недеља, 13. јул 2014.

,,Enciklopedija mrtvih`` čudesna knjiga Danila Kiša i njen smisao




                Sam Danilo Kiš je izjavio da je ovo delo o ljubavi i smrti gde devet priča predstavljaju devet samostalnih poglavlja, a linije između realnosti i fantazije skoro da i nema.
                Neke priče su mi se same po sebi nametnule, a možda i više dopale, ali kada se osvrnem, shvatam da su sve one jednako jake i upečatljive. Svaka sa sobom nosi neku, na prvi pogled, vidljivu ili pak, dobro skrivenu poruku. U svakom delu oseća se smrt, kao i strah od iste. Kiš se na jako dobar način poigrava sa prostorom prebacivanjem iz jednog u drugi, kao i sa likovima, spajajući nespojive. Ono što smatram da je čudesno u ovoj knjizi jeste to što vas uvlači u radnju i ne pušta dok neshvatite svaki njen deo, događaj pa čak svaku tačku i zarez. U priči koja nosi isti naslov kao i delo, sve je tako nestvarno, ali pisac na kraju daje dobro objašnjenje. Tu je do najsitnijih detalja opisan život jednog običnog čoveka, koji se u životu ostvario na svim poljima kao suprug, otac. Posle njegove smrti, njegova kći zalazi u jedan čudesan svet a to je svet snova. Tu, u biblioteci nalazi podatke o svom ocu i, zbog toga što joj toliko nedostaje, želi da ih zapamti sa sobom ponese što više. Možda je smatrala da će joj na taj način biti bliži, iako ga više nema. Dok je okretala strane, nailazila je na slikovito prikazane faze njegove bolesti i to pomoću cveća.
                Simon čudotvorac nam pokazuje jednu drugu stranu, a to je da, ukoliko čovek želi da pobedi smrt, mora da uradi nešto vredno pamćenja. On se služio mađioničarskim trikovima, a to je prikazao kao veru kojoj ljudi treba da se priklone. Zbog svega njemu sledi neizbežna smrt.

                Danilo Kiš nam je još jednom ukazao na nešto o čemu možda često razmišljamo i nerado priznajemo, da će jednog dana doći, a to je smrt. 


By Anita Rancic


Zakon pravde i ljudska priroda su pobedili

Delo ,,Zlocin i kazna`` oslikava društvo jednog perioda gde je sistem vrednosti poremećen što dokazuju mnogi likovi svojim postupcima.
                Glavni junak je Raskoljnikov, propali student koga ne zadovoljavaju obične stvari. Ubistvo čini ne zbog novca, već da bi ispitao sebe i svoje granice. Želi da očisti svet od zelenaša kao što je bila Aljona, zla, usamljena, tako da nikome neće nedostajati, i iz tog razloga za njega to nije zločin. Jedina greška jeste neplanirano ubistvo njene sestre za koju nije imao izgovor i tu počinje njegov košmar. Stanje njegove svesti se menja što vidimo iz situacije i situaciju. Nije više odlučan i samouveren već postaje nesiguran u svaki svoj pokret. Zbog griže savesti teško se razboleo, što predstavlja samo jedan korak bliže provaliji a to je rasvetljenje slučaja. Da je ljudska priroda čudnovata i da nikada nemamo mira, pokazuje i Raskoljnikov povratkom na mesto zločina. Time još više privlači pažnju na sebe i postaje ranjiviji. Upravo zbog te ranjivosti traži oslonac koji pronalazi u njemu sličnoj Sonji. Jedino olakšanje i izlaz  iz čitave zbrke vidi u trenutku kada se lažni krivac predao policiji. Tada se u njemu javlja tračak nade da će se izvući bez posledica. Pošto završi u zatvoru u njemu se javljaju najdivnija ljudska osećanja, a to je ljubav i vera. Ovo delo me je jako zainteresovalo i podstaklo na razmišljanje. Svet je danas pun ovakvih i sličnih priča sa čijom pozadinom mi nismo upoznati. Dugo sam tragala za opravdanjem ovog postupka ali sam shvatila da ga nema. Iako je glavni lik pokazao i svoje dobre strane one su ostale u senci jedne njegove životne greške. Veliki grad u njemu budi lošu stranu i želju za uspehom, tako da zaboravlja principe koje mu je porodica usadila. Utapa se u sivilo ljudi bez morala. Preovladala je zelja da zauvek pobegne iz mračne, valzne sobe i da se toga seća kao ružne uspomene. Želeo je sve odmah, ovog trenutka, bez čekanja, što za današnjeg čoveka nije nikakva novina. Nedostatak razuma i zdravog rasuđivanja postavlja ga u situaciju iz koje nema izlaza. Pored svega niko nema pravo da drugom čoveku oduzme život i da prosuđuje da li kod njega preovladavaju loše ili dobre strane.

                Pravda je dostižna i zločin uvek izađe na videlo.


By Anita Rancic

субота, 12. јул 2014.

Nepodnošljiva usamljenost u delima savremene književnosti

Samoća je stvar izbora, ali je likove savremene književnosti u ovo stanje ipak dovela okolina i nedaće u koje su zapali.
                Vladimir i Estragon su dva lenja, besposlena u usamljena čoveka u Beketovom delu ,,Čekajući Godoa``. Bez volje da išta promene, pomoć očekuju od nepoznatog čoveka, jer u njemu vide izlaz iz svojih problema. Zbog jednoličnog života i bez ideje kako da iz toga izađu nisu sigurni kada je bilo juče, a sutra i ne postoji. Dani im se svede u čekanju, a trunke živosti unose drugi likovi, koji se smenjuju. Tako u paru, ali ipak sami, zbog straha odbijaju da se pokrenu. Sklonjeni od sveta, njihovi umovi se poigravaju i to u rečenici ,,Sutra kada se probudim ili kada pomislim da sam se probudio, šta li ću reći o današnjem danu?`` Jedina nada im je da se obese o drvo koje je takođe usamljeno u ravnici i njivama koje se protežu.
                Mnogo puta sam čula da smo svi mi na neki način zatočenici proklete avlije, ali tek sada shvatam o čemu je govorio Andrić u istoimenom delu. To je drugi naziv za zatvor, mesto stalnog komešanja, dolaska i odlaska ljudi. Kroz sudbinu fra-Petra, njegove priče i događaje upoznajemo prokletu avliju. Ivo Andrić nam ne govori mnogo o fizičkom mučenju, ali saznajemo dosta o psihičkom paklu, izolaciji i samoći ovih ljudi. Neki se povlače u svoj kutak, ugao, gde možda razmišljaju o slobodi ili trenutno prekinutoj vezi sa njom. Drugi pak traže pravog prijatelja, druga, sa kojim će podeliti jedino parče plavog neba koje iz zatvora vide. Poruka ovog dela nije da odustanemo, već da se borimo protiv nepravde koju je i fra-Petar doživeo nepravedno osuđen. Izašao je bogatiji za jedno, ne tako prijatno, iskustvo i puno priča koje će mu možda koristiti.

