, većina ljudi ga koristi za razbibrigu od svakodnevnice, pa se može desiti da mnogo njih i pretera u tome. U svemu treba imati mere, pa prema tome i u korišćenju interneta.
Ipak, koliko nešto može biti loše toliko može biti i dobro. Informacije koje se šire mogu nam biti od važnog značaja, a naše mišljenje o nečemu ne moramo sklapati od strane samo jednoog izvora, već više njih.  Različitost i biranje tačno onoga što želimo pročitati, naći ili videti je jedna od dobrih strana interneta. Nema  sumnje da je ovo doba ovekovečeno njime.
Mnogo je toga što bi se moglo promeniti, ali ipak postoji jedno pitanje koje mi ne da mira, a to je: Da li mi stvarno postajemo zavisni od interneta i društvenih mreža? Ne mogu, a da se ne zapitam koliko ljudi ima stvarnog, pravog prijatelja koji je zapravo tu za njih u lošim situacijama koje im život donese? Koliko njih živi život kakav želi, a koliko njih lažira taj glamur?
Sumornost savremenog doba leži, možda baš u tome, u tolikoj posvećenosti beznačajnim slikama i statusima, bezvrednim stvarima, dok život prolazi... I dok se osvrnemo, bićemo stari, bez puno uspomena koje bismo mogli ispričati svojim potomcima.

Prošla me vremena zato više privlače i možda je na svakome od nas da poradi na tome, na tim promenama...

четвртак, 17. новембар 2016.

Prozor




Prelazim prstima preko stare i oronule zavese, a zatim je naglim pokretima povlačim. Kroz prašnjavi prozor bljesnula je svetlost popodnevnog Sunca. Ovaj prizor nisam odavno videla... Toliko dugo nisam bila ovde i sve se tako promenilo. Kažu da vreme prolazi brzo, ali nisam ni imala sumnje da to može biti ovoliko brzo.
Moje naborane, pegave šake brišu tanku prašinu koja pokriva delove kvake, otvaraju ih, a ja polako ulazim u moj mali svet koji sam tako volela dok sam bila mlada... Uspomene me vraćaju na bezbrižne godine i pogled na ulicu mog detinjstva. Čujem glas svoje bake koja me sa tog prozora doziva i kaže da je ručak gotov. Trčim sa ulice pravo do tog dela kuće, jer tu nam se nalazila trpezarija. Osećam miris sveže ispečenog hleba i divne hrane koju je samo ona umela da spremi. Dolazi i ostatak porodice i tako, uz smeh, neobavezno pričamo o stvarima koje su se izdešavale... Ne čujem ih više, već kroz otvor posmatram ptice, letnji povetarac, našu prirodu. Kad-kad se čuju i automobili koji prolaze, ali nema ih puno... Možda ovo toplo vreme smeta i tim ljudima i možda i oni više vole da sede kod kuće i pričaju sa svojom porodicom nego da se voze negde. U svom tom razmišljanju, prekide me bakin glas koji je govorio da imamo goste koji će doći večeras.
Prozor je sada skroz otvoren i do ulice se čuje se glasni grohot ukućana, priče se pričaju,a one koje su već odavno ispričane svoj put opet pronalaze do nas i uspomene oživljavaju kroz našu mimiku. Zvezde se, kroz ovaj veliki otvor vide jasno, a njihov me oblik fascinira. Deca i njihovi roditelji trče, jer počinje kiša. Polako, ona postaje sve krupnija, a moja baka zatvara prozor i tako se kiša sve slabije i slabije čuje... Za njom odlaze i naši gosti. Zagledana u daljinu, pomislih: „Šta ako počnu padati zvezde?“ Ma nema šanse... Prepuštam se zemlji snova.

Ah, te dečije misli. Tako slatke i bezbrižne. Vratih se jednim dodirom na ovaj, sada, već stari prozor u moje mlado doba i tako se počeh smejati sama sebi. Bože dragi, o čemu sam ja razmišljala... Kao da je vreme stalo u tom trenutku. Čujem jedan majušni glasić, koji me je dozivao. Da, to mene doziva moje malo čedo, moja unuka, koja je trčkarala okolo. Sat otkucava šest sati, a ja odlazim da joj kupim jedan od njenih omiljenih obroka. Još jednim pokretom prelazim preko njega, moje mladosti, a onda polako odlazim. Lepo je imati prošlost i vratiti joj se, pa makar na trenutak i podsetiti se da sam i ja jednom davno bila tako mala, baš kao i ona. Sada te uspomene cenim više nego ikada.

понедељак, 14. новембар 2016.

Lik Sofke u „Nečistoj krvi“



Mlada junakinja Sofka je pravi primer ugašene i propuštene mladosti. Pokušavajući da svima ugodi, ona na tom putu gubi sebe, a želje i misli drugih ljudi stavlja ispred svojih. Zbog toga se njen život završava onako kako nikada nije želela, tragično.
Zbog svojih slavnih predaka, bila je nadaleko poznata, a kako je vremenom stasala u devojku i svakim danom bivala sve lepša ta njena lepota dosegla je granicu onog trenutka kada joj je otac doveo prosca.
Sofka, koja se do tada već pomirila sa tim da lepše devojke od nje trenutno nema, koja je sve ljude gledala sa visine smatrajući da joj nisu dorasli i koja je mislila da je drugačija od njih, sada vidi da joj je sudbina ista kao svim tim nesrećnim devojkama.
U suštini, Sofka je jedna veoma mlada, lepa i inteligentna devojka koja uživa u samoći. Njena samoća pomaže joj da istraži svoje najdublje misli i telo. Takvo ponašanje, međutim, nije bilo tipično za devojku tog vremena.
Iako se ona čini i pomalo uobraženom, ipak je i ona žrtva ljudske pohlepe i patrijarhalne sredine u kojoj odrasta. Ta sredina nameće svoja pravila i svaki čovek je zasebna žrtva, ali svi to duboko skrivaju ne dozvoljavajući ničemu da ispliva na površinu. Na svoju dušu, lice i telo oni stavljaju masku sreće, pa tako i Sofka, ne dopuštajući svetu da vidi tugu kroz koju ona prolazi. Sve to kazuje da je ona veoma hrabra, ali i osećajna devojka koja zazire od mišljenja okrutnog sveta koji je okružuje.
Njena hrabrost, a možda ujedno i ludost dosegla je granice onog trenutka kada je dobila prve batine. Iako je sve to stojećki istrpela, to ostavlja posledice na njeno mentalno zdravlje. Sve što se izdešavalo uništilo je mladu Sofku i njenu lepotu, sisajući iz nje i poslednju kap života. Njena sudbina nikoga ne ostavlja ravnodušnim i zbog tragične priče mnogi je poistovećuju sa Anom Karenjinom.

