Jedan dan u mojoj porodici

Moj brat i ja živimo u velikoj beloj kući sa mamom i tatom. Mama je pisac i to neuspeli jer joj stalno vraćaju rukopise i tada ona plače. Tata po ceo dan kalemi ruže i pevuši. Mama se uvek ljuti kada tata peva. Valjda što peva pogrešno. Moj brat i ja vodimo jako dinamičan život. Budi nas lupa posuđa i mamin plač. To su mami opet vratili rukopis. Brzo se oblačim i ulazim u kuhinju. Tata sedi za stolom i pevuši. On je uvek dobro raspoložen. Mi nismo gladni i zato nas mama šalje da se igramo. To radimo na stotinu načina koji se mami obično ne sviđaju. Onda tata izlazi da kalemi ruže. Već po običaju on se poseče i mama izlazi da mu previje prst. Mama ga onda pita da li ga boli a tata odgovori da ga ništa ne boli kada je ona tu. U dva je ručak. Mama je užasna kuvarica. Ili joj je jelo neslano ili zagorelo ili nema nikakav ukus. Ipak brat i ja kažemo da je odlično a tata kaže da mama  najbolje kuva na svetu. Onda je na redu popodnevno spavanje. Svi se zbijemo u jedan krevet i onda nas tata golica a  mama ispadne iz kreveta od smeha. Naša ,,vila" je izolovana i volimo da zaključamo vrata i pravimo se da nismo tu . Uveče krećemo u posetu baki i deki. Tamo je lepo. Moj brat kaže da baku volimo samo zbog toga što ima lepe jabuke. Mama se onda smeje i kaže tati ,,Kaži tvojoj majci da nikada ne ostane bez jabuka". Kasnije svi gledamo televiziju i igramo tabliće. Onda tata kaže da mu se spava i značajno pogleda mamu. Onda i mama kaže da joj se spava. Vraćamo se kući. Mi onda idemo u sobu legnemo i čekamo mamu. Mama dođe poljubi nas i na prstima izađe. A mi zaspimo i čekamo da opet čujemo buku u kuhinji i mamin plač, reda radi.

Moja drugarica

Andrea je od rođenja bila bucmasta devojčica. Njenim roditeljima to nije smetalo. Bili su ponosni na njene debele ručice i na bucmaste rumene obraze. Vremenom stvari su se menjale. Došlo je vreme da Andrea pođe u školu. U školu su počeli da je zadirkuju zbog njene gojaznosti. Zvali su je ,,Slonče" , ,,Burence" i drugim pogrdnim imenima. Andrea je počela da se povlači u sebe i da tuguje. Kod kuće je često plakala. Ipak to nije smetalo da bude dobar učenik. Roditelji su bili ponosni na njen uspeh a nastavnici su je često hvalili. Svi su bili zadovoljni sem nje. Mrzela je svoje debelo i nezgrapno telo. Drugarice su bile dobre prema njoj samo kada im je bila potrebna sveska za domaći zadatak. Kada bi se naljutile na nju govorile bi joj ,,Slušaj ti debela.......". Onda bi se plašila da ne načini neki pogrešan gest zbog koga bi bila ismejana. Andrei bi bio mučan svaki odlazak u školu. Otići u školu znači susresti se sa bezbroj podrugljivih osmeha upućenih njenoj figuri. Ovog dana bilo joj je najteže. U razred je trbalo da dođe nova drugarica. Svi su bili uzbuđeni sem nje.Plašila se tog susreta. U odeljenju su svi govorili da je nova devojčica veoma lepa. Amdrei je bilo još teže. Sigurno će joj i ona uputit podrugljiv pogled zatim će se sa gađenjem okrenuti i početi da se raspituje ko je ona debela. Zvonilo je. Dečaci su počeli da zalizuju i onako masne kose dok su devojčice mazale usne drečavo crvenim ružom. Svako je hteo da ostavi što lepši utisak na novu učenicu. Vrata se otvoriše. U učionicu uđe ona. Svima je zastao dah. Bila je neopisivo lepa. Imala je dugu crnu kosu, oči plave kao more oivičene dugim trepavicama. Bila je visoka i vitka. Devočice su počele da se meškolje dok su je dečaci zadivljeno gledali. ,, Deco ovo je vaša nova drugarica, zove se Natalija Popović. Natalija ima puno slobodnih mesta izaberi gde ćeš da sedneš " reče nastavnik. Njen pogled pun uzbuđenja leteo je od klupe do klupe. U učionici zavlada tajac. Njen pogled zaustavi se na Andrei. Andrea pretrnu. Natalija se sa ohrabrenjem osmehnu i sede pored nje. Učionicom se prolomiše uzdasi iznenađenja. Andrea je bila smetena i zbunjena. ,,Zdravo da se upoznamo.Ja sam Natalija. Drugovi me zovu Nata" reče Natalija i sa simpatijom pogleda Andreu. Nju prepliva talas zadovoljstva i ona pruži ruku. ,,Ja sam Andrea" reče. Njih dve počeše da čavrljaju kao da se poznaju već godinama. Andrea je bila presrećna. Nije više marila ni za zajedljive poglede drugarica. Ona je najzad našla biće koje je svoje prijateljstvo poklanjalo bez rezerve. 

Pas koji je umeo mnogo da voli

Nikada se nije saznalo kako je dosao u grad. Pričalo se da je pas pokojnog deda Smiljana, koji se ovde doselio sa visokih planina Crne Gore. Doselio se sa psom vučjakom koji mu beše mnogo veran. Deda Smiljan nije imao nikog od svoje rodbine tako da mu je pas bio najdraži na svetu i puno ga je voleo. Ali nije mu nikada dao određeno ime. Ko god  da je video tog psa pričao je sve najbolje o njemu. Pričaše, da je to najbolji i najdraži pas na svetu. A kako i ne bi kada je sam udavio tri odrasla vuka. Posle smrti svoga gazde beše veoma tužan, a neki su govorili da je po celu noć sedeo na grobu svoga gospodara i zavijao. Mnogi su hteli da imaju tog psa pokušali su da ga uhvate, ali on to nije želeo i vešto je izbegavao klopke. No u tom periodu dešavale su se čudne stvari u selu. Mnogim građanima se dešavalo da im nešto nestane. Svi svališe krivicu na psa koji je po njihovom mišljenju krvolok. Neki su tvrdili da je besan. Pokušali su da ga ubiju ali im to nije pošlo za rukom jer nisu znali gde se krije. I ja sam bio ubeđen u to, dok ne sretoh to divno stvorenje u starom osušenom voćnjaku. Pas je režao na mene i prilično mi je uterao strah u kosti. Kasnije kada sam mu dao nešto hrane počeo je veselo da laje i da mi se umiljava. To me je strašno začudilo, mislio sam da će da skoči na mene i u trenu da me rastrgne ali to nije učinio. Kasnije sam sve češće dolazio u voćnjak da se družim sa njim, a on čim bi me video naprosto bi skočio na mene i lizao mi lice. Daću ti ime Valijant jer si dobar i snažan kao taj čuveni vitez. Bio je to ogroman pas neverovatne lepote, divovske snage sa veoma krupnim šapama koji bi mogao jednim udarcem da ubije vuka. Pored njega sam provodio najlepše trenutke svoga detinjstva. Kasnije sam pokazao Valijanta svojim drugovima koji čim su ga ugledali poželeli su da ga imaju. Otada smo se stalno brinuli o njemu. Tražio sam dozvolu od roditelja da zadržim psa, ali mi oni to nisu dozvolili jer to navodno nije bio moj pas. Njihove reči su me duboko dirnule i strašno rastužile. Sutradan je celo susedstvo pričalo o tome kako je neko ukrao živinu našem susedu. Po ceo dan je psovao i i proklinjao lopova, naročito je vikao na ovog snažnog psa. Uveče me iznenada probudi neka graja u susedstvu. Pogledah u dvorište suseda i ugledah Valijanta kako za rukav drži lopova koji je pokušao da ukrade bušilicu, koju je namerno ostavio čika Milutin da bi namamio lopova. Sada su ga dočekali Sočnim kostima, a ne starim cipelama ili batinama. Ipak moram da priznam da je pas najviše voleo mene a i ja njega. Ponekad bi se noću iskrao od kuće i igrao se sa psom, jedanput mi je i život spasao. Tog dana je u gradu duvao vetar a uz to se spremala kiša. Baš u trenutku kada sam  prelazio ulicu žureći kući upala mi je prašina u oči. Zaboravio sam gde sam, zastao i zatvorio oči zatim se začula škripa kočnica. Valijan je skočio i odbacio me je na trotoar. Vazduhom se zaorio oštar urlik koji ubrzo nestade. ,,Valijante" viknuh i potrčah ka telu moga psa koji je bio obliven krvlju. Primetio sam da mu je dosta rebra bilo polomljeno. Vozač koji ga je pregazio dovezao nas je do moje kuće. Sve vreme sam bdio nad njim. Pozvao sam veterinara koji je konstatovao da je pas u teškom stanju. Ovoga puta roditelji su mi dozvolili da ga držim u kući. Plakao sam. Njegove oči su takođe suzile. Mislim da je razumeo svaku moju reč. Iako je bio teško ranjen posle dužeg vremena uz veliku negu svih nas ozdravio je. Ozdravio je jer je zao da ga toliko volimo i da bismo nastavili naše druženje. Ozdravio je da bi i dalje drugima pomogao.