                Samoća je u našem životu uvek prisutna, samo je pitanje koliko ćemo joj se prepustiti.


By Anita Rancic

Apsurdnost romana u Kamijevom ,,Strancu``



Ono što se provlači kroz čitav roman i obeležava ga jeste apsurdnost života glavnog lika i njegova otuđenost od društva.
                Merso, kao jedan hladan i ravnodušan čovek, upada u vrtlog problema iz koga nema izlaza. Udaljen je od društva, a i društvo od njega. Ne pušta nikog previše blizu, takoda na neki način odbija prijateljstva i brak, govoreći da mu je sve jedno. Takođe, i čitavo njegovo suđenje nema smisao. Tokom procesa pažnja se sve više odvlači od glavnog događaja ubistva, a biva kažnjen zbog ne tako bitnih stvari. Akcenat se stavlja na smrt njegove majke, koju nije ispratio suzama, kao i na tome što ju je poslao u dom. Svi smo mi u nekim momentima bili Merso optuženi i bez ikakvog izlaza. Osuđeni na ono što su drugi odlučili umesto nas bez mogućnosti žalbe. Pa tako mi, kao i ovaj lik, vremenom prestajemo da razmišljamo o rešenju već se pripremamo za susret sa kaznom. Mada za smisao sami treba da se borimo i uvek pronađemo svetlo na kraju tunela. Da me dopustimo da nas struja života nosi bez ikakvog cilja. Čitajući ovo delo, razmisljala sam da li bi smer romana bio promenjen, ako bi se u njega dopisala upravo ova reč cilj. Možda ne bi počinio krivično delo, možda bi svoj život sredio i vratio ga na pravi kolosek. Postao bi uvažen čovek u tom istom društvu koje ga odbija i kao najbitniju stvar, povratio bi smisao. Bez svega ovoga njegov život je samo ređanje događaja bez ikakvog reda i zančaja. Na tom putu je sreo mnoge ljude, koji su za njega samo blede senke pokraj kojih je prošao.

                Analizirajući ovo delo, shvatam da je Merso stranac sam sebi kao i ljudima koji ga okružuju.


By Anita Rancic



недеља, 22. јун 2014.

Гогољеви јунаци комедије „Ревизор“ откривају смешну и страшну слику друштва


Гогољеви јунаци комедије „Ревизор“ откривају смешну и страшну слику друштва


Познато је да људски поглед отркива човекову душу, ма колико она тајанствена и скривена била. Испод једноставне површине налази се велики сплет помешаних осећања, врлина, али исто тако и мана, кобних по појединца и његову срећу.
Гогољева комедија „Ревизор“ приказује негативну човекову страну, мрачни део његове личности, али и покушаје да се све то прикрије како би се оставио другачији утисак.
У месту где се сви познају, малом граду у унутрашњости, долазак ревизора изазива велику пометњу међу житељима овог краја. Јавља се велики страх међу људима, што због неодговорности и лошег обављања посла, али и због могућег затварања и хапшења. Понашање тих људи се мења из корена што се може уочити у њиховом понашању, наглим променама својих мишљења и ставова, али и променама које остављају осећања на њиховом лицу. Замуцкивање, неверица и страх су једино што се може уочити у очима ових људи. Понизност којој су они доследни код њих ствара велике промене у ситуацијама где су присутни различити људи, али све то одаје утисак неповерљивог и лажног.
Установе у том месту особинама су сличне њиховим управницима. Неповратне одлуке које су донесене пре стварају проблеме овим људима који не воде рачуна ни о чему осим о својим личним потребама запостављајући тако све друге око себе. Нижи слојеви друштва су потчињени вишим, а то се огледа и у начину опхођења и услова живота свих њих. Болница, судница и школа, места од највећег значаја за неко место, испуњена су смрадом и прљавштином, док су њихови управници у потпуности незаинтересовани за те проблеме. Ироничан начин описивања ових институција дочарава на посебан начин стање у истим и наговештава карактере људи тог града. Решења проблема када долази ревизор су површна, краткотрајна и премостива, тако да је то једини начин борбе против свега.
Дволичност пред лажним ревизором показује њихов страх од ауторитета и несигурност у оно што су чинили. Свако се плаши свакога, док права пријатељства не постоје. Користољубље које је веома заступљено има посебну улогу у додворавању чинећи га још снажнијим и истинитијим. Велика опасност за друштво је за неке бесмислена, док други, који су свесни свега, не желе да реагују па остају по страни чинећи оно што су и пре чинили.
Оно што је смешно у комедији је превртљивост коју показују јунаци, њихова одважност када нема ничега чега би требало да се боје, али и начин на који је представљена цела ова ујдурма.
Завршетак комедије, упечатљив и јак, који говори како су се великаши скаменили показује колики страх они увек носе са собом и колико су плашљиви и слаби на нове и неочекиване ситуације. Управо то осећање које су у том моменту осетили показује њихова права лица, лица која су неотпорна на падове и изненађења, али слаба да се одупру сама својим проблемима.

By Јосиповић Петар

четвртак, 27. март 2014.

