четвртак, 27. март 2014.

Čeznem da ti kažem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

„Čeznem da ti kažem najbublje reči koje ti imam reći, ali se ne uduđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.“ Rekao je nekada davno Tagore, jasno pokazivajući na veličinu ljubavi koju nosimo u sebi, ali se plašimo da je nekome otkrijemo, ma koliko jako to želeli, iz straha da nam nikada neće biti uzvraćena, zato radije ćutimo o njoj i nosimo je na svojoj duši kao orden, kao priznanje herojima, jer ljubav ipak jeste na neki načih herojstvo, jer traži žrtve.Sretnemo nekad, tako neke ljude, koji se, pomislimo, savrseno uklapaju u kalup našeg srca, pa poželimo ljubav, ali iz tolikog straha da ta druga polovina ne oseća isto što i mi, odustajemo i radije ćutimo. Teško je nositi se sa emocijama, kad nam preplave dušu, pa više ne znamo jesmo li to mi, ili smo se pretvorili u ljubav i u reči koje ne znamo da li ćemo ikada izgovoriti. A ja za tebe imam divne reči, reči koje se samo jednom izgovore, jer suviše su vredne da bismo ih trošili stalno, te reči su poput stene, velike i snaže a ujedno i lepe, bez obzira što po njima udaraju snažni talasi straha, one su svaki put sve lepše, i svaki put kad mislim o njima bivaju sve nežnije i sve dublje. Nema te, a tako si mi potreban. Da li osećaš ljubav u onom trenutku od nekoliko sekundi kad se pogledamo i kažemo zdravo jedno drugom? Da li čuješ vapaje mog srca koje bi da vrisne i kaže ti koliko mi značiš? Polsušaj! Cuj! Ti možda slutiš ljubav iz sjaja mojih očiju, iz ubrzanog disanja, kad si blizu, iz mojih nekontrolisanih pokreta kada me pitaš: šta radiš? Slutiš zar ne? Ili nemaš pojma šta se zbiva u mojoj glavi i mom telu, kad mi dodirneš rame i kažeš mi: Baš si lepa danas. Vidiš li ljubomoru u mojim očima kad se osmehuješ drugim devojčicama? i namiguješ im u prolazu, pa me pogledaš kao što to rade pravi frajeri i nasmešiš se, taman toliko da me belina tvojih zuba udari u glavu i izgubim tlo pod nogama. Ti odeš, a ja ostanem da stojim dok srce iz grudi hoće da iskoči, ja stojim a noge bi trčale da te zaustave, da ti kažem koliko sam te sanjala i da te pitam da li znaš koliko me je bolelo. Ali, neću ti reći. Jer kad bih ti rekla možda bi sve izgubilo značaj koji ima sada kad samo ćutim i volim te, kad te samo gledam i želim te, a znam da te možda nikada neću imati. Neću ti reći, jer ćeš možda i ti meni reći nešto što ja neću želeti da čujem pa će mi biti gore nego što mi je sad. Bolje je ovako. Neću potrčati, neću te zaustaviti, jer ako staneš, nećeš poželeti da ostaneš, i izgubiću te zauvek. Ovako bar imam mrvice tvoje pažnje, tvog osmeha, dodira u prolazu, a belinu onih zuba i sjaj onih očiju ne bih dala tek tako, ne bih upropastila tek tako, nekim rečima koje izgleda znače samo meni. Neka, mili moj, nekim ljubavima nije suđeno da budu otkrivene, neke ljubavi su rođene da budu skrivene, jer jedino tako mogu da blistaju svojim punim sjajem. A ja uživam dok te volim, tako dalekog, jer čini mi se, jedino si tad moj i jedino tako te u potpunosti imam. Čezem, ali ne, neću ti reći... Reči su poput okeana, njihovu širinu i dubinu je nemoguće sagledati, objasniti, definisati, a ni tumačiti na pravi način. Snažne su i jedino vrede kad se odćute i kad ostanu da zauvek da žive u nama, tako neizgovorene. Jer jedino takve govore o ljubavi koja ne prestaje, i koja se rađa da živi zauvek, netaknuta i neuprljana, ljubav koja je rođena da umre, u nama samo sa nama.

By Stefana Ivanović

четвртак, 19. децембар 2013.

Moja baka




Kažu da se bake,posle mame,najviše vole,pa tako i ja svoju jedinu baku puno volim.
To je tatina mama.Ne živi sa mnom,čak je i u drugoj državi,tako da je vidjam dva-tri puta godišnje.Najviše smo zajedno kada je letnji raspust,jer tada otputujem sa mamom i tatom u Nikšić,gde živi,pa ostanem celo leto.
Moja baka je mnogo dobra.Sve mi daje i mnogo mi popusta u svemu. Uvek spremi neku siću za sladoled pa joj kažem da je moj generalni sponzor. Pošto kuva mnogo bolje od mame,uvek se mota po kuhinji,podseća me na nekog šefa kuhinje u restoranu,sve mora da bude dobro spremljeno i ukusno.Kada mi se desi da se nešto malo prehladim,uvek su tu njeni narodni lekovi,koji pomažu istog trena. Baka mi je i kao meteorolog jer uvek zna kakvo će vreme biti sutra.Kaže da kada se vidi crvenkasto nebo u daljini da to znači veoma vruće u toku dana. Inače,ona ne zna da plete vunene šalove i kape,kao nečije bake,ali znam da kada ih kupi to učini sa puno ljubavi. Znala je moja baka puno puta da me odbrani od tate i mame kada se nešto naljute na mene. Bude mi kao advokat na sudjenju.Baka Mika ima kratku kosu,ufrćkanu viklerima i blage braon oči. Moja baka je najbolja baka na svetu.Jedva čekam božić da budemo zajedno.  

Sastav je predvidjen za osnovce!

By Ljiljana

понедељак, 16. децембар 2013.

MOJA MAMA


"Najbolja mama na svetu- MOJA MAMA!"

Nekada stroga,ali više blaga i uvek nasmejana- MOJA MAMA. Kada sam tužna,ona me teši,kada sam bolesna,ona bdi nadamnom. Uvek mi pomaže da sredim sobu.Za domaće i kontrolne uvek je tu. I pored svojih obaveza,uvek je spremna da mi pomogne šta god to bilo. Kada sam srećna i ona je. Često me mazi po kosi i priča svoje dogadjaje iz detinjstva koji su jako smešni. Kaže da sam njen najlepši cvetić. Uvek ima vremena da zajedno pogledamo crtani film na tv-u ili da sedi za stolom i čeka da završim sa ručanjem. Moja mama ima jako nežne ruke kojima me grli.Kosa joj je crvene boje,oči braon i lepe nežne usne kojima me ljubi.
Nadam se da ću kad porastem jednog dana biti svojoj deci majka,kakva je moja mama bila prema meni.Zato je volim najviše na svetu!

Sastav je namenjen za osnovnu skolu!

By Ljiljana

петак, 06. децембар 2013.

Što ne prolazi to nije život, što ne boli to nije sreća

Život nam je dat da ga iskoristimo najbolje što možemo i da u njemu
uživamo. Često kad nešto planiramo, ne dogodi se, već to dođe malo
kasnije.
Bez obzira da li se radi o ljubavi, poslu, školi pa čak i porodici,
uvek imamo neke planove, neke svoje snove. Zamišljamo svoj život
najbolje što možemo jer ono što želimo da dostignemo jeste sreća.
Ponekad nam se ti planovi pokvare, krene onako kako nismo želeli. Tada
osetimo tugu i bol, čak smo i spremni da odustanemo od svojih ideja.
Ali se uvek uz malo truda sve vrati na svoje mesto. Čak i ako e to ne
desi ne treba toliko žaliti za tim, jer mislim da Bog onda ima nešto
mnogo bolje za nas. Tako da nas negde čeka sreća bez obzira koliko nam
se to čini nemoguće u tom trenutku. Život je vreme koje treba da
iskoristimo, da radimo ono što želimo. Često čujem kako neki govore da
je neko mlad za nešto a onda kada ostari kažu mu da je njegovo vreme
prošlo. Zato radi ono kada ti misliš da je vreme, jer se bar nećes
kajati što nisi pokušao.
Osećanja kao što su sreća, tuga, radost, ljubav i svest o prolaznosti
života je ono što nas čini ljudima. Ako koračaš sigurnim putem koji ti
izabereš bićeš sigurno srećan, pre ili kasnije.

