среда, 01. октобар 2014.

Čovek pred licem besmisla



Krug, u tom krugu tama. Tama u mojim očima i ovom svetu. Pokušavam shvatiti da u životu nije sve sigurno i da postoji makar nada da ce biti bolje. Koračam pustim ulicama poneka poznata lica prolaze. Tama obavija moje misli ,sela sam i rešila da još jednom razmislim o svemu. Stavljena pred lice pravde. Da li sam ipak bila previše dobra a on surov i nemilosrdan. Znam samo da sam ja ostavljena sama a ti kao i uvek srećan pored nekog drugog. Ispunjen životom i živiš kao da ne mariš za sutra. Prepuštena samoj sebi, svojim mislima, svojoj odluci. Shvatam da možda ja nisam lepo procenila sebe i našu ljubav. Ipak ja nisam ni za šta kriva da bih optuživala sebe. Čak šta više ponosna sam na svoju odluku i na sve što sam činila zbog tebe, jer najbitnije je ostati čovek i prijatelj, ostati fer a ja sam to učinila. Rešila sam da sve prepustim zaboravu i nastavim svoj život tamo gde je stao. Trebalo je dosta vremena ali je sunce sreće i mene najzad ogrejalo. Desilo se nešto nisam očekivala ali sam se potajno nadala. Sada imam nekog ko mi pruža ljubav i podršku i ko ima razumevanja za mene. Čovek i doveden do lica besmisla u svakoj situaciji treba naći smisao života i ispuniti ga srećom.

Kad god izgubim nadu uvek nađem spas



Život je jedna velika misterija, nešto što ne poznajem i ne razumem ma koliko se trudio da to otkrijem. Kad god izgubim nadu zaronim do dna mora, zagrnem kamenčiće i tako nađem spas. Kad se izgubi nada život postaje tamnica i osetiš onaj trenutak kad sve utihne ptice,vetar,reke. Kao zarobljenik guste mreže misli i osećanja, bez izgleda da te niti duše raspleteš i saznaš odgovor. U životu se smenjuju ljubav, bol, radost i patnja. Ne treba se zatvarati u ljušturu već pružiti šansu ljubavi i spas je tu. Treba se opustiti i biti ono što jesi jer ljudske sudbine su putevi čudesni. Ponekad se nađemo na pustom ostrvu sasvim sami sa mnogo pitanja i nedoumica i tako koračamo u tunelu života bez odgovora. Šta tada, kuda? Da bi našao spas treba imati volju za životom, treba je nahraniti i davati joj pozitivne misli, nadu da i sam možeš i moraš dalje.

By Freddy

среда, 24. септембар 2014.

Zgarišta i pustoši sela u ,,Jami” i ,,Otkriću”




Ubistva, vrisak,neopisiva želja za ubijanjem i toliko bolnih reči koje čine jednu reč a to je rat. Nema čoveka koji bi mogao da opiše pravi pojam te reči, reči koja je donela toliko suza, tuge. Prokleta zemlja, natopljena krvlju nevinih ljudi i dece. Nekada veselo selo, puno dece i pesme sada se pretvorilo u smrt. Nema više visokih kuća sa velikim dimljacima iz kojih se izvijaju gusti kolutovi dima. Sve je nestalo. Jedan po jedan  u redu odlaze u večni mir, tamo gde neće osećati bol, patnju. I selo je umiralo zajedno sa ljudima za koje više nije bio nade.Samo je jedan  tren dovoljan da sve prođe, da se izgubi u plamenu koji je ujedno i sagorevao srca nevinih ljudi. Kažu da do rata dolazi mržnjom više naroda, ratom se isteruje Pravda. Ne postoji pravda koja bi dozvolila da umre bilo ko. I posle njihove smrti ostala su samo zgarišta i pustoš sela.


By Freddy

Kako je tesko biti sam

Kako je tesko biti sam 




Da li se samoća može definisati, i ko je može razumeti? Ljudske sudbine su putevi čudesa pa tim putevima čovek korača hteo to ili ne. Nismo svi svesni situacije u koju nas život vodi. Često se događa da stvari ne idu u skladu sa našim željama i mogućnostima. Ipak smisao svakog od nas je da nam život prođe uz druge ljude sa puno radosti, smeha sa što manje bola i tuge. Ali stvari ponekad izmaknu kontroli i nađemo se na pustom ostrvu sasvim sami, sa puno pitanja bez mogućnosti da ih nekom postaviš i dobiješ odgovor. Osvrneš se, shvatiš da si sasvim sam i da povratka a ni drugog puta nema. Šta tada? Kuda, kako da li je moguće dalje? Misli se prepliću, niko da ti pruži ruku. Oni koji imaju nekoga uz sebe ne bi razumeli kako je to biti sam. Možemo reći da je teško svima ali da su manje srećni ljudi koji su sami bez podrške, ruke prijateljstva. Volja za životom je pokretačka snaga koja je najpotrebnija svima. Treba je hraniti i davati joj pozitivne misli da i sam možeš i moraš dalje do samog kraja.

By Freddy

Trenuci jedne moje unutrašnje borbe

Trenuci jedne moje unutrašnje borbe


Krstarim mislima po bespuću većim od svemira i ljudskog uma, tražeći nešto što mi pripada, nešto što sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad. Skoro je nemoguće pronaći nešto tako malo, ali tako važno kao magnet privlačno u ovom ambisu snova i neistinitih želja. Pronašao sam sasvim slučajno uspomene od kojih sam do sada bežao, naviru snažnije nego i sam život. Ostao sam sam, zvezdama i mesečinom skriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz neba u mojim očima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kažeš istinu ja sam lutao u svetu bajki spotičući se u magli pesama, knjiga i reči. Bio sam kao bez očiju. Kao neko kome je potreban prijatelj, možda i nešto više. Lutao sam po mračnim poljima ljudske mržnje i pohlepe, istine i laži. Da znaš samo kako sam želeo zameniti mesec i čitavo ovo bespuće za samo delić sunca ali ga niko nije hteo. Tražio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Tražio sam sebe i dozivao te u kapima kiše, u vrtlogu besanih noči. Ti si negde daleko. Možda drhtiš zbog ponovnog susreta. Ili se možda plašiš da ću ti pružiti deo slomljenog srca iz detinjstva..Tu je... Još uvek ga niko neće. Moje su zime su i sada tako bele i svetle i zvezde još uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam još tako daleko u zbrkanom lavirintu u misli iz kojeg nema izlaza. Možda ćemo se još sresti. Svet je mali. Možda je i bolje tako. Ti ćeš za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz moje galaksije, neko ko je došao iz mog detinjstva, i još uvek stojim u onom bespuću sa komadićem sunca koji si mi dala.


By Freddy

Pikova dama - Aleksandar Sergejević Puškin

Pikova dama - Aleksandar Sergejević Puškin

Kartali se jednom kod Narumova, konjičkoga oficira u gardi. Duga zimska noć prolazila je neosjetno te su kartaši oko pet sati ujutro sjeli za stol večerati. Onaj tko je imao sreće u igri jeo je sa velikim apetitom, a ostali su rastreseno sjedili pred praznim tanjirima.U prostoriji je bio muk i tišina, sve do trenutka kad se donio šampanjac. Tada svi započnu razglabati oko odigranih partija. Domaćina i Surina je uporno mučila misao zašto mladi inžinjer Herman nikad nije došao u iskušenje uzeti karte u ruke i zaigrati zajedno s njima, budući da je čak i po pet sati znao sjediti uz kartaški stol i pratiti njihovu igru. Herman je udovoljio njihovoj znatiželji i odgovorio da ga igra jako zanima,ali da ne može žrtvovati ono što mu je prijeko potrebno zbog nade da stekne suvišno. Domaćin i Surin su to među sobom prokomentarisali riječima da je Herman Njemac koji sve radi s računom.Tako razgovarajući Tomski je spomenuo svoju osamdesetogodišnju bakicu Anu Fedotovnu. Grofica Ana Fedotovna je nekad putovala u Pariz i tamo je bila vrlo zapažena. U to doba gospođe su igrale faraona. Jedanput je grofica igrajući s Orleanskim vojvodom izgubila veliku svotu i ostala vojvodi dužna. Po povratku kući sve je ispričala djedu i naredila mu da isplati dug vojvodi. Čuvši što grofica želi djed se jako razljuti i odbije isplatiti svotu. Ne znajući što da radi grofica pozove grofa Saint-Germaina koji je bio vrlo ugodan čovjek. Stari čovjek je odmah došao i zatekao je u velikoj muci. Ona mu ispriča sve što se dogodilo, i kaže mu za muževu surovost tražeći od grofa Saint-Germaina pomoć. Grof bakici povjeri jednu tajnu za koju bi mnogi kartaši dobro platili. Istu večer bakica se pojavila u Versaillesu na igri karata kod kraljice. Banku je držao vojvoda Orleanski. Bakica mu se nekako izvinula što mu nije donijela novac i započne igrati protiv njega. Odabrala je tri karte i stavila ih jednu za drugom. Sve tri karte su joj donijele dobitak i bakica povrati sve do posljednje pare. Bakica baš i nije trpjela ispade mladih ljudi, ali joj se smilio jedanmladić po imenu Čaplicki koji je također zapao u dug kao i ona. Bakica mu je pomogla da povrati dug rekavši mu one tri karte.I tako je Tomski prekinuo priču o bakici budući da je bilo vrijeme zaspavanje. Došavši kući Herman je počeo smišljati plan kako da od bakicesazna tajnu triju karata. Ubrzo je smislio plan. Bakica je imala tri djevojke koje su se bavile oko nje. Jedna od djevojaka je bila Lizaveta Ivanovna koju je Herman stalno promatrao s ulice. Dakako i ona je njega zapazila pogledavajući kroz prozor. Jednom kad je bakica išla u šetnju povela jesa sobom Lizavetu. Kada je Lizaveta ulazila u kola Herman joj je u prolazu dobacio pisamce, koje je ona vrlo vješto sakrila u rukavicu da ga nitko ne vidi. Tako je započela veza između Lizavete i Hermana.U početku je Lizaveta odbijala pisma vraćajući ih, ali ih je naposljetkuipak vrlo rado čitala. Lizaveta i Herman su se nasamo vidjeli na plesu ko djednog poslanika na kojem je bila i grofica. Lizaveta je poručila Hermanuda će na plesu ostati do dva sata, a da će se nakon toga posluga razići. Lizaveta mu je rekla da se prikrade u pola dvanaest u njezinu sobicu. Herman je bio toliko uznemiren da je već u jedanaest sati bio pred kućom grofice. Kad se navršilo pola dvanaest, Herman je ušao u kuću ali nije otišao u Lizavetinu sobu, već je otišao u kabinet iz kojeg je promatrao staru groficu kako sjedi kraj prozora. Grofica je bila u spavaćici koja jojj e po izgledu puno bolje odgovarala s obzirom na godine. Odjedanput se Herman odluči otići do stare grofice i zamoliti je za jednu dobrotu. Herman se nije ustručavao i odmah je groficu uljudno pitao za tajnu triju karata. Nakon što mu grofica nije odgovorila čak niti jednom riječju, Herman se naljuti i izvadi pištolj te započne prijetiti grofici. Grofica podigne ruke da bi se tobože zaštitila od metka, ali u tom trenutku ona ostade nepomično sjediti u naslonjaču. Tada je Herman shvatio da je grofica mrtva. U to vrijeme je je Lizaveta sjedila u svojoj sobi i razmišljalao riječima Tomskog koji joj je za vrijeme plesa rekao da Herman nosi bar tri zločina na duši. U taj trenutak vrata sobe se otvoriše i na vratima se pojavi Herman. Lizaveta se užasno prestrašila, a pogotovo nakon toga kad joj je Herman ispričao što se dogodilo s starom groficom. Lizaveta je shvatila da Herman nije željan ljubavi već je samo željan novca. No usprkos tome Lizaveta mu je pokazala tajni izlaz iz kuće kako ga čuvar na ulazu ne bi opazio. Vraćajući se kući Hermanu se stalno motala po glavi smrt grofice. Osjetivši grižnju savjesti Herman je odlučio otići grofici na sprovod. Na sprovodu se duboko poklonio staroj grofici i u jednom trenutku mu se učinilo da je grofica nakratko otvorila jedno oko. Naravno on je to shvatio kao priviđenje. Te večeri legao je u krevet,ali dugo u noć nije mogao zaspati. U jednom trenutku je začuo korake ususjednoj sobi. U prvi tren je pomislio da je to njegov posilni koji se vraća iz noćne šetnje. Ali koraci su bili drukčiji, nekako nepoznati. Tada su seo tvorila vrata njegove sobe i u sobu je ušla stara žena u bijeloj spavaćici.Herman je u prvi tren pomislio da je to njegova stara dadilja, ali bolje pogledavši imao je što i vidjeti. U sobu je ušla stara grofica govoreći mu da dolazi protiv svoje volje, ali da joj je naređeno da dođe. Pristala je reći tajnu triju karata govoreći ove riječi: “Trojka, sedmica i kec dobivat će ti jedno za drugim, ali dvadeset i četiri sata smiješ igrati samo jednu kartu,a poslije za čitava svoga života ne smiješ više igrati! Praštam ti svoju smrt, ako se oženiš mojom pitomicom Lizavetom Ivanovnom…Poslije ovih riječi grofica je izašla iz sobe i ubrzo nestala, a Hermanu nije bilo jasno što se dogodilo. Idućeg dana Herman se već spremio i otišao okušati sreću na kartama kod Čekalinskog. Herman je na svoju kartu stavio svotu od četrdeset i sedam tisuća. Svi sudionici su zapanjeno pogledali jer do tad nitko nije stavio toliku svotu novaca odjedanput. Ubrzo Čekalinski počne dijeliti karte. Desno pade devetka, a lijevo trojka.Dobiva – vikne Herman i pokaže svoju kartu. Idućeg dana Herman je ponovno okušao sreću stavivši kao ulog sve što je dan prije zaradio. Čekalinski je počeo dijeliti karte. Herman je ponovo dobio i nakon toga se pokupio kući. I treći dan je pošao kartati, misleći da i ovaj put sigurnodobiva. Uložio je sav novac što je do tada zaradio. Čekalinski je podijelio karte. Desno je pala dama, a lijevo kec. Herman se poveseli i vikne:”Kec dobiva!” pokazujući svoju kartu. Pokazavši kartu imao je što i vidjeti. Umjesto keca u ruci je držao Pikovu damu!