Čeznem da ti kažem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći

„Čeznem da ti kažem najbublje reči koje ti imam reći, ali se ne uduđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.“ Rekao je nekada davno Tagore, jasno pokazivajući na veličinu ljubavi koju nosimo u sebi, ali se plašimo da je nekome otkrijemo, ma koliko jako to želeli, iz straha da nam nikada neće biti uzvraćena, zato radije ćutimo o njoj i nosimo je na svojoj duši kao orden, kao priznanje herojima, jer ljubav ipak jeste na neki načih herojstvo, jer traži žrtve.Sretnemo nekad, tako neke ljude, koji se, pomislimo, savrseno uklapaju u kalup našeg srca, pa poželimo ljubav, ali iz tolikog straha da ta druga polovina ne oseća isto što i mi, odustajemo i radije ćutimo. Teško je nositi se sa emocijama, kad nam preplave dušu, pa više ne znamo jesmo li to mi, ili smo se pretvorili u ljubav i u reči koje ne znamo da li ćemo ikada izgovoriti. A ja za tebe imam divne reči, reči koje se samo jednom izgovore, jer suviše su vredne da bismo ih trošili stalno, te reči su poput stene, velike i snaže a ujedno i lepe, bez obzira što po njima udaraju snažni talasi straha, one su svaki put sve lepše, i svaki put kad mislim o njima bivaju sve nežnije i sve dublje. Nema te, a tako si mi potreban. Da li osećaš ljubav u onom trenutku od nekoliko sekundi kad se pogledamo i kažemo zdravo jedno drugom? Da li čuješ vapaje mog srca koje bi da vrisne i kaže ti koliko mi značiš? Polsušaj! Cuj! Ti možda slutiš ljubav iz sjaja mojih očiju, iz ubrzanog disanja, kad si blizu, iz mojih nekontrolisanih pokreta kada me pitaš: šta radiš? Slutiš zar ne? Ili nemaš pojma šta se zbiva u mojoj glavi i mom telu, kad mi dodirneš rame i kažeš mi: Baš si lepa danas. Vidiš li ljubomoru u mojim očima kad se osmehuješ drugim devojčicama? i namiguješ im u prolazu, pa me pogledaš kao što to rade pravi frajeri i nasmešiš se, taman toliko da me belina tvojih zuba udari u glavu i izgubim tlo pod nogama. Ti odeš, a ja ostanem da stojim dok srce iz grudi hoće da iskoči, ja stojim a noge bi trčale da te zaustave, da ti kažem koliko sam te sanjala i da te pitam da li znaš koliko me je bolelo. Ali, neću ti reći. Jer kad bih ti rekla možda bi sve izgubilo značaj koji ima sada kad samo ćutim i volim te, kad te samo gledam i želim te, a znam da te možda nikada neću imati. Neću ti reći, jer ćeš možda i ti meni reći nešto što ja neću želeti da čujem pa će mi biti gore nego što mi je sad. Bolje je ovako. Neću potrčati, neću te zaustaviti, jer ako staneš, nećeš poželeti da ostaneš, i izgubiću te zauvek. Ovako bar imam mrvice tvoje pažnje, tvog osmeha, dodira u prolazu, a belinu onih zuba i sjaj onih očiju ne bih dala tek tako, ne bih upropastila tek tako, nekim rečima koje izgleda znače samo meni. Neka, mili moj, nekim ljubavima nije suđeno da budu otkrivene, neke ljubavi su rođene da budu skrivene, jer jedino tako mogu da blistaju svojim punim sjajem. A ja uživam dok te volim, tako dalekog, jer čini mi se, jedino si tad moj i jedino tako te u potpunosti imam. Čezem, ali ne, neću ti reći... Reči su poput okeana, njihovu širinu i dubinu je nemoguće sagledati, objasniti, definisati, a ni tumačiti na pravi način. Snažne su i jedino vrede kad se odćute i kad ostanu da zauvek da žive u nama, tako neizgovorene. Jer jedino takve govore o ljubavi koja ne prestaje, i koja se rađa da živi zauvek, netaknuta i neuprljana, ljubav koja je rođena da umre, u nama samo sa nama.

By Stefana Ivanović

четвртак, 19. децембар 2013.

Moja baka




Kažu da se bake,posle mame,najviše vole,pa tako i ja svoju jedinu baku puno volim.
To je tatina mama.Ne živi sa mnom,čak je i u drugoj državi,tako da je vidjam dva-tri puta godišnje.Najviše smo zajedno kada je letnji raspust,jer tada otputujem sa mamom i tatom u Nikšić,gde živi,pa ostanem celo leto.
Moja baka je mnogo dobra.Sve mi daje i mnogo mi popusta u svemu. Uvek spremi neku siću za sladoled pa joj kažem da je moj generalni sponzor. Pošto kuva mnogo bolje od mame,uvek se mota po kuhinji,podseća me na nekog šefa kuhinje u restoranu,sve mora da bude dobro spremljeno i ukusno.Kada mi se desi da se nešto malo prehladim,uvek su tu njeni narodni lekovi,koji pomažu istog trena. Baka mi je i kao meteorolog jer uvek zna kakvo će vreme biti sutra.Kaže da kada se vidi crvenkasto nebo u daljini da to znači veoma vruće u toku dana. Inače,ona ne zna da plete vunene šalove i kape,kao nečije bake,ali znam da kada ih kupi to učini sa puno ljubavi. Znala je moja baka puno puta da me odbrani od tate i mame kada se nešto naljute na mene. Bude mi kao advokat na sudjenju.Baka Mika ima kratku kosu,ufrćkanu viklerima i blage braon oči. Moja baka je najbolja baka na svetu.Jedva čekam božić da budemo zajedno.  

Sastav je predvidjen za osnovce!

By Ljiljana

понедељак, 16. децембар 2013.

MOJA MAMA


"Najbolja mama na svetu- MOJA MAMA!"

Nekada stroga,ali više blaga i uvek nasmejana- MOJA MAMA. Kada sam tužna,ona me teši,kada sam bolesna,ona bdi nadamnom. Uvek mi pomaže da sredim sobu.Za domaće i kontrolne uvek je tu. I pored svojih obaveza,uvek je spremna da mi pomogne šta god to bilo. Kada sam srećna i ona je. Često me mazi po kosi i priča svoje dogadjaje iz detinjstva koji su jako smešni. Kaže da sam njen najlepši cvetić. Uvek ima vremena da zajedno pogledamo crtani film na tv-u ili da sedi za stolom i čeka da završim sa ručanjem. Moja mama ima jako nežne ruke kojima me grli.Kosa joj je crvene boje,oči braon i lepe nežne usne kojima me ljubi.
Nadam se da ću kad porastem jednog dana biti svojoj deci majka,kakva je moja mama bila prema meni.Zato je volim najviše na svetu!

Sastav je namenjen za osnovnu skolu!

By Ljiljana

петак, 06. децембар 2013.

Što ne prolazi to nije život, što ne boli to nije sreća

Život nam je dat da ga iskoristimo najbolje što možemo i da u njemu
uživamo. Često kad nešto planiramo, ne dogodi se, već to dođe malo
kasnije.
Bez obzira da li se radi o ljubavi, poslu, školi pa čak i porodici,
uvek imamo neke planove, neke svoje snove. Zamišljamo svoj život
najbolje što možemo jer ono što želimo da dostignemo jeste sreća.
Ponekad nam se ti planovi pokvare, krene onako kako nismo želeli. Tada
osetimo tugu i bol, čak smo i spremni da odustanemo od svojih ideja.
Ali se uvek uz malo truda sve vrati na svoje mesto. Čak i ako e to ne
desi ne treba toliko žaliti za tim, jer mislim da Bog onda ima nešto
mnogo bolje za nas. Tako da nas negde čeka sreća bez obzira koliko nam
se to čini nemoguće u tom trenutku. Život je vreme koje treba da
iskoristimo, da radimo ono što želimo. Često čujem kako neki govore da
je neko mlad za nešto a onda kada ostari kažu mu da je njegovo vreme
prošlo. Zato radi ono kada ti misliš da je vreme, jer se bar nećes
kajati što nisi pokušao.
Osećanja kao što su sreća, tuga, radost, ljubav i svest o prolaznosti
života je ono što nas čini ljudima. Ako koračaš sigurnim putem koji ti
izabereš bićeš sigurno srećan, pre ili kasnije.

By Miljan Jecmenica

уторак, 26. новембар 2013.

A book review –The Great Gatsby



Recently I have read “The Great Gatsby”, a novel written in 1925 by F.Scott Fitzergald.This book has not only been successful but it has only been filmed starring Leonardo di Caprio. According to Wikipedia, the writer wanted to produce “something new-something extraordinary and beautiful and simple and intricately patterned”.