Mlada i jedra, puna želja, ona nije doživela fatalnu ljubav kojoj se nadala. Umesto toga, život joj je priredio potpuno drugi scenario koji nije očekivala. Čitaoca, njen lik može da nauči tome da mladost i lepota nisu sve u životu, ali i da ponekad treba da cenimo sebe i da poslušamo svoje srce, bez obzira na mišljenja drugih ljudi. Voleti sebe,  više nego što drugi očekuju ponekad i nije tako loše. 

недеља, 13. новембар 2016.

Kako se možemo boriti protiv nasilja



U današnjem svetu, naši životi su prepuni vestima o nasilju različitog oblika, kao što je nasilje u porodici, maltretiranja u školi i na radnom mestu, nasilje nad ženama i decom i razne druge vrste nasilja. Svaki dan, mediji bruje o raznim ubistvima koja se dešavaju kod nas i u svetu, o zločinima koji normalnom čoveku okreću utrobu naopako, o raznim pakostima koje ljudi mogu da urade. Zapitam se, da li su to isti ljudi kao i mi, od krvi i mesa? Ako jesu, kako je moguće, da tako različito razmišljamo?
Zašto ljudi to rade? Zašto neki ljudi imaju potrebu da fizički ili psihički napadaju slabije od njih, jer zna se da takav, slobodno ga mogu nazvati slabić, neće napasti nekog svog kalibra ili još gore, nekog ko je jači? Po mom mišljenju neki ljudi se rode takvi, oni jednostavno vole krvave bitke, vole razne loše stvari, međutim ima i onih ljudi koji imaju traume iz detinjstva, pa zbog toga svoj bes iskaljuju na nedužnim  žrtvama. Ni jedno, ni drugo ne opravdavam.
Nasilnici su skloni da zloupotrebljavaju ljude koji su iole drugačiji od njih, na primer nekog siromašnog čoveka mogu napasti samo zato što nema stvari kao što oni imaju ili, pak, možda zato što ih podseća na prošlost, koju tako žarko žele da zaborave i sećanja na nju da nestanu.  U bilo kom obliku nasilja je slična situacija. Ako je žrtva drugačija, imaće posla sa ljudima kojima to smeta. Možda takvi ljudi i uživaju u povređivanju drugih... Psiha je čudna stvar.

Naše pravo je da kao građani ove zemlje budemo zaštićeni, ali teorija nije isto što i praksa, pa tako ponekad zakon nije na našoj strani. Kada bismo bili malo složniji, mogli bismo da pobedimo tu bedu naše zemlje, ali se mnogi ljudi što iz straha, što iz nebrige preterano ne zanima za to. Oni se unezvere na nekoliko minuta, posle pročitanog članka u novinama da je muž ubio svoju suprugu iako su živeli u skladnom braku, ali na putu ka poslu zaborave potpuno na to. „Nije to moj problem“, je česta uzrečica šćućurenih ljudi u svoj mali život. I ne mogu ih kriviti, život je tako brz i ponekad ni oni nemaju vremena da razmišljaju o svemu tome, ali ipak, to je jedan veliki problem današnjice koji treba da bude rešen, a može samo uz nas, dobre ljude koji još uvek znaju da vrednuju kako svoj tako i život jednog nedužnog stranca.

петак, 11. новембар 2016.

Ima nečeg divnog u tome što se živi

Kada čovek tone sve dublje i dublje u vrtlog života, obuzmu ga crne misli i razne slutnje. Glasovi u glavi puštaju svoje korene po njegovoj duši govoreći mu da nije dovoljno dobar za nešto, da ne zaslužuje da živi. Ipak, jedan tanani, mali glasić mu šapatom govori da će sve biti u redu, da ga uhvati za ručicu i ne pušta. Do čoveka je,  ipak,  da li će prebroditi crne dane i ponovo biti srećan.
Sve je to ciklus života, dobro i loše se neprestano smenjuju, međutim pogled na to što se dešava oko vas ili vama je ono što vas čini optimistom ili pesimistom.  Po mom mišljenju, jako je važno svom preostalom snagom gurati napred, pa čak i kada čoveku nije ni do čega. Zašto je važno? Zato što je život baš to, sklad pozitivnog i negativnog i šta god loše da se desi bitno je verovati da ima izlaza za sve.
Strah, bol, depresija i ružni događaji... Sve je to individualno za jednog pojedinca i svako se duračije ponaša u datoj situaciji. Ne može se od svakog očekivati da bude uvek hrabar, ali se može očekivati da se ta osoba ne preda, da da sve od sebe i pređe preko svega, bilo to malim ili krupnim koracima, to i nije bitno, važno je uspeti u tome.
Ključ za to bi možda bilo naći nešto u čemu uživa, čemu se u potpunosti predaje telom i dušom i zbog čega će u narednom periodu zahvaljivati sebi što ga nije savladao strah. Možda je ponekad čar i u tome što se ne može sve lako imati, već treba rad, trud i strpljenje, zato se tako nešto puno više ceni.

Da li ima išta lepše nego pronaći nešto što nas ispunjava i shvatiti da je život vredan toga, a ponekad čaki i mali momenti mogu biti dragoceni. Da li bi ceo život trebalo da se svodi na tugu i da cupkajućim korakom obigrava oko patnje? Naravno da ne, jer život je nešto mnogo više i lepše od toga. Svakog dana, ljudi treba da pokušaju da shvate tu značajnu tajnu života, jer on ne mora uvek biti nešto puno tame i negativnosti, već, naprotiv,  putovanje na čijem će kraju ipak biti srećni što su ga proživeli.

четвртак, 10. новембар 2016.