By Miljan Jecmenica

уторак, 26. новембар 2013.

A book review –The Great Gatsby



Recently I have read “The Great Gatsby”, a novel written in 1925 by F.Scott Fitzergald.This book has not only been successful but it has only been filmed starring Leonardo di Caprio. According to Wikipedia, the writer wanted to produce “something new-something extraordinary and beautiful and simple and intricately patterned”.

This book is set in 1922 during the Jazz Age. It tells a story of the wealth and habits of a group of New Yorker during that period of time. Through the story we are taken by narrator, Nick Carraway young Yale graduate, who rents a house next door to the mansion of Jay Gatsby. Every Saturday, Gatsby would throw an extravagant and magnificent party but he usually wouldn’t participate in it. Even though the main character Great Gatsby is rich, well not rich but mega rich, he is dissatisfied because long ago he fell in love with a young girl called Daisy. Later on, Gatsby finds out that Daisy is actually married to Tom and she is actually Nick’s cousin so he asks Nick to help him meet the love of his life once again. After they meet, they began their affair. Soon, Tom begins to be suspicious of his wife’s relationship with Gatsby. What’s more, he announces to his wife that Gatsby is a criminal who got rich through gambling and other illegal activities. After she found out this unfortunate news she and Gatsby drive back to New York. Because she was in such an emotional state, she hit and killed a woman but not any woman. She killed Tom’s mistress. However, Gatsby couldn’t imagine his life without Daisy so he decided to take the blame. Afterwards, Gorge, husband of the woman that was killed, found out that the car that killed his wife belongs to Gatsby so he shoots him. In the end, Nick arranges a small funeral and then he leaves New York.

Personally, I do not consider this as a romantic novel, even though many people do. I think it is more than that, it is an ultimate tragedy where dreaming about lost loves leads us to despair. Moreover, the most positive massage in the book is that readers should learn from the characters’ mistakes.

The book is certainly worth reading, it is one of the “must read ” books. So what are you waiting for, go read this book or if you are not into reading see the movie. You won’t be disappointed.

By Makbula

среда, 23. октобар 2013.

Хамлет

Главни јунак је дански краљевић, изузетно сложеног лика који не преузима ништа конкретно да би осветио смрт свога оца. У почетку је оклевао и био веома пасиван. Ипак, да није слабић показала је сцена када веома брзо пробада мачем министра Полонија, а затим шаље бивше другове Розенкранца и Гилдестерна у врт, а самог краља Клаудија не убија одмах, зато што очекује повољну прилику, а исто тако жели да га мало мучи неизвесношћу. Хамлет сматра да му освета нема никаквог смисла, зато што су људи покварени и да их ништа не може повредити. Он је тешко прихватио изјаву духа да му је отац убијен. Од тог тренутка, у Хамлету се одвијала унутрашња драма јер мора да се одрекне својих убеђења, да би извршио освету. Он је још од раније сумњао да му је стриц убио оца, али није био сигуран у то све до појаве духа. У Хамлетовом лику долази до удара два система, моралних и духовних вредности, где он као син мора да се одрекне да би прихватио ратничке очеве ставове, осећа одбојност према тражењу духа да освети свог оца и сумња да ће бити довољно способан да то извриши. После сусрета са духом оца, Халмет остаје у стању психолошке напетости, његов одговор је неповезан, говори сам са собом, другачије се понаша и увек и у сваком тренутку код Хамлета се не зна шта је лудило, а шта претварање. Све је то почело на двору, када су војници на стражи видели духа и обавестили Хамлета, који се после сусрета са духом прави луд и прва хипотеза је да он то чини намерно и користи своје лудило да може слободно да критикује краља и краљицу. Хамлет открива у другом монологу да га тишто што се мајка после два месеца преудала: „О слабости људска, име ти је жена.“. Затим каже да су на свадбени сто изнешени колачи са даће, јер је његова мајка веома штедљива. Полоније закључује да је Хамлет луд и пргав јер је полудео од љубави за његовом ћерком Офелијом. Клаудије је у једном тренутку позвао Хамлетове другове са студија Розенкранца и Гилдестерна да га испитају зашто се тако чудно понаша. Краљица је мислила да је он луд због очеве смрти и њене ране преудаје. Кад је угледао своје другове са студија, Хамлет их је питао шта су то згрешили кад су дошли у Данску, у тамницу. Хамлет зна да је пријатеље послао краљ. Показао им је сцену коју је сам осмислио, како краљ умире у башти док спава отрован. Све то је урадио како би осветио очево убиство, као и да би дао до знања краљу да зна шта се тачно догодило и да му је он отровао оца, исто што је и обећао да ће урадити када је причао са духом. Клаудије је сретан што га је Хамлет позвао на представу, а врхунац унитрашњих двојби Хамлет изражава у монологу који почиње: „Бити или не бити, то је питање.“ После представе, краљ је послао Хамлета са другарима у Егнелсу, заједно са поруком да га енглески краљ погуби, пошто је Хамлет опасан. Икао је Хамлет сам то знао, веровао је својим другарима да то неће учинити. Леарт је чуо да се његова сестра Офелија удавила, па се вратио из Француске да би осветио своју сестру и оца. Хамлет и Леарт су почеки да се боре, а краљица је узела пехар у коме се налазио отров и испила, тако да се отровала и умрла. Хамлет и Леарт су у току битке заменили мачеве и Леарт је пао мртав, зато што је мач био премазан отровом. Мртва мајка и могућност да буде убијен, активирају Хамлета да убије Клаудија. То је у урадио. Племство и народ сматрају да је Хамлет урадио праву ствар и одају му пошто, јер се показао као прави краљ, што показује да су и симпатије народа на страни правог престолонаследника Хамлета.

Само једном се живи

Неки људи не схватају шта значи живот и олако га схватају. Не умеју да цене највећи Божији дар, нешто, где немаш другу прилику.

Живимо у свету где се већина тога пореди са новцем. Ако се питате зашто, рећићу вам да су људи постали похлепни, незахвални, безобразни. Ово више није као некад што је било, кад су људи чинили услуге, помагали једни другима и нису били љубоморни на остале ако неко успе, већ сад свако гледа само себе. Свуда у свету, тако исто и у овде у Београду, дешавају се разне пљачке, убиства. Сви ти људи који раде тако нешто, сигурно нису свесни цене свог живота. Нису свесни да не постоје паре које могу да купе људски живот. Такође нису свесни да не постоји друга шанса за живот, јер се само једном живи.

Ја на све то гледам тотално другачије. Богаство не мерим новцем, новац је потрошан. Више гледам на своју породицу, колико тога могу да учиним да они буду срећни и поносни на мене, јер ако не искористим прилику за то, имаћу мање шансе да урадим нешто слично кад одрастем. Знам колико су тешка времена, колико се људи, првенствено моја породица жртвује и мучи, како би зарадила новац, да би могли боље да живимо. Али, кад боље размислим, постоје људи који немају никога, који немају ништа. Људи који живе за данас, јер не знају шта ће бити сутра, ако данас не преживе, то сутра неће ни дочекати. Тек онда схватим, да поред свега, нису битне материјалне ствари, да сам срећна због своје породице јер имам оне најближе поред себе.

Некад треба стати и добро размислити о свему. Направити границу и схватити шта је оно што те чини срећним, поносним, што те одржава у животу. Не треба правити лоше потезе, мада се то дешава јер људи нису безгрешни. Само се треба потрудити да пре свега, добро рамзлисиш о свему, колико је то добро за тебе и околину. Треба се борити за оно што волиш, бити поштен, имати чисту савест, јер живот је само један.

By Aleksandar.C

То разумемо само нас двоје

Свет је онакав какав јесте и ми га не можемо променити, али постоји особа која је ушла у мој свет и тотално га је променила. Сви би се сложили да је за љубав потребно двоје, у мом свету смо то он и ја.