This book is set in 1922 during the Jazz Age. It tells a story of the wealth and habits of a group of New Yorker during that period of time. Through the story we are taken by narrator, Nick Carraway young Yale graduate, who rents a house next door to the mansion of Jay Gatsby. Every Saturday, Gatsby would throw an extravagant and magnificent party but he usually wouldn’t participate in it. Even though the main character Great Gatsby is rich, well not rich but mega rich, he is dissatisfied because long ago he fell in love with a young girl called Daisy. Later on, Gatsby finds out that Daisy is actually married to Tom and she is actually Nick’s cousin so he asks Nick to help him meet the love of his life once again. After they meet, they began their affair. Soon, Tom begins to be suspicious of his wife’s relationship with Gatsby. What’s more, he announces to his wife that Gatsby is a criminal who got rich through gambling and other illegal activities. After she found out this unfortunate news she and Gatsby drive back to New York. Because she was in such an emotional state, she hit and killed a woman but not any woman. She killed Tom’s mistress. However, Gatsby couldn’t imagine his life without Daisy so he decided to take the blame. Afterwards, Gorge, husband of the woman that was killed, found out that the car that killed his wife belongs to Gatsby so he shoots him. In the end, Nick arranges a small funeral and then he leaves New York.

Personally, I do not consider this as a romantic novel, even though many people do. I think it is more than that, it is an ultimate tragedy where dreaming about lost loves leads us to despair. Moreover, the most positive massage in the book is that readers should learn from the characters’ mistakes.

The book is certainly worth reading, it is one of the “must read ” books. So what are you waiting for, go read this book or if you are not into reading see the movie. You won’t be disappointed.

By Makbula

среда, 23. октобар 2013.

Хамлет

Главни јунак је дански краљевић, изузетно сложеног лика који не преузима ништа конкретно да би осветио смрт свога оца. У почетку је оклевао и био веома пасиван. Ипак, да није слабић показала је сцена када веома брзо пробада мачем министра Полонија, а затим шаље бивше другове Розенкранца и Гилдестерна у врт, а самог краља Клаудија не убија одмах, зато што очекује повољну прилику, а исто тако жели да га мало мучи неизвесношћу. Хамлет сматра да му освета нема никаквог смисла, зато што су људи покварени и да их ништа не може повредити. Он је тешко прихватио изјаву духа да му је отац убијен. Од тог тренутка, у Хамлету се одвијала унутрашња драма јер мора да се одрекне својих убеђења, да би извршио освету. Он је још од раније сумњао да му је стриц убио оца, али није био сигуран у то све до појаве духа. У Хамлетовом лику долази до удара два система, моралних и духовних вредности, где он као син мора да се одрекне да би прихватио ратничке очеве ставове, осећа одбојност према тражењу духа да освети свог оца и сумња да ће бити довољно способан да то извриши. После сусрета са духом оца, Халмет остаје у стању психолошке напетости, његов одговор је неповезан, говори сам са собом, другачије се понаша и увек и у сваком тренутку код Хамлета се не зна шта је лудило, а шта претварање. Све је то почело на двору, када су војници на стражи видели духа и обавестили Хамлета, који се после сусрета са духом прави луд и прва хипотеза је да он то чини намерно и користи своје лудило да може слободно да критикује краља и краљицу. Хамлет открива у другом монологу да га тишто што се мајка после два месеца преудала: „О слабости људска, име ти је жена.“. Затим каже да су на свадбени сто изнешени колачи са даће, јер је његова мајка веома штедљива. Полоније закључује да је Хамлет луд и пргав јер је полудео од љубави за његовом ћерком Офелијом. Клаудије је у једном тренутку позвао Хамлетове другове са студија Розенкранца и Гилдестерна да га испитају зашто се тако чудно понаша. Краљица је мислила да је он луд због очеве смрти и њене ране преудаје. Кад је угледао своје другове са студија, Хамлет их је питао шта су то згрешили кад су дошли у Данску, у тамницу. Хамлет зна да је пријатеље послао краљ. Показао им је сцену коју је сам осмислио, како краљ умире у башти док спава отрован. Све то је урадио како би осветио очево убиство, као и да би дао до знања краљу да зна шта се тачно догодило и да му је он отровао оца, исто што је и обећао да ће урадити када је причао са духом. Клаудије је сретан што га је Хамлет позвао на представу, а врхунац унитрашњих двојби Хамлет изражава у монологу који почиње: „Бити или не бити, то је питање.“ После представе, краљ је послао Хамлета са другарима у Егнелсу, заједно са поруком да га енглески краљ погуби, пошто је Хамлет опасан. Икао је Хамлет сам то знао, веровао је својим другарима да то неће учинити. Леарт је чуо да се његова сестра Офелија удавила, па се вратио из Француске да би осветио своју сестру и оца. Хамлет и Леарт су почеки да се боре, а краљица је узела пехар у коме се налазио отров и испила, тако да се отровала и умрла. Хамлет и Леарт су у току битке заменили мачеве и Леарт је пао мртав, зато што је мач био премазан отровом. Мртва мајка и могућност да буде убијен, активирају Хамлета да убије Клаудија. То је у урадио. Племство и народ сматрају да је Хамлет урадио праву ствар и одају му пошто, јер се показао као прави краљ, што показује да су и симпатије народа на страни правог престолонаследника Хамлета.

Само једном се живи

Неки људи не схватају шта значи живот и олако га схватају. Не умеју да цене највећи Божији дар, нешто, где немаш другу прилику.

Живимо у свету где се већина тога пореди са новцем. Ако се питате зашто, рећићу вам да су људи постали похлепни, незахвални, безобразни. Ово више није као некад што је било, кад су људи чинили услуге, помагали једни другима и нису били љубоморни на остале ако неко успе, већ сад свако гледа само себе. Свуда у свету, тако исто и у овде у Београду, дешавају се разне пљачке, убиства. Сви ти људи који раде тако нешто, сигурно нису свесни цене свог живота. Нису свесни да не постоје паре које могу да купе људски живот. Такође нису свесни да не постоји друга шанса за живот, јер се само једном живи.

Ја на све то гледам тотално другачије. Богаство не мерим новцем, новац је потрошан. Више гледам на своју породицу, колико тога могу да учиним да они буду срећни и поносни на мене, јер ако не искористим прилику за то, имаћу мање шансе да урадим нешто слично кад одрастем. Знам колико су тешка времена, колико се људи, првенствено моја породица жртвује и мучи, како би зарадила новац, да би могли боље да живимо. Али, кад боље размислим, постоје људи који немају никога, који немају ништа. Људи који живе за данас, јер не знају шта ће бити сутра, ако данас не преживе, то сутра неће ни дочекати. Тек онда схватим, да поред свега, нису битне материјалне ствари, да сам срећна због своје породице јер имам оне најближе поред себе.