Daljine i nepoznati prostori su moja neprekidna čežnja

Svaki deo sveta nosi svoju jedinstvenu priču koja se prepričava godinama unazad i prenosi s kolena na koleno. Svaka kultura ima svoje karakteristike, obeležja i naravno ljude koji to neguju vekovima i iznose na svoj način. Razmišljajući o tome, u meni se javlja želja da to jednog dana vidim i osetim.
Kao što bih volela da posetim velike gradove i uživam u njihovoj veličini, bojama i svetlima koja noću još više dolaze do izražaja, brzini koja ih prati i pogodnostima koje samo takvi moderni gradovi pružaju, tako bih volela i da udišem čist vazduh sa nepristupačnih i nepokolebljivih planina, da probam domaću hranu iz svih krajeva sveta i da se šetam kroz mirisne vrtove pune egozičnih biljaka.
Putovanja su moja velika strast, a široka prostranstva i daljine me privlače jer postoji toliko toga lepog na ovom svetu što nisam iskusila, a volela bih. Različitost običaja, kulture i prirode je ono ka čemu težim. Ne želim da svoj život provedem na jednom mestu i da svaki dan radim iste, monotone stvari, već želim da ga provedem uz avanturističke doživljaje pune divnih uspomena koje ću moći da prepričavam unucima uz topao čaj pored kamina.
Ne mogu da se odlučim za jedno mesto i mislim da nikada neću moći jer postoji toliko plaža, gradova, divlje prirode i istorijskih zdanja koje bih želela da posetim.

Sve moje  čežnje za dalekim i nepoznatim prostorima proizilaze iz tog  slobodnog duha koji želi da luta svetom bez neke obaveze koja zahteva prisustvo, već jednostavno  želi ovo dato vreme na Zemlji proživeti na najbolji, mogući način  i zaista se nadam  da ću uspeti da posetim sva prekrasna mesta i da ću se na kraju svog životnog puta svega sećati sa grohotom.

петак, 06. мај 2016.

Planeta nije izvan nas



Surovost je ono sto ovaj zivot cini stvarnim. Jer zivot je surov i prljav, cesto lose osmisljen i kratak, nekako pun lazi i prljavstina koje skoro niko ne cisti. Da je to bar ulica koju mozemo srediti i potruditi se oko nje, ali nije. Sudbinu naseg zivota ne odredjujemo mi, ali o sudbini nase planete mozemo odlucivati i promeniti je ako zelimo.

Trceci ulicom kao dete zelela sam da ta ulica izgleda drugacije. Kako sam rasla, shvatila sam da u zivotu skoro nista nije onako kako zelim da bude, ponekad sam pustila koju suzu, ali sam se uvek trudila da nesto promenim. Tesko je islo, jer u zivotu je tesko ici sam protiv svih. Pitala sam se zasto sve mora biti tako, zasto ljudi ne menjaju nesto zajedno, zasto su svi usamljeni i zure, zasto idu automobilima na posao, a ne biciklima? Zasto cigarete bacaju pored klupica i zasto su trotoari izlepljeni zvakacim gumama? Zasto su kante polomljene, a parkovi puni smeca? Previse pitanja na koja malo ljudi da iskren odgovor. Ljudi su lenji i ne zele da se potrude, ne zele da svoje zdravlje stave na prvo mesto, da svoju planetu sacuvaju, i hodaju cistim ulicama i parkovima punim cveca i sveze trave, misle da ce otezati sebi zivot ako ustaju malo ranije za posao kako bi isli pesice ne zagadjuci vazduh saobracajem.
Dragocenost koju imamo ne umemo adekvatno da cuvamo, uvek je lakse zagadjivati okolinu nego voditi racuna o njoj. Planeta nije izvan nas, mi smo izvan nje. Mi smo ti koji zive i razmisljaju, mi smo ti koji odlucuju. Nase odluke su vazduh i hrana od kojih planeta zivi.
Posmatrajuci globus, okrecuci stepen po stepen, shvatila sam da je planeta jedna sarena loptica koja je zanimljiva i raznolika, a opet potpuno ista svuda. Ne postoji nijedan ugao, nista sto odredjuje granicu ili ivicu bilo cega, ne postoji bas nista sto ne izjednacava ljude. Ali pogledom na neku naucnu sliku, shvatam da je taj globus odvano napravljen i da nasa planeta vise nije tako sarena, puna veselih boja. Shvatam da je tacno samo to da su svi ljudi po svetu isti kada je u pitanju jedna cinjenica: ne brinu o loptici zahvaljujuci kojoj postoje. Kad bismo svi vodili brigu i postavali odredjena pravila, mozda ne bismo uspeli da povratimo boju te lopte i izjednacimo je sa bojom na globusu, ali bismo mogli da je zaustavimo i ne potamnjujemo jos vise. Te boje su boje nasih zivota, boje vazduha koji udisemo i stetnih materija koje unosimo u organizam. Hranu zagadjujemo svojim ponasanjem koje je drsko i bezobrazno prema planeti. Vodu, bez koje ne mozemo da zivimo, zagadjujemo i ne cenimo vise nego bilo sta drugo. Koliko puta bacimo smece u reku, cigaretu ugasimo u casi vode? Koliko puta bacimo papir pored kante jer je „tesko“ baciti u kantu.

Bitno je apelovati na ljude kako bi odrzavali cistocu svog grada, drzave, ali cesto neuspesno. Jer danas su ljudi navikli da zive brzo i nezdravo, bitno im je da imaju sve sto im je potrebno i misle da su za cistocu grada zaduzeni samo ljudi koji rade tamo. Ne razmisljaju o tome da su oni ti koji takodje zive na ovoj planeti koja nije izvan nas, ne misle na to da smo mi izvan nje i da smo mi zaduzeni za njeno ocuvanje. Potrebno je samo da se ponasamo onako kako bi trebalo svi da se ponasaju, bez obzira na to sta rade ljudi oko nas, jer nikada necemo postici nesto ako gledamo na druge.
Ako mi budemo bas ti koji ce poceti da brinu o ocuvanju i cistoci planete, mozda se drugi ugledaju na nas i na taj nacin dokazemo da smo mi planeta i ceo svet.