Analiza likova Pikova Dama
Herman

Bio je sin Njemca, pretopljenoga u Rusa, koji mu je ostavio nešto malo novca. Kako je bio tvrdo uvjeren da mu je potrebno da pojača svoju nezavisnost, Herman nije trošio čak ni kamate od nasljeđa, nego je živio samo od plaće lišavajući se i najmanje raskoši. Bio je, uostalom, čovjek zakopčan i častoljubiv, pa su njegovi prijatelji rijetko imali prilike da da mu se rugaju zbog pretjerane štedljivosti. Bio je čovjek jakih strasti i bujne mašte, ali ga je čvrstina karaktera spašavala od svakidašnjih zabluda mladosti. Tako, naprimjer, iako je bio od prirode strastven kartaš,nikada nije uzimao karte u ruke, jer je proračunao da mu njegovo stanje ne dopušta da žrtvuje ono što mu je prijeko potrebno zbog nade da će dobiti suvišno, a međutim po cijele noći presjedio bi za kartaškim stolomi sav u groznici pratio različite obrate u igri. Herman je čovjek promjenjivog karaktera što se očituje iz onoga što je učinio nakon što je saznao tajnu triju karata. Nakon toga se sasvim promijenio i u njemu se pojavila pohlepa za novcem. Lizavetu uopšte nije volio. Sva ta “lažna” ljubav bila je iz interesa da bi se došlo do grofice koja zna tajnu triju karata.


Lizaveta


Jedna od triju djevojaka koje su pomagale i brinule se za staru groficu.Ona jedina zna kako je teško biti sluga zahtjevnoj grofici i kako je teško živjeti u kući koja pripada nekom drugom. Lizaveta je jadnica koja je kriva za sve što se staroj grofici ne sviđa. Često je vrijeđana od strane grofice budući da su grofice vrlo zahtjevne žene. Što se tiče ljubavi s Hermanomona je mislila kako je Herman istinski voli i kako je Herman jakozaljubljen u nju. Naposljetku biva veoma razočarana vidjevši da jeHermanova ljubav iz interesa. Na kraju pripovijetke Lizaveta ipakpronalazi sreću udajom za jednoga veoma dragoga mladića koji imaveliko imanje i uz to je sin bivšeg upravitelja stare grofice.


UTISAK O DJELU PIKOVA DAMA


Djelo mi se veoma svidjelo upravo radi toga što govori o tome kako čovjek, ako mu se ukaže prilika, može vrlo lako promijeniti i sebe i svoj način ponašanja. Bolje rečeno čovjek vrlo lako mijenja svoju ličnost i svoj karakter ako mu se ukaže prilika za novcem ili nekim drugim vrijednostima. U ovom djelu lijepo je opisano kako se Hermanova ličnost iz jednog štedljivog čovjeka pretvara u jednog vrlo pohlepnog čovjeka kojem osim novca na svijetu ništa drugo nije važno.

Most na Žepi - Ivo Andric(Prepricano delo)

Most na Žepi - Ivo Andric(Prepricano delo)


Cetvrte godine svoga vezirovanja posrnu veliki vezir Jusuf, i kao žrtva jedne opasne intrige pade iznenada u nemilost. Borba je trajala celu zimu i prolece. (Bilo je neko zlo i hladno prolece koje nije nikako dalo letu da grane.) A sa mesecom majem izide Jusuf iz zatocenja kao pobednik. I život se nastavi, sjajan, miran, jednolican. Ali od onih zimskih meseci, kad izmedu života i smrti i izmedu slave i propasti nije bilo razmaka ni koliko je oštrica noža, ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaceni ljudi cuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji i reci.
Živeci zatocen, u osami i nemilosti, vezir se setio svoga porekla i svoje zemlje. Jer, razocaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke. (Umrli su oboje još dok je on bio skroman pomocnik nadzornika carskih štala, i on je dao da im se opervaze grobovi kamenom i podignu beli nadgrobni nišani.) Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina.
Bilo je prijatno, tako u nesreci, misliti na daleko zemlju i raštrkano selo Žepu, gde u svakoj kuci ima prica o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti nalicje slave ni cenu po koju se uspeh stice.
Još toga istog leta on je imao prilike da govori s ljudima koji su dolazili iz bosne. Raspitivao je, i kazivali su. Posle buna i ratova bejahu naišli nered, oskudica, glad i svakojake bolesti. On odredi znatnu pomoc svima svojima, koliko god ih još ima u Žepi, i u isto vreme naredi da se vidi šta im je najpotrebnije od gradevina. Javiše mu da ima još cetiri kuce Šetkica i da su ponajimucniji u selu, ali da je i selo i sav taj kraj osiromašio, da im je džamija oronula i pogorela, cesma presahla; a najgore im je što nemaju mosta na Žepi. Selo je na bregu kraj samog utoka Žepe u Drinu, a jedini put za Višegrad ide preko Žepe, pedesetak koraka poviše ušca. Kakav god most nacine od brvana, voda ga odnese. Jer, ili nabuja Žepa, naglo i iznenada kao svi gorski potoci, pa podrije i otplavi grede; ili nadode Drina, pa zajazi i zaustavi Žepu kod ušca, i ona naraste i digne most kao da ga nije ni bilo. A zimi se opet uhvati poledica po brvnima, pa da se polome i stoka i ljudi. Ko bi im tu most podigao, ucinio bi im najvece dobro.
Vezir dade šest cilima za džamiju i novaca koliko treba da se pred džamijom podigne cesma sa tri lule. I u isto vreme odluci da im podigne most.
U Carigradu je tada živeo jedan Italijan, neimar, koji je gradio nekoliko mostova u okolini Carigrada i po njima se procuo. Njega najmi vezirov haznadar i posla sa dvojicom dvorskih ljudi u Bosnu.
Stigli su još za snega u Višegrad. Nekoliko dana uzastopce su gledali zacudeni Višegradani neimara kako, pognut i sed, a rumen i mladolik u licu, obilazi veliki kameni most, tucka, medu prstima mrvi i na jeziku kuša malter iz sastavaka i kako premerava koracima okna. Zatim je nekoliko dana odlazio u Banju, gde je bio majdan sedre iz kojeg je vaden kamen za višegradski most. Izveo je argate i otkopao majdan, koji je bio posve zasut zemljom i obrastao šipragom i boricima. Kopali su dok nisu našli široku i duboku žilu kamena, koji je bio jedriji i belji od onog kojim je zidan višegradski most. Odatle se spustio niz Drinu, sve do Žepe, i odredio mesto gde ce biti skela za prevoz kamena. Tada se jedan od one dvojice vezirovih ljudi vratio u Carigrad s racunom i planovima.
Neimar ostade da ceka, ali nije hteo da stanuje ni u Višegradu ni u kojoj od hrišcanskih kuca ponad Žepe. Na uzvisini, u onom uglu što ga cine Drina i Žepa, sagradi brvnaru - onaj vezirov covek i jedan višegradski kjatib su mu bili tumaci - i u njoj je stanovao. Sam je sebi kuvao. Kupovao je od seljaka jaja, kajmak, luk i suvo voce. A mesa, kažu, nije nikad kupovao. Povazdan je nešto tesao, crtao, ispitivao vrste sedre ili osmatrao tok i pravac Žepe.
Uto se iz Carigrada vratio onaj cinovnik sa vezirovim odobrenjem i prvom trecinom potrebnog novca. Otpoce rad. Svet nije mogao da se nacudi neobicnom poslu. Nije ni nalicilo na most ono što se radilo. Najpre pobiše ukoso preko Žepe teške borove grede, pa izmedu njih dva reda kolja, prepletoše prucem i nabiše ilovacom kao šanac. Tako svratiše reku, i jedna polovina korita ostade suva. Upravo kad su dovršili taj rad, prolomi se jednog dana, negde u planini, oblak, i zacas se zamuti i nabuja Žepa. Tu istu noc provali vec gotov nasip po sredini. A kad sutradan osvanu dan, voda je bila vec splasna; ali je pleter bio isprovaljivan, kolje pocupano, grede iskrivljene. Medu radnicima i u narodu pode šapat da Žepa ne da mosta na se. Ali vec treci dan naredi neimar da se pobija novo kolje, još dublje, i da se isprave i poravnaju preostale grede. I opet je iz dubine odjekivalo kamenito recno korito od maljeva i radnicke vike i udaraca u ritmu.
Tek kad sve bi spremljeno i gotovo, i dovucen kamen iz Banje, stigoše klesari i zidari, Hercegovci i Dalmatinci. Podigoše im drvenjare, pred kojima su klesali kamen, beli od kamene prašine kao vodenicari. A neimar je obilazio oko njih, saginjao se nad njima i merio im svaki cas rad žutim limenim trougaonikom i olovnim viskom na zelenom koncu. Vec su bili s jedne i s druge strane prosekli kamenitu i strmu obalu, kad ponestade novca. Nasta zlovolja medu radnicima i u narodu mrmljanje da od mosta nece biti ništa. Neki koji su dolazili iz Carigrada pricali su kako se govori da se vezir promenio. Niko ne zna šta mu je, da li je bolest ili su neke brige, tek on biva sve nepristupacniji i zaboravlja i napušta vec otpocete radove i u samom Carigradu. Ali posle nekoliko dana stiže vezirov covek sa zaostalim delom novca, i gradnja se nastavi.
Na petnaest dana pred Mitrovdan, svet koji je prelazio Žepu preko brvana, malo poviše gradnje, primeti prvi put kako se s obe strane reke pomalja beo gladak zid od tesana kamena, opleten sa svih strana skelama kao paucinom. Od tada je rastao svakog dana. Ali uto padoše prvi mrazevi i rad se obustavi. Zidari odoše kucama, na zimovanje, a neimar je zimovao u svojoj brvnari, iz koje nije gotovo nikud izlazio, povazdan pognut nad svojim planovima i racunima. Samo je radnju priglédao cesto. Kad, pred prolece, stade led pucati, on je svaki cas, zabrinu, obilazio skele i nasipe. Pokatkad i nocu, sa lucem u ruci.
Još pre Ðurdevdana vratiše se zidari i rad otpoce ponovo. A tacno u pô leta bi posao dovršen. Veselo oboriše radnici skele, i iz toga spleta od greda i dasaka pojavi se most, vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene.
Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako cudesnu gradevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak, lebdeci nad ponorom. Ispod luka se videlo, u dnu vidika, parce modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukrocena Žepa. Dugo nisu oci mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da ce prvom prilikom nastaviti let i išceznuti.
Iz okolnih sela povrve svet da vidi most. Iz Višegrada i Rogatice su dolazili varošani i divili mu se, žaleci što je u toj vrleti i divljini a ne u njihovoj kasabi.
- Valja rodit vezira! - odgovarali su im Žepljani i udarali dlanom po kamenoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova, kao da je od sira rezana a ne u kamen secena.
Još dok su prvi putnici, zastajkujuci od cudenja, prelazili preko mosta, neimar je isplatio radnike, povezao i natovario svoje sanduke sa spravama i hartijama, i zajedno sa onim vezirovim ljudima krenuo put Carigrada.
Tek tada pode po varoši i po selima govor o njemu. Selim, Ciganin, koji mu je na svom konju dogonio stvari iz Višegrada i jedini zalazio u njegovu brvnaru, sedi po ducanima i prica, bogzna po koji put, sve što zna o strancu.
- Asli i nije on covek k'o što su drugi ljudi. Ono zimus dok se nije radilo, pa mu ja ne otidi po desetak-petnaest dana. A kad dodem, a ono sve neraspremljeno k'o što sam i ostavio. U studenoj brvnari on sjedi sa kapom od mededine na glavi, umotan do pod pazuha, samo mu ruke vire, pomodrile od studeni, a on jednako struce ono kamenje, pa piše nešto; pa struže, pa piše. Sve tako. Ja otovarim, a on gleda u mene onim zelenim ocima, a obrve mu se nakostriješile, bi reko proždrijece te. A nit govori nit romori. Ono nikad nisam vidio. I, ljudi moji, koliko se namuci, eto godinu i po, a kad bi gotov, pode u Stambul i prevezosmo ga na skeli, odljuma na onom konju: ama da se jednom obazrije jal na nas jal na cupriju! Jok.
A ducandžije ga sve više ispituju o neimaru i njegovom životu, i sve se više cude i ne mogu da nažale što ga nisu bolje i pažljivije zagledali dok je još prolazio višegradskim sokacima.
A neimar je dotle putovao, i kad bi dva konaka do Carigrada, razbole se od kuge. U groznici, jedva se držeci na konju, stiže u grad. Odmah svrati u bolnicu italijanskih franjevaca. A sutradan u isto doba izdahnu na rukama jednog fratra.
Vec iduceg dana, ujutro, izvestiše vezira o neimarovoj smrti i predadoše mu preostale racune i nacrte mosta. Neimar je bio primio samo cetvrti deo svoje plate. Iza sebe nije ostavio ni duga ni gotovine, ni testamenta ni kakvih naslednika. Posle dužeg razmišljanja, odredi vezir da se od preostala tri dela jedan isplati bolnici, a druga dva daju u zadužbinu za sirotinjski hleb i corbu.
Upravo kad je to naredivao - bilo je mirno jutro potkraj leta - donesoše mu molbu jednog mladog a ucenog carigradskog mualima, koji je bio iz Bosne rodom, pisao vrlo glatke stihove, i koga je vezir s vremena na vreme darivao i pomagao. Cuo je, kaže, za most koji je vezir podigao u Bosni i nada se da ce i na tu, kao na svaku javnu gradevinu, urezati natpis da se zna kad je zidana i ko je podiže. Kao uvek, on i sad nudi veziru svoje usluge i moli da ga udostoji da primi hronogram koji mu šalje i koji je s velikim trudom sastavio. Na priloženoj tvrdoj hartiji bio je fino ispisan hronogram sa crvenim i zlatnim inicijalom:
Kad Dobra Uprava i Plemenita Veština
Pružiše ruku jedna drugoj,
Nastade ovaj krasni most,
Radost podanika i dika Jusufova
Na oba sveta.
Ispod toga bio je vezirov pecat u ovalu, podeljen na dva nejednaka polja; na vecem je pisalo: Jusuf Ibrahim, istinski rob božji, a na manjem vezirova deviza: U cutanju je sigurnost.
Vezir je sedeo dugo nad tom molbom, raširenih ruku, pritiskujuci jednim dlanom natpis u stihovima, a drugim neimarove racune i nacrt mosta. U poslednje vreme on je sve duže razmišljao nad molbama i spisima.
Prošle su, još letos, dve godine od njegova pada i zatocenja. U prvo vreme, posle povratka na vlast, on nije primecivao kakve promene na sebi. Bio je u najlepšim godinama kad se zna i oseca puna vrednost života; pobedio je sve protivnike i bio mocniji nego ikad pre; dubinom skorašnjeg pada mogao jer da meri visinu svoje moci. Ali što je više odmicalo vreme, njemu se - umesto da zaboravlja - u secanju sve cešce javljala pomisao na tamnicu. Ako je i uspevao ponekad da rastera misli, on nije imao moci da spreci snove. U snu poce da mu se javlja tamnica, a iz nocnih snova je, kao neodreden užas, prelazila u javu, i trovala mu dane.
Postade osetljiviji za stvari oko sebe. Vredali su ga izvesni predmeti koje pre nije ni primecivao. Naredio je da se digne sav somot iz palate i zameni svetlom cohom koja je glatka, meka i ne škripi pod rukom. Omrznu sedef, jer ga je u mislima vezivao s nekom studenom pustoši i osamom. Od dodira sedefa i od samog pogleda na nj trnuli su mu zubi i prolazila jeza uz kožu. Sve pokucstvo i oružje u kom je bilo sedefa odstranjeno je iz njegovih soba.
Sve poce da prima sa prikrivenim ali dubokim nepoverenjem. Odnekud se ustali u njemu ova misao: svako ljudsko delo i svaka rec mogu da donesu zlo. I ta mogucnost poce da veje iz svake stvari koju cuje, vidi, rekne ili pomisli. Pobednik vezir oseti strah od života. Tako je i ne sluteci ulazio u ono stanje koje je prva faza umiranja, kad covek pocne da s više interesa posmatra senku koju stvari bacaju nego stvari same.
To je zlo rovalo kidalo u njemu, a nije mogao ni pomisliti da ga kome ispovedi i poveri; pa i kad to zlo dovrši svoj rad i izbije na površinu, niko ga nece poznati; ljudi ce kazati prosto: smrt. Jer, ljudi i ne slute koliko ima mocnih i velikih koji tako cutke i nevidljivo, a brzo, umiru u sebi.
I ovoga jutra vezir je bio umoran i neispavan, ali miran i sabran; ocni kapci su mu bili tešli a lice kao sledeno u svežini jutra. Mislio je na stranca neimara koji je umro, i na sirotinju koja ce jesti njegovu zaradu. Mislio je na daleku brdovitu i mracnu zemlju Bosnu (oduvek mu je u pomisli na Bosnu bilo neceg mracnog!), koju ni sama svetlost islama nije mogla nego samo delimicno da obasja, i u kojoj je život, bez ikakve više uljudenosti i pitomosti, siromašan, štur, opor. I koliko takvih pokrajina ima na ovom božjem svetu? Koliko divljih reka bez mosta i gaza? Koliko mesta bez pitke vode, i džamija bez ukrasa i lepote?
U mislima mu se otvarao svet, pun svakojakih potreba, nužde, i straha pod raznim oblicima.
Sunce je bleštalo po sitnoj zelenoj ceramidi na kiosku u vrtu. Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pecata sa svojim imenom. Ostade samo deviza: U cutanju je sigurnost. Stajao je neko vreme nad njom, a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju.
Tako ostade most bez imena i znaka.
On je, tamo u Bosni, blještao na suncu i sjao na mesecini, i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo - pomalo, išceznu posve, onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju; svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parcad skela i preostalu gradu, a kiše sapraše tragove klesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenadivao putnika kao neobicna misao, zalutala i uhvacena u kršu i divljini.
Onaj koji ovo prica, prvi je koji je došao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog vecera kad se vracao iz planine, i umoran, seo pored kamenite ograde na mostu. Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noci. Kad se naslonio ledima na kamen, oseti da je još topao od dnevne žege. Covek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i cudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumeše. Tada je odlucio da mu napiše istoriju.