Некад треба стати и добро размислити о свему. Направити границу и схватити шта је оно што те чини срећним, поносним, што те одржава у животу. Не треба правити лоше потезе, мада се то дешава јер људи нису безгрешни. Само се треба потрудити да пре свега, добро рамзлисиш о свему, колико је то добро за тебе и околину. Треба се борити за оно што волиш, бити поштен, имати чисту савест, јер живот је само један.

By Aleksandar.C

То разумемо само нас двоје

Свет је онакав какав јесте и ми га не можемо променити, али постоји особа која је ушла у мој свет и тотално га је променила. Сви би се сложили да је за љубав потребно двоје, у мом свету смо то он и ја.

Упознала сам сам много људи, различитог изгледа, са различитим нагласком, понашањем. Али све те особе у мени нису пробудиле ништа посебно сем лепог пријатељства. Док се једног дана није појавио дечко, који би био кривац за сва дешавања која су се у мени одвијала. Лептирићи у стомаку који су били толико јаки, да сам имала осећај да ће ми стомак експлодирати. На први поглед, није се разликовао од мојих пријатеља, познаника. Једноставно, његов поглед ме је терао да се насмејем као никада пре. Други нису могли да разумеју, зашто се нас двоје стално смешкамо чак и кад нисмо изговарали ни једну реч. Мислилу су да смо пролупали, да се понашамо као деца, али једноставно, тај осећај је предиван и неописив. Поред свега, он је једини који може да ме разуме, да схвати када треба да ме загрли иако ја то не затражим од њега. Да ми пружи све што ми је у том тренутку потребно, љубав, другарство, савет. Као што сам рекла на почетку "за љубав је потребно двоје", такве особе међусобно разумеју све оно што други не могу ни да замисле. Љубав је једна дивна ствар, дивно осећање. Али најлепше је од свега кад имаш некога ко је поред тебе да те подржи у свему и буде ти ослонац у животу.

Понекад је довољан само један његов поглед, осмех и загрљај, осећај да постоји да је ту поред мене. И није нам важно да ли то други могу да разумеју или не, то разумемо само нас двоје.

By Aleksandar

Моја генерација у моралном искушењу данашњице


Као што сви добро знамо, централне вредности морала су добро, исправно и праведно. У данашње време се јако мало људи придржава тих правила. Због тога у овом друштву јако мало можете наћи људе са правим вредностима. Поставићу се из сасвим неког трећег угла и описаћу моје мишљење, о мојој генерацији.

Рецимо овако, да особе мог узраста много зависе од мишљења свог друштва. Исто тако, већина порока се јавља такође у таквим друштвеним заједницама, где слабије особе, мислим ментално лабинле, покушавајући да се уклопе у друштво и раде неке ствари које нису добре првенствено за њих, у неким ситуацијама и за околину. Јако су ретки људи са моралом, који све раде исправно, којима није стало до туђег мишљења, већ имају неко своје које не желе да прекрше. Због тога могу рећи да се велики број младих људи одаје тешким пороцима као што су дрога, алкохол, коцка не размишљајући да ли је исправно. Генерално гледајући, много тога се променило од како су наши родитељи били узраста у којем смо ми сада. Не кажем да тада није било кршење морала и да неки људи нису мање ценили ствари, већ да се знао основни ред, неко правило које се поштовало. Исто то је данас скоро изумрло, јер сви гледају како ће се извући из нечега, а немају оно у себи што би их натерало да помогну другима.

Људи који умеју прво да цене себе, па друге око себе и све што раде, раде исправно и праведно су људи у правом смислу те речи. Човечански је помоћи, понудити се за помоћ. Треба бити поштен и искрен у својим намерама, јер сви смо ми људи, а мало ко је човек.

Моја душа пати



Моје уверење је да човек, никада не би био чиве да у себи не садржи нешто духовно, нешто што га испуњава. Душа је нешто што не може да се опуше, нити докаже, али ипак постоји у нама и чини нас таквим каквим јесмо.

Не бих могао да се сложим са тим да моја душа пати, иако сам изабрао ову тему. Зашто? Зато што у мени пак постоји нешто што је много више од патње, много лепше и прихватљивије. Нешто за чим жуде људи, а нису свесни да имају таман толико тога, да не би патили. То је срећа. Не бих волео да ми душа пати, из разлога што бих вероватно био душевно, емотивно и на било који други начин сломљен. Патња је нешто најгоре што човек може да осети. Имао сам прилике да осетим то, из неких животних искустава и не бих је препоручио никоме. Тачније, волео бих да се никоме то не деси, да никад не осети шта је бол. Наравно, као пубертетлија или како би старији људи рекли клинац, имам неке жеље или неке изгубљене снове, тренутке за којима би већина мојих вршњака рекло да „пати“ за тим. Међутим, ја много зрелије и другачије гледам на то, као што сам рекао, патња је једно, а ово за мене би била само жеља или нешто што бих волео.


Можда ћете мислите да сам промашио тему, свако од нас има другачије, своје мишљење. Ја ипак стојим при томе да никад нико не би требао да пати на тај начин, из разлога што је то неподношљиво. И сви би требали да разграничимо неке ствари, како би били свесни и схватили шта су жеље, могућности, шта је то за чим трагамо, али никад то не сврставати у душевну патњу или неки други сектор бола.

By Aleksandar

среда, 16. октобар 2013.

Opis jedne poznate licnosti- Ellen DeGeneres






This essay was the hardest one that I’ve written, because we had to choose only one person that makes our lives, the person who is our role model.

Well, it was difficult. I was thinking of writing about a family member but I said;”No, everyone will probably write about that.” So I came up with an idea to write about one of the most influential person in! USA Can you guess who? No, it’s not Beyonce, Justin or anyone of these “pop stars”.

It’s Ellen DeGeneres, the funniest, kindest person I ever know. I mean even her surname DeGeneres rhymes with generous, who has that?

As for her appearance she is quite simple. She has short blonde hair with brown highlights. Her eyes are watery blue like ocean. She is of medium height. She doesn’t wear a lot of make-up and her style is quite simple. She is always wearing jeans, a polo shirt or a blazer with a pair of good quality leather sneakers. Even though she doesn’t look like a Victoria Secret model she made it to become a COVER GIRL.

You don’t need to be dying to eat, or wear a lot of make-up to be beautiful. Because make-up can only make you look pretty on the outside, it can’t cover up a bad personality.
I think that’s a great example to all girls around the world.
I don’t know if there are words to describe her character, but I will try my best.

She is the funniest person. Every time I watch her show I burst out laughing and i laugh until my face aches. That’s why i love her! She always makes my day. She talks about the usual things in our life like everyone else does but in a funnier way. She also talks about insane things that drive us crazy and her delivery makes it even more hilarious. She is honest, enthusiastic, caring, and optimistic she always tries to find something interesting and positive in everything even though that’s the most boring obnoxious thing ever! She seems like a friendly, outgoing, open-minded person. A person who never lets people get her down ,always encouraging herself to keep doing better and better because HATERS ARE HER MOTIVATION.
She is an animal lover, of course a vegetarian.
All these years since I’ve been watching her she taught me to treat people the way they want to be treated, to not be embarrassed by who you are because people are going to judge you no matter what you do.
If I keep listing her characteristics there may be no end because she is like a book that never ends.