Упознала сам сам много људи, различитог изгледа, са различитим нагласком, понашањем. Али све те особе у мени нису пробудиле ништа посебно сем лепог пријатељства. Док се једног дана није појавио дечко, који би био кривац за сва дешавања која су се у мени одвијала. Лептирићи у стомаку који су били толико јаки, да сам имала осећај да ће ми стомак експлодирати. На први поглед, није се разликовао од мојих пријатеља, познаника. Једноставно, његов поглед ме је терао да се насмејем као никада пре. Други нису могли да разумеју, зашто се нас двоје стално смешкамо чак и кад нисмо изговарали ни једну реч. Мислилу су да смо пролупали, да се понашамо као деца, али једноставно, тај осећај је предиван и неописив. Поред свега, он је једини који може да ме разуме, да схвати када треба да ме загрли иако ја то не затражим од њега. Да ми пружи све што ми је у том тренутку потребно, љубав, другарство, савет. Као што сам рекла на почетку "за љубав је потребно двоје", такве особе међусобно разумеју све оно што други не могу ни да замисле. Љубав је једна дивна ствар, дивно осећање. Али најлепше је од свега кад имаш некога ко је поред тебе да те подржи у свему и буде ти ослонац у животу.

Понекад је довољан само један његов поглед, осмех и загрљај, осећај да постоји да је ту поред мене. И није нам важно да ли то други могу да разумеју или не, то разумемо само нас двоје.

By Aleksandar

Моја генерација у моралном искушењу данашњице


Као што сви добро знамо, централне вредности морала су добро, исправно и праведно. У данашње време се јако мало људи придржава тих правила. Због тога у овом друштву јако мало можете наћи људе са правим вредностима. Поставићу се из сасвим неког трећег угла и описаћу моје мишљење, о мојој генерацији.

Рецимо овако, да особе мог узраста много зависе од мишљења свог друштва. Исто тако, већина порока се јавља такође у таквим друштвеним заједницама, где слабије особе, мислим ментално лабинле, покушавајући да се уклопе у друштво и раде неке ствари које нису добре првенствено за њих, у неким ситуацијама и за околину. Јако су ретки људи са моралом, који све раде исправно, којима није стало до туђег мишљења, већ имају неко своје које не желе да прекрше. Због тога могу рећи да се велики број младих људи одаје тешким пороцима као што су дрога, алкохол, коцка не размишљајући да ли је исправно. Генерално гледајући, много тога се променило од како су наши родитељи били узраста у којем смо ми сада. Не кажем да тада није било кршење морала и да неки људи нису мање ценили ствари, већ да се знао основни ред, неко правило које се поштовало. Исто то је данас скоро изумрло, јер сви гледају како ће се извући из нечега, а немају оно у себи што би их натерало да помогну другима.

Људи који умеју прво да цене себе, па друге око себе и све што раде, раде исправно и праведно су људи у правом смислу те речи. Човечански је помоћи, понудити се за помоћ. Треба бити поштен и искрен у својим намерама, јер сви смо ми људи, а мало ко је човек.

Моја душа пати



Моје уверење је да човек, никада не би био чиве да у себи не садржи нешто духовно, нешто што га испуњава. Душа је нешто што не може да се опуше, нити докаже, али ипак постоји у нама и чини нас таквим каквим јесмо.

Не бих могао да се сложим са тим да моја душа пати, иако сам изабрао ову тему. Зашто? Зато што у мени пак постоји нешто што је много више од патње, много лепше и прихватљивије. Нешто за чим жуде људи, а нису свесни да имају таман толико тога, да не би патили. То је срећа. Не бих волео да ми душа пати, из разлога што бих вероватно био душевно, емотивно и на било који други начин сломљен. Патња је нешто најгоре што човек може да осети. Имао сам прилике да осетим то, из неких животних искустава и не бих је препоручио никоме. Тачније, волео бих да се никоме то не деси, да никад не осети шта је бол. Наравно, као пубертетлија или како би старији људи рекли клинац, имам неке жеље или неке изгубљене снове, тренутке за којима би већина мојих вршњака рекло да „пати“ за тим. Међутим, ја много зрелије и другачије гледам на то, као што сам рекао, патња је једно, а ово за мене би била само жеља или нешто што бих волео.


Можда ћете мислите да сам промашио тему, свако од нас има другачије, своје мишљење. Ја ипак стојим при томе да никад нико не би требао да пати на тај начин, из разлога што је то неподношљиво. И сви би требали да разграничимо неке ствари, како би били свесни и схватили шта су жеље, могућности, шта је то за чим трагамо, али никад то не сврставати у душевну патњу или неки други сектор бола.

By Aleksandar

среда, 16. октобар 2013.

Opis jedne poznate licnosti- Ellen DeGeneres






This essay was the hardest one that I’ve written, because we had to choose only one person that makes our lives, the person who is our role model.

Well, it was difficult. I was thinking of writing about a family member but I said;”No, everyone will probably write about that.” So I came up with an idea to write about one of the most influential person in! USA Can you guess who? No, it’s not Beyonce, Justin or anyone of these “pop stars”.

It’s Ellen DeGeneres, the funniest, kindest person I ever know. I mean even her surname DeGeneres rhymes with generous, who has that?

As for her appearance she is quite simple. She has short blonde hair with brown highlights. Her eyes are watery blue like ocean. She is of medium height. She doesn’t wear a lot of make-up and her style is quite simple. She is always wearing jeans, a polo shirt or a blazer with a pair of good quality leather sneakers. Even though she doesn’t look like a Victoria Secret model she made it to become a COVER GIRL.

You don’t need to be dying to eat, or wear a lot of make-up to be beautiful. Because make-up can only make you look pretty on the outside, it can’t cover up a bad personality.
I think that’s a great example to all girls around the world.
I don’t know if there are words to describe her character, but I will try my best.

She is the funniest person. Every time I watch her show I burst out laughing and i laugh until my face aches. That’s why i love her! She always makes my day. She talks about the usual things in our life like everyone else does but in a funnier way. She also talks about insane things that drive us crazy and her delivery makes it even more hilarious. She is honest, enthusiastic, caring, and optimistic she always tries to find something interesting and positive in everything even though that’s the most boring obnoxious thing ever! She seems like a friendly, outgoing, open-minded person. A person who never lets people get her down ,always encouraging herself to keep doing better and better because HATERS ARE HER MOTIVATION.
She is an animal lover, of course a vegetarian.
All these years since I’ve been watching her she taught me to treat people the way they want to be treated, to not be embarrassed by who you are because people are going to judge you no matter what you do.
If I keep listing her characteristics there may be no end because she is like a book that never ends.

By Makbula 

Otisla je...



"Dok sam stojao na kisi i gledao kako se njenim lakim koracima uzdize,sa njim,pozlilo mi je.Nesto mi je pritiskalo grudi i nije mi davalo disati.Mozda je to samo kajanje jer sam je oterao od sebe,tog zemaljskog andjela.Uzeo sam joj dusu,a ona je zauzvrat od Boga dobila dve.Izgubio sam bitku bitnu kao rat.A bice ih jos ovakvih!-Rekoh sebi...Ali zelim da ona bude u njima.Da se borim za nju i njene prelepe oci.Ali ona ide..zauvek.Dok sam ih gledao,video sam da je kapi kise zaobilaze,osecao sam da su njeni obrazi vreli,a da njeno srce preskace neke otkucaje.Mogao sam pretpostaviti.Zeleo sam da mi je Bog vrati,ali,to nije bilo moguce.U par navrata video sam da se zeli okrenuti,ali nije.Nastavili su hodati dok ih magla nije pokrila u potpunosti.TO je bilo to.Duboko u mom srcu je ostala,a nakon toga ja vise nikada nisam bio isti.Sada mrzim novembar i onaj hladan dan kada sam je upoznao.Uspomene iz godine u godinu naviru,i postaje mi teze.Kao da je te noci neka magija ovladala mnome..i promenila me."



By Selma

субота, 12. октобар 2013.

Poznavati druge je mudrost, poznavati samog sebe je vrhunska mudrost



Izreka kaze, covek se uci dok je ziv. Na zivotnom putu prolazimo kroz razna iskusenja i prepreke, koje naposletku izgrade osobe zrele za zivot.

Kriminal, prostitucija, narkomanija, sve vise uzimaju maha i zauzimaju veliko mesto u nasoj stvarnosti, i u korist tome neznanje, strah i bekstvo od odgovornosti predstavljaju dobru podlogu za razvoj takvih dela.

U ovakvom svetu, upoznati neku osobu i procitati je zaista predstavlja vrlinu. Iskrenost je postala retkost i svako iz nekog svog razloga, bilo da je to iz straha, nosi neku masku. Da bi se videlo stvarno lice zaista treba biti mudar…

Ovo je nasa stvarnost, to je neoboriva cinjenica. Ali mi smo deo te stvarnosti, deo drustva. Nista nije savrseno, to stoji, ali bi svako pre nego sto pocne, pre nego sto osudi druge, trebalo da pogleda sebe, zaviri duboko u svoju dusu. Jedino tako ima pravo na osudu, ili hvalu. Ako to uspe zaista je pobednik.