F. M. Dostojevski - Zločin i kazna - prepricano

F. M. Dostojevski - Zločin i kazna - prepricano


Književno djelo Fjodora Mihajloviča Dostojevskog značajno je ne samo u okvirima ruske književnosti, gdje je često bilo osporavano, već je ono mnogo značajnije za zapadnoeuropsku književnost i misao kraja XIX i XX stoljeća. Gotovo da nema pisca, kritičara, povjesničara književnosti ili suvremenog mislioca koji se na neki način odredio prema djelu Dostojevskog. William Faulkner je pisao da je Dostojevski umjetnik s kojim bi se rado usporedio svaki pisac samo kada bi mogao. Austrijski književnik Stephan Zweig smatrao je tragediju Karamazovih isto tako značajnom za svjetsku književnosti isto tako kao i trilogiju Orestija ili epove Homera. Za Thomasa Manna Dostojevski je največi psiholog svjetske književnosti, za Nitzschea on je jedini mislilac od kojeg je nešto naučio. Za Gidea romani Dostojevskog nisu samo knjige već najustrepta-
liji život za koji zna. Prodiranje u psihički svijet čovjeka, funkcioniranje njegove podsvijesti, kako ih opisuje Dostojevski, visoko su cijenili Freud i Adler. Maksim Gorki je, nazvavši Dostojevskog zlim genijem, priznao da se njegov talent može usporediti jedino sa Shakespearovim.
Tridesetih godina F.M.Dostojevski, sin vojnog liječnika i kčeri morskog trgovca, živi i školuje se, zajedno sa svojim starijim bratom Mihailom, u jednom od najboljih moskovskih pansiona. Tamo se, slično kao i u liceju koji je pohađao Puškin, poseban naglasak stavlja na književnost. Profesor ruske književnosti doduše ne priznaje Gogolja, ali zato svoje učenike detaljno upoznaje s Puškinom, Ljermontovim i Koljcovom. Ovdje se mladi Dostojevski upoznaje i s francuskom književnošću te pored klalika Racinea i Corneillea čita djela suvremenih francuskih autora - Balzaca, Hugoa, George Sand, E. Suea, djela nova i sadržajem i formom, čije ćemo tragove pronaći u stvaralaštvu ranog i zrelog Dostojevskog. Istovremeno on se zanosi i "gotskim romanima" Ann Cliford.
Godine 1837. Dostojevski se, prema želji oca, upisuje na vojnu inženjersku akademiju u Petrogradu. Niz stručnih predmeta i stroga disciplina inženjerske škole oduzimaju Dostojevskom mnogo vremena, ali ga ipak ne sprečavaju da se, kao i do tada, bavi književnošću. Pisam koja Dostojevski u to vrijeme upućuje bratu Mihailu puna su rasprava o Schilleru i E.T.A.Hoffmannu, Byronu i Shakespearu, Goetheu i Homeru. Njegov odnos prema književnosti gotovo je religiozan i upravo je književnost za Dostojevskog to što jedino može izmijeniti svijet. On je još uvijek naklonjen romantičarskoj književnosti kojoj će uostalom biti uvijek naklonjen, no za daljnji život pitomca inženjerske akademije presudno je poznanstvo s Gogoljem.
Dostojevski je završio akademiju u činu oficira, no već sljedeće godine zatražio je otpuštanje iz vojne službe. On se osjeća pjesnik, ne inženjer. Za Dostojevskog istodobno počinju financijski problemi koji će ga pratiti cijeli život. Upoznaje svijet zalagaonica, novčanih zajmova i mjenica, poslovnih ljudi i petrogradskih zelenaša, svijet gdje vlada novac, svijet u kojem će živjeti junaci njegovih romana (Zločin i kazna, Krotka).
Ruski čitatelji upoznaju Dostojevskog kao prevodioca Balzacova romana Eugenie Grandet. Prijevod je objavljen 1844.g., Dostojevski ga smatra izvrsnim, ali taj prijevod je tek predradnja, priprema za književni rad. Prvi roman Dostojevskog bio je Bijedni ljudi(1846). Dostojevski je, oslanjajući se na rusku književnu tradiciju Puškina i Gogolja, stvorio roman u duhu vladajuće naturalne škole, a epistolarna mu forma dopušta da prodire u psihički svijet svojih junaka i na nov način ispriča o životu "malog čovjeka" premjestivši naglasak na sa socijalne na psihološku motivaciju. Iste godine kad i Bijedne ljude Dostojevski objevljuje svoje pripovijetke Dvojnik (1846) i Gospodin Proharčin.
Radeći na noveli Gospodin Proharčin, Dostojevski se poslužio novinskim materijalom, člankom o siromašnom činovniku koji je umro s pola milijuna gotovine. Tim postupkom pisac će se koristiti i pri stvaranju svojih velikih romana (Zločin i kazna, Demoni, Braća Karamazovi) i na taj način povezivati aktualna društvena i politička pitanja Rusije s filozofsko-psihološkom problematikom.
Likovi pripovijedaka Slabo srce (1848) i Polzunkov (1848) pripadaju istoj socijalnoj sredini kojoj pripadaju i likovi prethodnih pripovijedaka i romana, a srodni su im i po svojim psihološkim karakteristikama. Ostajući vjeran svojim siromašnim i osamljenim junacima, sivilu svakodnevničkog gradskog života poniženih činovnika, zavedenih djevojaka i bijednih studenata, Dostojevski želi progovoriti i o ljudskim strastima, moralnim i etičkim traženjima, dobru i zlu, o izuzetnim ljudima, "velikim grešnicima", "napoleonima", o idealnom čovjeku, o ženi razapetoj između strasti i kajanja, o slobodi koja je čovjeku mučna, nepodnošljiva.
Dostojevski zastupa načela idealističke estetike, zahtijeva slobodu stvaralaštva i umjetnosti, smatra da umjetnost mora biti nezainteresirana, a umjetnički čin iracionalan. Njega norme i zadaci ograničavaju, on se ne može i ne želi odreći svog romantizma i fantastike, svojih motivacija podsviješću što počinju zamjenjivati socijalne motivacije. Dok Turgenjev poetizira svijet koji opisuje, a Tolstoj pokušava prodrijeti u dušu svojih likova, Dostojevski dokumentarnoj građi pridaje novo značenje - filozofsko. Svojim razgovorima s nepostojećim anticipira buduće junake u čijim će se podvojenim svijestima odvijati cijeli dijalozi. "Antijunak", kako ga naziva Dostojevski, u dijaloškoj formi razmišlja o društvenim i polotičkim idejama svog vremena, o socijalizmu, suprotstavlja se civilizaciji i poriče čak i sam pojam "progresa" koji se uz nju vezuje, polemizira s Černiševskim i njegovom teorijom "razumnog egoizma" (parodirat će je Dostojevski u liku Lužina u Zločinu i kazni).
Monološka forma omogućuje Dostojevskom da neograničeno istražuje misaoni i emocionalni svijet svog "antijunaka" te da iskaže odrađene filozofske, etičke i estetske sudove koji su uvijek u dijaloškom suodnosu s tuđim idejama i mišljenjima. Glazbena načela kompozicije razvit će Dostojevski u svom romanu Zločin i kazna (1866).