By Prokic Jelena

Ceznem da ti kazem



Davno je bilo. Ne seca se toga skoro niko. Ne govori se o tome bas mnogo. Jer ljudi misled a ce cutanjem zatrpati bol,d ace cutanjem sve prestati,I d ace mozda tim tihim molitvama sve vratiti.

Pisem ti,jer ceznem da ti kazem puno stvari. Skoro svakog dana te pomenem,samo da u glavi pomislim da sit u,kad opet vidim d ate nema. Nocu te sanjam,znas,onako srecnu,zadovoljnu,punu zivota,ljubavi,harizme,sanjam te lepu,sa onim neodoljivim osmehom na tom blistavom licu. I onda,ceznem da ti kazem da te volim,das am sasvim srecna,ceznem da ti cujem pitanja o njemu I da vidim osmeh na tvom licu zbog moje srece. Zelim da cujes sta,sta mi se sve dogadja,da me samo zagrlis dok placem, I kao uvek dok si bila sa mnom,obrises suze sa mog lica. Ceznja,ceznja me ponekad ubija,ali secam se svih tvojih reci,I nikada kao sada mi nisu bile jasnije reci : “Strpi se,dobices tortu,zamisli kako je kada nesto vazno cekas I dok si ziv ne dobijes”. A,cekam te,sad ate cekam,skoro svakog trenutka pozelim da ti cujem glas. Ulepsala si mi svaki dan,obozavala sam te. Ohrabrivala si me I onda kada padnem govorila si mi da ustanem sa sirokim osmehom I da ta arnica ne boli toliko da bih plakala,jednom si rekla : “Ne placi,place se samo za onim zbog cega te srce zaboli I za onim sto volis,a vise nemas”,I sada placem. Placem,ne umem vise da stegnem zube I zadrzim bol,jer srce boli a tebe nema. I,gde si ? Gde se nalazi taj oblak,to nebo na kom si ti ? Ne vidim te. A tako ceznem da ti kazem d ate volim. Toliko toga smo zajedno prosli,a toliko bitnih stvari prodje bez tebe. I sada,kada po prvi put u zivotu osecam pravu ljubav,kada sam po prvi put bezbrizna sa nekim,zelim tebi da kazem,I cujem tvoj savet. Sada u ovom trenutku kada zelim da te zagrlim I kazem ti koliko mi trebas,secam se onog tobogana sa kog sam se bojala da se spustim dok ti nisi stajala ispred I rasirila ruke,kako bi mi ulila sigurnost. Ceznem a znam,da ne mogu. Da me mozda I cujes,ali kako da ti odgovorim. I,zato ti pisem,jer ti si neko ko me je s ljubavlju naucio da to radim. Svi treuntci u kojima si mi nedostajala ne mogu stati na jedno,pet sto papira,jer se retko kojim recima opisuje. A,toliko toga ima da cujes I puno je dogadjaja kojima bi se smejala. I,juce sam te sanjala,a znam da cu I sutra. I sinoc sam te se setila,I veceras cu ponovo. I znam da ce to da traje tako. I nista nece da se smanji I nista nece da se zaboravi. Ni cutanjem,ni suzama,ni recima,jer ljubav prema tebi je ogromna,ceznja d ate vidim da ti govorim o problemima ,strah da je vecno ustvari predugo,nista te nece baciti u zaborav. Ceznem da ti kazem : “Volim te I nedostajes mi”. A zbog toga te ceznje,ta ljubav vise raste.



By Prokic Jelena

недеља, 17. април 2016.

Život.......



Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemumisliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao oslobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlačiti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom,stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog krugau kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnjika nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilimanesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načelakoje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te dase nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš osvemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćanda se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegnešza horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljinikroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobodeduha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći daokusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveotvoj san o slobodi. Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima ismiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađeiz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama,godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra sekonačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života..

субота, 17. октобар 2015.

Sami biramo svoje puteve



Sami biramo svoje puteve. Sami, u moru nadanja i razočarenja, radosti i bola, sete i sreće... Naše sopstvene misli su jedina stvar koja nas uvek prati, a naš karakter deli dobre i loše.

Ponosna sam, ohola i oštra. Tu masku nosim otkad znam za sebe. Nosim sa sobom etiketu nedodirljive i nedostužne, a upravo je ta etiketa suprotnost mojim mislima, mislima koje zadržavam u sebi.

Umem da se radujem lepim stvarima, umem da se smejem bez razloga, divim dobrim ljudima, plačem uz film ili knjigu... Umem da budem romantik, veliki humanista i osoba koja je uvek tu, bez obzira na sve. Malo je tih kojih me poznaje baš ovakvu kakva jesam, malo je ljudi koje ovo zna, a još manje onih koji cepaju moju etiketu kad god sam sa njima.

Sama sam ovo izabrala za sebe. Previše ljudi je prošlo kroz moj život i upoznalo me, da je sada već kasno da se menjam. Oni koji su kroz moju masku videli pravu mene, oni su tu bili, ostali i ostaće. Smisao života je imati prave prijatelje, oni su me dušom izabrali, sve ostalo je pogrešno.


Sastav iz II godine srednje škole. Marina :)

четвртак, 15. октобар 2015.

Svet je lep kada sanjamo




   Masta te ponese, odnese te u neki drugi svet, svet koji tebi odgovara, kakav ti zamisljas.
   Svet koji ja sanjam je daleko drugacijiod od realnosti u kojoj zivim. Tu se zaboravljaju svi problemi i muke. Pre svega ljubav, ljubav je tu neki drugi pojam, nema tu varanja, svadje i iskazivanja ljubomore. Tu je sve idealno...  Kada se nesto desi bilo dobro ili lose, sklopim oci i odem u moj svet gde vladaju moja pravila. Sva ta patnja, bol, tuga, sreca i radost, sve to je podeljeno sa mojim svetom, svetom koji je u meni, svet koji ja sanjam. Ponekad i budna sanjam, razmisljam kako je sve moglo biti da smo se drugacije ponasali. Ljudi su tu sasvim drugaciji, nisu dvolicni, ne hrane se tudjim bolom, ne zele nikome lose, svi su pozitivni. Sva ta nasmejana lica u mom svetu ulivaju mi vecu snagu da se borim sa stvarnoscu.
  Svet je lepsi kada sanjamo, bez obzira sto nekad znamo da nikada nece biti ono sto zamisljamo. Zato sanjajmo svi, jer smo makar tada, u tom kratkom periodu srecni.