By Makbula 

Otisla je...



"Dok sam stojao na kisi i gledao kako se njenim lakim koracima uzdize,sa njim,pozlilo mi je.Nesto mi je pritiskalo grudi i nije mi davalo disati.Mozda je to samo kajanje jer sam je oterao od sebe,tog zemaljskog andjela.Uzeo sam joj dusu,a ona je zauzvrat od Boga dobila dve.Izgubio sam bitku bitnu kao rat.A bice ih jos ovakvih!-Rekoh sebi...Ali zelim da ona bude u njima.Da se borim za nju i njene prelepe oci.Ali ona ide..zauvek.Dok sam ih gledao,video sam da je kapi kise zaobilaze,osecao sam da su njeni obrazi vreli,a da njeno srce preskace neke otkucaje.Mogao sam pretpostaviti.Zeleo sam da mi je Bog vrati,ali,to nije bilo moguce.U par navrata video sam da se zeli okrenuti,ali nije.Nastavili su hodati dok ih magla nije pokrila u potpunosti.TO je bilo to.Duboko u mom srcu je ostala,a nakon toga ja vise nikada nisam bio isti.Sada mrzim novembar i onaj hladan dan kada sam je upoznao.Uspomene iz godine u godinu naviru,i postaje mi teze.Kao da je te noci neka magija ovladala mnome..i promenila me."



By Selma

субота, 12. октобар 2013.

Poznavati druge je mudrost, poznavati samog sebe je vrhunska mudrost



Izreka kaze, covek se uci dok je ziv. Na zivotnom putu prolazimo kroz razna iskusenja i prepreke, koje naposletku izgrade osobe zrele za zivot.

Kriminal, prostitucija, narkomanija, sve vise uzimaju maha i zauzimaju veliko mesto u nasoj stvarnosti, i u korist tome neznanje, strah i bekstvo od odgovornosti predstavljaju dobru podlogu za razvoj takvih dela.

U ovakvom svetu, upoznati neku osobu i procitati je zaista predstavlja vrlinu. Iskrenost je postala retkost i svako iz nekog svog razloga, bilo da je to iz straha, nosi neku masku. Da bi se videlo stvarno lice zaista treba biti mudar…

Ovo je nasa stvarnost, to je neoboriva cinjenica. Ali mi smo deo te stvarnosti, deo drustva. Nista nije savrseno, to stoji, ali bi svako pre nego sto pocne, pre nego sto osudi druge, trebalo da pogleda sebe, zaviri duboko u svoju dusu. Jedino tako ima pravo na osudu, ili hvalu. Ako to uspe zaista je pobednik.


Takvih ljudi je malo, ali su upravo oni pravi pobednici, jer poznavati samog sebe vrhunska je mudrost.


By Freddy

петак, 11. октобар 2013.

Detinjstvo



U mom detinjstvu nikada,i dan danas,ne cujem glasa.A neko mi je nesto rekao...Plakala sam,ali nisam.Teske detinje suze su padale,ali su se brzo sasusile i nestajale u meni duboko.Bolelo me je,ali nije.Bol je bila dugotrajna,mogu reci,pa sam zato otupela i zaboravila na bol.Svaki dan su nova iskusenja dolazila kao oktobarske kise..cesta,,ali zaboravljena.Nisam spavala,i nisam jecala,to cu sebi reci.Nije me bolelo niti sam se razocarala u zivot prerano.Ljudi..zli su,ali nisu.
Odlucih da je svaka noc nova pobeda za mene,a svako jutro novo rodjenje. :)
I eto mene,ovo pisem vama,jer mozda tako jedinu utehu imam.Pisem,i osecam.

By Selma

четвртак, 12. септембар 2013.

Robinzon Kruso-prepricana lektira



Lektira: Robinzon Kruso

Pisac: Danijel Defo

O piscu: Danijel Defo je engleski pisac, rođen je u Londonu 1959. ili 1661 (godina rođena nije tačno utvrđena). Za svoje vrijeme je vrlo putovao, obišao je mnoge evropske zemlje. Defoa smatraju začetnikom engleskog romana. Defo je autor mnogih knjiga, ali sve njih je zasjenio roman "Robinzon Kruso". Danijel Defo umro je u velikom bijedi 1731. godine.