U središtu romana nalazi se lik bivšeg studenta, dobrovoljnog osamljenikaotuđenog od društva, "poniženog i uvrijeđenog", no i ogorčenog filozofa zločinca Rodiona Raskoljnikova. On u svojoj potkrovnoj sobici, koja je više nalik na grob negoli na sobu, razvija intelektualnu teoriju natčovjeka prema kojoj je sve dopušteno, pa i "krv po savjesti". Da bi provjerio svoju teoriju, da bi dokazao sebi da nije tek pripadnik mase, "materijala", Raskoljnikov ubija staru lihvaricu. Nakon počinjenog ubojstva ne može izdržati moralni i psihološki pritisak, kaje se i predaje vlastima. Svi postupci Raskoljnikova, a ponajprije ubojstvo, motivirani su višestruko, a ni jedna od motivacija nije potpuna ili dominantna. Ubojstvo starice "intelektualna" je odluka Raskoljnikova, provjera njegove teorije, ali se ono istovremano motivira i psihološki i socijalno. Sudbina Raskoljnikova isprepleće se sa sudbinama drugih "poniženih i uvrijeđenih" stanovnika prijestolnica i one uvjetuju i opravdavaju njegov postupak. Isprepliće se sa sudbinom pijanog i nesretnog Marmeladova, njegove smrtno bolesne žene Katerine Ivanove i djece čija je budućnost pijanstvo, tuberkuloza ili prostitucija. Na prostituciju se odlučuje i Sonja, kći Marmeladova, da bi spasila obitelj, a Raskoljnikov, svestan veličine Sonjine žrtve, uviđa i njenu uzaludnost. Na žrtvu su primorane i majka i sestra Raskoljnikova, Dunja koja je spremna na ponižavajući brak s mrskim i ograničenim Lužinom da bi osigurala bratu budućnost. Puljherija Aleksandrova, majka Raskoljnikova, odobrava taj brak kao jedini mogući izlaz iz situacije u kojoj se obitelj našla. Raskoljnikov pak Dunjin brak poistovjećuje sa Sonjinom prostitucijom, ne prihvaća žrtvu svjestan da je i taj izlaz tek prividan, jedan od mogućih kompromisa s vlastitom savješću. Scena s pijanom djevojkom koju Raskoljnikov slučajno sreće na svom lutanju petrogradskim ulicama, a čija je propast samo pitanje vremena, kao da dokazuje da sudbina Marmeladovih, Sonje, Dunje nije samo slučajna, već neizbježna. To je dodatni moment koji ga potiče da učini "ono".
Neumitnost propasti većine tih ljudi uvjetuje neimaština, nedostatak novca. Stara zla lihvarica posjeduje novac, koji bi spasio živote mnogih, i Raskoljnikov ga ne želi za sebe samoga. Socijalno zlo velikog grada potiče Raskoljnikova na zločin. Svaki od likova pokušava naći svoje rješenje, svoj izlaz iz bezizlazne situacije šti ih stvara veliki grad. Njihove životne priče prepleću se s onom o Raskoljnikovu, vode prema problemu koji njega muči, podržavaju ga u njegovoj odluci, naglašavaju bezizglednost njegove situacije, psihološki, emocionalno i socijalno pripremaju ga na zločin. Život Lužina zasnovan je na ideji "razumnog egoizma" koji čak i samom Raskoljnikovu zvuči kao strašna parodija njegovih vlastitih ideja. Marmeladov je pak suprotstavljen Raskoljnikovu svojom pokornošću pred sudbinom i vjerom koju ne gubi čak ni onda kada je potpuno svjestan vlastite konačne propasti.
Sav roman protječe u dijalogu. Dijalog je ili stvaran - Raskoljnikova sa Sonjom, s istražiteljam, sa Svidrigajlovim, ili pak unutrašnji kao monolog Raskoljnikova, što prelazi u dijalog. Gotovo sva zbivanja romana upoznajemo prelomljena kroz svijest Raskoljnikova.
Kriminalistička fabula, koju je u Zločinu i kazni Dostojevski prvi put upotrijebio, služi iskazivanju etičkih, moralnih i filozofskih ideja, a i za postavljanje aktualnih društvenih pitanja Rusije tog vremena, pitanja pijanstva, prostitucije, obitelji, sudstva itd. Fabula je cjelovita i završena - Raskoljnikov se kaje, odriče svojih ideja o natčovjeku, i u Sibiru, sa Sonjom koja ga prati, čita evanđelje, no pitanja koja postavlja roman ostaju otvorena.

- Mjesto radnje je Petrograd koji se bitno razlikuje od Pariza. Dok je u Parizu opisivano siromašno građanstvi i puk, ali koliko god ti ljudi bili siromašni ne mogu se mjeriti sa bijedom ljudi iz Petrograda. Likovi koje Dostojevski opisuje na samom su dnu svega, toliko jadni i toliko siromašni da se ne mogu čak ni približno usporediti sa siromašnim pariškim pukom. Sve je svedeno na krajnju bijedu.
"Vani je bila strašna žega, a uz to i sparina, gužva, na sve strane vapno, skele, opeke, prašina i onaj posebni ljetni zadah što je dobro poznat svakom Petrograđaninu koji nije kadar unajmiti ljetnikovac - sve to neugodno uzdrma ionako već rastrojene mladićeve živce. Nepodnošljiv zadah iz krčma kojih u tom dijelu gradu ima sva sila, i pijanci koje je neprestance susretao iako je bio radni dan, dopunjavahu odvratan i turoban kolorit prizora."
"Doduše, ta je gradska četvrt bila takva da je tu bilo teško koga iznenaditi odjećom. Sijenska tržnica u blizini, mnoštvo stanovitih lokala i uglavnom
- Čak i vlasnici velikih kuća koji su iznajmljivali stanove bili su siromašni i svedeni na krajnju bijedu, što se vidi po sobama koje su iznajmljivali:
"Bijaše to majušna prostorijica, pet - šest koraka dugačka, neobično jadna, s onim svojim žućkastim, prašnim tapetama, na mnogim mjestima odlijepljenim od zida, i toliko niska da se malo viši čovjek osjećao u njoj tjeskobno te mu se sve nekako činilo da će udariti glavom o strop. Kakva soba, takvo i pokućstvo: tri stara stolca, prilično trošna, u kutu obojen stol na kojemu ležaše nekoliko bilježnica i knjiga; već po tome koliko su bile zaprašene vidjelo se da ih već odavna ničija ruka nije taknula; i napokon glomazna sofa, nekoć presvučena cicom a sad sva izderana, zapremala je gotovo cijeli zid i pola širine cijele sobe te služila Raskoljnikovu kao postelja..."

- Raskoljnikov je vrlo povučen u sebe i neki svoj svijet, rijetko s kim puno govori, ali zato pažljivo sluša sve što mu sugovornik priča
"Usput rečeno, bio je neobično pristao, divnih tamnih očiju, kestenjaste kose, povisok, vitak i sjenit. Ali uskoro je utonuo u nekakvu duboku zamišljenost, bolje reći - čak u nekakav zanos, i pošto dalje ne primjećujući više ništa oko sebe, pa i ne želeći ništa primijetiti. Kadikad bi samo nešto promrmljao sebi pod nos, iz one svoje navike da razgovara sam sa sobom što ju je malo prije bio i sam priznao. U ovom je času znao da mu se misli na mahove brkaju i da je malaksao: već je drugi dan kako nije gotovo ništa okusio. Toliko je bio bijedno obučen da bi se neki drugi čovjek, čak i naviknut na pohabanost, stidio da u po bijela dana izađe na ulicu u takvim dronjcima."
"Raskoljnikov nije bio navikao na svjetinu i, kako već rekosmo, klonio se svakog društva, pogotovo u posljednje vrijeme. Ali sada ga najednom nešto privuklo ljudima. Kao da se u njemu zbivalo nešto novo, a u isti mah kao da se nekako zaželio ljudi..."
"Zanimljivo je da se Raskoljnikov, dok je studirao, nije gotovo ni s kim družio, od svih se tuđio, nikom nije odlazio u posjete i nerado je dočekivao goste. Uostalom, uskoro su se i od njega svi odbili. Nije sudjelovao ni u zajedničkim sastancima, ni u razgovorima, ni u zabavama, ni u bilo čemu drugome. Učio je mnogo, nije se štedio i stoga su ga poštovali, ali ga nitko nije volio. Bio je vrlo siromašan i nekako nadmetno uznosit i suzdržljiv; kao da je pred svima nešto tajio."
- puno toga o Raskoljnikovu saznajemo i od Razumihina:
"Rodiona poznajem godinu i pol dana: natmuren je, mrk, uznosit i ohol; u posljednje je vrijeme (a možda i znatno ranije) nepovjerljiv i sklon hipohondriji. Velikodušan je i dobar. Nerado iskazuje osjećaje i radije će biti okrutan nego da riječima iskaže što mu je na srcu. Inače, ponekad uopće nije hipohondar, nego je naprosto hladan i besćutan, u čemu ide sve do nečovječnosti, baš kao da se u njemu redom smjenjuju dva suprotna karaktera. Ponekad ne možeš riječi izvući iz njega! Nikad nema vremana, neprestano mu netko nešto smeta, ništa ne radi. Nije podrugljiv, ali ne zato što nema duha, nego baš kao da nema vremena za takve tričarije. Ne sluša do kraja što mu govore. Nikada se na zanima za ono što u tom trenutku zanima sve druge. Neizmjerno cijeni sam sebe, a čini se da ima donekle i pravo..."

- Aljona Ivanova bila je starica koju je Raskoljnikov ubio. Ona je u zajam uzimala sve što bi joj neki student ponudio i davala mu novac, tj. kada bi netko došao u poziciju da nešto mora prodati ako ne želi ostati gladan odlazio bi Aljoni Ivanovoj i davao joj neki svoj predmet u zajam
"Bijaše to sitna suhonjava bakica od svojih šezdeset godina, živahnih i pakosnih očiju, malog šiljastog nosa, gologlava. Bjeličasta, ponešto progrušana kosa, bijaše joj obilato namazana uljem. Tanak i dugačak vrat nalik na kokošju nogu bijaše omotala nekakvom flanelskom krpom, a oko ramena joj se, unatoč vrućini, klatio haljetak obrubljen krznom, sav pohaban i požutio. Starica je svaki čas kašljala i hrakala."
"Sila ti je ona - veli - kod nje uvijek možeš dobiti para. Bogata je kao Čifutin, može ti odjednom isplatiti pet tisuća, a ne libi se ni zaloga od jednog rubalja. Mnogo je naših bilo već kod nje. Samo je strašna gadura. I rasprede o tome kako je pakosna i hirovita, kako je dovoljno da jedan dan zakasniš pa da ti propadne zalog. Daje i po četiri puta manje nego što stvar vrijedi, a uzima po pet, pa i po sedam posto kamata na mjesec, i tako dalje. Student se raspričao i spomenuo, između ostaloga, kako baba ima sestru Lizavetu koju ona, onako mala i odurna, svakog časa tuče i drži u pravom ropstvu, kao nejako dijete, premda je Lizaveta natprosječno visoka."

- Lizaveta je sestra Aljonina. Nju Raskoljnikov neplanirano ubija jer je došla kod sestre baš u trenu kada je on još bio tamo
"Ta je njihova znanica bila Lizaveta Ivanovna, ili naprosto Lizaveta, kako su je svi zvali, mlađa sestra one iste starice Aljone Ivanovne, udove koleškog registratora i lihvarke kod koje je Raskoljnikov jučer bio založio svoj sat i izveo svoju probu...Odavno je već znao sve o toj Lizaveti, pa i ona je njega donekle poznavala. Bijaše to visoka, nezgrapna, plašljiva i ponizna djevojka, slaboumnica tako reći, od svojih trideset pet godina. Bila je prava ropkinja svoje sestre, radila je dan i noć, strepila je od nje i trpjela čak i batine. Stajala je neodlučno sa zavežljajem u rukama pred trgovčićem i njegovom ženom i pozorno ih slušala. Oni su joj nešto vrlo živahno tumačili. Kad ju je Raskoljnikov iznenada spazio, obuzeo ga je nekakav čudan osjećaj nalik na silno zaprepaštenje, premda u tom susretu nije bilo ničeg čudnovatog."
"Neka nedavno doseljena i osiromašena obitelj prodavala je stvari, odjeću i ostalo, sve samo za žene. Kako se takva roba ne prodaje dobro na tržnici, tražili su preprodavača, a Lizaveta se time bavila: uzimala je robu u komisiju, zastupala svoje mušterije i imala veliku praksu zato što je bila vrlo poštena i svagda kazivala posljednju cijenu: koju cijenu odredi pri njoj i ostane. Općenito je malo govorila i, kako već rekosmo, bila je vrlo skromna i plašljiva."
"Lizaveta pak nije iz činovničkog staleža nego obična pučanka, stara djevojka, strašno nezgrapna, vrlo visoka rasta, dugačkih, nekako iskrenutih nožurda, vazda u izgaženim cipelama od jareće kože, ali uvijek vrlo čista. Student se pak najviše čudio i smijao tome što je Lizaveta svaki čas trudna. -Pa kako, veliš da je grdoba? - pripomene oficir. - Jest, crna je u licu, rekao bi da je prerušen vojnik, ali, znaš, nipošto nije grdoba. Ima neko dobro lice i oči. Još kako. Dokaz ti je što se mnogima sviđa. Vrlo je mirna, krotka, bezazlena, pokorna, na sve pristaje. A smiješak joj je čak i vrlo lijep. - Pa kao da se i tebi sviđa? - nasmije se oficir. - Samo zato što je čudna. Nego, znaš što ću ti reći. Ja bih tu prokletu babu ubio i opljačkao, i vjeruj mi da me savijest ne bi nimalo pekla - gorljivo nadoveže student."