Starica

Naša ulica nije u strogom centru grada i u njoj je pretežno mirno i tiho. U njoj se nalaze mahom starije kuće a ima i nekoliko novijih stambenih zgrada, sve u svemu dvadesetak brojeva sa jedne i sa druge strane. Ona je jedna od lepših ulica u gradu, jer je dosta čista i prijatna sa drvoredima i lepo uređenim travnjacima, ukrasnim šibljem i cvećem oko i ispred svake zgrade. Osim ovog osobitog izgleda i, može se reći specifičnog šarma, ona ima i utvrđen ritam života koji se odvija u toku dana ispod njenih drvoreda. Najpre u ranim jutarnjim časovima ljudi žurno odlaze na posao, nešto zatim deca sa velikim torbama na leđima odlaze u školu, a posle toga domaćice idu i vraćaju se sa pijace vukući velike torbe i zembilje pune hleba, povrća i ostalih namirnica. Zatim penzioneri izlaze u svoju uobičajnu šetnju, pa se onda vraćaju đaci iz škole i tako redom. To je bilo pre nekoliko godina. Tada mi to nije padalo na pamet, a sada ponekad i nesvesno bacim pogled na poneki prozor u mojoj ulici i razmišljam o ljudima koji tamo žive, o različitim ljudskim sudbinama i životima koji se skrivaju iza zavesa. Ona je živela u jednom stanu žute oronule kuće negde pri kraju ulice. Kada sam odlazila u školu, ili kada sam se vraćala, često sam viđala tu staricu kraj otvorenog prozora kako odsutno gleda niz ulicu i meni se činilo kao da nekog iščekuje. Ispred te zgrade nalazi se stara lipa koja je cvetala u junu i širila opojni omamljujući miris. Ponekad, kada je lepo vreme, starica bi izlazila napolje, sedela na klupi ispod lipe i plela. Oduvek me je zanimalo ko je ta neobična starica koja živi tako sama i činilo mi se bez ičije pomoći. Jednog jutra u školu sam pošla kao i obično nešto ranije tako da nisam morala da žurim. Kada sam prolazila pored stare kuće starica je bila kraj prozora. Čula sam kako nekoga doziva. Osvrnula sam se ali u ulici nije bilo nikoga. Već sam pomislila da krenem dalje kada je starica rekla ,, Devojčice hoćeš da mi nešto pomogneš?" Odgovorila sam da hoću i prišla prozoru. Dala mi je novac da joj kupim hleb. Nisam imala još mnogo vremena do početka časova, tako da sam požurila do prve prodavnice. Starica se zahvalila a ja sam bila srećna što sam joj pomogla. I sledećih nekoliko nedelja često sam joj pomogla kada je to bilo potrebno. Uvek me je očekivala kada odlazim u školu ili kada se vraćam i tihim glasom, kao da je nešto sakrivala, zamolila bi me da joj nešto kupim. Ja sam to rado činila jer mi nije bilo teško. Osećala sam sam da je njoj moja pomoć bila potrebna. Ponekad bi tražila da da zadržim ostatak novca ali ja to nisam mogla da prihvatim. Ali jednog dana starica nije izlazila i nije stajala na prozoru kao što je obično činila. To me je zabrinulo i odličila sam da posle časova svratim do nje da vidim šta je sa njom da li joj je možda potrebna pomoč. Kada sam se vraćala iz škole dvoumila sam se dali da je posetim ili ne. Pošto je opet nisam videla na prozoru, odlučila sam da svaritm. Na njenim vratima stajao je natpis Olga Janićijević profesor. Pozvonila sam ali se niko nije javljao. Jedan trenutak sam stajala a onda sam bojažljivo ušla u predsoblje. Ono je bilo polumračno. Sa leve strane nalazila se soba. Kroz odškrinuta vrata video se krevet u kome je ležala starica. Videlo se odmah da je bolesna. Tiho sam ušla u sobu. Ona je rekla ,,To si ti drago dete" zatim je malo zastala pa dodala ,,Veoma mi je drago što si došla. Mnogo si me obradovala". Videla sam joj suze u očima. Setila sam se crvenkape koja je došla da poseti staru bolesnu baku. Sve je bilo slično kao u priči samo je nedostajao strašni, lukavi vuk. Pitala sam da li treba da pozovem lekara. Odgovorila je da je lekar već dolazio ali da treba da ide neko da joj donese lekove. Ja sam odmah otišla do apoteke. I narednih nekoliko dana svaraćala sam posle časova sa joj pomognem. Ono što nisam odmah primetila bile je neobičnos njene sobe. Soba je bila puna starinskih stvari koje sam videla samo u nekim filmovima. Bilo je puno lepih goblena. U uglu sobe, na polici stajao je kavez sa papagajem. Na zidu je bio stari časovnik sa kukavicom koji već odavno nije radio. Ono što je posebno privuklo moju pažnju bile su fotografije na zidu. Bilo je dosta starih fotografija već požutelih koje su prikazivale staricu kada je bila vrlo mlada i nove koje su prikazivale neku decu verovatno njene unuke. Primetila je da se interesujem za ove slike i odlučila da mi nešto o njimaispriča. Pričala je o deci u Švajcarskoj i da su lekari. Često joj pišu a ponekad dolaze i u posetu. Tada se ona raduje unucima koje mnogo voli. Pokazivala mi je slike i bila vrlo srećna kada priča o njima. Brinulo je jedino što se nisu odavno javljali. Ali se ona nada da će uskoro doći pa će svi zajedno otići u Švajcarsku i nikada se više neće razdvajati. I njene su se oči ispunile suzama. Njeno lice izborano od dugogodišnjeg rada govorilo je više od reči. Njen glas je bio mek i prijatan a oči pune dobrpte podsetile su me na oči moje bake. Jednog dana bilo je to pred kraj školske godine pozvala me je opet kod nje. Ušla sam u kuću. Ona je radila nešto u kuhinji. Upitala sam da li treba nešto da joj pomognem. Ona mi je zahvalila i rekla da joj  moja pomoć više neće biti potrebna jer sutra dolazi sa decom. Zahvalila se i rekla da ima nešto da mi pokloni. Donela je iz sobe kavez sa papagajem. Rekla mi je da joj je on često pravio društvo ali sad mogu slobodno da ga uzmem jer joj više nije potreban. Sutradan kada sam pošla u školu pred kućom joj je stajao neki strani automobil. Odmah mi je bilo jasno da su njeni došli da je vode. Prošao je školski raspust, prošlo je leto. Na jesen sam ponovo pošla u školu. U njen stan doselili su se neki novi stanari. Pred Novu godinu pošli smo sa nastavnicima da posetimo dom za stare i da prikažemo kraći prigodni program. Tamo su nas radosno dočekali. Dok sam nešto kasnije recitovala, iznenada sam u uglu primetila baku iz moje ulice. Zastala sam. Nešto me je steglo u grlu. Uspela sam da dovršim recitaciju. Kada sam se vraćala razmišljala sam o starici koju sam poznavala. Ponovo sam se setila priče o Crvenkapi i baki. Razmišljala sam o tome zašto je baka morala da živi usamljena u šumi.

Zemlja čuva mnoge tajne

Ćirilovac je kraj na kome su se nekada zlatili čuveni smederevski vinogradi. U poznu jesen širio se miris zrelog grožđa i voća. To je ispunjavalo svaki delić vazduha. Zlatno brdo. Na njemu sunce kao da toplije i duže greje prirodu i ljude. Kraj, koji svojim izgledom i položajem, tu u blizini velike reke, očarava i zaustavlja prolaznike, kako bi uživali u lepom, bogatom i neobičnom krajoliku. Neki su tu zauvek i ostali. Ali, tek pre nekoliko godina ova zemlja po kojoj je ceo kraj poznat otkrila je jednu svoju tajnu ljudsku, uobičajnu ali ipak tajnu.Na mestu nekadašnjih vinograda, duboko u zemlji ležao je vekovima skriven mali antički sarkofag, koga je na svetlost dana izneo ogroman zahuktali rovokopač. Njegovi olovni šiljci probili su strane olovnog sarkofaga, koji je vekovima odolevao zubu vremena. I nama je tako otkrivena dugo čuvana tajna ovog mesta. U njemu devojčica pristigla iz jednog dalekog vremena i nepoznatog sveta. Kao poznanik i neočekivan gost, ali kao neko koga smo možda i iščekivali a nismo znali da li će ikada stići. Zapisano je ime Aurelija. Na sarkofagu urezani su likovi rimskih bogova od kojih je najupadljiviji i najlepši lik boga sunca. To svakako govori o lepoti ove devojčice i njenom zlatnom imenu. Aurelija ili Zlatica, Zlata. Vekovima su je čuvali ovi zlatni vinogradi i skrivali njenu tajnu, uslišujući volju bogova. Volju boga sunca. A kada je tako pomislih možda samo spava. Ogroman bager otkrio je tajnu Aurelije i iznenada mi se učinilo kao da su vinograd nestali, kao da ceo ovaj kraj sada ima drugačiji izgled. Postalo je nekako samotno bez sunca i života. Bez Aurelije. I tajne počinju da se rađaju. Roje se pitanja, sve manje je odgovora a sve više mašte. Sedamnaest vekova mira i tišine, a odjednom kao da ova devojčica sada postaje naš drug, moj vršnjak, u nekoj skromnoj učionici u kojoj se nestrpljivo očekuje zvuk zvona, u nekom dalekom čudnom školskom dvorištu gde žagor dece znači život. Zato opet mislim možda ipak samo spava.

Jednom sam bila veoma tužna

Čini mi se da sam prve uzdahe i žalbe na život, na taj užasan teret čula onog trenutka kada sam postala svesna činjenice da postojim. Ipak sam živela u uverenju da je to samo opsesija odraslih. Ali to nije dugo potrajalo. Jedan događaj, u svoj surovosti i brutalnoj realnosti, kao da mi je neugodno, možda suviše naglo otkrio horizont života.