Vrsta književnog dijela: roman

Sadržaj: Dječak Robinson živio je s roditeljima u Engleskoj. Htio je kada odraste da bude mornar i da putuje svijetom. Svaki dan je na obali gledao brodove i mornare kako iskrcavaju robu. Cijelo vrijeme razmišljao je odakle je ta roba došla. Jednog dana otac mu je rekao da želi da postane trgovac, i da nastavi posao koji je on započeo. Robinson je to prihvatio, ali dok je robu prodavao uvijek je mislio odakle je ona došla i kakav je i koliki put prešla. Jednog dana sreo je prijatelja koji se spremao na put u London. Prijatelj ga je pozvao da pođe s njim. Robinson je pristao ali bojao se to reći svojim roditeljima. Ukrcao se i otplovio u nepoznato. Na putu ih je zahvatilo nevrjeme. Robinson se jako uplašio pa je otišao u svoju kabinu. Ujutro kada se bura smirila stigli su u London. Robinson se tada oprostio od prijatelja. Šetajući gradom sreo je jednog mornara koji mu je ponudio da će ga besplatno prevesti nazad k ocu. Nakon duge plovidbe u daljini su ugledali crnu točku. Ta točka je bila gusarski brod. Digli su jedra i krenuli punom snagom ali gusari su ih ipak stigli. Prešli su na njihov brod i zauzeli ga. Neke su mornare ubili, a neke bacili morskim psima. Robinsona su uzeli u robstvo. Putem je naišla jaka bura. Brod je bio pun vode. Mornari su pumpali, ali to nije ništa pomagalo. Brod je potonuo. Robinson se probudio na pustom otoku. Prvo je pokušao naći skrovište. Na vrhu jednog brežuljka bila je pećina. Robinson je odlučio da se smjesti u nju. Htio je znati kada je koji dan pa je napravio kalendar. Pokraj njegove pećine bila su dva stabla. Znao je da je danas nedjelja 26.svibanj 1654.g. i za svaki je dan na stablu urezao crtu. Jeo je kukuruz, a pio vodu iz izvora blizu njegove pećine. Četvrtog dana želio je promjeniti jelo i pošao je otokom u potrazi za hranom. Primjetio je da tamo ima divljih koza, ali da bi ih mogao uloviti bio mu je potreban luk i strijele. Sutradan je od savitljivog pruća napravio luk. Strijele je bilo teže napraviti jer ih je trebalo šiljiti, a to je teško išlo kamenim nožem.Od lišća je napravio odjeću, sandale, kapu i vreću. Sutradan je krenuo u lov. Uhvatio je jednu kozu i ponio ju kući. Ogulio je kožu i počeo jesti sirovo meso, ali mu nije bilo ukusno pa je odlučio da meso stavi na vrući pjesak. Sunce je bilo tako jako da je meso bilo polupečeno. Pala je noć i Robinson je odlućio spavati, legao je na slamu i zaspao. Oko ponoći započela je jaka kiša. Jedan grom je udario blizu njegove pećine i on se jako uplašio. Kada je izašao van vidio je da drvo pred njegovom pećinom gori. Bio je sretan, jer kada je vidio vatru to je bilo veliko otkriće, jer će sada moći jesti pečeno meso i grijati se noču. Morao je paziti da se vatra ne ugasi. Sutradan je ispleo mrežu i krenuo u ribolov. Uhvatio je tri ribe, ali je dvije pustio jer su bile male. Zadržao se dugo nemisleći na vatru, a kada se sjetio bilo je kasno jer se vatra ugasila. Robinson je tužan otišao u krevet. U jutro se probudio bolestan. Mislio je da je sada kod kuće majka bi mu kuhala čaj i bilo bi mu lijepo. Iznenada se zemlja počela tresti. Vulkan je proradio i izbacio užarenu lavu. Robinson se uplašio ali kada je vidio da lava pali drveće bio je sretan jer je na taj način ponovno došao do vatre. Od cigli što ih je sušio napravio je peć. Riba što ju je lovio više mu nije bila fina pečena jego ju je kuhao. Počeo je praviti lonce, ali imao je jedan problem, lonci su propuštali vodu. Na dno lonca je stavio sol tako da voda nije izlazila van. Oko kuće je zasadio drveće pa je imao i dvorište, pokušao je napraviti i stol i stolice. Kada je počeo bušiti rupu u drvetu odjednom su počele letjeti iskre koje su palile vatru. To je bilo novo otkriće kako da vatru dobije kada on to želi. Bojao se da kada dođe zima neće imati što jesti jer će biti previše hladno, pa je odlučio napraviti podrum u kojem će spremati hranu. Lopatom koju je napravio od školjke iskopao je duboku rupu i u nju spremao zimnicu. Nakon nekog vremena odlučio je Robinson da napravi i čamac. Zapalio je jedno drvo i obrađivao ga dok nije izgledalo kao čamac. Odlučio ga je isprobati, pa sjedne i otisne se dalje od otoka. Struja je bila jaka i nosila ga sve dalje. Jedva je uspio da se izvuče. U daljini je vidio brod koji prilazi otoku. Bura je bila jaka i brod je počeo tonuti. Sutradan je otišao do broda i tamo ugledao psa koji je jedini preživio brodolom. Robinson je psa poveo sa sobom i dao mu ime Džek. Jednog dana čuo je jaku buku sa obale. kada je pogledao uplašio se jer su na otok stigli ljudožderi. Vodili su jednog divljaka. Divljak se otrgnuo i pobjegao im. Za njim su krenula dva ljudoždera.Robinson je pomogao divljaku i spasio ga od ljudoždera. Pošto je bio petak Robinson je divljaka nazvao Petko. Petko je bio u početku plašljiv Robinson ga je odveo u pećinu i učio ga engleski. Petko i robinson su razgovarali o ljudožderima. Ujutro se u daljini vidio brod koji je topovima dozivao pomoć. Petko i Robinson su sa tog broda uzeli puške, pištolje, barut i top. Divljaci su opet došli na otok ali, sada su Petko i Robinson bili naoružani. Pucali su jednom iz topa i svi su pobjegli, samo je u jednom čamcu ostao starac koji se nije mogao micati. Petko dotrča čamcu i počne grliti starca jer je to bio njegov otac Četvrtko. On je krenuo po pomoć na drugi otok. Robinson i Petko su u daljini ugledali brod koji je prilazio otoku. Sutradan je došao jedan divljak i rekao da je Petkov otac umro. Petko se ražalostio. Brod koji je dolazio bio je europski. Petko i Robinson su krenuli na put. Kada su stigli u Englesku Robinson je otišao kući gdje je našao oca. Nakon pozdravljanja Robinson ga je upitao gdje mu je majka, ali on mu je odgovorio da je ona umrla. Kada je došla zima Petko je bio začuđen , jer nije prije nikada vidio snijeg i stalno je bio uz peć. Robinson i Petko nastavili su zajedno živjeti.


Analiza likova:

Robinzon Kruso: glavni lik romana, veoma inteligentan i snalažljiv, veoma znatiželjan, njegova znatiželja ga je koštala u mnogo slučajeva. Robinzon je običan čovjek koji osjeća ljutnju, strah, umor. Kada se našao na pustom otoku, prvo je potražio sklonište i hranu. Nakon toga je krenuo u potragu za boljim sklonitem i ukusnijom hranom. Zatim je počeo osjećati da mu fali prijatelj. Pripitomio je kozu, zatim papagaja i psa. Na početku neiskusan moreplovac koji nije znao ni da je more slano na kraju postaje majstor svega.

Petko: ime mu je dao Robinzon po danu kada je oslobodio od ljudoždera. Petko je veoma vješt i inteligentan čovjek. U početku je smatrao Robinzona kao svog gospodara. Petko se susreće sa novim svijetom kada upozna Robinzona. Veoma se uplašio kada mu je Robinzon pokazao šta je puška, šta je top. Petko je veoma zavolio Krusoa, na kraju Petko razmišlja hoće li poći sa Robinzonom ili čekati oca.

петак, 06. септембар 2013.

Stare kuce



Kuće su ostale puste na zemlji, a zemlja je opustila zbog njih. jedino traktorske šupe od talasastog lima što se srebrnasto cakli pokazivale su život a one su bile oživljene metalom i benzinom i uljem, radionici su im se sjajili. Vrata opustelih kuća razjapila su se i klapila su se na vetru. družine malih dečaka došle su iz gradova da razbijaju prozore i da preturaju po ostacima, u potrazi za blagom. Korov je džiknuo na stepeništu s lica, gde nije smeo nići i trava je probila kroz daske na tremu. Kuće su bile puste, a pusta kuća ubrzo propada. Pukotine od zarđalih eksera širile su se oplatom. Prašina se slegla po podu i samo tragovi miševa, lasica i mačaka su je remetili. Jedne noći vetar je olabavio jednu šindru i tresnuo je na tle. Sledeći vetar zašao je u rupu što je ostala iza šindre, otkinuo još tri, a sledeći vetar dvanaest. Podnevno sunce peklo je kroz rupu i bacalo sjajnu pegu po pegu. Divlje mačke dovlačile su se noću sa polja, no više nisu mjaukale na vratima. Kao senke oblaka što promiču ispred meseca upadalse su u sobe da love miševe. A vetrovitih noći vrata su se klatila, i dronjave zavese viorile su se u razbijenim prozorima. 