Osmi razred osnovne skole


   

Ljudi ponekad odlaze



   Covek je tako mali za ovaj veliki svet. Jedan mali sasvim mali covek je stao u moje srce. Godine ce proci a ja ga nikada necu zaboraviti.
   Tajanstveni covek koji je zauzeo veliko mesto u mom srcu je moj deda. Moj deda se zvao Stefan. bio je nizak, imao je sedu kosu koja je pokrivala njegove sede obrve. Oci su mu bile pune sjaja, svakim njegovim pogledom bila sam oraspolozena. Njegov osmeh je bio tako sirok i pun radosti. Bio je veliki saljivdzija. Na svaku njegovu salu osmehnula bi se i baba iz kuhinje koja je govorila: Stefane ostavi decu da se igraju, idi radi nesto. Moj deda je cesto lezao ispod jedne tresnje, i tako lezuci on bi zaspao. Sestra i ja bismo uzele tanke grancice i golicale bismo ga po nosu dok se ne probudi. kada bi se probudio vikao je kako ga bube ujedaju, nama je to bilo nesto najsmesnije. Dana kada sam saznala da je moj deda preminuo, shvatila sam sta je zivot. Svaki zivi stvor na svetu jednog dana kada se najmanje nada, nestaje. Baba mi je govorila da je deda sada andjeo koji zivi na nebu, da nas on posmatra i cuva od zla.
   Svaki covek koji se rodi preminuce. Ako je istina da zivot postoji posle smrti, ja cu cekati i nadati se da cu se ponovo sresti sa mojim najmilijim dedom.

петак, 18. септембар 2015.

Moj ideal



   Ideal to je cilj koji nas odrzava u zivotu i koji se trudimo da ostvarimo. Cilj koji bih zelela da postignem jeste da postanem farmaceut.
   Ovo zanimanje mi se dopada jer je humano, a veoma je znacajno za sve nas. Ono sto me je podstaklo da u buducnosti postanem apotekar jeste znacaj ovog zanimanja. Ti beli mantili i osmeh na licu za mene predstavljaju idealan svet. Iako je veoma tesko stici do takvog posla, potrebno je puno znanja, ja cu uspeti. Ko posumlja da nece ostvariti svoj cilj, nece uspeti. Ipak, mislim da cu znacaj svog zanimanja otkriti tek kada i sama postanem farmaceut. Jedina cinjenica koja me sputava na mom putu je dobro poznavanje latinskih jezika, ali savladacu i to. Kako jedna poslovica kaze, niko se nije naucen rodio. Mislim da kada imas neki cilj treba da tezis ka njemu i da ne das da te neka sitnica zaustavi. U ovom poslu je neophodna stalna komunikacija sa ljudima. Iako mi posle osnovne skole predstoje i srednja i fakultet, uspe cu sigurno.
   Pokusacu da ostvarim svoj ideal, jer cu tek tada shvatiti smisao zivota, i ispuniti obecanje odavno dato sebi.

Sastav je namenjen za VIII razred osnovne skole.

понедељак, 07. септембар 2015.

Na kraju osmogodisnjeg skolovanja




   Prolazi i poslednje prolece mog osmogodisnjeg skolovanja, prolazi i nestaju skolski dani u ovoj skoli gde me vezu mnogo lepih uspomena.
   U mojim mislima nizu se slike prvih skolsih dana, kao da je juce bilo. Sve nam je bilo cudno, nepoznato. Secam se svega, secam se prvih nasih ludorija, zadirkivanja, nezaboravnih ekskurzija, bezanja sa casova, prvih simpatija i prvih ljubavi. Sada kada je kraj osmog razreda i kada se setim proslih dana shvatam koliko je sve bilo lepo. U istoj skoli gde smo se sastali tu se i rastajemo, sada ne za vreme letnjeg raspusta, nego za sva vremena. Mislim da ne postoje reci kojim bih opisala ovu tugu u mom srcu, koja me iz dana u dan sve vise gusi i broji sate naseg poslednjeg susreta. od nas 23oje svako ce krenuti na svoju stranu, kako klikeri niz stepenice. Sama pomisao da se rastajemo sa svojim drugovima i drugaricama i da jedno moje veliko prijateljstvo izcezava u nepovrat i samim tim odlazi i deo mog detinjstva. Kroz koju nedelju cemo svi u svecanim odelima sa svojim nastavnicima u srcima ispratiti poslednje dane jednog lepog vremena, koji su obelezavali nase detinjstvo.
   I sada sedim u ovoj klupi i tuzno cekam poslednje zvono u osnovnoj skoli. Sasvim sam sigurna da ce mi sve ovo nedostajati i da cu se svega uvek rado secati.

Moc prijateljstva

 

 U zivotu postoje stvari koje, ne mozete prebazici sami, tada nam je potreban savet ili iskrena rec druge osobe.
   Svakom coveku je potreban neko sa kime ce deliti dobro i zlo, jer postoje trenuci koje ti zivot donosi i ne mozes se izboriti sam. Taj neko ko je uz tebe i ko je za tebe je prijatelj. Svi mi imamo prijatelje koji su uz nas samo u dobru, a u zlu nam odmah okrenu ledja..... ali to nisu pravi prijatelji. Pravo prijateljstvo je kada je prijatelj uz tebe i u dobru i u zlu, i u sreci i nesreci, i znamo da se uvek mzemo osloniti na njih, znamo da nam nikada nece okrenuti ledja i izneveriti nas. Prijateljstvo je kao zvezda, koja nebo krasi, moramo je cuvati da se ne ugasi, jer ako se ugasi... ostacemo sami sa tugom u srcu i dusi. Vreme sa sobom donosi srecu i nesrecu, radost i bol ali sa pravim prijateljima sve se lakse prebrodi i zaboravi. Veliko je bogatstvo imati puno prijatelja ali onih pravih, koji su uvek tu za vas. Ako smo pravi prijatelji, onda moramo to i dokazati, moramo postovati svoje prijatelje. Moramo im vratiti svu ljubav i razumevanje koji oni nama pruzaju. Nije lako registrovati ko je pravi prijatelj, a ko ne u gomili ljudi sa kojima se svakodnevno druzimo. Mozes imati bezbroj drugova i drugarica ali retko su oni pravi koji su sa tobom i kada places i kada se smejes. Pravi prijatelj te uvek shvata u bilo kojoj situaciji da se nalazis, u bilo kom trenutku-uvek tu uz tebe i za tebe, hrabri te.
   Kada kazemo bogatstvo, neki odmah pomisle na novac, jer se njime sve moze kupiti. Ali, postoji nesto sto se novcem ne moze kupiti, sto se mora zasluziti, a to je prijateljstvo.