Takvih ljudi je malo, ali su upravo oni pravi pobednici, jer poznavati samog sebe vrhunska je mudrost.


By Freddy

петак, 11. октобар 2013.

Detinjstvo



U mom detinjstvu nikada,i dan danas,ne cujem glasa.A neko mi je nesto rekao...Plakala sam,ali nisam.Teske detinje suze su padale,ali su se brzo sasusile i nestajale u meni duboko.Bolelo me je,ali nije.Bol je bila dugotrajna,mogu reci,pa sam zato otupela i zaboravila na bol.Svaki dan su nova iskusenja dolazila kao oktobarske kise..cesta,,ali zaboravljena.Nisam spavala,i nisam jecala,to cu sebi reci.Nije me bolelo niti sam se razocarala u zivot prerano.Ljudi..zli su,ali nisu.
Odlucih da je svaka noc nova pobeda za mene,a svako jutro novo rodjenje. :)
I eto mene,ovo pisem vama,jer mozda tako jedinu utehu imam.Pisem,i osecam.

By Selma

четвртак, 12. септембар 2013.

Robinzon Kruso-prepricana lektira



Lektira: Robinzon Kruso

Pisac: Danijel Defo

O piscu: Danijel Defo je engleski pisac, rođen je u Londonu 1959. ili 1661 (godina rođena nije tačno utvrđena). Za svoje vrijeme je vrlo putovao, obišao je mnoge evropske zemlje. Defoa smatraju začetnikom engleskog romana. Defo je autor mnogih knjiga, ali sve njih je zasjenio roman "Robinzon Kruso". Danijel Defo umro je u velikom bijedi 1731. godine.

Vrsta književnog dijela: roman

Sadržaj: Dječak Robinson živio je s roditeljima u Engleskoj. Htio je kada odraste da bude mornar i da putuje svijetom. Svaki dan je na obali gledao brodove i mornare kako iskrcavaju robu. Cijelo vrijeme razmišljao je odakle je ta roba došla. Jednog dana otac mu je rekao da želi da postane trgovac, i da nastavi posao koji je on započeo. Robinson je to prihvatio, ali dok je robu prodavao uvijek je mislio odakle je ona došla i kakav je i koliki put prešla. Jednog dana sreo je prijatelja koji se spremao na put u London. Prijatelj ga je pozvao da pođe s njim. Robinson je pristao ali bojao se to reći svojim roditeljima. Ukrcao se i otplovio u nepoznato. Na putu ih je zahvatilo nevrjeme. Robinson se jako uplašio pa je otišao u svoju kabinu. Ujutro kada se bura smirila stigli su u London. Robinson se tada oprostio od prijatelja. Šetajući gradom sreo je jednog mornara koji mu je ponudio da će ga besplatno prevesti nazad k ocu. Nakon duge plovidbe u daljini su ugledali crnu točku. Ta točka je bila gusarski brod. Digli su jedra i krenuli punom snagom ali gusari su ih ipak stigli. Prešli su na njihov brod i zauzeli ga. Neke su mornare ubili, a neke bacili morskim psima. Robinsona su uzeli u robstvo. Putem je naišla jaka bura. Brod je bio pun vode. Mornari su pumpali, ali to nije ništa pomagalo. Brod je potonuo. Robinson se probudio na pustom otoku. Prvo je pokušao naći skrovište. Na vrhu jednog brežuljka bila je pećina. Robinson je odlučio da se smjesti u nju. Htio je znati kada je koji dan pa je napravio kalendar. Pokraj njegove pećine bila su dva stabla. Znao je da je danas nedjelja 26.svibanj 1654.g. i za svaki je dan na stablu urezao crtu. Jeo je kukuruz, a pio vodu iz izvora blizu njegove pećine. Četvrtog dana želio je promjeniti jelo i pošao je otokom u potrazi za hranom. Primjetio je da tamo ima divljih koza, ali da bi ih mogao uloviti bio mu je potreban luk i strijele. Sutradan je od savitljivog pruća napravio luk. Strijele je bilo teže napraviti jer ih je trebalo šiljiti, a to je teško išlo kamenim nožem.Od lišća je napravio odjeću, sandale, kapu i vreću. Sutradan je krenuo u lov. Uhvatio je jednu kozu i ponio ju kući. Ogulio je kožu i počeo jesti sirovo meso, ali mu nije bilo ukusno pa je odlučio da meso stavi na vrući pjesak. Sunce je bilo tako jako da je meso bilo polupečeno. Pala je noć i Robinson je odlućio spavati, legao je na slamu i zaspao. Oko ponoći započela je jaka kiša. Jedan grom je udario blizu njegove pećine i on se jako uplašio. Kada je izašao van vidio je da drvo pred njegovom pećinom gori. Bio je sretan, jer kada je vidio vatru to je bilo veliko otkriće, jer će sada moći jesti pečeno meso i grijati se noču. Morao je paziti da se vatra ne ugasi. Sutradan je ispleo mrežu i krenuo u ribolov. Uhvatio je tri ribe, ali je dvije pustio jer su bile male. Zadržao se dugo nemisleći na vatru, a kada se sjetio bilo je kasno jer se vatra ugasila. Robinson je tužan otišao u krevet. U jutro se probudio bolestan. Mislio je da je sada kod kuće majka bi mu kuhala čaj i bilo bi mu lijepo. Iznenada se zemlja počela tresti. Vulkan je proradio i izbacio užarenu lavu. Robinson se uplašio ali kada je vidio da lava pali drveće bio je sretan jer je na taj način ponovno došao do vatre. Od cigli što ih je sušio napravio je peć. Riba što ju je lovio više mu nije bila fina pečena jego ju je kuhao. Počeo je praviti lonce, ali imao je jedan problem, lonci su propuštali vodu. Na dno lonca je stavio sol tako da voda nije izlazila van. Oko kuće je zasadio drveće pa je imao i dvorište, pokušao je napraviti i stol i stolice. Kada je počeo bušiti rupu u drvetu odjednom su počele letjeti iskre koje su palile vatru. To je bilo novo otkriće kako da vatru dobije kada on to želi. Bojao se da kada dođe zima neće imati što jesti jer će biti previše hladno, pa je odlučio napraviti podrum u kojem će spremati hranu. Lopatom koju je napravio od školjke iskopao je duboku rupu i u nju spremao zimnicu. Nakon nekog vremena odlučio je Robinson da napravi i čamac. Zapalio je jedno drvo i obrađivao ga dok nije izgledalo kao čamac. Odlučio ga je isprobati, pa sjedne i otisne se dalje od otoka. Struja je bila jaka i nosila ga sve dalje. Jedva je uspio da se izvuče. U daljini je vidio brod koji prilazi otoku. Bura je bila jaka i brod je počeo tonuti. Sutradan je otišao do broda i tamo ugledao psa koji je jedini preživio brodolom. Robinson je psa poveo sa sobom i dao mu ime Džek. Jednog dana čuo je jaku buku sa obale. kada je pogledao uplašio se jer su na otok stigli ljudožderi. Vodili su jednog divljaka. Divljak se otrgnuo i pobjegao im. Za njim su krenula dva ljudoždera.Robinson je pomogao divljaku i spasio ga od ljudoždera. Pošto je bio petak Robinson je divljaka nazvao Petko. Petko je bio u početku plašljiv Robinson ga je odveo u pećinu i učio ga engleski. Petko i robinson su razgovarali o ljudožderima. Ujutro se u daljini vidio brod koji je topovima dozivao pomoć. Petko i Robinson su sa tog broda uzeli puške, pištolje, barut i top. Divljaci su opet došli na otok ali, sada su Petko i Robinson bili naoružani. Pucali su jednom iz topa i svi su pobjegli, samo je u jednom čamcu ostao starac koji se nije mogao micati. Petko dotrča čamcu i počne grliti starca jer je to bio njegov otac Četvrtko. On je krenuo po pomoć na drugi otok. Robinson i Petko su u daljini ugledali brod koji je prilazio otoku. Sutradan je došao jedan divljak i rekao da je Petkov otac umro. Petko se ražalostio. Brod koji je dolazio bio je europski. Petko i Robinson su krenuli na put. Kada su stigli u Englesku Robinson je otišao kući gdje je našao oca. Nakon pozdravljanja Robinson ga je upitao gdje mu je majka, ali on mu je odgovorio da je ona umrla. Kada je došla zima Petko je bio začuđen , jer nije prije nikada vidio snijeg i stalno je bio uz peć. Robinson i Petko nastavili su zajedno živjeti.