- Marmeladov je čovjek kojega Raskoljnikov sreće slučajno u gostionici i tu započinju njih dvojica razgovor i "sprijateljuju se".
"Bijaše to čovjek koji je prevalio pedesetu, srednjeg rasta i čvrste građe, prosijed i dobrano čelav, žut, čak i zelenkast u licu podbuhlom od neprestana pijančevanja, nabreklih vjeđa iza kojih su se caklile, kao pukotinice uske, ali živahne zakrvavljene oči. Međutim, bilo je nešto na njemu vrlo čudno; u pogledu mu je blistao čak nekakav zanos - a valjda i razum i pamet - ali u isto vrijeme kao da je prosijavala i ludost. Na njemu bijaše star, posve pohaban crn frak s kojega su bila pootpadala poceta. Samo se još kako-tako držalo jedno jedino puce, koje je zakopčavao želeći očito ostati pristojan. Ispod prsluka od nankina visio mu je plastron, sav zgužvan, zamazan i ispolijevan. Bio je obrijan, kao činovnik, ali već poodavno, tako da mu je po licu bila gusto izbila sivkasta čekinjasta dlaka. Pa i u njegovim manirima zapažalo se zaista nešto dostojanstveno činovnički. Ali je bio nemiran, mrsio je kosu i pokatkad ojađeno podupirao objema rukama glavu naslanjajući se poderanim laktovima na ispolijevani i ljepljivi stol."
"Pridigne se, posrne, dohvati svoju staklenku i čašicu i sjedne do mladića, malko ukoso od njega. Bio je pripit, ali je govorio glatko i tečno, samo je na mahove zapinjao i otezao u govoru. Čak je nekako pohlepno saletio Raskoljnikova, baš kao da nije ni on već mjesec dana ni s kim razgovarao.

- Katerina Ivanova bila je Marmeladova žena, vrlo nervozna, ali uredna i pobožna. Čak mi se učinila i vrlo hladnom kada je Marmeladov umro
"Bijaše to strašno mršava žena, tanka, povisoka i skladno građena, još i sad divne kestenjaste kose, a obrazi joj zaista bijahu osuti crvenim pjegama. Hodala je gore-dolje po svojoj maloj sobi ruku stisnutih na prsima, ispucalih usana, dišući nepravilno i isprekinano. Oči joj bijahu užagrene kao u vrućici, ali pogled joj bijaše oštar i ukočen. Bolno se doimalo to sušičavo i uzbuđeno lice pri posljednjim zrakama krnjatka svijeće što su treperile na njemu. Raskoljnikovu se učini da joj nije više od trideset godina, zaista joj Marmeladov nije bio par...Nije čula ni opazila došljake; reklo bi se da je nekako zanesena, niti što čuje niti vidi."

- Dunja je Raskoljnikova sestra koja se, da bi pomogla bratu, želi udati za Lužina - čovjeka kojega ne voli.
"To ti je čvrsta, razborita, strpljiva i velikodušna djevojka, ali vatrena srca, što sam već odavno uočila kod nje. Naravno, tu ni s njene ni s njegove strane nema neke osobite ljubavi, ali Dunja nije samo pametna djevojka nego je u isti mah i plemenito stvorenje, pravi anđeo, i smatrat će svojom dužnošću da usreći muža, koji će se sa svoje strane brinuti za njenu sreću, o čemu za sad nema mnogo razloga da sumnjamo, iako valja priznati da smo sve skupa obavili navrat-nanos. Osim toga, to je vrlo promišljen čovjek pa će, naravno, i sam uvidjeti da će mu sreća u braku biti utoliko pouzdanija ukoliko Dunječka bude s njim sretnija."
"Avdotja Romanovna bijaše izvanredno lijepa - visoka, divnog stasa, snažna, samouvjerena, što se očitovalo u svakoj njenoj gesti, ali što inače nije oduzimalo njenim kreznjama ništa od njihove gipkosti i ljupkosti. U licu je nalikovala na brata, ali bi se moglo čak reći da je prava ljepotica. Kosa joj bijaše tamno plava, malo svijetlija nego u brata; oči gotovo crne, sjajne, ponosite, a u isti mah gdjekad, na trenutke, neobično dobre. Bila je blijeda, ali joj bljedoća nije bila nezdrava, lice joj blistalo od svježine i zdravlja. Imala je prilično malena usta, a donja usna, svježa i rumena, bijaše joj malčice isturena, zajedno s bradom - jedina nepravilnost na tom krasnom licu, nepravilnost koja mu je, međutim, pridavala nekakvu osebujnost i, pored ostalog stanovitu uznositost. Izraz na licu bijaše joj svagda prije ozbiljan i zamišljen nego vedar, ali kako je samo tom licu pristajao osmijeh, kako mu je pristajao smijeh, vedar, mladenački, noebuzdan!"

- Lužin je bio čovjek za kojeg se Dunja trebala udati. On je htio siromašnu ženu kojoj će moći zapovijedati, a koja će mu se za uzvrat klanjati i klečiti pred njim, te mu beskonačno zahvaljivati što ju je izbavio iz siromaštva.
"Čovjek je pouzdan i imućan, služi na dva mjesta i već ima svoj kapital. Ima doduše četrdest pet godina, ali je prilično ugodne vanjštine i još se može svidjeti ženama, pa i inače je noebično ozbiljan i pristojan, samo što je malko mrgodan i nekako uznosit. Ali možda se to samo tako čini na prvi pogled."
"Petar Petrovič je, sudeći bar po mnogim znacima, neobično čestit čovjek. Kad nas je prvi put posjetio, kazao nam je da je praktičan čovjek, ali da u mnogo čemu pristaje, kao što je sam rekao, "uz shvaćanja naših mladih naraštaja" i da je neprijatelj svih predrasuda. I još je štošta kazao jer, čini mi se, pomalo tašt i voli da ga drugi slušaju, ali to gotovo da i nije neka mana. Ja, dakako, nisam bogzna što shvatila, ali mi je Dunja kazala da nije doduše osobito naobražen, ali da je pametan i , čini se, dobar."
"Čak bi mu se i osobna spoznaja, možda isuviše samodopadna, o ugodnoj promjeni na bolje, mogla oprostiti u takvoj prilici zato što je Petar Petrovič igrao ulogu zaručnika. Cijelo mu je odijelo bilo netom sašiveno i sve je na njemu bilo lijepo, samo je, možda, bilo suviše novo i suviše odavalo određenu svrhu. Čak je i gizdelinski, novi novcati cilindar svjedočio o toj svrsi: Petar Petrovič je postupao s njim nekako odveć obzirno i držao ga u rukama suviše oprezno. Pa i prekrasne rukavice, originalne Louvainove proizvodnje, rukavice boje jorgovana, svjedočile su to isto, ako ničim drugim a ono time što ih nije navlačio nego samo nosio na rukama, za paradu. U svoj odjeći Petra Petroviča prevladavale su svijetle i mladena- čke boje. Na njemu bijaše zgodan svijetlosmeđ ljetni kaput, tanke hlače svijetle boje, isto takav pršnjak, netom kupljena fina košulja, posve lagana batistena kravata s ružičastim prugama, a što je najljepše - sve je to čak i pristajalo licu Petra Petroviča. Njegovo lice, neobično svježe i, štoviše, lijepo, ionako se doimalo mlađim od četrdeset pet godina. Tamni zalisci zgodno su ga osjenčavali s obje strane, nalikujući na dva kotleta, i vrlo se lijepo zgušnjavali oko glatko izbrijane blistave brade. Čak ni kosa, uostalom tek malo progrušana, a počešljana i nakovrčana kod frizera, nije zbog toga bila ni manje smiješna niti mu je pridavala glup izraz, kao što obično biva kad se nakovrča kosa, jer onda čovjek neminovno nalikuje na Nijemca koji ide na vjenčanje. Ako je u tom prilično lijepom i ozbiljnom obličju i bilo nečeg neugodnog i odbojnog, tome su bili krivi neki drugi uzroci."
"Junačio se bio preko svake mjere i nije ni pomišljao na to da bi se dvije siromašne i nezaštićene žene mogle izbaviti od njegove vlasti. Tomu su njegovu uvjerenju znatno pridonijeli taština i onaj stupanj samopouzdanja što se najbolje može nazvati zaljubljenošću u sama sebe. Petar Petrovič je bio počeo od ničega pa se u njega razvila bolesna navika da uživa u samom sebi. Mnogo je držao do svoje pameti i sposobnosti i čak je kadikad, dok je bio sam, uživao gledajući se u zrcalu. Ali najviše je na svijetu volio i cijenio svoje novce stečene radom i kojekakvim dovijanjem: novci su ga izjednačavali sa svime što je bilo iznad njega."

- Razumihin je bio prijatelj Raskoljnikov. Jedino je njemu Raskoljnikov govorio dosta toga; više nego bilo kome drugom
"S Razumihinom se, međutim, tko zna zašto, nekako zbližio, naime, nije se baš zbližio nego je samo s njim bio razgovorljiviji, otvoreniji. Uostalom, s Razumihinom nije čovjek ni mogao biti drugačiji. Bio je to neobično vedar i društven momak, dobar do prostodušnosti. Doduše, ispod te prostodušnosti krila se i dubina i dostojanstvo. Bio je vrlo bistar, premda gdjekad zaista priprost. Bijaše upadljive vanjštine - visok, mršav, vazda loše obrijan, crnokos. Ponekad je zapodijevao kavgu i bio na glasu sa svoje snage. Pio je kao spužva, ali je mogao biti i bez pića; ponekad bi pretjerao u vragolijama, ali je mogao i bez njih. Za Razumihina je bilo značajno još i to što ga nikad nikakvi neuspjesi nisu zbunili i što ga, čini se, nikakve nepovoljne okolnosti nisu mogle skršiti. Mogao je stanovati i na krovu, trpjeti najgoru glad i veliku studen. Bio je vrlo siromašan i bez igdje ikoga, zarađivao je novce svakojakim poslovima. Znao je bezbroj izvora iz kojih je mogao crpsti, naravno poštenim radom. Jednom nije cijele zime ložio u svojoj sobi tvrdeći da je čak i ugodnije jer se u hladnoj sobi bolje spava. Nedavno je i on bio prisiljen prekinuti studij, ali ne zadugo, i upeo se iz petnih žila da popravi svoje imovinske prilike kako bi mogao nastaviti studirati."

- Zosimov je bio Raskoljnikov liječnik
"Zosimov je bio visok i ugojen čovijek, podbuhla i bezbojno blijeda, glatka izbrijana lica,svijetle ravne kose, s naočalama i s velikim zlatnim prstenom na prstu nabreklom od debljine. Bilo mu je oko dvadeset sedam godina. Na sebi je imao širok gizelinski lagan kaput,svijetle ljetnje hlače i uopće je sve na njemu bilo nekako široko, gizdavo i novo novcato; rublju mu nije bilo zamjerke, a lančić na satu bijaše podebeo. Kretnje mu bile spore, nekako mlitave, a u isti mah promišljeno slobodne; svaki čas izbijaše iz njega taština, iako se trudio da je prikrije. Svi njegovi znanaci držali su da je težak čovijek, ali su trvrdili da zna svoj posao.

- Sonja je bila Marmeladova kći. Bila je prostitutka, brinula se za svoju obitelj, a ujedno je pomagala i Raskoljnikovu.
"Sonja je bila niska rasta, djevojka od svojih osamnaest godina, mršava, ali prilično zgodna plavojka, izvanredno lijepih plavih očiju."
"Bijaše to mršavo, posve mršavo i blijedo lišce, prilično nepravilno, nekako ušiljeno, šiljasta nosića i brade. Čak se ne bi moglo reći da je ljepuškasta, ali su joj zato plave oči bile tako bistre, a kad bi živnule, lice bi joj postalo tako dobro i tako prostodušno da je i nehotice privlačilo čovijeka. Osim toga, na njenu licu, pa i na cijeloj njenoj pojavi, bila je još jedna karakteristična crta: iako joj je bilo osamnaest godina, izgledala je još gotovo kao djevojčica, doimala se mnogo mlađe nego što je uistinu bila, tako reći pravo dijete, što se gdjekad čak i smiješno očitovalo u nekim njenim kretnjama."

- Raskoljnikova majka bila je osjećajna i voljela je svoju djecu, ali je također bila i proračunata. Pristala je, čak što više i željela da se Dunja uda za Lužina iako je znala da ga Dunja ne voli, ali je isto tako znala da bi udajom svoje kčeri riješila materijalno stanje svoje obitelji.
"Puljheriji Aleksandrovoj bilo već četrdeset tri godine, na licu su joj ostali tragovi nekadašnje ljepote, a osim toga doimala se mnogo mlađa nego što je uistinu bila, kao što gotovo svagda biva u žena koje su do pod stare dane sačuvale bistrinu duha, svježinu dojmova i čestit, čist žar srca. Da kažemo uzgred da je očuvanje svega toga jedini način da se i u starosti ne izgubi ljepota. Kosa joj je već počela sijedjeti i prorjeđivati se, oko očiju su joj se već davno bile razgranale sitne bore, obrazi joj upali i osušili se od briga i jada, pa ipak je to lice bilo još divno. Bijaše to slika i prilika Dunječkina, samo nakon dvadeset godina, jedino bez onog izraza donje usne što je u nje stršilo. Puljherija Aleksandrova bijaše osjećajna, ali ne i sentimentalna, bila je bojažljiva i postupljiva, ali samo do određene granice: mogla je dugo popuštati, na mnogo je šta mogla pristati, čak i na ono što se protivilo njenim uvjerenjima, ali je svagda postojala određena granica poštenja, pravila i najdubljih uvjerenja preko koje ju nikakve okolnosti nisu mogle natjerati da prijeđe."