Živela sam u jednoj vrsti vakuma, zajedno sa svim drugima, a ipak odvojeno. Sve sam primila kao neminovnost, ali ne zato što sam bila hrabra, već sam imala utisak kao da se  sve to dobro i zlo događa nekom drugom. Moji osećaji o zbivanjima najičili su nekoj odvojenosti duha i tela tojest prisustvu dva sasvim različita duha u meni. Možda sam zbog toga sve radila polovično aktivna samo jednim delom. Negde polovinom ili krajem septembra trebalo je da radim prvi pismeni zadatak. Iako sam se obrela u potpuno novoj sredini to me nije zabrinjavalo. Bila sam sigurna u svoje, ako ih mogu tako nazvati književne kvalitete. Verovatno i više nego što bi to sebi dozvolio neko ko nije skorojević. Poznato je da ne treba ići ispred sudbine. A meni se baš to desilo. Bila sam uverena da će rezultati biti dobri. Ipak je sve bilo suprotno. Gotovo željno sam čekala dan kada će profesor saopštiti ocene. Nisam osećala strah već neko prijatno iščekivanje. Bila sam čak i po malo nestrpljiva očekujući taj školski čas. Nisam razmišljala o mogućnosti da se moja očekivanja ne ostvare. Jednostavno se nisam usuđivala. Učinilo mi se da je profesorov glas, dok je čitao ocene, neobično tih i po malo opor. Trenuci su se produžili u večnost. Onda mi se opet činilo da prosto jure. U jednom od tih bezglavnih trenutaka pročitano je moje ime i jedno nemilosrdno i bolno: ,,Četiri“. Ostala sam bez daha. Činilo mi se kao da se oronuli zidovi učionice ruše na mene, kao da su se svalili svom težinom. Osećala sam da mi nedostaje daha, a plavo nebo što se meškoljilo kroz prašnjave prozore učinilo mi se preteće i olovno sivo. To nije bilo pravo sećanje tuge, za to nije bilo vremena. Sve to me je podsećalo na čoveka na umoru, da će ga za samo koji trenutak nestati i njegovu nemoć i strah da to shvati. Tako sam i ja pokušala da, bar za trenutak , odagnam to užasno osećanje poraza nad sobom samom. Ta sitnica, naizgled beznačajna, prosto me je ošamutila silinom udarca. Dugo posle toga ni jedna jedina misao nije mogla da se obrazuje u mom sleđenom mozgu. Veoma lagano sam počela da se vraćam iz te misaone i emotivne obamrelosti koja se graničila sa mrtvilom. Da sam u tom trenutku mogla da zaplačem, sigurno bih se osećala mnogo bolje. Ali, nisam mogla. Ne znam koliko sam još bila u školi. To vreme mi je donelo samo delimično smirenje. To je, ipak, bilo dovoljno da počnem da razmišljam o činjenicama. Nije bilo ni malo opravdanja, bar sam tako mislila. Greška je bila fatalna i ona se više nije mogla ispraviti. Znala sam da ću se uvek sećati da sam jednom izgubila. Bila je to, međutim, jedna od onih bitaka za koju sam rešila da vežem svoj život. Ujedno me je mučila pomisao kako će to shvatiti, oni koji me vole i koji su verovali u moje sposobnosti. Bilo je to ono najstrašnije-griža savesti. Setila sam se obećanja koje sam dala svom bivšem profesoru, da nikad neću pokleknuti. Osećala sam da sam ga izneverila. To me je najviše mučilo. Šok koji sam doživela narušio je moje zdravlje. Uskoro sam dobila visoku temperaturu. Čitava četiri dana morala sam samo da ležim. Bile su to četiri decenije psihičkog mučenja. Imala sam vremena za razmišljanje i to me je najviše ubijalo. Optužbe su prosto navirale. Neprekidno sam plakala .... plakala.... kao da su sve suze sveta bile sakupljene u meni. Stalno me je mučila pomisao na neispunjeno obećanje. Ipak sam se oporavila i krenula ponovo u školu. Jedno popodne prelazeći svoj svakidašnji put, našla sam se nenadano licem u lice sa svojim profesorom. Uprkos svemu bila sam veoma srećna što ga vidim. Požurila sam da mu sve ispričam. Podsvesno sam očekivala da će me razumeti. Nisam se prevarila. Očinski mi je pogladio kosu i rekao da to nije tako važno; da je siguran da sam dala sve od sebe, da bih opravdala njegovo poverenje. U njegovom glasu je bilo toliko topline i razumevanja da je moja tuga i ogorčenje splasnulo. Bilo mi je odjednom jasno da je to jedna od onih prepreka o kojima mi je govorio i koje su mi tek prestojale. To saznanje me je očeličilo, odjednom sam imala poleta da se borim, jer sam znala da se za ono, što najviše volim, moram žrtvovati. I to divno osećanje još uvek živi u meni.

Opisacu jedan zanimljiv lik

Proleće 1861. bilo je iznenađujuće toplo. Tihi aprilski povetarac lelujao joj je oko glave i mrsio dugu kao čađ crnu kosu. Sedela je tu, na tremu Tare, plantaže svoga oca i bezbrižno razgovarala sa svojim prijateljima.

Bila je to mlada devojka sa svojih jedva šesnaest proleća, željna života te nije mogla da misli na burne dane. Skarlet O Hara bila je pojam u Džordžiji. Sve njene odane prijateljice iz pokrajne pa čak i sestre zavidele su joj na lepoti. Devojka crnih vitica, obraza boje breskve, jedra, prepuna ljupkih ružičastih tonova. Oči su joj bile zelene kao smaragd. Te oči je nikad nisu izdale. Kada je trebalo da izgleda milo i prefinjeno, bile su joj najveći prijatelj. Tada su bile sjajne i ljupke. Međutim, tako su često bile ljute , prepune gneva i srdžbe, uvek spremne da sevaju u nastupima besa. Te oči koje su u svojim dubinama skrivale mnoštvo tajni, prekrivale su crne, čađave trepavice koje su mogle tako milo da trepere. Niko ne bi pomislio da neko ovako ljupko i milo stvorenje, može da u pisanju Margaret Mičel, pređe vrlo trnovit put u životu. Ali to je istina. Ova mlada devojka, žena, pretrpela je u svom žvotu velike patnje. Iza ljupkog i ženstvenog lica krio se buran karakter, uvek srećan kad bi nekog mogao do srži da uvredi. Čak se ni svojim bližnjim nije pokoravala. Malo nežnosti pružala je svojim sestrama jedino onda kada je bila sigurna da njena egzistencija neće biti poremećena, jedino onda kada je znala da uzde drži u svojim rukama i da može da ih olabavi. Naravno, pri tom je bila sigurna da svoje stanje neće dovoditi u pitanje. Eto takav je bio karakter ove žene. Jedino je ukroćena ostajala pred svojom majkom Elen, poreklom Francuskinjom, i pred starom služavkom, crnkinjom Mami. Njih dve su bile jedina stvorenja kojima je verovala ili bolje rečeno kojima je htela da veruje. Iako surova prema svima, u najtežim danima je bila heroj. Bila je u Atlanti kada je čula za majčinu smrt. To biće koje joj je bilo drago, koje joj je bilo jedina uteha nestalo je sa zemlje. Bio je to za nju težak udarac od koga se dugo oporavljala. Međutim, to niko nije saznao to je bila njena tajna zaključana u dnu njenog srca. Znala je da ako bude svoj bol pokazala nekom od ukućana, nastaće još veća panika jer njen otac stari Džerald već je bio potpuno skrhan smrću svoje žene.

Ova mlada žena bila je zaista interesantna: drska, mlada, čežnjiva ne baš prefinjenog ukusa. Zato sam napisala ovako, jer svako ko je čitao ,,Prohujalo sa vihorom“ upoznaće u njemu lik lepe junakinje Skarlet.

Gledala sam jedan poučan film

 Bila je subota. Te večeri ostala sam malo duže pored malog ekrana, jer se, po maminom pričanju, davao izvanredan film. Bio je to američki igrani film ,Imitacija života".

 Film govori o rasnoj diskriminaciji u Americi, tema veoma poznata širom sveta. Film počinje dolaskom majke i ćerke u Njujork gde se majka zapošljava kao kučna pomoćnica a kči desetogodišnja devojčica, odlazi u školu. Međutim, tu doživljava svoja prva razočarenja. Na svakom koraku ona vidi podsmeh svojih drugarica, njihov prezir, jer joj je majka sluškinja. Zato što još nije bila zrela, ona je shvatila da treba da se stidi svoje majke, jer je njena koža crna. Shvatila je da je zbog majke mnogi preziru. I umesto da na to ne obraća pažnju, ona i sama počinje da mrzi i prezire majku. Kada je odrasla, pobegla je od kuće ne javivši se majci. Majčina ljubav je bila ogromna. Počelo je njeno besciljno lutanje za kćerkom koja joj je bila jedina nada, zbog koje je još jedino živela. Našla ju je u jednom lokalu gde je radila kao pevačica. Međutim, kćerka je nije ni pogledala, praveći se da je ne poznaje. Ali majčina ljubav je velika. Bilo je dovoljno što je videla svoju kćerku, a zatim je otišla kući i posle nekoliko dana umrla sa imenom svoje kćeri na usnama. Pogreb je bio veličanstven. Dok je žalosna povorka išla, iz crkve su čula crnačka duhovna muzika. Najednom, jedan očajni krik prekinuo je ovu svečanu atmosferu. Jedna devojka, sva u crnini, bacila se na sanduk pun cveća i neumorno ponavljala ,,Mama, mama"! Jedva su je uklonili sa sanduka i tiha povorka nastavila je svoj put, odajući poslednju počast majci, majci koja voli i prašta. Ne, više nisam mogla da izdržim. Suze su mi kao lude jurile iz očiju. Pogledala sam u mamu, koja je sedela pored mene, a zatim je čvrsto zagrlila. Bio je to zagrljaj pun ljubavi, zgrljaj koga nikad ne bih želela da se oslobodim, jer majka to je jedino biće na svetu koje me voli i koje će me uvek voleti, jedina koja mi može pomoći ili bar olakšati. Ali tek kada je izgubimo, shvatimo šta je sve značila za nas i naš život.

Ovog filma ću se uvek sećati, naročito poslednje scene gde devojka shvata da joj je majka bila jedino biće koje je volelo.