Analiza likova:

Robinzon Kruso: glavni lik romana, veoma inteligentan i snalažljiv, veoma znatiželjan, njegova znatiželja ga je koštala u mnogo slučajeva. Robinzon je običan čovjek koji osjeća ljutnju, strah, umor. Kada se našao na pustom otoku, prvo je potražio sklonište i hranu. Nakon toga je krenuo u potragu za boljim sklonitem i ukusnijom hranom. Zatim je počeo osjećati da mu fali prijatelj. Pripitomio je kozu, zatim papagaja i psa. Na početku neiskusan moreplovac koji nije znao ni da je more slano na kraju postaje majstor svega.

Petko: ime mu je dao Robinzon po danu kada je oslobodio od ljudoždera. Petko je veoma vješt i inteligentan čovjek. U početku je smatrao Robinzona kao svog gospodara. Petko se susreće sa novim svijetom kada upozna Robinzona. Veoma se uplašio kada mu je Robinzon pokazao šta je puška, šta je top. Petko je veoma zavolio Krusoa, na kraju Petko razmišlja hoće li poći sa Robinzonom ili čekati oca.

петак, 06. септембар 2013.

Stare kuce



Kuće su ostale puste na zemlji, a zemlja je opustila zbog njih. jedino traktorske šupe od talasastog lima što se srebrnasto cakli pokazivale su život a one su bile oživljene metalom i benzinom i uljem, radionici su im se sjajili. Vrata opustelih kuća razjapila su se i klapila su se na vetru. družine malih dečaka došle su iz gradova da razbijaju prozore i da preturaju po ostacima, u potrazi za blagom. Korov je džiknuo na stepeništu s lica, gde nije smeo nići i trava je probila kroz daske na tremu. Kuće su bile puste, a pusta kuća ubrzo propada. Pukotine od zarđalih eksera širile su se oplatom. Prašina se slegla po podu i samo tragovi miševa, lasica i mačaka su je remetili. Jedne noći vetar je olabavio jednu šindru i tresnuo je na tle. Sledeći vetar zašao je u rupu što je ostala iza šindre, otkinuo još tri, a sledeći vetar dvanaest. Podnevno sunce peklo je kroz rupu i bacalo sjajnu pegu po pegu. Divlje mačke dovlačile su se noću sa polja, no više nisu mjaukale na vratima. Kao senke oblaka što promiču ispred meseca upadalse su u sobe da love miševe. A vetrovitih noći vrata su se klatila, i dronjave zavese viorile su se u razbijenim prozorima. 

среда, 04. септембар 2013.

Zito na vetru



Kada je upola prosao jun, naisli su veliki, visoki, teski oblaci, kisni mehovi. Ljudi po poljima dizali su pogled ka oblacima, njuskali ih i pruzali ovlazene prste da osete odakle vetar duva. A konji su bili nemirni dokle god su oblaci bili na nebu.
Kisni mehovi ispustili su nesto malo prskavice, pa su pohitali u neki drugi kraj. Iza njih je nebo opet bilo bledo, a sunce je przilo. U prasini su nastali mali krateri od kisnih kapi, gde je kisa pala, na vlacu zita ukazala su se tu i tamo cista mesta i to je bilo sve.
Tihi povetarac sledio je kisnim oblicima i gonio ih ka severu, povetarac sto je nezno sustao po sasusenom zitu. Minuo je dan a vetar je jacao, ravnomeran, neuznemiren naglim udarcima. Sad vetar postaje jos jaci i zesci, okomio se i na kisnu kom po zitnim poljima.

Vetar je jacao. Kora od kise razbila se, a prasina se digla iznad zitnih polja i u suvom pramenju se vukla po vazduhu kao leni dim. Zito je udaralo u vetar I duvalo suhi sustavi sum. Najsitnija prasina se sada nije slegala na tle, nego je iscezavala u zamracenom nebu.

уторак, 04. јун 2013.

Ljubav-srescemo se opet.......





Možda ćemo se jednog dana, tamo negde – tamo gde tuga ne zna naša imena – opet sresti, i možda će nam srca opet zaigrati kao prvi put.
Tada bi smo ćutke zagrljeni stajali na kiši i zatvorenih očiju se stapali jedno s' drugim, dok bi nam se godine koje smo proveli odvojeno činile skoro nestvarnim.
Tada bi' se prisetio opojnog mirisa tvoje duge kose koji bi mi vraćao stare, dobre, ali ni malo izbledele ili zaboravljene zajedničke uspomene.
Vraćao bi mi onaj isto tako dobri, stari, prelepi osećaj u grudima, zbog kojeg sam bio spreman da se popnem na vrh sveta i uzviknem tvoje ime.
I tada bi' shvatio da sam sve ove godine lagao samog sebe.
Pogledali bi smo se suznih očiju, jos uvek neverujući da smo opet tako blizu, a tako daleko. Samo bi klimnula glavom, i rekla: ''Znam... znam...''.
Taj nestvarni trenutak bi prekinula neka dečica, koja bi je dozivala da uđe u kola i skloni se od kiše i oblaka.
Drhtavom rukom bi mi prešla preko lica, dok bi joj se pogled gubio u mojim očima. Na jednu sekundu bi zažmurila, kao da skriva nešto i suze bi joj skliznule niz obraz slivajući se do usana.
Tada bi se okrenula, otrčala u kola, i otišla... zauvek...
Ja bih ostao da stojim na tom mestu, na kiši, dugo dugo, ne pomerajući pogled gde joj se trag u daljini izgubio.
Na kraju bih se okrenuo, i pognute i mokre glave krenuo niz pustu – kaldrmom prekrivenu ulicu, znajući, sada već sigurno, da će sutra osvanuti još jedan dan koji ću ukrasti Bogu.

By Miodrag

уторак, 07. мај 2013.

Jedan dan u mojoj porodici





Moj brat i ja živimo u velikoj beloj kući sa mamom i tatom. Mama je pisac i to neuspeli jer joj stalno vraćaju rukopise i tada ona plače. Tata po ceo dan kalemi ruže i pevuši. Mama se uvek ljuti kada tata peva. Valjda što peva pogrešno. Moj brat i ja vodimo jako dinamičan život. Budi nas lupa posuđa i mamin plač. To su mami opet vratili rukopis. Brzo se oblačim i ulazim u kuhinju. Tata sedi za stolom i pevuši. On je uvek dobro raspoložen. Mi nismo gladni i zato nas mama šalje da se igramo. To radimo na stotinu načina koji se mami obično ne sviđaju. Onda tata izlazi da kalemi ruže. Već po običaju on se poseče i mama izlazi da mu previje prst. Mama ga onda pita da li ga boli a tata odgovori da ga ništa ne boli kada je ona tu. U dva je ručak. Mama je užasna kuvarica. Ili joj je jelo neslano ili zagorelo ili nema nikakav ukus. Ipak brat i ja kažemo da je odlično a tata kaže da mama  najbolje kuva na svetu. Onda je na redu popodnevno spavanje. Svi se zbijemo u jedan krevet i onda nas tata golica a  mama ispadne iz kreveta od smeha. Naša ,,vila" je izolovana i volimo da zaključamo vrata i pravimo se da nismo tu . Uveče krećemo u posetu baki i deki. Tamo je lepo. Moj brat kaže da baku volimo samo zbog toga što ima lepe jabuke. Mama se onda smeje i kaže tati ,,Kaži tvojoj majci da nikada ne ostane bez jabuka". Kasnije svi gledamo televiziju i igramo tabliće. Onda tata kaže da mu se spava i značajno pogleda mamu. Onda i mama kaže da joj se spava. Vraćamo se kući. Mi onda idemo u sobu legnemo i čekamo mamu. Mama dođe poljubi nas i na prstima izađe. A mi zaspimo i čekamo da opet čujemo buku u kuhinji i mamin plač, reda radi.