- Porfirij Petrovič bio je kriminalistički inspektor i na neizravan način izvlačio je iz Raskoljnikova istinu o ubojstvu Aljone Ivanove.
"Porfirij Petrovič je bio obučen po domaću, u kućnom kaputu, u posve čistoj košulji i u izgaženim papučama. Bio je to čovijek od svojih trideset pet godina, onizak, punašan, pa i trbušast, glatko izbrijan, bez brkova i zalizaka, kratko podšišane kose na velikoj okrugloj glavi, nekako posebno ispupčenoj na potiljku. Njegovo nabuhlo, okruglo lice s pomalo prćastim nosom bijaše nezdrave, tamnožute boje, ali prilično živahno i, što više, podsmješljivo.Bilo bi možda i dobroćudno da nije bilo izraza očiju koje su se sjale nekakvim žitkim, vodenastim sjajem i bile zastrte gotovo bijelim trepavicama što su treptale baš kao da namiguju. Pogled tih očiju nekako je čudno odudarao od cijele njegove pojave na kojoj je bilo čak i nečega ženskoga, te je pridavao mnogo više ozbiljnosti nego što bi čovijek u prvi mah očekivao."

- Svidrigajlov je bio vrlo bezobziran , pohotan čovjek koji nije birao sredstva da ostvari svoj cilj i naum.
"Pazikuća je stajao na vratima svoje sobice i pokazivao ravno u njega nekom oniskom čovjeku koji je vanjštinom ličio na obrtnika, u prsluku i nečim nalik na kućnu haljinu; izdaleka bi se reklo da je žensko. Glavu je, u masnoj kapi, oborio, pa i sav je bio nekako pogrbljen. Podbuhlo, smežurano lice govorilo je da je prevalio pedesetu; sitne oči urasle u salo gledale su nekako mrzovoljno, strogo i nezadovoljno."
"...neznanac svejednako stoji na istom mjestu i netremice ga motri. Najednom oprezno preskoči prag, brižljivo zatvori za sobom vrata, priđe stolu, počeka časak - za sve to vrijeme nije odvajao očiju od njega - i polagano, nečujno sjedne na stolac do ležaja; šešir odloži do sebe na pod, pa se objema rukama podupre o trskovac i bradu nasloni na ruke. Očito je bio spreman da dugo čeka. Koliko je Raskoljnikov mogao razabrati kroz trepavice kojima je treptao, bio je to čovijek već u godinama, stamen, bujne, svijetle, gotovo bijele brade..."

- Andrej Semjonovič je bio cimer od Petra Petroviča.Dokazao je svoje poštenje time što nije htio lagati da je Sonja ukrala Lužinu novac već je rekao istinu, tj. ono što je vidio, a to je da je Lužin podmetnuo novac Sonji i optužio ju za krađu.
"Još je u provinciji bio čuo o Andreju Semjonoviču, svom bivšem štićeniku, da je jedan od najistaknutijih mladih naprednjaka i, štoviše, da navodno igra važnu ulogu u nekim zanimljivim i famoznim društvima."
"Taj je Andrej Semjonovič negdje služio, a bijaše neishranjen i skrofulozan čovjek niska rasta, nevjerojatno plav, sa zaliscima u obliku kotleta na što je bio neobično ponosan. Uz to su ga vječito boljele oči. Bio je prilično meka srca, ali je govorio vrlo samouvjereno, a koji put čak i izvanredno uznosito, što je, s obzirom na njegovu sitnu pojavu, bilo gotovo svagda smiješno. Amalija Ivanova ubrajala ga je, inače, među uglednije stanare jer se nije opijao, a uredno je plaćao stanarinu. Ya sve te svoje vrline, Andrej Semjonovič bio je zaista priglup. A progresu i "našem mladom naraštaju" bio se prikrpio zbog nekakve strasti. Bijaše to jedan iz one nebrojene i šarene legije tikvana, mlitavih žgoljavaca i nedoučenih uobraženjaka koji u tili čas pristanu svakako uz trenutno najpomodniju ideju kako bi je odmah vulgarizirali, kao bi učas napravili karikaturu od svega čemu sami gdjekad sami služe."
"Radilo se o tome da je Lužin instinktivno počeo naslućivati da Lebezjatnikov nije samo vulgaran i priglup čovjek nego možda i lažljivac, i da nema nekih važnijih veza čak ni u svom društvu, te da je samo ponešto čuo iz treće ruke; štoviše, ni svoj propagandni posao možda i ne zna kako treba jer se svakako previše zapleće u tumačenja - a gdje bi on mogao biti neki raskrinkavač!"

- razlozi koji su Raskoljnikova naveli na ubojstvo
"Sve, sve muke tog naklapanja podnio sam, Sonja, i htio sam ih skinuti sa vrata, poželio sam, Sonja, da ubijem bez kazuistike, da ubijem zbog sebe, samo zbog sebe! Čak ni sebe nisam htio o tome obmanjivati! Nisam ubio zbog toga da pomognem majci - koješta! Nisam ubio ni zbog toga da se domognem sredstava i vlasti pa da postanem dobrotvor čovječanstva! Jednostavno sam ubio; zbog sebe sam ubio, samo zbog sebe: a bih li ikad postao nečiji dobrotvor ili bih do kraja života, kao pauk, lovio sve oko sebe u paučinu i svima im pio krv, to mi je u onom trenutku zacijelo bilo sasvim svejedno!...I, što je najvažnije, nisu meni novci bili potrebni, Sonja, kad sam ubio; nisu mi toliko bili potrebni novci koliko nešto drugo...Sve ja to sad dobro znam...Shvati me, kad bih opet išao tim istim putem, možda se nikad više ne bih latio ubojstva. Nešto sam drugo morao doznati, nešto me drugo guralo naprijed: morao sam doznati, i to što prije doznati, jesam li gnjida kao i svi, ili sam čovjek? Hoću li moći preskočiti zapreku ili neću? Hoću li se odvažiti da se sagnem i uzmem ili neću? Jesam li puzav stvor ili imam pravo..."

- Raskoljnikov je toliko očajan svojim činom da razmišlja i tome da ode na policiju, sve im prizna i preda se
"Da odem ili da ne odem? - razmišljaše Raskoljnikov, stojeći nasred kaldrme na raskršću i gledajući oko sebe, kao da od nekog očekuje presudnu riječ. Ali nigdje se ništa ne odazva; sve bijaše nijemo i mrtvo, kao kamenje po kojem je gazio, mrtvo za nj, jedino za nj...Najednom u daljini, oko dvjesto koraka od njega, na kraju ulice, u sve gušćoj tami, opazi svjetinu, začuje žagor, uzvike...Usred svjetine stajaše nekakva ekipaža...Nasred ulice zatreperi slabašno svijetlo. Što je to? Raskoljnikov skrene desno i pođe prema svjetini. Baš kao da se za svaku sitnicu hvatao. Kad je to pomislio, hladno se podsmjehne jer je već bio tvrdo naumio da će na policiju, pouzdano je znao da će uskoro svemu doći kraj."

- Cijeni ljubav iznad svega i zato ne želi da se Dunja uda za Lužina samo iz računa i da bi se obitelj izbavila iz siromaštva
"- Dunja - nastavi Raskoljnikov na jedvite jade - ja ne želim taj brak, pa ćeš odmah sutra morati, čim se budeš vidjela s njim, otkazati Lužinu, da ne bude više ni spomena o njemu!"
" - Misliš da bulaznim? Ne bulaznim...Udala bi se za Lužina radi mene. Ali ja ne prihvaćam tvoju žrtvu. I zato mu napiši do sutra pismo...otkaži mu... Donesi mi ujutro da pročitam i kvit posla!"

- Žali za načinom života kakav je vodio prije ubojstva i iskreno se kaje
"Sad se odjednom živo sjeti tih svojih nekadašnjih pitanja i sumnji i učini mu se da ih se nije slučajno sjetio. Već mu se to učinilo fantastičnim i čudnovatim što je stao na onom isto mjestu kao i nekad, kao da je diosta uvrtio sebi u glavu da može misliti o onom istom kao nekad, i da ga mogu zanimati one iste nekadašnje teme i slike koje su ga zanimale...još ne tako davno. To mu je, štoviše, bilo gotovo smiješno, a u isti ga mah nešto bolno steglo u prsima. Sve to nekadašnje, prošlo učini mu se sad kao da je negdje duboko, dolje, jedva da ga vidi pod nogama, i one nekadašnje misli, i nekadašnji zadaci, i nekadašnje teme, i nekadašnji dojmovi, i cijela ta panorama, i on sam, i sve, sve... Kao da leti nekamo uvis, a sve se gubi pred njegovim očima..."

- Raskoljnikovu se sav život počinje vrtjeti oko počinjenog zločina i to ga sve više i više opsjeda, te sa on počinje gubiti i poticati sumnju okoline
" - Da, sam ga je vrag donio, možda je sad sve pokvario. A jesi li primijetio kako je Raskoljnikov na sve ravnodušan, kako preko svega šutke prelazi, osim nečega što ga upravo izbezumljuje, tog ubojstva... - Jest, jest - priklopi Razumihin. - Kako ne bih primijetio! Zanima me to i plaši. Baš su ga onog dana kad se razbolio zaplašili, u policijskoj stanici, čak je i u nesvijest pao. - Pričat ćeš mi opširnije o tome većeras, pa ću i ja onda tebi koješta reći. Zanima me to, zbilja. Navratit ću opet za pola sata do njega...Inače, upale neće biti..."

- Iako u velikom strahu zbog plana koji je naumio izvršiti ipak ostaje pri tome i pomno i pažljivo planira ubojstvo
"Što se pak tiče petlje, to je sam vrlo lukavo smislio; petlja je bila za sjekiru. Nije ipak mogao ulicom nositi sjekiru u ruci. A da ju je sakrio pod ogrtač, opet bi je morao pridržavati rukom, što bi se lako primijetilo. A sad, kad ima petlju, treba samo u nju utaknuti oštricu sjekire pa će mu lijepo cijelim putem visiti unutra ispod pazuha. Ako turi ruku u džep sa strane, može pridržavati držalo da se ne klati u hodu; a kako mu je ogrtač vrlo širok, prava vreća, neće se izvana uopće primijetiti da kroz džep pridržava nešto rukom."
"Pošto je sastavio te obje pločice, od kojih je željezna bila manja od drvene, čvrsto ih koncem sveže unakrst; zatim ih uredno i zgodno umota u čist bijel papir i sveže tako da bude malo teže odvezati. To je bilo zato da odvrati na neko vrijeme babinu pozornost te tako uluči zgodan trenutak dok se ona bude baktala s tim zavežljajčićem. A željeznu je pločicu primetnuo radi težine, da se baba bar u prvi mah ne dosjeti da je "stvar" drvena."
"Napomenut ćemo samo uzgred jednu osobitost u svim tim konačnim odlukama što ih je već bio donio. Sve su one imale jednu neobičnu osobinu: što su bivale određenije, to su u njegovim očima bivale u isti mah neskladnije, nesuvislije. Uza sve mučnu borbu u samom sebi, nije mogao ni na čas, za sve to vrijeme, povjerovati u ostvarivost svoje zamisli."
"Trebalo je, dakle, samo kradom ući u kuhinju, kad kucne čas, i uzeti sjekiru, i poslije, sat kasnije (kad sve već bude gotovo), vratiti sjekiru na mjesto."

- Sam zločin izgledao je ovako:
"Ni časka više nije smio čekati. Izvadi sjekiru, zamahne objema rukama, jedva i znajući za sebe, i gotovo bez napora, gotovo makinalno, spusti ušicu babi na glavu. Kao da uopće nije uložio u to ni trunka snage. Ali, čim je spusti sjekiru, nadođe mu snaga."
"Tada je udari svom snagom još jednom, pa još jednom, sve ušicom i sve po tjemenu. Krv je briznula kao iz prevaljene čaše i tijelo se izvalilo nauznak. On se odmakne, pusti je da padne i odmah se nagne nad njeno lice; bila je već mrtva. Oči joj bijahu izbečene, kao da će iskočiti iz duplja, a čelo i cijelo lice naborani i iskrivljeni od grča."

- Kao što sam već rekla, Raskoljnikov nije namjeravao ubiti Lizavetu. Ona se jednostavno našla na krivom mjestu u krivo vrijeme, a da bi prikrio sve dokaze koji bi vodili do njega, morao ju je ubiti jer nije imao drugog izbora.
"Usred sobe stajaše Lizaveta, s velikim zavežljajem u rukama, i zgranuto, blijeda kao krpa, gledaše ubijenu sestru. Činilo se da nema snage da vrisne. Kad ugleda njega kako je dojurio, zatrepta sva kao list na vjetru, pripodigne ruku, otvori već usta, ali ipak ne vrisne nego počne polagano uzmicati natraške pred njim, gledajući ga uporno, netremice, ali nikako ne puštajući glasa od sebe, baš kao da joj nedostaje zraka da bi mogla vrisnuti. On nasrne na nju sjekirom: njoj se usne iskrive žalostivo, kao u sasvim male djece kad se nečega uplaše pa se zagledaju u ono što ih plaši i spremaju se da zavrište. I toliko je ta nesretna Lizaveta bila priprosta, jednom zauvijek zatucana i zaplašena da nije ni ruke podigla da zaštiti lice, iako bi to bila najnužnija i najprirodnija kretnja u tom času jer joj je sjekira visila nad glavom. Samo je malko pridigla svoju slobodnu lijevu ruku, ni blizu lica, i polako je ispružila prema njemu, kao da ga želi skloniti s puta. Udarac ju je pogodio ravno u lubanju, oštricom, i odjednom joj prosjekao cijeli gornji dio čela, gotovo do tjemena. Samo se stropoštala. Raskojnikov posve izgubi glavu, dohvati njen zavežljaj i opet ga baci pa odjuri u predsoblje."