Priča o starom seljaku

U daljini se začuo lavež psa. Probuđen, tromo je podizao umorne trepavice. Prva svetlost se stidljivo probijala kroz mali, uski prozorčić na njegovoj kolibi. Polako je ustao, izašao i otišao u šupu. Tamo je u uglu stajao plug, obasjan belom svetlošću. Starac je nesrećnog pogleda gledao oštro sečivo pluga. Svakog jutra je u šupu odlazio sa nadom da ga plug neće tamo čekati i da je ovo dosad bio samo ružan san. Sa plugom je radio, živeo i jeo, sa plugom će i umreti. Tako je mislio starac. Začuli su se prvi petlovi. Starac se trgao i požurio da iznese plug. Bio je težak, a stracu je bilo već preko sedamdeset leta. Odavno su njegove ruke bile onemoćale. Nekada je on mogao takav plug na rukama da nosi do njive. Ali to je bilo pre četrdeset godina. Bio je mlad, sa lepim parčetom zemlje i kućom, pun snage. Svi su ga u selu cenili. Bio je čuven po poštenje. Svu su govorili da nema pravednijeg sudije od njega, Pavla Ugripova. A tada je došla suša, pa poplave. Sve mu je bilo uništeno. Zadužio se. Bio je primoran da sve proda Bečirevićima. Jedino mu je preostalo da postane njihov sluga. Proklinjao je takav život i žalio za onim nekadašnjim. Tu ništa nije mogao. Upregao je volove. Volovi su bili krupni, tužnih tamnih očiju. I oni su bili sluge kao i Pavle. Natovario je plug i krenuo. Pogledao je veliku belu kuću Bečirevića. Bilo je mračno u njoj. Još su spavali jer se do pola noći lumpovalo. Bečirević je trošio veliki novac na provode. Pavle je nastavio put. Kola su polako truckala po starom seljačkom putu. Na njivu je stigao kada se sunce beć bilo izašlo iza obližnjeg brda. Odmah je počeo sa oranjem. Oštro sečivo pluga paralo je zemlju još vlažnu od noćašnje kiše. Pavle je poguren gazio bosim nogamapo po grudvama mokre, hladne zemlje. Svoje opanke, jedinu obuću, već stare i pocepane, ostavio je u kolima. Ubrzo je postalo tako vruće da mu nije smetala hladnoća pod prstima. Iako je bio mart sunce je bilo tako vrelo kao da je odlučilo da spali sve živo. Oko podne iznemogao starac je otišao u hlad stoletnog hrasta. Među žilama tog starog izboranog drveta Pavle je bio napravio sebi ležište da se odmara. Iz male šarene torbice izvadio je svoj ručak. Crnim, zemljivim rukama je otkidao parčiće tvrde, ustajale proje i stavljao ih u usta. Jeo je sa mukom bez ikakvog zadovoljstva. Ustajala vruća voda iz čuture ga nije osvežila. Vratio je ostatke proje i čuturu u torbu i polako krenuo natrag na posao. Sa mukom se odvajao od hladovine retkog hrastovog lišća, koja mu je pružila utočište od vrelog sunca. Nastavio je sa radom. Znoj mu se slivao niz lice i vrat. Njegova košulja nekada nova i bela, a sada žuta, sa otkinutim okovratnikom i rasparanim rukavom bila je mokra. I dalje je radio. Pao je sumrak. Ponovo je upregao volove u kola i natovario plug. Polako se vraćao . Kada je stigao bilo je veče. Gazdina kuća bila je osvetljena. Iz nje je dopirala muzika i smeh ,, Još jedna lumprejka" pomislio je Pavle. Odvratio je pogled sa blistave kuće i pogledao na suprotan kraj dvorišta. Tamo je bila njegova koliba, mala, neugledna i mračna. U njoj nije bilo nikog da ga dočeka i kaže mu prijateljsku reč. Spustio je glavu. Obuzela ga je tuga. Ispregao je volove i odveo ih u štalu. Nahranio ih je. Oni su mu bili jedini prijatelji. Skinuo je pluga sa kola i odvukao ga do vrata šupe. Uvukao ga do je unutra i sporim umornim korakom izašao. Otišao je u svoju kolibu i u mraku napipao delić sveće i šibicu. Upalio je sveću i bledi, slab plamen je zatitrao po prostoriji. Odložio je torbu i skinuo opanke . Legao je u svoj krevet i ugasio sveću. Brzo je zaspao. Spavao je, sanjajući svoju mladost i nekadašnji život. 

Šta sve za mene predstavlja knjiga

Opšte je poznato da je za ljudski vek vrlo kratak. Možda je prekratak da bi se upoznao jedan deo od svega onoga što je stvorila čovekova ruka. Kako da sagledamo peščana prostranstva Sahare, visoke i snežne visove Monblana, kako da upoznamo misli, osećanja i dela velikih ljudi? Nisam dugo bila bez odgovora. Došla sam do zaključka da sve to, pa i mnogo više možemo saznati uz pomoć knjiga.

Od trenutka kada sam došla do ovog zaključka knjiga je postala sastavni deo mog života, uselila se u svaki kutam moje sobe i u svaku moju misao. Zahvaljujući knjigama u mojoj svesti se stvorio raznovrstan svet. Tu se nalaze ličnosti sa raznovrsnim osobinama. Svakom narednom knjigom doživljavala sam nešto novo, nepoznato napajala se time. Knjiga je neosetno ušla u moj život i postala mi je neophodna duhovna hrana, kao hleb. Što sam ih više čitala, želela sam da ih pročitam još više, toliko mnogo da ne postoji ni jedna knjiga čiju sadržinu ne bi znala. Želela sam da budem celog života okružena knjigama i da ne radim ništa drugo, već samo da ih čitam. Bila sam srećna i patila zajedno sa Džrjn Ejr. Plakla sam zajedno sa Širli, osećala bol kada i Katrin Linton. Bila sam srećna kao doktor Preskot. Suze, rados, bol i tuga su se smenjivali i ja sam postajala novo biće. Divila sam se čistoti Šarlotine guvernante Ejr, strpljivosti Kraninove sestre Li, pravednosti i istiniljubivosti Ročeperove. Sve te ličnosti sa svojim osobinama su uticale da izgradim svoj stav prema svetu koji me okružuje. Kada sam bila tužna, čitala sam neku knjigu sa veselom sadržinom i ponovo bih se oraspoložla. A ponekad je dovoljna neka sitnica pa da budem tužna. Kroz knjigu sam naučila da razlikujem dobro od zla i da cenim ljude i njihova dela. Upoznala sam nove predele, običaje i narode, divila sam im se a neke sam i zavolela. Osećala sam hladnoću polarnih predela, vrelinu žarke Afrike, blagu umirujuću klimu Italije. Za mene ne postoji dobra i loša knjiga. Sve su mi podjednako drage i u svakoj pronalazim nešto novo , dotad nepoznato, zanimljivo i korisno. Skoro sa svakom ličnosti imam nešto zajedničko. Kao da nas spaja neka tanka nevidljiva nit, koja kasnije raste, uvećava se i postaje sastavni deo moga života i bića. Kada je trebalo da donesem neku važnu odluku, u mislima sam se pitala kako je to rešila neka ličnost iz pročitane knjige. Često sam upoređivala svpje savremenike sa ljudima iz prošlosti, studirala ih pronalazila njihove mane i vrline. Ulazkom u svet književnosti moj život je obogaćen novim oblicima života. Pronašla sam smisao svoga života i svakom novom knjigom izgrađivala sam svoje duhovno biće. Zbog svega ovoga veoma cenim književnike i njihov napor da opisujući život vrše snažan uticaj na mene. Treba da im budemo zahvalni što su nam omogućili da mnogo saznamo o prošlosti našeg naroda, o sadašnjosti, a i o budućnosti. Među knjigama nikad nisam usamljena jer svaka predstavlja novu istoriju koju trba pročitati i izvući nove zaključke. Zatvarajući poslednju stranicu neke knjige činimi se da ostavljam dragog prijatelja i da završavam jedno poglavlje moga života. Ono mi ostaje i duboko urezano u sećanju. Onda dolaze nove knjige i sa njima druge ličnosti i događaji. Tako se događaji nižu u neprekidnom lancu jedan za drugim. I knjiga sve više postaje izvor novih saznanja, zabave i razonode.

Eto to sve knjige predstavljaju za mene kao čitaoca i kao čoveka.

Dogodilo se za vreme jednog školskog odmora

Često na izgled beznačajni trenuci utiču na ljudski život i usmeravaju ga. Bila sam okrenuta ka velikim događajima i važnim ličnostima, a nisam ni primećivala kako me baš male stvari menjaju i vaspitavaju.

Jedan takav događaj pstao mi je duboko u sećanju. Osvanulo je tmurno zimsko jutro. Ustala sam rano i pošla u školu putem kuda uvek idem. U školskom dvorištu me je dočekala vesela graja dece koja su trčala po snegu, koji je ispod njihovih nogu neprekidno škripao. Na znak zvona svi smo ušli u učionicu. Ubrzo je po hodnicima zavladao potpun mir. Čas je sporo prolazio. Kada je, ipak, zvono oglasilo kraj časa, svi su veselo požurili u dvorište. Nestalo je zabrinutosti sa lica i kao čarobnim štapićem cela škola se pretvorila u hram radosti i smeha. A napolju su pahuljice nežno i lagano padale na već pobelelu zemlju. Grudve su nestašno letele i rasprskavale se na kaputima ili raznobojnim kapama. Gledala sam taj prozor sa drugaricom i srećna sam bila što su svi tako radosni i puni mladalačnog žara i poleta gotova sam želela da vrisnem od navrlih emocija. Upravo baš u tom trenutku , desetinu metara od mene, čuo se neprirodan krik ali ovoga puta bun bola i ogorčenja. Pogledala sam na tu stranu. U snegu je sedeo slabunjavi dečak od oko devet godna, obučen u tanak, iznošen poveći kaput. Na desnom kolenu imao je nevešto ušivenu zakrpu. Nos i uši su mu se crveneli od hladnoće. Njegova kosa inače smeđa i sva u uvojcima belela se od snega. Sa ispruženim promrzlim i crvenim rukama klečao je do pola  u snegu ispred mnogo starijeg dečaka, koji se zlobno i cinički osmehivao.

Nesposoban da ustane molio je

,,Molim  te vrati mi ".

Drugi dečak se udaljavao stiskajući nešto u ruci i zlobno se osmehivao.Manji deča je spustio ruke na krilo. I dalje sedeći u snegu tiho je jecao. Iz njegovih bistrih, zelenih očiju vtcale su suze. Želela sam da mu priđem, podignem ga i utešim, ali nisam mogla. Nešto me je stezalo u grlu. Onda je neočekivano ustao, dohvatio svoju torbicu, pokupio knjige koje su bile rasturene po snegu i krenuo ka izlazu iz školskog dvorišta. Dugo nisam mogla da odagnam iz sećanja sliku tog bespomoćnog deteta, duboko nesrećnog iz ko zna kog razloga, a to su ubedljivo govorile njegove blage oči. Dovoljno je bilo da sretnem nekog dečaka njegovih godina, ili da vidim da neko plače, pa da se setim tužnih, zelenih očiju i malih promrzlih ruku. od tog dana sam zavolela decu. Bila sam spremna da dam sve od sebe da ne vidim ponovo suze kako se kotrljaju niz male rumene obraščiće.