Moja drugarica




Andrea je od rođenja bila bucmasta devojčica. Njenim roditeljima to nije smetalo. Bili su ponosni na njene debele ručice i na bucmaste rumene obraze. Vremenom stvari su se menjale. Došlo je vreme da Andrea pođe u školu. U školu su počeli da je zadirkuju zbog njene gojaznosti. Zvali su je ,,Slonče" , ,,Burence" i drugim pogrdnim imenima. Andrea je počela da se povlači u sebe i da tuguje. Kod kuće je često plakala. Ipak to nije smetalo da bude dobar učenik. Roditelji su bili ponosni na njen uspeh a nastavnici su je često hvalili. Svi su bili zadovoljni sem nje. Mrzela je svoje debelo i nezgrapno telo. Drugarice su bile dobre prema njoj samo kada im je bila potrebna sveska za domaći zadatak. Kada bi se naljutile na nju govorile bi joj ,,Slušaj ti debela.......". Onda bi se plašila da ne načini neki pogrešan gest zbog koga bi bila ismejana. Andrei bi bio mučan svaki odlazak u školu. Otići u školu znači susresti se sa bezbroj podrugljivih osmeha upućenih njenoj figuri. Ovog dana bilo joj je najteže. U razred je trbalo da dođe nova drugarica. Svi su bili uzbuđeni sem nje.Plašila se tog susreta. U odeljenju su svi govorili da je nova devojčica veoma lepa. Amdrei je bilo još teže. Sigurno će joj i ona uputit podrugljiv pogled zatim će se sa gađenjem okrenuti i početi da se raspituje ko je ona debela. Zvonilo je. Dečaci su počeli da zalizuju i onako masne kose dok su devojčice mazale usne drečavo crvenim ružom. Svako je hteo da ostavi što lepši utisak na novu učenicu. Vrata se otvoriše. U učionicu uđe ona. Svima je zastao dah. Bila je neopisivo lepa. Imala je dugu crnu kosu, oči plave kao more oivičene dugim trepavicama. Bila je visoka i vitka. Devočice su počele da se meškolje dok su je dečaci zadivljeno gledali. ,, Deco ovo je vaša nova drugarica, zove se Natalija Popović. Natalija ima puno slobodnih mesta izaberi gde ćeš da sedneš " reče nastavnik. Njen pogled pun uzbuđenja leteo je od klupe do klupe. U učionici zavlada tajac. Njen pogled zaustavi se na Andrei. Andrea pretrnu. Natalija se sa ohrabrenjem osmehnu i sede pored nje. Učionicom se prolomiše uzdasi iznenađenja. Andrea je bila smetena i zbunjena. ,,Zdravo da se upoznamo.Ja sam Natalija. Drugovi me zovu Nata" reče Natalija i sa simpatijom pogleda Andreu. Nju prepliva talas zadovoljstva i ona pruži ruku. ,,Ja sam Andrea" reče. Njih dve počeše da čavrljaju kao da se poznaju već godinama. Andrea je bila presrećna. Nije više marila ni za zajedljive poglede drugarica. Ona je najzad našla biće koje je svoje prijateljstvo poklanjalo bez rezerve. 

Pas koji je umeo mnogo da voli




Nikada se nije saznalo kako je dosao u grad. Pričalo se da je pas pokojnog deda Smiljana, koji se ovde doselio sa visokih planina Crne Gore. Doselio se sa psom vučjakom koji mu beše mnogo veran. Deda Smiljan nije imao nikog od svoje rodbine tako da mu je pas bio najdraži na svetu i puno ga je voleo. Ali nije mu nikada dao određeno ime. Ko god  da je video tog psa pričao je sve najbolje o njemu. Pričaše, da je to najbolji i najdraži pas na svetu. A kako i ne bi kada je sam udavio tri odrasla vuka. Posle smrti svoga gazde beše veoma tužan, a neki su govorili da je po celu noć sedeo na grobu svoga gospodara i zavijao. Mnogi su hteli da imaju tog psa pokušali su da ga uhvate, ali on to nije želeo i vešto je izbegavao klopke. No u tom periodu dešavale su se čudne stvari u selu. Mnogim građanima se dešavalo da im nešto nestane. Svi svališe krivicu na psa koji je po njihovom mišljenju krvolok. Neki su tvrdili da je besan. Pokušali su da ga ubiju ali im to nije pošlo za rukom jer nisu znali gde se krije. I ja sam bio ubeđen u to, dok ne sretoh to divno stvorenje u starom osušenom voćnjaku. Pas je režao na mene i prilično mi je uterao strah u kosti. Kasnije kada sam mu dao nešto hrane počeo je veselo da laje i da mi se umiljava. To me je strašno začudilo, mislio sam da će da skoči na mene i u trenu da me rastrgne ali to nije učinio. Kasnije sam sve češće dolazio u voćnjak da se družim sa njim, a on čim bi me video naprosto bi skočio na mene i lizao mi lice. Daću ti ime Valijant jer si dobar i snažan kao taj čuveni vitez. Bio je to ogroman pas neverovatne lepote, divovske snage sa veoma krupnim šapama koji bi mogao jednim udarcem da ubije vuka. Pored njega sam provodio najlepše trenutke svoga detinjstva. Kasnije sam pokazao Valijanta svojim drugovima koji čim su ga ugledali poželeli su da ga imaju. Otada smo se stalno brinuli o njemu. Tražio sam dozvolu od roditelja da zadržim psa, ali mi oni to nisu dozvolili jer to navodno nije bio moj pas. Njihove reči su me duboko dirnule i strašno rastužile. Sutradan je celo susedstvo pričalo o tome kako je neko ukrao živinu našem susedu. Po ceo dan je psovao i i proklinjao lopova, naročito je vikao na ovog snažnog psa. Uveče me iznenada probudi neka graja u susedstvu. Pogledah u dvorište suseda i ugledah Valijanta kako za rukav drži lopova koji je pokušao da ukrade bušilicu, koju je namerno ostavio čika Milutin da bi namamio lopova. Sada su ga dočekali Sočnim kostima, a ne starim cipelama ili batinama. Ipak moram da priznam da je pas najviše voleo mene a i ja njega. Ponekad bi se noću iskrao od kuće i igrao se sa psom, jedanput mi je i život spasao. Tog dana je u gradu duvao vetar a uz to se spremala kiša. Baš u trenutku kada sam  prelazio ulicu žureći kući upala mi je prašina u oči. Zaboravio sam gde sam, zastao i zatvorio oči zatim se začula škripa kočnica. Valijan je skočio i odbacio me je na trotoar. Vazduhom se zaorio oštar urlik koji ubrzo nestade. ,,Valijante" viknuh i potrčah ka telu moga psa koji je bio obliven krvlju. Primetio sam da mu je dosta rebra bilo polomljeno. Vozač koji ga je pregazio dovezao nas je do moje kuće. Sve vreme sam bdio nad njim. Pozvao sam veterinara koji je konstatovao da je pas u teškom stanju. Ovoga puta roditelji su mi dozvolili da ga držim u kući. Plakao sam. Njegove oči su takođe suzile. Mislim da je razumeo svaku moju reč. Iako je bio teško ranjen posle dužeg vremena uz veliku negu svih nas ozdravio je. Ozdravio je jer je zao da ga toliko volimo i da bismo nastavili naše druženje. Ozdravio je da bi i dalje drugima pomogao.

недеља, 05. мај 2013.