Sedmi razred osnovne skole



недеља, 06. септембар 2015.

Sta zameram svom vremenu



   Ljudi ne biraju vreme kada ce se roditi. To se jednostavno desi, a oni pokusavaju da se u tom vremenu sto bolje snadju. Moja generacija i ja rodjeni smo pre trinaest godina. U danasnjem vremenu zivimo svoje tinejdzerske dane.
   Gledajuci razne emisije, citajuci knjige, slusajuci price starijih, stekla sam utisak da je vreme u kome su odrasli moji roditelji bilo mnogo sporije i mirnije. Kao da su deca tada imala bas pravo detinjstvo, nisu bili puni mrznje, negativne energije i zavisti jedni prema drugima. Ziveti u danasnjem vremenu je uglavnom lepo. Dostupne su nam sve informacije, imamo mobilne telefone, internet i mozemo brze da upoznajemo svet oko sebe od svojih roditelja. Svet je dosta napredovao u tehnickom smislu. Ali ja upravo to zameram svom vremenu, sto se sve svelo na tehniku, malo je ljudskosti. Zameram to sto se deca vise dopisjuju preko fejsbuka, a ne idu da prosetaju i razgovaraju. Zavist? Od toga ko kakav telefon ima i da li nosi markirane patike. Zameram to sto na televiziji ima puno nasilja, psovki, rijaliti programa gde se ljudi prikazuju u losem svetlu. To nije dobro za odrastanje dece. Pored svih tih losih stvari, ja ipak volim sto zivim bas u ovom vremenu. Tu su moje najbolje drugarice, moja braca i naravno moji roditelji. Ni zivot nasih predaka nije bio lak, preziveli su ratna razaranja, bolesti, seobe, gubitke najblizih, a ipak su uspeli da napisu istoriju.
   Kao sto kaze jedna poslovica, svako vreme nosi svoje breme i tesko je ziveti u njemu. Na nama je da zivot ucinimo boljim, ucimo iz proslosti a gradimo lepsu buducnost.

Sedmi razred

By Marija Golubovic

среда, 29. април 2015.

Kada se ja zaljubim



Najlepše je, kako kažu stariji, biti zaljubljen. Pogotovo u našem „ludom” dobu. Nije lako biti tinejdžer, priznajem. Toliko obaveza u školi, toliko obećanja lopti, a tek ljubav ... Ovo je zaista jedna veoma diskutabilna tema. Teško da ćemo mi ovo skoro završiti.
Zaljubim se ja tako, U jednog plavookog, visokog momka. On mene gleda, ja kao devojke od pre 100 godina, sramota me da ga pogledam. Drugarice me pitaju pa bre kad ćeš da mu više dati do znanja da ti se sviđa, a ja kao muva bez glave, ne znam gde sam. Najsmešniji deo cele priče je da što on ima neki čudan nadimak, ja prvo nisam znala kako se zove pa sam išla do nekog lista na kome se on potpisao da vidim kako se zove jer mi je iskreno, prvo bilo glupo da pitam njegove drugare kako se na zove. Što bi današnji klinci rekli „bedak”. Možda bi oni shvatili a i mene je bilo blam. Ni nadimak mi nije jasan, ali okej. Tako ja vidim kako se on zove i iskreno, iako smo išli sedam godina u istu školu nije mi bilo poznato da to ime pripada baš njemu. I tako su dani prolazili, mi smo se sve više i više družili, i ja sam shvatila da sam se zaista zaljubila do ušiju. Onda je došlo do toga da si me pozvao da idem sa njim i njegovim drugarima da sedimo u školi. Celi dan sam razmišljala da li da dođem, šta da obučem, u koliko da dođem, Da li da dođem? Jao, hiljadu misli u jednoj maloj glavici. Deset minuta pre okupljanja sam bila sigurna da neću da dođem, onda me je pozvala njegova drugarica i rekla da moram da dođem, da ne želi da čuje izgovore. Spremila se za 10 minuta, haha, bila sam baš zanosna. Doša sam tamo dok su noge išle nazad. Klecala su mi kolena kada sam ga videla. Bio je tako lep! Te njegove plave oči su me definitivno očarale! Ah, kada se samo setim. Lepi su da dani bili, a onda si otišao, još te čak ni ne viđam ...
Čudan je ovaj svet u meni, kad sve požuti i porumeni. Zaljubim se, promenim se, odljubim se i shvatim ko je zapravo bio onaj koga sam obožavala. Celi život biram neke blesave likove, valjda će se to u bliskoj budućnosti malo promeniti. Totalno se zbunim kada me pogledaš u oči, kolena klecaju i glas nestane. Ali znaš, sve to vredi jer je osećaj da sam voljena neprocenjiv.