Shvatila sam nešto važno i uvidela kako je časno i plemenito boriti se za ta mala bića.

Moji susedi

Možda vi živite u nekoj velikoj zgradi na čijim fasadama blistaju reklame? Kraj vaših kuća jure automobili i šetaju prolaznici šarenih odela. Susede poznajete samo iz spiska o stanarima. A ja ?

Ja živim u maloj kaldrmisanoj ulici ispod Zvezdare. Osam prizemnih kuća i tri ulične svetiljke čine kostur naše ulice. Stambena zgrada sa brojem dva predstavlja njeno čelo. Velika mermerna ploča upoznaje prolaznike da je godine 1914. baš tu bila partizanska štamparija. Medjutim ja danas hoću da vam kažem nešto o njenom srcu. To srce čine žitelji moje ulice. Tu živi dvadesetak đaka, sedamnaest baka i četiri odrasla mladića. A kad sunce probudi jutro i kad se mirisom lipe ispuni soba zakašlje se deda Janko i već se čuje priča iz njegova doba. Po stoti put priča o lasti koja mu pod krov sleće. Baba Stana je krenula da kupi nešto za njenog mačka. Prolazi tako kraj broja 4 i lupa štapom u debelo okno. Hoće da probudi Stanka, obućara, plašeći se da mladić ne zakasni na posao. Kada vidi njegovu čupavu glavu kaže mu da danas pravi veću oduću jer deca iz naše ulice rastu. A kada podne osvoji ulicu i kada đaci pođu u školu , i kada zaposleni sa polsa dođu u mojoj ulici svi se susedi zajedno raduju, pomažu i vole. I baš zato vam kažem da moja ulica ima veliko zajedničko srce koje pulsira u svakom njenom kutku. Eto, pitajte nekog mališu čija mama ima dosta pekmeza od šljiva. Svako će reći da ima Mirkova mama. Mile, Jova i Vesna često su musavi ispred broja pet. Pekmez im ponekad uđe i u uši jer prave slatke brkoe. Oni su još maleni za Zoranovu ekipu. Jer Zoran zaista voli Dragana, Janka i u fudbalu su nepobediv tim. Inače svi su ti dečaci zaštitnici nas devojčica. Ponekad sa nama igraju bagminton, drže nam konopac dok skačemo i ne ljute se kada same igramo školice i pričamo naše tajne. Ipak, u našoj ulici ima dosta odraslih. Njihova zajednička osobina je da su vrlo radni ljudi. Kada se vrate sa posla uređuju prostrana dvorišta, boje ograde, čiste trotoare. Majke čuvaju decu. Ja eto pamtim kada nas je moja mama čuvala obično sam ja jedina dobila batine. Činilo mi se da je ona svoj ostaloj deci bila bolja mama. Dana, kad to pomenem i Jasna priča da je samo njena mama bila stroga. Ako čujete Jelenu uvidečete da su nam mame vrlo stroge. Ali zato mi imamo bake. To su baba Mara, Smilja i  Nada. Kod baba Nade sam učila prvi put da vezem.ona zna da svira na klaviru i piča doživljaje sa tri kontinenta. Zimske večeri provodimo kraj njene peći. I dečaci i devojčice je mnogo vole. Jedino nam je tako drag deda Mile. On nas s proleča vodi na izlet. Zna mnoge vesele igre sa loptom, sa štapom, vezanim maramama i točkovima. Uvek je nestrpljiv kada je zima. Sad će opet moji vršnjaci sa dedom u šumu. A mala kaldrmisana ulica uvek živi bučnim životom. Ona nije nikad pusta. U smiraj dana tu ptice pevaju večernje uspavanke. U ranu zoru tvrdokljuni kos lupa u orah. Ali kada ptica nema onda poleti Joletova lopta u neki prozor. Pukne okno ponekad se čuje vika , ali za kratko: uliva čiji kostur čine osam kuća živi veselo.

Vesela je uvek jer ima srce, jer u njoj živi dvadeset đaka, sedamnaest baka i četiri mladića. 

Sećanje vezano za neke značajne trenutke mog proteklog školivanja

Kako je život čudan. Nekada je nestašan kao planinski potok, pun virova koji prete, ili mračan kao otvor pakla. Onda se čoveku odjednom učini da se ništa ne događa, kao da ga život zaobilazi i odlazi drugim, njemu nepoznatim stazama.

Dugo sam mislila da živim odvojena od svega, kao prestupnik u ćeliji, odvojena od ljudi, realnosti i onoga što nazivaju trkom sa vremenom. Odjednom našla sam se naraskrsnici životnog puta. Završila sam osnovnu školu i trebalo je upisati se u srednju. Osam godina dugih kao noć i brzih kao planinska reka ostale su iza mene. Taj period sa ovog rastojanja bio mi je sav lep. Došla sam do zaključka da mi je događaj baš iz tog vremena pomogao da se odlučim o svom životnom putu. Bila je jesen. Kiša je beskrajno padala kao da je želela da potopi sve živo. Sunce bi se ponekad bojažljivo pojavilo i , uplašeno tim strahom, ponovo skrilo. To jutro me obeshrabrilo. Iznenadni talas melanholije i nezadovoljstva učinio me je nesposobnom za bilo šta. Dok sam posmatrala ovo ore sivila zvono na vratima je zvonilo. Bila je to devojčica iz suseda. Zadihana saopštila mi je da treba da se spremim i pođem u školu radi izrade nekog nagradnog temata. Sada? To mi se učinilo nemoguće. A moje sumorno raspoloženje? Rasprnulo se kao probušeni mehur. Mehanički sam obukla mantil i izletela napolje u blato, kišu i vetar. Usput sam počela da gunđam. Pitala sam se zašto sam pošla, zašto dozvoljavam da sa mnom raspolažu kao da sam neka stvar. Još mnogo detinjastih misli mi je palo na pamet. Ali to je bio samo odraz mog buntovničkog duha a ne prave ljutnje.u Sali gde je nekad bila školska kuhinja već se sakupila grupa učenika. Ušla je profesorka i izdiktirala temu : ,,Nema nagradebez rada, ni bogatstva bez štednje’’. Bilo je to dolivanje ulja na već rasbuktalu vatru. Tema mi se nije ni malo svidela. Ipak sam, malo bezvoljno, počela da pišem. Dva dana kasnije na času fizike u učionicu je ušla ona devojčica iz susedstva I rekla da me director zove. Zašto? To nisam znala. Pošla sam. U kancelariji meje dočekalo direktorovo strogo lice, sada nasmejano i, učinilo mi se srecno. Mirnim, dubokim glasom mi je saopštio das am osvojila prvo mesto u opštini u izradi nagradnog temata. Bila sam neizmerno srećna. Tada, tog trenutka , odlučila sam o svemu. Studiraću književnost i raditi ono što volim.

Od onda je prošlo dosta vremena a ja se nisam pokolebala. Naprotiv, iz dana u dan sve sam odlučnija u ubeđenju. Srećna sam što će mi se ispuniti želja.

Ulica mog detinjstva

Svi mi imamo neko mesto,neki kraj,ili mozda ulicu koja nas tako neodoljivo potseca na nase detinjstvo. Ponekad je to mesto ili ulica kojom vise ne prolazimo iz nekog razloga.

I ja imam takvu ulicu koje se uvek rado secam.To je bezimena ulica sa mnogo
divljih kestena,mirisnih bagrema i zelenih maslina.Ustvari to je jedan krivudavi put koji je isao uporedo sa glavnim ,ali nama tadasnjoj decivrlo zanimljiv.U toj ulici nalazila se samo jedna kucica,bolje reci obicna krovinjara,a u njoj je zivela jedna baka.Zivela je vrlo usamljeno,a njeno jedino drustvo su bile tri koze i nekoliko kokosaka.U njenom dvoristu je rastao veliki kesten i dve masline. za sve mestane
je bila cudakinja,a neki su je smatrali ludom.nosila je neku za nas cudnu odecu,koja je uvek bila besprekorno cista,a na njenom licu niko nije mogao procitati godine. Ali ta baka nije volela decu,jer deca nisu imala obzira prema njoj.Rugala su joj se smisljajuci razne pesme i rime.A ona je cutala sve dok ne bi izgubila i zadnju trunku strpljenja,a onda bi pocelo da leti kamenje sa njene vec unapred sakupljene gomilice.Vikala je i neke pogrdne reci,a deci je uvek bilo zanimljivo da beze sa tog mesta i posle pricaju herojske price o susretu sa bakom.
Htela ili ne medju tom decom sam ponekad bila i ja,ali joj nikada nisam
uputila nijednu ruznu rec,ali kada su druga deca bezala,morala sam i ja.Mogli smo na putu iz skole,proci glavnim putem,ali nama je bilo zanimljivo da prodjemo bas tim sporednim.
Onda,jednog dana ostala sam duze u skoli nasla sam se sama na putu kuci.Nisam niposto nameravala da prodjem bakinom ulicom,ali kada sam stigla do raskrsca zastala
sam.Nesto me neodoljivo privlacilo da jednom sama prodjem,iako sam se strasno bojala.I prosla sam bakinu kucu,kesten,masline i koze koje su mirno pasle,ali bake nije bilo na vidiku.
Dobro je,pomislila sam,danas cu se hvaliti da sam sama presla taj put.Ali na maloj krivini
sam zastala kao ukopana,ispred mene je stajala baka streljajuci me svojim prodornim ocima.Htela sam pobeci,ali noge su otkazele,drhtala sam kao prut. Onda me ona uhvatila za misicu svojom koscatom rukom, dok je u drugoj drzala stap.Gotovo je pomislila sam,sad ce me ubiti onim stapom.Nisam mogla nista da kazem,cak ni da placem.Onda sam cula bakin
tihi glas."Ne boj se" rekla je."necu ti nista,ti nisi kao ostali,nikad me nisi vredjala niti mi se rugala,znam i tvoje ime,dodji i sedi malo samnom". I dalje sam se bojala,ali sam kao opcinjena posla sa bakom.Uvela me u svoju kucicu.Unutra je sve bilo cisto i na svom mestu,za razliku od spoljasnjeg izgleda kuce.Onda me povela na kamenu klupicu iza kuce odakle se videlo daleko,preda mnom se ukazao nezaboravan prizor.Onda je rekla,znas dete mnogi misle da sam luda,niko nece da se druzi samnom,svi beze od mene,ali bih volela da tebi ispricam
istinu o sebi,koju niko nezna.Opustila sam se i sela pored nje na klupicu. A onda sam cula bakinu pricu i ne samo tada,nego sam dolazila narednih dana,meseci i godina kada god sam uspela da se iskradem da niko nezna.A baka je pricala i pricala,a ja sam je slusala otvorenih usta.Zelela je da zapamtim njenu pricu i da je nekome kasnije ispricam.I zapamtila sam svaku njenu rec.I tako je proslo vreme moje osnovne skole i doslo je vreme mog odlaska iz rodnog kraja. Jos jednom sam otisla kod bake da se sa njom pozdravim.Poklonila mi je vezenu plavu bluzu ,koju i danas cuvam medju mojim dragim uspomenama. Zagrlila sam to sitno uvelo telo,a baka je zaplakala i rekla:"Znam odrasla si i moras dalje,idi sa mojim blagoslovom,ali se uvek seti da si mi mnogo
ulepsala moje poslednje dane." kada sam zavrsila skolovanje i vratila se kuci,posla sam da posetim baku.Zastala sam,nije vise bilo onog puteljka,ni bakine kucice ni kestena,ni maslina a ni bake,sve je nestalo pred novom modernom arhitekturom.Mogla sam samo da zamisljam gde se sta nalazilo.Ostale su samo uspomene i jedan grob na kome kratko pise.
OVDE
POCIVA BAKA SELA.