Starica




Naša ulica nije u strogom centru grada i u njoj je pretežno mirno i tiho. U njoj se nalaze mahom starije kuće a ima i nekoliko novijih stambenih zgrada, sve u svemu dvadesetak brojeva sa jedne i sa druge strane. Ona je jedna od lepših ulica u gradu, jer je dosta čista i prijatna sa drvoredima i lepo uređenim travnjacima, ukrasnim šibljem i cvećem oko i ispred svake zgrade. Osim ovog osobitog izgleda i, može se reći specifičnog šarma, ona ima i utvrđen ritam života koji se odvija u toku dana ispod njenih drvoreda. Najpre u ranim jutarnjim časovima ljudi žurno odlaze na posao, nešto zatim deca sa velikim torbama na leđima odlaze u školu, a posle toga domaćice idu i vraćaju se sa pijace vukući velike torbe i zembilje pune hleba, povrća i ostalih namirnica. Zatim penzioneri izlaze u svoju uobičajnu šetnju, pa se onda vraćaju đaci iz škole i tako redom. To je bilo pre nekoliko godina. Tada mi to nije padalo na pamet, a sada ponekad i nesvesno bacim pogled na poneki prozor u mojoj ulici i razmišljam o ljudima koji tamo žive, o različitim ljudskim sudbinama i životima koji se skrivaju iza zavesa. Ona je živela u jednom stanu žute oronule kuće negde pri kraju ulice. Kada sam odlazila u školu, ili kada sam se vraćala, često sam viđala tu staricu kraj otvorenog prozora kako odsutno gleda niz ulicu i meni se činilo kao da nekog iščekuje. Ispred te zgrade nalazi se stara lipa koja je cvetala u junu i širila opojni omamljujući miris. Ponekad, kada je lepo vreme, starica bi izlazila napolje, sedela na klupi ispod lipe i plela. Oduvek me je zanimalo ko je ta neobična starica koja živi tako sama i činilo mi se bez ičije pomoći. Jednog jutra u školu sam pošla kao i obično nešto ranije tako da nisam morala da žurim. Kada sam prolazila pored stare kuće starica je bila kraj prozora. Čula sam kako nekoga doziva. Osvrnula sam se ali u ulici nije bilo nikoga. Već sam pomislila da krenem dalje kada je starica rekla ,, Devojčice hoćeš da mi nešto pomogneš?" Odgovorila sam da hoću i prišla prozoru. Dala mi je novac da joj kupim hleb. Nisam imala još mnogo vremena do početka časova, tako da sam požurila do prve prodavnice. Starica se zahvalila a ja sam bila srećna što sam joj pomogla. I sledećih nekoliko nedelja često sam joj pomogla kada je to bilo potrebno. Uvek me je očekivala kada odlazim u školu ili kada se vraćam i tihim glasom, kao da je nešto sakrivala, zamolila bi me da joj nešto kupim. Ja sam to rado činila jer mi nije bilo teško. Osećala sam sam da je njoj moja pomoć bila potrebna. Ponekad bi tražila da da zadržim ostatak novca ali ja to nisam mogla da prihvatim. Ali jednog dana starica nije izlazila i nije stajala na prozoru kao što je obično činila. To me je zabrinulo i odličila sam da posle časova svratim do nje da vidim šta je sa njom da li joj je možda potrebna pomoč. Kada sam se vraćala iz škole dvoumila sam se dali da je posetim ili ne. Pošto je opet nisam videla na prozoru, odlučila sam da svaritm. Na njenim vratima stajao je natpis Olga Janićijević profesor. Pozvonila sam ali se niko nije javljao. Jedan trenutak sam stajala a onda sam bojažljivo ušla u predsoblje. Ono je bilo polumračno. Sa leve strane nalazila se soba. Kroz odškrinuta vrata video se krevet u kome je ležala starica. Videlo se odmah da je bolesna. Tiho sam ušla u sobu. Ona je rekla ,,To si ti drago dete" zatim je malo zastala pa dodala ,,Veoma mi je drago što si došla. Mnogo si me obradovala". Videla sam joj suze u očima. Setila sam se crvenkape koja je došla da poseti staru bolesnu baku. Sve je bilo slično kao u priči samo je nedostajao strašni, lukavi vuk. Pitala sam da li treba da pozovem lekara. Odgovorila je da je lekar već dolazio ali da treba da ide neko da joj donese lekove. Ja sam odmah otišla do apoteke. I narednih nekoliko dana svaraćala sam posle časova sa joj pomognem. Ono što nisam odmah primetila bile je neobičnos njene sobe. Soba je bila puna starinskih stvari koje sam videla samo u nekim filmovima. Bilo je puno lepih goblena. U uglu sobe, na polici stajao je kavez sa papagajem. Na zidu je bio stari časovnik sa kukavicom koji već odavno nije radio. Ono što je posebno privuklo moju pažnju bile su fotografije na zidu. Bilo je dosta starih fotografija već požutelih koje su prikazivale staricu kada je bila vrlo mlada i nove koje su prikazivale neku decu verovatno njene unuke. Primetila je da se interesujem za ove slike i odlučila da mi nešto o njimaispriča. Pričala je o deci u Švajcarskoj i da su lekari. Često joj pišu a ponekad dolaze i u posetu. Tada se ona raduje unucima koje mnogo voli. Pokazivala mi je slike i bila vrlo srećna kada priča o njima. Brinulo je jedino što se nisu odavno javljali. Ali se ona nada da će uskoro doći pa će svi zajedno otići u Švajcarsku i nikada se više neće razdvajati. I njene su se oči ispunile suzama. Njeno lice izborano od dugogodišnjeg rada govorilo je više od reči. Njen glas je bio mek i prijatan a oči pune dobrpte podsetile su me na oči moje bake. Jednog dana bilo je to pred kraj školske godine pozvala me je opet kod nje. Ušla sam u kuću. Ona je radila nešto u kuhinji. Upitala sam da li treba nešto da joj pomognem. Ona mi je zahvalila i rekla da joj  moja pomoć više neće biti potrebna jer sutra dolazi sa decom. Zahvalila se i rekla da ima nešto da mi pokloni. Donela je iz sobe kavez sa papagajem. Rekla mi je da joj je on često pravio društvo ali sad mogu slobodno da ga uzmem jer joj više nije potreban. Sutradan kada sam pošla u školu pred kućom joj je stajao neki strani automobil. Odmah mi je bilo jasno da su njeni došli da je vode. Prošao je školski raspust, prošlo je leto. Na jesen sam ponovo pošla u školu. U njen stan doselili su se neki novi stanari. Pred Novu godinu pošli smo sa nastavnicima da posetimo dom za stare i da prikažemo kraći prigodni program. Tamo su nas radosno dočekali. Dok sam nešto kasnije recitovala, iznenada sam u uglu primetila baku iz moje ulice. Zastala sam. Nešto me je steglo u grlu. Uspela sam da dovršim recitaciju. Kada sam se vraćala razmišljala sam o starici koju sam poznavala. Ponovo sam se setila priče o Crvenkapi i baki. Razmišljala sam o tome zašto je baka morala da živi usamljena u šumi.

Zemlja čuva mnoge tajne




Ćirilovac je kraj na kome su se nekada zlatili čuveni smederevski vinogradi. U poznu jesen širio se miris zrelog grožđa i voća. To je ispunjavalo svaki delić vazduha. Zlatno brdo. Na njemu sunce kao da toplije i duže greje prirodu i ljude. Kraj, koji svojim izgledom i položajem, tu u blizini velike reke, očarava i zaustavlja prolaznike, kako bi uživali u lepom, bogatom i neobičnom krajoliku. Neki su tu zauvek i ostali. Ali, tek pre nekoliko godina ova zemlja po kojoj je ceo kraj poznat otkrila je jednu svoju tajnu ljudsku, uobičajnu ali ipak tajnu.Na mestu nekadašnjih vinograda, duboko u zemlji ležao je vekovima skriven mali antički sarkofag, koga je na svetlost dana izneo ogroman zahuktali rovokopač. Njegovi olovni šiljci probili su strane olovnog sarkofaga, koji je vekovima odolevao zubu vremena. I nama je tako otkrivena dugo čuvana tajna ovog mesta. U njemu devojčica pristigla iz jednog dalekog vremena i nepoznatog sveta. Kao poznanik i neočekivan gost, ali kao neko koga smo možda i iščekivali a nismo znali da li će ikada stići. Zapisano je ime Aurelija. Na sarkofagu urezani su likovi rimskih bogova od kojih je najupadljiviji i najlepši lik boga sunca. To svakako govori o lepoti ove devojčice i njenom zlatnom imenu. Aurelija ili Zlatica, Zlata. Vekovima su je čuvali ovi zlatni vinogradi i skrivali njenu tajnu, uslišujući volju bogova. Volju boga sunca. A kada je tako pomislih možda samo spava. Ogroman bager otkrio je tajnu Aurelije i iznenada mi se učinilo kao da su vinograd nestali, kao da ceo ovaj kraj sada ima drugačiji izgled. Postalo je nekako samotno bez sunca i života. Bez Aurelije. I tajne počinju da se rađaju. Roje se pitanja, sve manje je odgovora a sve više mašte. Sedamnaest vekova mira i tišine, a odjednom kao da ova devojčica sada postaje naš drug, moj vršnjak, u nekoj skromnoj učionici u kojoj se nestrpljivo očekuje zvuk zvona, u nekom dalekom čudnom školskom dvorištu gde žagor dece znači život. Zato opet mislim možda ipak samo spava.