- Koliko god se za Raskoljnikova mora reći da je veliki griješnik toliko bi se trebale istaknuti i njegove dobre osobine. Nije htio iskorištavati Dunjinu udaju zbog sebe niti je krao ili tako nešto. Čak, štoviše, iako nikada nije imao ni prebijene pare, sav je svoj novac dao Katerini Ivanovoj da sahrani muža, a nije čak ni bio dobar s njima. Također je dao novac i onda kada su naišli na onu pijanu djevojku i otjerali od nje onog postarijeg čovjeka koji nije imao časne namjere. Pa, na kraju krajeva, on se sam predao u ruke policiji, a nije morao jer oni nisu imali nikakvih dokaza protiv njega. Bio je više pošten nego što je i on sam mislio.
" - Vama je zlo, dajte stolac! Izvolite, sjednite ovamo, sjednite! Vode!
Raskoljnikov se skljoka na stolac, ali ne odvoji očiju od lica vrlo neugodno izneneđenog Ilje Petroviča. Časak su se tako gledali i čekali. Donesu vode.
- Ja sam... - počne Raskoljnikov.
- Popijte malo vode.
Raskoljnikov otkloni rukom vodu i tiho, isprekidano, ali razgovijetno izusti:
- Ja sam onda ubio sjekirom onu staru činovničku udovicu i njezinu sestru Lizavetu.
Ilja Petrovič zine. Sjate se ljudi sa svih strana.
Raskoljnikov ponovi svoj iskaz..."

уторак, 23. септембар 2014.

Predpraznično raspoloženje

Predpraznično raspoloženje
Osvanulo je sveže zimsko jutro. Sunce je uspelo da se probije kroz guste, sive oblake i svojim zracima obasja ceo grad. Ti zraci su kao zlatne žice nekog velikog muzičkog instrumenta isprepletani kroz ogolele i snegom prekrivene grane drveća. U vazduhu se već oseća praznično raspoloženje ljudi koji žurno koračaju ulicama. Izlozi prodavnica su okićeni malim šarenim lampicama koje neprestano trepere. Jelke u centru grada su ukrašene raznim ukrasima. One kao neke raskošne gospođe najavljuju skorašnje praznike. Mališani prodaju cestitke kako bi siromašnim vršnjacima ulepšali predstojeće dane. Na staroj gradskoj pijaci sve vrvi od života i ukrasa raznih veselih boja. Na brežuljku iznad moje ulice deca se veselo sankaju. U dvoristu male snežno bele crkve takođe stoji raskošno okićena jelka. Velika drvena ograda kojom je ograđena crkva ukrašena je zlatnim i srebrnim trakama. Ovo je najlepši deo godine zato što su svi raspoloženi i puni pozitivne energije koja zrači sa svih strana. Sunce se polako popelo do svoje najviše tačke i počelo da pada niže. Postalo je hladnije. Livadom iznad grada počeo je da duva jak vetar i da nosi pahulje sa ogolelih grana kao male kristalne leptire. Sunce je sve dublje tonulo a vetar je bivao sve jači. Planina iznad mog grada izgledala je kao velika kula koju su obasjali crvenkasti zraci sunca. Uskoro je noć prekrila ceo predeo. Zvezde su se pojavile na nebu. Priroda je utonula u pravi zimski san. I moj grad spava. Jedna zvezda padalica se ukazala na nebu. Ona je poput carobnog štapića ostavila mali trag na ljubičastom nebu.


By Freddy

Ljubav

Ljubav
Ljubav, da li je to samo reč ili nešto više i jače? Jače od samog sebe. Toliko jako zbog čega bi pristao da izgubim kap života.
Razmišljam o ljubavi. Kako stići do nje? Trčeći i gazeći sve pred sobomili umereno, polako naći put do nje. U našem životu se smenjuje ljubav i bol, radost i patnja. Do ljubavi se ne može preko noći već kao da ruke širiš pa bi do sunca da porasteš. Kad u snu letiš preko planina, mora i reka da poletiš do nečeg dragog što te čeka. Ne treba se uvlačiti u ljušturu pri najmanjoj opasnosti i pobeći od puta koji te vodi ka ljubavi. Niko ne očekuje da budeš savršen i izuzetan. Treba se opustiti i biti samo ono što jesi jer ljubav čini čuda. Sve što je potrebno za snagu kako bi se borili protiv onih koji nam stoje na putu je ljubav. Ljubav  je put ka sreći. Ove reči puno znače i izgovaraju se sa puno topline u glasu. To je kao kada čitaš najlepšu priču i pođeš u zemlju čuda. Sve liči na zoru koja se rađa. Bilo bi divno kada bi ljudi govorili i ljubavi, kada bi se voleli i pomagali. Treba doći do najsrivenijih kutaka saznati šta neko misli, oseća, želi,sanja. Do toga se može ako imaš i malo ljubavi. Ljubav je kažu i ropstvo, a strast je demon i mnogi su  zbog ljubavi patili.
Znam da je ovo istina ali znam i da bez ljubavi samo koracamo tunelom zivota i nikada sunca ne vidimo.



By Freddy

недеља, 13. јул 2014.

,,Enciklopedija mrtvih`` čudesna knjiga Danila Kiša i njen smisao




                Sam Danilo Kiš je izjavio da je ovo delo o ljubavi i smrti gde devet priča predstavljaju devet samostalnih poglavlja, a linije između realnosti i fantazije skoro da i nema.
                Neke priče su mi se same po sebi nametnule, a možda i više dopale, ali kada se osvrnem, shvatam da su sve one jednako jake i upečatljive. Svaka sa sobom nosi neku, na prvi pogled, vidljivu ili pak, dobro skrivenu poruku. U svakom delu oseća se smrt, kao i strah od iste. Kiš se na jako dobar način poigrava sa prostorom prebacivanjem iz jednog u drugi, kao i sa likovima, spajajući nespojive. Ono što smatram da je čudesno u ovoj knjizi jeste to što vas uvlači u radnju i ne pušta dok neshvatite svaki njen deo, događaj pa čak svaku tačku i zarez. U priči koja nosi isti naslov kao i delo, sve je tako nestvarno, ali pisac na kraju daje dobro objašnjenje. Tu je do najsitnijih detalja opisan život jednog običnog čoveka, koji se u životu ostvario na svim poljima kao suprug, otac. Posle njegove smrti, njegova kći zalazi u jedan čudesan svet a to je svet snova. Tu, u biblioteci nalazi podatke o svom ocu i, zbog toga što joj toliko nedostaje, želi da ih zapamti sa sobom ponese što više. Možda je smatrala da će joj na taj način biti bliži, iako ga više nema. Dok je okretala strane, nailazila je na slikovito prikazane faze njegove bolesti i to pomoću cveća.
                Simon čudotvorac nam pokazuje jednu drugu stranu, a to je da, ukoliko čovek želi da pobedi smrt, mora da uradi nešto vredno pamćenja. On se služio mađioničarskim trikovima, a to je prikazao kao veru kojoj ljudi treba da se priklone. Zbog svega njemu sledi neizbežna smrt.

                Danilo Kiš nam je još jednom ukazao na nešto o čemu možda često razmišljamo i nerado priznajemo, da će jednog dana doći, a to je smrt. 


By Anita Rancic


Zakon pravde i ljudska priroda su pobedili

Delo ,,Zlocin i kazna`` oslikava društvo jednog perioda gde je sistem vrednosti poremećen što dokazuju mnogi likovi svojim postupcima.
                Glavni junak je Raskoljnikov, propali student koga ne zadovoljavaju obične stvari. Ubistvo čini ne zbog novca, već da bi ispitao sebe i svoje granice. Želi da očisti svet od zelenaša kao što je bila Aljona, zla, usamljena, tako da nikome neće nedostajati, i iz tog razloga za njega to nije zločin. Jedina greška jeste neplanirano ubistvo njene sestre za koju nije imao izgovor i tu počinje njegov košmar. Stanje njegove svesti se menja što vidimo iz situacije i situaciju. Nije više odlučan i samouveren već postaje nesiguran u svaki svoj pokret. Zbog griže savesti teško se razboleo, što predstavlja samo jedan korak bliže provaliji a to je rasvetljenje slučaja. Da je ljudska priroda čudnovata i da nikada nemamo mira, pokazuje i Raskoljnikov povratkom na mesto zločina. Time još više privlači pažnju na sebe i postaje ranjiviji. Upravo zbog te ranjivosti traži oslonac koji pronalazi u njemu sličnoj Sonji. Jedino olakšanje i izlaz  iz čitave zbrke vidi u trenutku kada se lažni krivac predao policiji. Tada se u njemu javlja tračak nade da će se izvući bez posledica. Pošto završi u zatvoru u njemu se javljaju najdivnija ljudska osećanja, a to je ljubav i vera. Ovo delo me je jako zainteresovalo i podstaklo na razmišljanje. Svet je danas pun ovakvih i sličnih priča sa čijom pozadinom mi nismo upoznati. Dugo sam tragala za opravdanjem ovog postupka ali sam shvatila da ga nema. Iako je glavni lik pokazao i svoje dobre strane one su ostale u senci jedne njegove životne greške. Veliki grad u njemu budi lošu stranu i želju za uspehom, tako da zaboravlja principe koje mu je porodica usadila. Utapa se u sivilo ljudi bez morala. Preovladala je zelja da zauvek pobegne iz mračne, valzne sobe i da se toga seća kao ružne uspomene. Želeo je sve odmah, ovog trenutka, bez čekanja, što za današnjeg čoveka nije nikakva novina. Nedostatak razuma i zdravog rasuđivanja postavlja ga u situaciju iz koje nema izlaza. Pored svega niko nema pravo da drugom čoveku oduzme život i da prosuđuje da li kod njega preovladavaju loše ili dobre strane.

                Pravda je dostižna i zločin uvek izađe na videlo.


By Anita Rancic

субота, 12. јул 2014.

Nepodnošljiva usamljenost u delima savremene književnosti

Samoća je stvar izbora, ali je likove savremene književnosti u ovo stanje ipak dovela okolina i nedaće u koje su zapali.
                Vladimir i Estragon su dva lenja, besposlena u usamljena čoveka u Beketovom delu ,,Čekajući Godoa``. Bez volje da išta promene, pomoć očekuju od nepoznatog čoveka, jer u njemu vide izlaz iz svojih problema. Zbog jednoličnog života i bez ideje kako da iz toga izađu nisu sigurni kada je bilo juče, a sutra i ne postoji. Dani im se svede u čekanju, a trunke živosti unose drugi likovi, koji se smenjuju. Tako u paru, ali ipak sami, zbog straha odbijaju da se pokrenu. Sklonjeni od sveta, njihovi umovi se poigravaju i to u rečenici ,,Sutra kada se probudim ili kada pomislim da sam se probudio, šta li ću reći o današnjem danu?`` Jedina nada im je da se obese o drvo koje je takođe usamljeno u ravnici i njivama koje se protežu.
                Mnogo puta sam čula da smo svi mi na neki način zatočenici proklete avlije, ali tek sada shvatam o čemu je govorio Andrić u istoimenom delu. To je drugi naziv za zatvor, mesto stalnog komešanja, dolaska i odlaska ljudi. Kroz sudbinu fra-Petra, njegove priče i događaje upoznajemo prokletu avliju. Ivo Andrić nam ne govori mnogo o fizičkom mučenju, ali saznajemo dosta o psihičkom paklu, izolaciji i samoći ovih ljudi. Neki se povlače u svoj kutak, ugao, gde možda razmišljaju o slobodi ili trenutno prekinutoj vezi sa njom. Drugi pak traže pravog prijatelja, druga, sa kojim će podeliti jedino parče plavog neba koje iz zatvora vide. Poruka ovog dela nije da odustanemo, već da se borimo protiv nepravde koju je i fra-Petar doživeo nepravedno osuđen. Izašao je bogatiji za jedno, ne tako prijatno, iskustvo i puno priča koje će mu možda koristiti.

                Samoća je u našem životu uvek prisutna, samo je pitanje koliko ćemo joj se prepustiti.


By Anita Rancic

Apsurdnost romana u Kamijevom ,,Strancu``



Ono što se provlači kroz čitav roman i obeležava ga jeste apsurdnost života glavnog lika i njegova otuđenost od društva.
                Merso, kao jedan hladan i ravnodušan čovek, upada u vrtlog problema iz koga nema izlaza. Udaljen je od društva, a i društvo od njega. Ne pušta nikog previše blizu, takoda na neki način odbija prijateljstva i brak, govoreći da mu je sve jedno. Takođe, i čitavo njegovo suđenje nema smisao. Tokom procesa pažnja se sve više odvlači od glavnog događaja ubistva, a biva kažnjen zbog ne tako bitnih stvari. Akcenat se stavlja na smrt njegove majke, koju nije ispratio suzama, kao i na tome što ju je poslao u dom. Svi smo mi u nekim momentima bili Merso optuženi i bez ikakvog izlaza. Osuđeni na ono što su drugi odlučili umesto nas bez mogućnosti žalbe. Pa tako mi, kao i ovaj lik, vremenom prestajemo da razmišljamo o rešenju već se pripremamo za susret sa kaznom. Mada za smisao sami treba da se borimo i uvek pronađemo svetlo na kraju tunela. Da me dopustimo da nas struja života nosi bez ikakvog cilja. Čitajući ovo delo, razmisljala sam da li bi smer romana bio promenjen, ako bi se u njega dopisala upravo ova reč cilj. Možda ne bi počinio krivično delo, možda bi svoj život sredio i vratio ga na pravi kolosek. Postao bi uvažen čovek u tom istom društvu koje ga odbija i kao najbitniju stvar, povratio bi smisao. Bez svega ovoga njegov život je samo ređanje događaja bez ikakvog reda i zančaja. Na tom putu je sreo mnoge ljude, koji su za njega samo blede senke pokraj kojih je prošao.