Volim te

Ponekad čovek u sebi nosi nešto što ga muči, što bi želeo da kaže svima, a ne može. Biće da je i godina prošla otkad se lomim da ti kažem, da ti priznam… Htela sam, razmišljala, bojala se pa tako i odustajala. Ima li smisla, da li je fer ?

Noćima razmišljam i smišljam kako da ti kažem da te volim, da mi trebas, ali sutra kad te vidim, prećutim... Prećutim i kad prođem pored tebe, prosto zadrhtim. Prođe me ona čudna jeza, i pobegnem, stidim se, a znam da ne bi trebalo. Volela bih da mogu da ti kažem sve što želim, koliko mi značiš i koliko si mi potreban, ali tu je neki zid, o koji udarim svaki put kada reč krene sa usana. Kad me pogledaš, ja okrenem glavu, opet se stidim i svaki put se pitam jedno te isto: 'Zašto te volim, zašto mi trebaš, zašto baš ti?' ali na svako moje pitanje nemam odgovor. Želim da te uhvatim za ruku, da te uvučem u moj svet. Želim da uplovim u tvoj zagrljaj kao brod u svoju luku. Želim da te zagrlim, poljubim, da ti pokažem koliko te volim. Želim da prenesem svu svoju sreću na tebe, da osetiš koliko si prisutan u meni. Želim da ti se dopadnem. Želim da zajedno sanjamo i maštamo o lepim stvarima. A onda se trgnem. Vraćam se u stvarnost, a od svega toga ne ostaje ništa, samo praznina, mračna i tamna praznina. Sve nestaje kao dim. Hiljade neprospavanih noći, hiljade tvojih slika oko mene. Stalno si u mojoj glavi. Odatle ne izlaziš nikad. Neka, dokle god si tu, u meni, ja se nadam. Koliko toga bih ti rekla kada bih imala hrabrosti. A šta sam ja, u moru zaljubljenih i srećnih, u vrtlogu razočaranih i tužnih, bez tebe ? Bez tebe sam ništa, veliko ništa.
Sada znam, sigurna sam, ti si taj, moja jedina želja, moja sudbina. Ti si vetar u mojim jedrima, ti si ta košava koja toliko prija. Ali šteta, šteta, jer, sa druge strane reke maštanja, postoji realnost, a u tom svetu, u svetu realnosti, nemam snage da ti priznam sve ovo. Nemam snage da ti kažem da te volim..

Moja drugarica i ja

Ne pamtim kako smo se unoznale, a znam da smo zajedao u razredu od prvog školskog dana. Moja najbolja drugarica, o kojoj ću da pišem, zove se Dragana.

Svakog dana, za vreme nastave stalno smo zajedno. Za vreme odmora delimo užinu, tešimo jedna drugu kada nešto ne znamo i dobijemo jedinicu, šalimo se sa drugovima i drugaricama, a nekad se i posvađamo. Ja sam neki put loše raspoložena, pa je dovoljna i najobičiija zamerka da se naljutim na nju. Tada i ona bude ljuta i ne govorimo dva-tri dana. Što se tiče mene, ja bih se pomirila i nosle pet minuta, ali neću da ne bi pomislila da je molim. Nekada bude sve zaboravljeno: i svađa, i ružne reči. Onda ponovo kao i pre. Odemo u neki miran ugao, ili se šetamo i poveravamo jedna drugoj svoje male tajne.

Dragana je malo niža od mene, kratko ošišane crne kose. Tako sam uvek i ja ošišana. Oblačimo se skoro identično, pa nas neke devojčice iz nižih razreda pitaju da li smo sestre. Ona uvek odgovara da jesmo, a ja, pak, ne mogu da izdržim pa se nasmejem.

Dragaia ima sitne pege i ima len osmeh. Veoma je iskrepa i verna drugarica. Sećam se jednog događaja koji se desio na kraju školske godine. Bile smo u pegom razredu. Nastavnici su skoro svi bili zaključili ocene.i baš toga dana smo zajedno sa nastavnikom fizičkog vasnitanja zaključivali ocene. Kada je nastavnik upitao koju ocenu da da meni, neke zlobne drugarice, koje su mi zavidili što sam odlična, rekle su da treba da dobijem trojku. Ja sam ćutala iz razumljivih razloga, jer se raspravljalo o meni. Međutim, moje drugarice, predvođene Draganom, bile su objektivnije i izjasnile se za četvorku. Nastavnik je razmislio i uvažio Draganin predlog.

Eto takve smo nas dve. 

Jedan pogled na protekle dane moga skolovanja

Od pocetka moga skolovanja , tj od prvog razreda , sa svojim drugovima i drugaricama prozivela sam mnogo toga . Lepih trenutaka kada smo svi bili srecni ,i onih kada smo svi bili tuzni .

Kada se osvrnem i pogledam malo u proslost , vidim devojcicu koja samo sto je posla u prvi razred . Secam se tog dana . Drzeci me za ruku mama me je uvela u ucionicu u kojoj je sedelo jos 15 ucenika . Gledala sam ih sirom otvorenih ociju , sela sam pored devojcice koja se zvala Dragana . Tada sam upoznala moju najbolju drugaricu . Na pocetku smo se samo smeskale jedna drugoj ,i razmenjivale stidljive poglede . Tog dana sam upoznala i moju uciteljicu ,bila je to omala zena, kratke uvijene smedjo crvenkaste kose , nosila je naocare . Pricala je strogo i brzo,cesto nas je grdila , ali je bilo i puta kada nas je hvalila . Dani su prolazili a mi smo polako poceli da ucimo azbuku , zatim da citamo , pisemo , mnozimo i dr..

Kako je vreme prolazilo tako smo mi rasli , svi smo odjednom postali veoma bliski kao da smo braca i sestre . Jedni druge smo podrzavali u svemu . Ne mogu da se hvalim da smo bili razred za primer , ali nismo bili ni oni najgori . Vazno je to sto smo uvek bili slozni .

Vrlo brzo odvojili smo se od uciteljice . Posli smo u peti razred , bili smo deca sa 11 god. Sta smo uopste i znali tad . Zbunjeno smo gledali svakog nastavnika koji je ulazio i izlazio iz nase ucionice . Zatim ulazio drugi . Sledece cetiri godine vodila nas je takodje zenska osoba . Moja razredna. Predavala nam je Srpski jezik , bila je veoma dobra i smirena zena . Nemajuci sama svoju decu , mi smo joj bili neka vrsta zamene . Uvek nas je mnogo volela , sa nama je prosla i ono najteze , i najbolje . Bili smo joj zadnja generacija , uvek cu je se secati u najboljem svetlu . Cini mi se kao da nismo imali vremena da uzivamo u drustvu jedni drugih jos malo . Brzo je stigao osmi razred , i svako je trebao da odabere svoj put . Suzama , oprosrila sam se od svih . Oprostila sam se od drugarice sa kojom sam godinama delila klupu . Te krupne braon oci opet su me gledale , ali ovog puta ne tako stidljivo , vec sa strahom da se nikada vise necemo videti , pricati , smejati , grliti ...da cemo postati samo dva stranca sa uspomenama . Obrisala sam joj suze i zagrlila je , rekla joj da cemo uvek ostati najbolje drugarice bez obzira na sve !

Iste godine krenula sam u Gimnaziju , i tako sve ispocetka. Ito kao i u prvom razredu osnovne , samo sto sada nisu svi bili tako naivna mala deca . Bili smo vec formirane osobe kojima fali jos malo brusenja na povrsini .

Sad kada ovako pogledam na sve te godine , vidim koliko sam ja ustvari srecna osoba . Stekla sam toliko prijatelja . Kad bih mogla vratila bih vreme da sve to prozivim ponovo , i sve bih isto uradila . Jer secam se svakog minuta , svake sekunde . Toliko je bilo dobro , da vise ustvari ne znam da li je stvarnos ili san .
by Zorana

Da li se iskrenost isplati ?

Realnost je surova zivimo u svetu u kome malo ko mari za onog drugog. Svako gleda svoje interese i svoj cilj . Na putu do tog cilja ljudi lazu , lazu i lazu . Jer ljudima koji slusaju, te lazi su prihvatljivije od istine .

Iskrenost. Sta je to ? Pored ovako ''iskrenih'' ljudi cesto i zaboravim znacenje te reci . Ljudi su zaboravili da je koriste. Oni ustvari vise i ne znaju sta zele ,, jer od nekoga traze da bude iskren a kad im taj neko kaze sve u lice , onda ne zele vise ni da cuju , okrenu mu ljedja .

U danasnjem svetu sa danasnjim ljudima tesko je biti iskren . Tesko je reci istinu . Ljudi se cesto uvrede ,jer kako kazu ako hoces da te neko mrzi samo mu kazi istinu o tome kakav je on ustvari .