Zadivila me je njegova hrabrost



Malo je danas takvih junaka dragi moji. Više se ne nigde ne mogu da pronaći. Tek ponekad izrone iz mase bezličnih ljudi koji ne mare ni za sebe a kamoli za druge. Ali ja sam ga, za divno čudo, videla i prepoznala.
Prepoznala sam snažan karakter i snagu u njemu. Gužva je velika, ulice su pune automobila jer kiša lije već danima bez prestanka. Gotovo je nemoguće kretati se peške. Ali eto, neki od nas i to moraju. Nebo je sivo a kišna zavesa ionako sužava vidno polje. Automobili ne paze ni malo, u prolazu vas zapljuskuju ogromnim količinama prljave vode. Kako su samo nekulturni! Pa valjda primećuju da kiša snažno lije, da ljudi postoje na ulicama, zar se tako juri dok se kišni dani ređaju jedan za drugim?! Kako god, ovako je počeo taj jesenji dan. Pešaci pognutih glava hodaju uvlačeći glave u kapute i šalove kako bi sprečili da ih vetar ubije, i ako je moguće, koliko-toliko smanje dodir hladnog vazduha sa površinom kože. Kišobrani prolaznika su nisko spušteni na lice kako bi sprečili da vetar nanosi kapljice vode u oči. Desilo to da sam se približavala semaforu i čekala zeleno svetlo koje bi omogućilo prelazak na drugu stranu. Svi se držimo podalje od ivice jer trotoare i ulice dele velike bare vode koju šahte više ne primaju u sebe. Tada se nečija noga spustila na pesašački prelaz, mali školarac. Njegovu sitnu građu naglasila je velika i teška školska torba kao i kišobran prevelik i za tri prvačića. Svetlo je i dalje bilo crveno. Koračajući ka sredini ulice nije obraćao pažnju na vozila kojima su upravlajli nervozni vozači. Bilo je sigurno, neće stići na drugu stranu. U tom trenutku u letu sam videla momka koji istrčava na ulicu i grabi malog dečaka. Čula se škripa točkova i sirene kao i psovke vozača. Dečak je bio na drugoj strani ulice, siguran. Dobio je brižan pogled momka koji ga je spasio i ostao da gleda za njim. Sve se ubrzo vratilo u normalu. Rominjanje kiše dopunjeno je gunđanjem pešaka i sirenom vozila.
Nisam videla lice junaka. Kapa mu je bila navučena preko lica, kada je pustio dečaka iz ruku, samo je nastavio svojim putem ne osvrćući se na naša napeta lica. To je junak. Delo je za njega samo po sebi nagrada.

Mi i stvarnost



Život je po mom mišljenju oduvrk predstavljao neki nevidljivi, beskrajno dugačak mosto koji svi moramo preći. Ipak, susedne mostove ne vidim, kao i svoj naravno, opis jednog života. Neki mostovi su ukrašeni cvećem, kao i u stvarsnosti, a neki su poput grada bez struje - mračni.
Dragi moji, naša je stvarnost zbunjena, još smo jako mladi. Već nas više ne mogu kroz most voditi roditeljo, polako ćemo polaziti sami, oni će biti tu, ali godinama, kako je i prirodno, sve dalje od nas. Od života treba uzeti maksimum! Moramo iskoristiti svaki trenutak kao da je poslednji. Ni jedan neiskorišćeni trenutak se neće vratiti, ovo se dešava sada, i više nikada. Život je jedan, moramo ga proživeti na svoj način, kako mi želimo. Naravno da ništa u životu ne može ići glatko. Greške se često dešavaju. Ako se nisu do sada desile, desiće se kad-tad. Nama je u krvi da svi budemo po malo sebični, da mislilo samo na seve. Zar se do sada niko nije zapirao da li i mi seve dajemo životu koliko nama život daruje sebe? Moramo dobro promućkati glavom. Živeti slobodno, bez ograničenja je najlepše. Zna se da ipak postoje neke granice koje svi moramo poštovati ako želimo koliko - toliko uspešan život u određenim poljima. Živeti život punim plućima ne znači rušiti i lomiti sve redom, svesno zagađivati okolinu i prkositi zakonima Majke prirode. Mnogi su tu čuvenu rečenicu „Živeti život punim plućima” shvatili pogrešno. Budimo iskreni, svako od nas želi da živi takav živor, danas je danas, ne mislim na sutra, ali koliko je to zapravo ispravno? Sve zavisi od karaktera i želja svake osobe. Treba iskoristiti svaki mogući trenutak. Treba iskoristiti svaki mogući zagrljaj, savet, gram ljubavi. Droga? Čemu to? Čemu uništavanje i zagađivanje raznih travčica zarad nečega što donosi samo smrt? Zar je to nešto dobro što je čovek izumeo? Naravno da nije. Čumu „alkohola poplava”? Zar je to uspeh? Zar je uspeh posle takve poplave „stojati na nogama”, zar se time treba dičiti? Zna se do koje je doze određeno piće zdravo, nešto za cirkulaciju, nešto za krv, Ali to je samo za one starije ljude, u jako malim količinama! Zar je ovo naša stvarnost? Neki moj komšija, Bog da mu dušu prosti, imao je 74 godina kada je, kako to redom ide, uro. Ćerka mu ima porodicu u inostranstvu. Posle par godina želela je da svoju porodicu dovede na godišnji odmor u Srbiju, pošto ima kuću, morala je samo da dođe par dana pre njih da je očisti, jer je ipak niko nije previše sređivao tih pr godina. Kada je došla, i videla šta je videla, dobro je da je živa ostala! Kapija gotovo da više ne postoji, vrata odvaljena, a u kući... U kući je tek katastrofa! Od špriceva i raznih otpataka nije mogla da hoda. Vili su ubodeni po kauču, slomljene flaše, smeće, izmet, čega nije bilo?! Zar je ovo naša stvarnost? Zar svako ko je na odsustvu mora da doživi ovakav šok kada želi da obiće svoju, ostavljenu imovinu. Ili da se ipak ne vraća u ovu Srbiju? Ne samo u Srbiji, na Bakanu je tako, u Italiji, Kaliforniji, svugde je tako. Zar je ova „civilizacija” negativno uticala na ljude?

понедељак, 27. април 2015.

Ne kradite mi moju istoriju!!!!