                Analizirajući ovo delo, shvatam da je Merso stranac sam sebi kao i ljudima koji ga okružuju.


By Anita Rancic



недеља, 22. јун 2014.

Гогољеви јунаци комедије „Ревизор“ откривају смешну и страшну слику друштва


Гогољеви јунаци комедије „Ревизор“ откривају смешну и страшну слику друштва


Познато је да људски поглед отркива човекову душу, ма колико она тајанствена и скривена била. Испод једноставне површине налази се велики сплет помешаних осећања, врлина, али исто тако и мана, кобних по појединца и његову срећу.
Гогољева комедија „Ревизор“ приказује негативну човекову страну, мрачни део његове личности, али и покушаје да се све то прикрије како би се оставио другачији утисак.
У месту где се сви познају, малом граду у унутрашњости, долазак ревизора изазива велику пометњу међу житељима овог краја. Јавља се велики страх међу људима, што због неодговорности и лошег обављања посла, али и због могућег затварања и хапшења. Понашање тих људи се мења из корена што се може уочити у њиховом понашању, наглим променама својих мишљења и ставова, али и променама које остављају осећања на њиховом лицу. Замуцкивање, неверица и страх су једино што се може уочити у очима ових људи. Понизност којој су они доследни код њих ствара велике промене у ситуацијама где су присутни различити људи, али све то одаје утисак неповерљивог и лажног.
Установе у том месту особинама су сличне њиховим управницима. Неповратне одлуке које су донесене пре стварају проблеме овим људима који не воде рачуна ни о чему осим о својим личним потребама запостављајући тако све друге око себе. Нижи слојеви друштва су потчињени вишим, а то се огледа и у начину опхођења и услова живота свих њих. Болница, судница и школа, места од највећег значаја за неко место, испуњена су смрадом и прљавштином, док су њихови управници у потпуности незаинтересовани за те проблеме. Ироничан начин описивања ових институција дочарава на посебан начин стање у истим и наговештава карактере људи тог града. Решења проблема када долази ревизор су површна, краткотрајна и премостива, тако да је то једини начин борбе против свега.
Дволичност пред лажним ревизором показује њихов страх од ауторитета и несигурност у оно што су чинили. Свако се плаши свакога, док права пријатељства не постоје. Користољубље које је веома заступљено има посебну улогу у додворавању чинећи га још снажнијим и истинитијим. Велика опасност за друштво је за неке бесмислена, док други, који су свесни свега, не желе да реагују па остају по страни чинећи оно што су и пре чинили.
Оно што је смешно у комедији је превртљивост коју показују јунаци, њихова одважност када нема ничега чега би требало да се боје, али и начин на који је представљена цела ова ујдурма.
Завршетак комедије, упечатљив и јак, који говори како су се великаши скаменили показује колики страх они увек носе са собом и колико су плашљиви и слаби на нове и неочекиване ситуације. Управо то осећање које су у том моменту осетили показује њихова права лица, лица која су неотпорна на падове и изненађења, али слаба да се одупру сама својим проблемима.

By Јосиповић Петар

четвртак, 27. март 2014.

Čeznem da ti kažem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

„Čeznem da ti kažem najbublje reči koje ti imam reći, ali se ne uduđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.“ Rekao je nekada davno Tagore, jasno pokazivajući na veličinu ljubavi koju nosimo u sebi, ali se plašimo da je nekome otkrijemo, ma koliko jako to želeli, iz straha da nam nikada neće biti uzvraćena, zato radije ćutimo o njoj i nosimo je na svojoj duši kao orden, kao priznanje herojima, jer ljubav ipak jeste na neki načih herojstvo, jer traži žrtve.Sretnemo nekad, tako neke ljude, koji se, pomislimo, savrseno uklapaju u kalup našeg srca, pa poželimo ljubav, ali iz tolikog straha da ta druga polovina ne oseća isto što i mi, odustajemo i radije ćutimo. Teško je nositi se sa emocijama, kad nam preplave dušu, pa više ne znamo jesmo li to mi, ili smo se pretvorili u ljubav i u reči koje ne znamo da li ćemo ikada izgovoriti. A ja za tebe imam divne reči, reči koje se samo jednom izgovore, jer suviše su vredne da bismo ih trošili stalno, te reči su poput stene, velike i snaže a ujedno i lepe, bez obzira što po njima udaraju snažni talasi straha, one su svaki put sve lepše, i svaki put kad mislim o njima bivaju sve nežnije i sve dublje. Nema te, a tako si mi potreban. Da li osećaš ljubav u onom trenutku od nekoliko sekundi kad se pogledamo i kažemo zdravo jedno drugom? Da li čuješ vapaje mog srca koje bi da vrisne i kaže ti koliko mi značiš? Polsušaj! Cuj! Ti možda slutiš ljubav iz sjaja mojih očiju, iz ubrzanog disanja, kad si blizu, iz mojih nekontrolisanih pokreta kada me pitaš: šta radiš? Slutiš zar ne? Ili nemaš pojma šta se zbiva u mojoj glavi i mom telu, kad mi dodirneš rame i kažeš mi: Baš si lepa danas. Vidiš li ljubomoru u mojim očima kad se osmehuješ drugim devojčicama? i namiguješ im u prolazu, pa me pogledaš kao što to rade pravi frajeri i nasmešiš se, taman toliko da me belina tvojih zuba udari u glavu i izgubim tlo pod nogama. Ti odeš, a ja ostanem da stojim dok srce iz grudi hoće da iskoči, ja stojim a noge bi trčale da te zaustave, da ti kažem koliko sam te sanjala i da te pitam da li znaš koliko me je bolelo. Ali, neću ti reći. Jer kad bih ti rekla možda bi sve izgubilo značaj koji ima sada kad samo ćutim i volim te, kad te samo gledam i želim te, a znam da te možda nikada neću imati. Neću ti reći, jer ćeš možda i ti meni reći nešto što ja neću želeti da čujem pa će mi biti gore nego što mi je sad. Bolje je ovako. Neću potrčati, neću te zaustaviti, jer ako staneš, nećeš poželeti da ostaneš, i izgubiću te zauvek. Ovako bar imam mrvice tvoje pažnje, tvog osmeha, dodira u prolazu, a belinu onih zuba i sjaj onih očiju ne bih dala tek tako, ne bih upropastila tek tako, nekim rečima koje izgleda znače samo meni. Neka, mili moj, nekim ljubavima nije suđeno da budu otkrivene, neke ljubavi su rođene da budu skrivene, jer jedino tako mogu da blistaju svojim punim sjajem. A ja uživam dok te volim, tako dalekog, jer čini mi se, jedino si tad moj i jedino tako te u potpunosti imam. Čezem, ali ne, neću ti reći... Reči su poput okeana, njihovu širinu i dubinu je nemoguće sagledati, objasniti, definisati, a ni tumačiti na pravi način. Snažne su i jedino vrede kad se odćute i kad ostanu da zauvek da žive u nama, tako neizgovorene. Jer jedino takve govore o ljubavi koja ne prestaje, i koja se rađa da živi zauvek, netaknuta i neuprljana, ljubav koja je rođena da umre, u nama samo sa nama.

By Stefana Ivanović

четвртак, 19. децембар 2013.

Moja baka




Kažu da se bake,posle mame,najviše vole,pa tako i ja svoju jedinu baku puno volim.
To je tatina mama.Ne živi sa mnom,čak je i u drugoj državi,tako da je vidjam dva-tri puta godišnje.Najviše smo zajedno kada je letnji raspust,jer tada otputujem sa mamom i tatom u Nikšić,gde živi,pa ostanem celo leto.
Moja baka je mnogo dobra.Sve mi daje i mnogo mi popusta u svemu. Uvek spremi neku siću za sladoled pa joj kažem da je moj generalni sponzor. Pošto kuva mnogo bolje od mame,uvek se mota po kuhinji,podseća me na nekog šefa kuhinje u restoranu,sve mora da bude dobro spremljeno i ukusno.Kada mi se desi da se nešto malo prehladim,uvek su tu njeni narodni lekovi,koji pomažu istog trena. Baka mi je i kao meteorolog jer uvek zna kakvo će vreme biti sutra.Kaže da kada se vidi crvenkasto nebo u daljini da to znači veoma vruće u toku dana. Inače,ona ne zna da plete vunene šalove i kape,kao nečije bake,ali znam da kada ih kupi to učini sa puno ljubavi. Znala je moja baka puno puta da me odbrani od tate i mame kada se nešto naljute na mene. Bude mi kao advokat na sudjenju.Baka Mika ima kratku kosu,ufrćkanu viklerima i blage braon oči. Moja baka je najbolja baka na svetu.Jedva čekam božić da budemo zajedno.  

Sastav je predvidjen za osnovce!

By Ljiljana

понедељак, 16. децембар 2013.

MOJA MAMA


"Najbolja mama na svetu- MOJA MAMA!"

Nekada stroga,ali više blaga i uvek nasmejana- MOJA MAMA. Kada sam tužna,ona me teši,kada sam bolesna,ona bdi nadamnom. Uvek mi pomaže da sredim sobu.Za domaće i kontrolne uvek je tu. I pored svojih obaveza,uvek je spremna da mi pomogne šta god to bilo. Kada sam srećna i ona je. Često me mazi po kosi i priča svoje dogadjaje iz detinjstva koji su jako smešni. Kaže da sam njen najlepši cvetić. Uvek ima vremena da zajedno pogledamo crtani film na tv-u ili da sedi za stolom i čeka da završim sa ručanjem. Moja mama ima jako nežne ruke kojima me grli.Kosa joj je crvene boje,oči braon i lepe nežne usne kojima me ljubi.
Nadam se da ću kad porastem jednog dana biti svojoj deci majka,kakva je moja mama bila prema meni.Zato je volim najviše na svetu!

Sastav je namenjen za osnovnu skolu!

By Ljiljana

петак, 06. децембар 2013.

Što ne prolazi to nije život, što ne boli to nije sreća

Život nam je dat da ga iskoristimo najbolje što možemo i da u njemu
uživamo. Često kad nešto planiramo, ne dogodi se, već to dođe malo
kasnije.
Bez obzira da li se radi o ljubavi, poslu, školi pa čak i porodici,
uvek imamo neke planove, neke svoje snove. Zamišljamo svoj život
najbolje što možemo jer ono što želimo da dostignemo jeste sreća.
Ponekad nam se ti planovi pokvare, krene onako kako nismo želeli. Tada
osetimo tugu i bol, čak smo i spremni da odustanemo od svojih ideja.
Ali se uvek uz malo truda sve vrati na svoje mesto. Čak i ako e to ne
desi ne treba toliko žaliti za tim, jer mislim da Bog onda ima nešto
mnogo bolje za nas. Tako da nas negde čeka sreća bez obzira koliko nam
se to čini nemoguće u tom trenutku. Život je vreme koje treba da
iskoristimo, da radimo ono što želimo. Često čujem kako neki govore da
je neko mlad za nešto a onda kada ostari kažu mu da je njegovo vreme
prošlo. Zato radi ono kada ti misliš da je vreme, jer se bar nećes
kajati što nisi pokušao.
Osećanja kao što su sreća, tuga, radost, ljubav i svest o prolaznosti
života je ono što nas čini ljudima. Ako koračaš sigurnim putem koji ti
izabereš bićeš sigurno srećan, pre ili kasnije.

By Miljan Jecmenica

уторак, 26. новембар 2013.

A book review –The Great Gatsby



Recently I have read “The Great Gatsby”, a novel written in 1925 by F.Scott Fitzergald.This book has not only been successful but it has only been filmed starring Leonardo di Caprio. According to Wikipedia, the writer wanted to produce “something new-something extraordinary and beautiful and simple and intricately patterned”.

This book is set in 1922 during the Jazz Age. It tells a story of the wealth and habits of a group of New Yorker during that period of time. Through the story we are taken by narrator, Nick Carraway young Yale graduate, who rents a house next door to the mansion of Jay Gatsby. Every Saturday, Gatsby would throw an extravagant and magnificent party but he usually wouldn’t participate in it. Even though the main character Great Gatsby is rich, well not rich but mega rich, he is dissatisfied because long ago he fell in love with a young girl called Daisy. Later on, Gatsby finds out that Daisy is actually married to Tom and she is actually Nick’s cousin so he asks Nick to help him meet the love of his life once again. After they meet, they began their affair. Soon, Tom begins to be suspicious of his wife’s relationship with Gatsby. What’s more, he announces to his wife that Gatsby is a criminal who got rich through gambling and other illegal activities. After she found out this unfortunate news she and Gatsby drive back to New York. Because she was in such an emotional state, she hit and killed a woman but not any woman. She killed Tom’s mistress. However, Gatsby couldn’t imagine his life without Daisy so he decided to take the blame. Afterwards, Gorge, husband of the woman that was killed, found out that the car that killed his wife belongs to Gatsby so he shoots him. In the end, Nick arranges a small funeral and then he leaves New York.

Personally, I do not consider this as a romantic novel, even though many people do. I think it is more than that, it is an ultimate tragedy where dreaming about lost loves leads us to despair. Moreover, the most positive massage in the book is that readers should learn from the characters’ mistakes.

The book is certainly worth reading, it is one of the “must read ” books. So what are you waiting for, go read this book or if you are not into reading see the movie. You won’t be disappointed.

By Makbula