Svako sebe vidi u najboljem svetlu i na neki nacin idealizuje , sto je i normalno . Osim porodice danas je malo ljudi koji ce nas iskreno posavetovati , svi u vama gledaju sansu da na neki lak nacin profitiraju .

Uvek je lakse reci ono sto svi zele da cuju , nebitno sto je to laz ...Covek , ko covek ne svata da laz boli jednom , a istina uvek .On je odavno digao ruke od istine jer mu jednostavno ne pomaze na putu da bude uspesan . Nazalast ljudi izbegavaju da budu iskreni , sto je najgore od svega i sami su poceli da veruju u svoje lazi .

Iskren covek danas kao da je istrebljena vrsta ,tu i tamo nadje se po neki primerak . Na kraju svega i taj je pokaje sto je prema nekome bio iskren , jer biti iskren prema nekome ne znaci da ce taj neko biti iskren prema tebi .

I tako iz dana u dan nastavljamo da zivimo u svetu sagradjenom na lazima drugih ljudi ,i pored toliko lazi ja se nadam da se duboko ispod njih krije istina koja ce jednog dana svima izaci na videlo .
by Zorana

Od kolevke pa do groba najlepse je djacko doba

Vreme prolazi. Generacije se smenjuju jedna za drugom . Misljenja se menjaju , sve se menja .

I pre nego sto shvatimo , jednog dana cemo se osvrnuti na nasu maldos, djacko doba i sve te lepe trenutke samo kao na uspomenu koja nam je duboko urezana u u srce .

Mladost to je najlepsi period covekovog zivota , to je period djackog doba , kada je sve lepo i zabavno , kada nam nista nije tesko , kada imamo gomilu prijatelja a nijednu brigu . Problem je u tome sto nikada nismo svesni da zivimo u lepom dobu , ako je to sada mi cemo postati svesni toga tek u buducnosti .

Mnogi bisci krozistoriju pisali su dela o svojim djackim dugodovstinama ,nestaslucima i razlicitim dogadjajima . Jedan od tih pisaca je Branko Radicevic koji se kroz poemu ''Djacki rastanak '' oprasta od svih tih lepih trenutaka koji su mu se desili u Sremskim Karlovcima. On sada opisuje sve u najlepsem svetlu , iako znamo da pored lepih trenutaka postoje i oni nemili dogadjaji , ali vremenom oni isceznu i kao i svi mi i branko se secao samo lepih trenutaka .

Svi su jednom bili osnovci , srednjoskolci , studenti a neki su jos uvek . U dugogodisnjem periodu skolovanja nicu prvi temelji na kojima gradimo svoju buducnost . Upravo tada pocinjemo sticati slatka i gorka iskustva , upoznajemo zivot , menjamo se i formiramo u licnost .

Postioji izreka : ''Od kolevke pa do groba najlepse je djacko doba '' .Jer upravo je djacko doba zasluzno za sve ono sto smo bili , ono sto jesmo i ono sto cemo biti .
by Zorana

Moja vera

Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

Herman Hesse

Legenda kaze

Legenda kaže da je svet stvorila ljubav, koja je pomirila nepomirljivo i spojila nespojivo Tako je nebu dala postelju da na njoj odmara a zemlji krila da na njima leti, Prošlost secanja da kroz njih traje a buducnost nadu da se iz nje radja Pa je trajanje umnožila kroz dan i noc, dan obasjala suncem a noc okitila zvezdama. I onda stvori coveka i ženu, da se on u njoj ogleda a ona u njemu vecno traje. Onda ljubav sklopi dlanove pa sastavi levu i desnu stranu sveta. Jedna olista a druga procveta i nasta cvet da zauvek seca i NJu i NJega da je ljubav stvorila svet..


Ljubav,jedino lepo i cisto.Ono sto nas vodi,kad razmisljamo srcem,spremni uciniti svaku ludost za voljenu osobu.Ljubav je kada nam neko znaci sve,makar mi njemu ne znacili nista.Ljubav je spremnost da menjamo samog sebe,navike,zivot,tada smo prvi put ono sto do tada nismo bili.Ljubav je kad dajemo sve od sebe,a svakim danom osecamo da imamo da dajemo jos vise,vise...Ispunjava nas,pokrece,borimo se,jaci smo,a nekada nas pravi slabicima.Nekada utice na nas pozitivno i ohrabruje nas,daje volju i zelju za zivotom,a vrlo retko oduzme svu snagu,svaku zelju,kad ostanemo sami,ali i tada nam ostaje ljubav,nadanje,cekamo neko bolje sutra,neku promenu voljene osobe.Nadamo se da ce ljubav isto tako biti pokretac te osobe i navesti je na sve ono o cemu mi sanjamo i za sta zivimo.Ljubav je kada za voljenu osobu cuvamo sve lepe reci,kada otvorimo dusu onako kako nikome nismo,poklonimo svu neznost.Kroz mastu,snove,zelje,jednog obicnog coveka,sa manama,pretvorimo u andjela,velikih belih krila,vecnog cuvara nasih snova.

Mislim da sam uspela da je definišem.

Sta je ljubav

Sta je ljubav...

O ljubavi je sve receno. Receno je da je ljubav
ta kojom ljubiš one zbog kojih gladuješ,zbog kojih si zedan,
zbog kojih si gol,bolestan, u tamnici...... One zbog kojih
placeš,one koji te progone,ubijaju........ Sve je o ljubavi
receno...........

I kad bi o svakoj reci pitao ljubav sta je ,rekla bi ti da je to
istina ,ali ljubav se nemože osloniti na reci. Ona se mnogo
bolje sporazumeva sa neizrecivim. I cinimi se da svaka rec o
ljubavi zaklanja nebrojene njezine promasaje,toliko dublje od reci.


Evo, u neko kišno predvecerje vracao sam se s prijateljem
kuci .Neka je djevojcica nezašticena išla kroz kišu...........
Svoju je lutku,jednom rukom cvrsto privila k sebi,dok joj je
drugom rukom zaklanjala glavu od kišnih kapi...........
Covek se može osetiti posve sam i osecati da su ga
svi napustili........ No,ako je samo jednom vidio lik
djevojcice s lutkom na kiši njegova ce duša nikad nece
slomiti i ostati bez nade.............


S ljubavlju je kao s nekom skupocenom kineskom vazom

koju je ubrzo, uprkos silnoj pažnji, neko dete razbilo.
Ukucani su skupili ostatke i ostavili ih u neku kutiju.
I ko god ih vidi, zamišlja vazu na drugaciji nacin........
No, ma kako lepa bila, nijedna zamisao ne obuhvata
svu njezinu ljepotu..............
Covek posle mnogih tišina,boli i blizina nauci
da se ljubav ne izražava ni recima ni mislima ni cutanjem nego covekom...Duše se obracaju jedne drugima i dodiruju na nebrojene i neizrecive nacine....

-Ovo sam negde pronasla i jako mi se dopalo,da ljubav je nada,ljubav su sve one neizgovorene reci,koje se odcute a naslute,ljubav je ono sto nosimo u dusi.

Ljubav je sloboda

Postanite svesni svoje nesreće i ona će iščeznuti -ustupice mesto sreći. Postanite svesni svog ponosa i on će ustupiti mesto samilosti. Postanite svesni svojih strahova i oni će se rasplinuti - javiće se ljubav. Postanite svesni svojih veza i one će nestati - javiće se sloboda.

Ljubav, sloboda i sreća nisu biljke koje možete uzgajati i obnavljati. Ne možete čak ni znati šta stvarno jesu. Jedino što možete učiniti je da analizirate njihove suprotnosti i tako uočite njihovo iščezavanje.
Treća osobina svetosti je da ne može biti priželjkivana. Priželjkujete li sreću? Automatski postajete napeti sve dok je ne dostignete, i neprestano ste u stanju neza-dovoljenosti. A nezadovoljenost i napetost ubijaju svaku sreću koja vam je obećana. Kada sebi poželite svetost, vi hranite lakomost i ambiciju koje vas čine egoističnim i praznim - sve drugo samo ne svecem.

Blizak neprijatelj ljubavi jeste vezanost. Vezanost se samo pretvara
da je ljubav. Ona kaze: "Volecu te, ako i ti mene volis." To je neka
vrsta trgovine ljubavlju. I onda rezonujemo; "Volecu ovu osobu sve dok
se ona ne promeni. Volecu ovu stvar ako je onakva kakva ja zelim da
bude." Ali to uopste nije ljubav -- to je vezivanje. Postoji velika
razlika izmedju ljubavi, koja dopusta, podstice i ceni, i vezanosti,
koja grabi, zahteva i nastoji da poseduje. Kada vezanost pocnemo da
brkamo sa ljubavlju, ona nas zapravo udaljava od te osobe. Osecamo kao
da nam je ta osoba potrebna da bismo bili srecni. Ovakva vezanost nas
takodje navodi da svoju ljubav nudimo samo odredjenoj vrsti ljudi,
iskljucujuci sve druge.
LJUBAV JE SLOBODA.

Albert Kami-Stranac (prepricano)

Književna vrsta - Moderni roman lika

Mesto radnje - Alžir

Kompozicija dela - Roman se sastoji od 2 dela
1. deo - 6 poglavlja
2. deo - 5 poglavlja

Kratki sadržaj - Radnja romana događa se u Alžiru. Glavni junak je mali drzavni sluzbenik Mersault, mladić s banalnim životom bezbroja malih, beznačajnih ljudi.

Roman Stranac je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Mersault stranac društvu, a društvo njemu. U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire. Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema. Mersault oseća da u svetu gde živi ne može da utiče na svet i da ga menja. On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet. Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersaultu oduzmu žvot. U ime koje pravde se nekome život oduzima? Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac? Mersaultu se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu. Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja? Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost. U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka: Mersault poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije). U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl;java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada. On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši.

Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega. Mersault voli svoju majku jer je prva rečenica: - Danas je mama umrla, ali ujedno beži od nje. Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu. Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersaultovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost. Ako je Mersault kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom. Dugi zatvorski dani odvajaju Mersaulta od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano. Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersault koji je okrenut životu a ne nebu. Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega. U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života. On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu. Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom: I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti. Sada je Mersault mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Mersault smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru.