Davne 1987g sam otišla iz svog rodnog grada,iz grada odakle potiču mnogi moji preci ,iako sam daleko od njega ja i dalje najviše volim miris lipe,zaplačem se kad gazim kocke po putu,volim male i slepe ulice,obične ljude....Ništa od ovoga nisam pronašla kroz sve ove godine traženja,imala sam samo uspomene i snove a želju za njim ispunim tiho kroz sumrak gde nevidim šarenilo .Gazim po svojim uspomenama i sećanjima,vidim sebe na korzou,pijem vodu sa fontane,sedim na klupi u parku i slažem slike mog detinjstva,odrastanja ,pozdrava i ostavljanja...Ja nikad neću biti turista u gradu mojih predaka,ne želim.....ja ono što želim ja i ostvarim.....Probudim sebe u vremenu kad me majka sprema za školu,kad me otac savetuje za ulazak u svet odraslih,kad me sestra grli i zove jedinom......Koračam uvek u tišini,sama ,bez pogleda poznatog lika,bez osmeha, posećujem sve što sam volela i poklonila ovom gradu.....Poklonila sam mu pretke,moje najmilije,moju večnu ljubav,deo srca koji i danas kad god oseti tugu i čežnju u tišini se vraća da prošeta detinjstvom,oživi mladost i još jednom pogleda najlepše nebo,najlepšu svetinju i istoriju koja spava u tišini zgažena i ponižena.. ...Moj hod ne želim da iko vidi,sve su ovo stranci,ne želim da ih upamtim,pogledam ili zabeležim....ja želim samo ono što želim, moj grad,moje nebo,i moju istoriju....


By  Ljilja....

Ja...



Bezbroj recenica sam zapisala, mnoge stranice pokidala, reku reci progutala, more uvreda oprostila. Sve cesce gledam a manje vidim, mozda se branim ili otudjujem. Prijatelji ko biseri, a vrat prazan prkosi proslosti. Sve je nesto i nije nista... Kad se spotaknes pored tebe ostaje samo onaj koji ce te pridrzati da ne razbijes nos. Mnogo je svetla a previse senki, od svetla bezim od senki se plasim. Korak po korak i stigoh do putokaza koji pokazuje, da sve sto je daleko od ociju, jos je dalje od srca. Mnogo sam dala, za mrvicu molila. Znam da koracam stazom okrenutih ledja, ne bojim se, prezivecu, ali cu i zapamtiti ko me gledao u oci dok sam plakala. Nejaka sam za bol, jaka za osmeh koji cu pokloniti samo onima koji su ostali na mojoj suznoj stazi, ne pitavsi me nista, jer sam im bila samo vazna ja a ne i moj zivotni put. Mnogo sam naucila za ovu kratku zivotnu setnju, bila je trnovita i sa vetrom u ledjima...ali sada znam da sve sto vidim ne vidim, sve sto cujem ne cujem, bicu i ja ista ,ali mnogo vise nasminkanija svim bojama ljudske cudi i ledena za sve tudje hladne dane... I tako...rec po rec, i nek ostane samo rec kao svedok da sam uvek bila sama. Guracu i dalje sama, jer se bojim da ne postidim sve one koji uporno beze da me ne bi susreli i pozdravili....



By Ljiljana Milenkovic

недеља, 14. децембар 2014.

Pека Градац



Сваки део света леп је на свој начин. Али за мене је најлепше место река Градац.

Тло око речице прекривено је разнобојним камењем, блистава вода очарава око на први поглед . Покоји човек прође и баци који каменчић .Тиме узбурка речни ток остављајући само муљ корита иза себе. Велики сплав повезан ланцем за копном изгледа лепо као право место за одмор. Камена брана има изглед као неки полицајац, стоји на једном месту надгледајући сваку надолазећу кап. Ђиновски зелени мост који се протеже преко бране преноси са једне обале на другу. Пецароши забацују удицу у нади да ће нешто ухватити,али брзак плаши све рибе. За време кише река много брзо порасте, и поједе сву земљу око себе. Изнад све те његове лепоте, на оближњем обронку накачене су мале куће и варошице као новогодишњи украси. На другој страни обале расте велика шума, у ово доба године огољена без и једног листа. Кроз њу се протеже велика пруга, од лишћа се лети невиди али у овако позној јесени је лако уочљива.
Увек ћу памтити ово место због његове лепоте.

by  Mihailo.Markovic V-3

среда, 01. октобар 2014.

Čovek pred licem besmisla



Krug, u tom krugu tama. Tama u mojim očima i ovom svetu. Pokušavam shvatiti da u životu nije sve sigurno i da postoji makar nada da ce biti bolje. Koračam pustim ulicama poneka poznata lica prolaze. Tama obavija moje misli ,sela sam i rešila da još jednom razmislim o svemu. Stavljena pred lice pravde. Da li sam ipak bila previše dobra a on surov i nemilosrdan. Znam samo da sam ja ostavljena sama a ti kao i uvek srećan pored nekog drugog. Ispunjen životom i živiš kao da ne mariš za sutra. Prepuštena samoj sebi, svojim mislima, svojoj odluci. Shvatam da možda ja nisam lepo procenila sebe i našu ljubav. Ipak ja nisam ni za šta kriva da bih optuživala sebe. Čak šta više ponosna sam na svoju odluku i na sve što sam činila zbog tebe, jer najbitnije je ostati čovek i prijatelj, ostati fer a ja sam to učinila. Rešila sam da sve prepustim zaboravu i nastavim svoj život tamo gde je stao. Trebalo je dosta vremena ali je sunce sreće i mene najzad ogrejalo. Desilo se nešto nisam očekivala ali sam se potajno nadala. Sada imam nekog ko mi pruža ljubav i podršku i ko ima razumevanja za mene. Čovek i doveden do lica besmisla u svakoj situaciji treba naći smisao života i ispuniti ga srećom.

Kad god izgubim nadu uvek nađem spas



Život je jedna velika misterija, nešto što ne poznajem i ne razumem ma koliko se trudio da to otkrijem. Kad god izgubim nadu zaronim do dna mora, zagrnem kamenčiće i tako nađem spas. Kad se izgubi nada život postaje tamnica i osetiš onaj trenutak kad sve utihne ptice,vetar,reke. Kao zarobljenik guste mreže misli i osećanja, bez izgleda da te niti duše raspleteš i saznaš odgovor. U životu se smenjuju ljubav, bol, radost i patnja. Ne treba se zatvarati u ljušturu već pružiti šansu ljubavi i spas je tu. Treba se opustiti i biti ono što jesi jer ljudske sudbine su putevi čudesni. Ponekad se nađemo na pustom ostrvu sasvim sami sa mnogo pitanja i nedoumica i tako koračamo u tunelu života bez odgovora. Šta tada, kuda? Da bi našao spas treba imati volju za životom, treba je nahraniti i davati joj pozitivne misli, nadu da i sam možeš i moraš dalje.

By Freddy