субота, 04. мај 2013.

Jednom sam bila veoma tužna




Čini mi se da sam prve uzdahe i žalbe na život, na taj užasan teret čula onog trenutka kada sam postala svesna činjenice da postojim. Ipak sam živela u uverenju da je to samo opsesija odraslih. Ali to nije dugo potrajalo. Jedan događaj, u svoj surovosti i brutalnoj realnosti, kao da mi je neugodno, možda suviše naglo otkrio horizont života.
Živela sam u jednoj vrsti vakuma, zajedno sa svim drugima, a ipak odvojeno. Sve sam primila kao neminovnost, ali ne zato što sam bila hrabra, već sam imala utisak kao da se  sve to dobro i zlo događa nekom drugom. Moji osećaji o zbivanjima najičili su nekoj odvojenosti duha i tela tojest prisustvu dva sasvim različita duha u meni. Možda sam zbog toga sve radila polovično aktivna samo jednim delom. Negde polovinom ili krajem septembra trebalo je da radim prvi pismeni zadatak. Iako sam se obrela u potpuno novoj sredini to me nije zabrinjavalo. Bila sam sigurna u svoje, ako ih mogu tako nazvati književne kvalitete. Verovatno i više nego što bi to sebi dozvolio neko ko nije skorojević. Poznato je da ne treba ići ispred sudbine. A meni se baš to desilo. Bila sam uverena da će rezultati biti dobri. Ipak je sve bilo suprotno. Gotovo željno sam čekala dan kada će profesor saopštiti ocene. Nisam osećala strah već neko prijatno iščekivanje. Bila sam čak i po malo nestrpljiva očekujući taj školski čas. Nisam razmišljala o mogućnosti da se moja očekivanja ne ostvare. Jednostavno se nisam usuđivala. Učinilo mi se da je profesorov glas, dok je čitao ocene, neobično tih i po malo opor. Trenuci su se produžili u večnost. Onda mi se opet činilo da prosto jure. U jednom od tih bezglavnih trenutaka pročitano je moje ime i jedno nemilosrdno i bolno: ,,Četiri“. Ostala sam bez daha. Činilo mi se kao da se oronuli zidovi učionice ruše na mene, kao da su se svalili svom težinom. Osećala sam da mi nedostaje daha, a plavo nebo što se meškoljilo kroz prašnjave prozore učinilo mi se preteće i olovno sivo. To nije bilo pravo sećanje tuge, za to nije bilo vremena. Sve to me je podsećalo na čoveka na umoru, da će ga za samo koji trenutak nestati i njegovu nemoć i strah da to shvati. Tako sam i ja pokušala da, bar za trenutak , odagnam to užasno osećanje poraza nad sobom samom. Ta sitnica, naizgled beznačajna, prosto me je ošamutila silinom udarca. Dugo posle toga ni jedna jedina misao nije mogla da se obrazuje u mom sleđenom mozgu. Veoma lagano sam počela da se vraćam iz te misaone i emotivne obamrelosti koja se graničila sa mrtvilom. Da sam u tom trenutku mogla da zaplačem, sigurno bih se osećala mnogo bolje. Ali, nisam mogla. Ne znam koliko sam još bila u školi. To vreme mi je donelo samo delimično smirenje. To je, ipak, bilo dovoljno da počnem da razmišljam o činjenicama. Nije bilo ni malo opravdanja, bar sam tako mislila. Greška je bila fatalna i ona se više nije mogla ispraviti. Znala sam da ću se uvek sećati da sam jednom izgubila. Bila je to, međutim, jedna od onih bitaka za koju sam rešila da vežem svoj život. Ujedno me je mučila pomisao kako će to shvatiti, oni koji me vole i koji su verovali u moje sposobnosti. Bilo je to ono najstrašnije-griža savesti. Setila sam se obećanja koje sam dala svom bivšem profesoru, da nikad neću pokleknuti. Osećala sam da sam ga izneverila. To me je najviše mučilo. Šok koji sam doživela narušio je moje zdravlje. Uskoro sam dobila visoku temperaturu. Čitava četiri dana morala sam samo da ležim. Bile su to četiri decenije psihičkog mučenja. Imala sam vremena za razmišljanje i to me je najviše ubijalo. Optužbe su prosto navirale. Neprekidno sam plakala .... plakala.... kao da su sve suze sveta bile sakupljene u meni. Stalno me je mučila pomisao na neispunjeno obećanje. Ipak sam se oporavila i krenula ponovo u školu. Jedno popodne prelazeći svoj svakidašnji put, našla sam se nenadano licem u lice sa svojim profesorom. Uprkos svemu bila sam veoma srećna što ga vidim. Požurila sam da mu sve ispričam. Podsvesno sam očekivala da će me razumeti. Nisam se prevarila. Očinski mi je pogladio kosu i rekao da to nije tako važno; da je siguran da sam dala sve od sebe, da bih opravdala njegovo poverenje. U njegovom glasu je bilo toliko topline i razumevanja da je moja tuga i ogorčenje splasnulo. Bilo mi je odjednom jasno da je to jedna od onih prepreka o kojima mi je govorio i koje su mi tek prestojale. To saznanje me je očeličilo, odjednom sam imala poleta da se borim, jer sam znala da se za ono, što najviše volim, moram žrtvovati. I to divno osećanje još uvek živi u meni.

Opisacu jedan zanimljiv lik





Proleće 1861. bilo je iznenađujuće toplo. Tihi aprilski povetarac lelujao joj je oko glave i mrsio dugu kao čađ crnu kosu. Sedela je tu, na tremu Tare, plantaže svoga oca i bezbrižno razgovarala sa svojim prijateljima.
Bila je to mlada devojka sa svojih jedva šesnaest proleća, željna života te nije mogla da misli na burne dane. Skarlet O Hara bila je pojam u Džordžiji. Sve njene odane prijateljice iz pokrajne pa čak i sestre zavidele su joj na lepoti. Devojka crnih vitica, obraza boje breskve, jedra, prepuna ljupkih ružičastih tonova. Oči su joj bile zelene kao smaragd. Te oči je nikad nisu izdale. Kada je trebalo da izgleda milo i prefinjeno, bile su joj najveći prijatelj. Tada su bile sjajne i ljupke. Međutim, tako su često bile ljute , prepune gneva i srdžbe, uvek spremne da sevaju u nastupima besa. Te oči koje su u svojim dubinama skrivale mnoštvo tajni, prekrivale su crne, čađave trepavice koje su mogle tako milo da trepere. Niko ne bi pomislio da neko ovako ljupko i milo stvorenje, može da u pisanju Margaret Mičel, pređe vrlo trnovit put u životu. Ali to je istina. Ova mlada devojka, žena, pretrpela je u svom žvotu velike patnje. Iza ljupkog i ženstvenog lica krio se buran karakter, uvek srećan kad bi nekog mogao do srži da uvredi. Čak se ni svojim bližnjim nije pokoravala. Malo nežnosti pružala je svojim sestrama jedino onda kada je bila sigurna da njena egzistencija neće biti poremećena, jedino onda kada je znala da uzde drži u svojim rukama i da može da ih olabavi. Naravno, pri tom je bila sigurna da svoje stanje neće dovoditi u pitanje. Eto takav je bio karakter ove žene. Jedino je ukroćena ostajala pred svojom majkom Elen, poreklom Francuskinjom, i pred starom služavkom, crnkinjom Mami. Njih dve su bile jedina stvorenja kojima je verovala ili bolje rečeno kojima je htela da veruje. Iako surova prema svima, u najtežim danima je bila heroj. Bila je u Atlanti kada je čula za majčinu smrt. To biće koje joj je bilo drago, koje joj je bilo jedina uteha nestalo je sa zemlje. Bio je to za nju težak udarac od koga se dugo oporavljala. Međutim, to niko nije saznao to je bila njena tajna zaključana u dnu njenog srca. Znala je da ako bude svoj bol pokazala nekom od ukućana, nastaće još veća panika jer njen otac stari Džerald već je bio potpuno skrhan smrću svoje žene.
Ova mlada žena bila je zaista interesantna: drska, mlada, čežnjiva ne baš prefinjenog ukusa. Zato sam napisala ovako, jer svako ko je čitao ,,Prohujalo sa vihorom“ upoznaće u njemu lik lepe junakinje Skarlet.