U tri dramatična trenutka kada se Mersault nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi. Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke.

Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom. On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog. Na jednom mestu Merso kaže: - Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači. Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje - više smrt onih koje vole. Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci. Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu. Jedna zona ličnosti, oblast Mersaultovih osećanja stalno je potisnuta. Mersaultov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje. Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima. On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Mersault samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.
__________________________________

Roman, pisan u prvom licu, započinje jednostavnom konstatacijom:
Danas je majka umrla. Od te prve jednostavne rečenice u romanu svi događaji djeluju tako na glavnog junaka – oni najglavniji, presudni, kao i svakodnevni. Upravo je ta beznačajna svakodnevnost i ispunila prvi dio ove ispovjedi. Mir i ravnodušnost kojom Mersault putuje na pokop majke, mir koji u njemu učestvuje, produžuje se do posljednjeg retka knjige. U njegovu životu nema potresa. Imati prijatelja, djevojku, izlaziti s njima, ljubiti - to je okvir njegova života, okvir koji ispunjava iz dana u dan na isti način. Jedan događaj odjednom unosi promjenu u taj život.  Za uobičajnog izleta u okolici grada Alžira s prijateljem i djevojkama, dolazi do sukoba sa koji je za Mersaulta bio presudan. On i njegov prijatelj Raymond potukli su se sa dvojicom Arapina. Najgore je prošao Raymond kojeg je Arapin ranio nožem. Kad su se strasti smirile i činilo se da je sve zaboravljeno dolazi do preokreta. Mersault pištoljem ubija tog Arapina.

Drugi dio romana odvija se u zatvoru bez ikakvih događaja osim ispitivanja i suđenja, on sadrži osjećanja i misli Kamijevog junaka, koji ne može dati nikakvo objašnjenje za svoj postupak; isto tako ne može pronaći nijedan razlog pokajanja, niti želi da se spasi. Smrt na koju je osuđen prima potpuno ravnodušno, uvjeren da je, napokon, sve svejedno, da nema vrijednosti zbog kojih bi trebalo nešto poduzeti.  Užasavanje koje izaziva svojom otvorenom ravnodušnošću očito je užasavanje koje čovjek pokazuje pred otkrićem besmislenosti, apsurda svog postojanja. Mersault ide miran u smrt uvjeren da ona nije ni u čemu gora od života, ni besmislenija, uvjeren da je ona apsolutni kraj.
__________________________________

Analiza likova
Mersault - Sitni bankovni činovnik koji ni od koga ništa ne traži, i koji priznaje drugima pravo da rade što žele. Otuđio se od majke. Nakon majčine sahrane započinje vezu s Marijom. Ona hoće da se oni vjenčaju no njemu je svejedno. On je ravnodušan, nezainteresiran, za sve mu je svejedno.  Prepustio se životu. Ništa ne poduzima da bi bolje živio. Ubija Arapa te mu sude za to ubojstvo. Na suđenju je nezainteresiran, kao da se to njega ne tiče.

Otuđenje – alijenacija od majke:
Djelomice je i zbog toga nisam u posljednju godinu dana gotovo uopće posećivao. Pa i zato što bih tada izgubio cijelu nedjelju – a da ne govorim o naporu koji je bio potreban da odem na autobus, kupujem kartu i putujem dva sata.

Besmislenost - Ali svi ljudi znaju da ne vrijedi živjeti. Uglavnom sam znao da je gotovo svejedno hoću li umrijeti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini života, jer će, naravno, u oba slučaja drugi ljudi i druge žene i dalje živjeti i to na tisuće godina. Zaista, ništa nije jasnije od toga...

Cinizam (nakon majčine smrti) - ... uostalom, nisam se imao zbog čega ispričati. Zapravo je trebalo da mi on izrazi sućut. Vjerojatno će to učiniti prekosutra, kada budem u crnini.  Zasad kao da mama nije ni umrla. A nakon pokopa bit će to nešto svršeno i sve će poprimiti službeniji izraz.

Da li je Mersault dočekao pomilovanje ili je pogubljen, ne zna se. Ostavljeno je čitaocu da sam zaključi. Da li će živeti otuđen od svih u nekom zatvoru, godinama čekajući dan svoje smrti ili će ga ubiti oni koji su mu sudili, svejedno je. To bude isto, jer on je svoj život svakako završio, ne onda kada je ubio Arapina, već onog trenutka kada je sve što misli rekao svešteniku i kada je postao svestan sebe.

On je stranac čitavom svetu, jer prihvata, da život jeste jednostavan i ne komplikuje ga bez nekog cilja. Svi ljudi negde u sebi imaju potrebu da budu voljeni. Ako im još u detinjstvu ta potreba ne bude ispunjena, onda im je zaista svejedno šta ih čeka u životu. Svojim prilagođavanjem situacijama, ostaju stranci ostalim ljudima i tu pomoći nema. Neće ih nikada shvatiti i prihvatiti. Privićiće se na sve u svojoj potrazi. Čini se da čovek zaista može i u "sanduku" da živi.

Raymond Sintes - Onizak, plećat, ima boksački nos. Najbolji Mersaultov prijatelj.  Uvijek je besprijekorno obučen. Živio je u stanu s jednom sobom i kuhinjom bez prozora. Imao je ljubavnicu koju je pretukao jer ga je varala. Mersault je pristao svjedočiti da ga je ona varala i izvrgla ruglu. Potukao se je sa njezinim bratom.

Salaman - Mersaultov prvi susjed. Imao je starog psa prepeličara koji je imao neku kožnu bolest pa mu je poispadala sva dlaka i tijelo mu je bilo osuto pjegama i krastama. On i pas živjeli su u istoj sobi. Salaman je imao crvenkaste kraste na licu i žute rijetke dlake. Svakog dana starac je psa izvodio u šetnju. Uvijek je grdio psa i tukao ga, ali ga je stvarno volio. On mu je bio sve. Kada ga je izgubio bio je utučen i sve je pretražio da bi ga našao.

Marija - Mersaultova prijateljica. Bivša daktilografkinja u njegovom uredu.  Srela je Mersaulta na kupanju i od tada su oni u vezi. Želi se udati za njega, ali njemu je svejedno. Posjećuje ga u zatvoru i rasplače se na suđenju.

Perez - Nosio je sešir okrugla tulca i širkoga oboda, odijelo kojem su hlače padale u naborima na cipele, i kravatu od crne tkanine, koja bijaše premalena za njegovu košulju s velikim bijelim ovratnikom. Iz njegove sijede i prilično nježne kose virile su čudne, klempave i nepravilne uši kojih je boja crvena kao krv iznenadila svakoga na tom bljedunjavom licu.

Ostali likovi
Celeste - Mersaultova mama
Emanuel - Nadstojnik i upravitelj doma za starce
Vratar doma
Mason i njegova žena
Vlasnica restorana u kojem se Mersault hrani

Mišljenje o delu - Stranac sadrži priču o čovjeku koji se našao u situaciji zločinca i osuđenika na smrt, a da ništa od toga ne shvaća. Odnosno, on je izgubljen, živi u svom svijetu, a za druge ne brine što me se posebno dojmilo, kao i odgovori na pitanja: Što je život? Što je svijet? - Život i svijet su apsurdni: apsurd proizlazi iz sukoba između iracionalnosti i nostalgije za smislom i skladom. Međutim, mi ipak živimo, mislimo da postoji neki interes da živimo. Jedno privilegirano iskustvo ipak otkriva vrijednost: to je pobuna, a upravo tu vrijednost Mersault nije želio iskoristiti što je veoma čudno. Ljudi žive u apsurdu, u kugi, dok se Mersault u potpunosti slagao s tim negativnim smislom života.

Odnosno, delo mi se svidelo, jer pisac svojim bojama oslikava opštu zajedničku situaciju svih ljudi, osvetljenje koje on baca na događaje obasjava svakog od nas pojedinačno. Kao i sreća život je varljiv. Jer tako je malo potrebno da budemo sretni, a tako često nam to malo nedostaje. Zato smatram da je Cami ovim romanom pružio okrutnu, ali istinitu sliku o čovjekovom položaju u svijetu.

Kutak moje mašte

Kada sam usamljen i kada mi je dosadno često zavirim u moj skriveni kutak mašte. Tamo uvek pronađem put u neki daleki čarobni svet u kome se dešavaju čudne i neverovatne stvari. Moj kutak mašte je zaključano carstvo mojih snova, a ključeve imam samo ja i niko više.
Obično maštam o tome da sam putnik koji na letećem tepihu odlazi gde god poželi. Dovoljno je samo da zatvorim oči i zamislim neko mesto u svetu i moj leteći tepih će me istog trenutka odneti tamo. Poslednji put sam putovao u daleku prošlost. Proleteo sam kroz vremensku kapsulu i stigao u stari Rim. Šetao sam uskim ulicama, prekrivenim kamenim pločama. Svuda oko mene gurali su se trgovci i njihovi robovi sa torbama na leđima. Zgrade nisu bile visoke. Ljudi su provirivali kroz prozore i pričali jedni sa drugima. Sve ulice su izlazile na široki trg na kome se nalazila okrugla zgrada bez krova sa velikim otvorima. Bila je to arena u kojoj su se borili gladijatori. Gledao sam te velike i snažne ljude kako se bore između sebe. Bili su brzi i znali su da koriste razna oružja. Gledaoci su vikali i burnim aplauzom pozdravljali svaki udarac. Mogao je da bude samo jedan pobednik i zato su borbe bile surove. U počasnoj loži arene sedeo je car koji je pokretom palca odlučivao da li će poraženi gladijator da živi ili umre. Iz arene sam otišao u rimsko kupatilo. Nakon kupanja u toploj vodi legao sam na niski krevet, a jedan rob me masirao i posipao mirisima. Uživao sam zatvorenih očiju, a kada sam ih otvorio moj izmišljeni svet je nestao. Ponovo sam bio u svojoj sobi i u svom krevetu.
Kada na krilima mašte iz stvarnog sveta u kome živim odlutam u neki nestvarni, čarobni svet uvek se osećam lepo i srećan sam. Voleo bih da kutak moje mašte ponekad postane kutak moje stvarnosti, jer moja mašta može svašta i u njoj nikada nije dosadno.