среда, 04. септембар 2013.

Zito na vetru



Kada je upola prosao jun, naisli su veliki, visoki, teski oblaci, kisni mehovi. Ljudi po poljima dizali su pogled ka oblacima, njuskali ih i pruzali ovlazene prste da osete odakle vetar duva. A konji su bili nemirni dokle god su oblaci bili na nebu.
Kisni mehovi ispustili su nesto malo prskavice, pa su pohitali u neki drugi kraj. Iza njih je nebo opet bilo bledo, a sunce je przilo. U prasini su nastali mali krateri od kisnih kapi, gde je kisa pala, na vlacu zita ukazala su se tu i tamo cista mesta i to je bilo sve.
Tihi povetarac sledio je kisnim oblicima i gonio ih ka severu, povetarac sto je nezno sustao po sasusenom zitu. Minuo je dan a vetar je jacao, ravnomeran, neuznemiren naglim udarcima. Sad vetar postaje jos jaci i zesci, okomio se i na kisnu kom po zitnim poljima.

Vetar je jacao. Kora od kise razbila se, a prasina se digla iznad zitnih polja i u suvom pramenju se vukla po vazduhu kao leni dim. Zito je udaralo u vetar I duvalo suhi sustavi sum. Najsitnija prasina se sada nije slegala na tle, nego je iscezavala u zamracenom nebu.

уторак, 04. јун 2013.

Ljubav-srescemo se opet.......





Možda ćemo se jednog dana, tamo negde – tamo gde tuga ne zna naša imena – opet sresti, i možda će nam srca opet zaigrati kao prvi put.
Tada bi smo ćutke zagrljeni stajali na kiši i zatvorenih očiju se stapali jedno s' drugim, dok bi nam se godine koje smo proveli odvojeno činile skoro nestvarnim.
Tada bi' se prisetio opojnog mirisa tvoje duge kose koji bi mi vraćao stare, dobre, ali ni malo izbledele ili zaboravljene zajedničke uspomene.
Vraćao bi mi onaj isto tako dobri, stari, prelepi osećaj u grudima, zbog kojeg sam bio spreman da se popnem na vrh sveta i uzviknem tvoje ime.
I tada bi' shvatio da sam sve ove godine lagao samog sebe.
Pogledali bi smo se suznih očiju, jos uvek neverujući da smo opet tako blizu, a tako daleko. Samo bi klimnula glavom, i rekla: ''Znam... znam...''.
Taj nestvarni trenutak bi prekinula neka dečica, koja bi je dozivala da uđe u kola i skloni se od kiše i oblaka.
Drhtavom rukom bi mi prešla preko lica, dok bi joj se pogled gubio u mojim očima. Na jednu sekundu bi zažmurila, kao da skriva nešto i suze bi joj skliznule niz obraz slivajući se do usana.
Tada bi se okrenula, otrčala u kola, i otišla... zauvek...
Ja bih ostao da stojim na tom mestu, na kiši, dugo dugo, ne pomerajući pogled gde joj se trag u daljini izgubio.
Na kraju bih se okrenuo, i pognute i mokre glave krenuo niz pustu – kaldrmom prekrivenu ulicu, znajući, sada već sigurno, da će sutra osvanuti još jedan dan koji ću ukrasti Bogu.

By Miodrag

уторак, 07. мај 2013.

Jedan dan u mojoj porodici





Moj brat i ja živimo u velikoj beloj kući sa mamom i tatom. Mama je pisac i to neuspeli jer joj stalno vraćaju rukopise i tada ona plače. Tata po ceo dan kalemi ruže i pevuši. Mama se uvek ljuti kada tata peva. Valjda što peva pogrešno. Moj brat i ja vodimo jako dinamičan život. Budi nas lupa posuđa i mamin plač. To su mami opet vratili rukopis. Brzo se oblačim i ulazim u kuhinju. Tata sedi za stolom i pevuši. On je uvek dobro raspoložen. Mi nismo gladni i zato nas mama šalje da se igramo. To radimo na stotinu načina koji se mami obično ne sviđaju. Onda tata izlazi da kalemi ruže. Već po običaju on se poseče i mama izlazi da mu previje prst. Mama ga onda pita da li ga boli a tata odgovori da ga ništa ne boli kada je ona tu. U dva je ručak. Mama je užasna kuvarica. Ili joj je jelo neslano ili zagorelo ili nema nikakav ukus. Ipak brat i ja kažemo da je odlično a tata kaže da mama  najbolje kuva na svetu. Onda je na redu popodnevno spavanje. Svi se zbijemo u jedan krevet i onda nas tata golica a  mama ispadne iz kreveta od smeha. Naša ,,vila" je izolovana i volimo da zaključamo vrata i pravimo se da nismo tu . Uveče krećemo u posetu baki i deki. Tamo je lepo. Moj brat kaže da baku volimo samo zbog toga što ima lepe jabuke. Mama se onda smeje i kaže tati ,,Kaži tvojoj majci da nikada ne ostane bez jabuka". Kasnije svi gledamo televiziju i igramo tabliće. Onda tata kaže da mu se spava i značajno pogleda mamu. Onda i mama kaže da joj se spava. Vraćamo se kući. Mi onda idemo u sobu legnemo i čekamo mamu. Mama dođe poljubi nas i na prstima izađe. A mi zaspimo i čekamo da opet čujemo buku u kuhinji i mamin plač, reda radi.

Moja drugarica




Andrea je od rođenja bila bucmasta devojčica. Njenim roditeljima to nije smetalo. Bili su ponosni na njene debele ručice i na bucmaste rumene obraze. Vremenom stvari su se menjale. Došlo je vreme da Andrea pođe u školu. U školu su počeli da je zadirkuju zbog njene gojaznosti. Zvali su je ,,Slonče" , ,,Burence" i drugim pogrdnim imenima. Andrea je počela da se povlači u sebe i da tuguje. Kod kuće je često plakala. Ipak to nije smetalo da bude dobar učenik. Roditelji su bili ponosni na njen uspeh a nastavnici su je često hvalili. Svi su bili zadovoljni sem nje. Mrzela je svoje debelo i nezgrapno telo. Drugarice su bile dobre prema njoj samo kada im je bila potrebna sveska za domaći zadatak. Kada bi se naljutile na nju govorile bi joj ,,Slušaj ti debela.......". Onda bi se plašila da ne načini neki pogrešan gest zbog koga bi bila ismejana. Andrei bi bio mučan svaki odlazak u školu. Otići u školu znači susresti se sa bezbroj podrugljivih osmeha upućenih njenoj figuri. Ovog dana bilo joj je najteže. U razred je trbalo da dođe nova drugarica. Svi su bili uzbuđeni sem nje.Plašila se tog susreta. U odeljenju su svi govorili da je nova devojčica veoma lepa. Amdrei je bilo još teže. Sigurno će joj i ona uputit podrugljiv pogled zatim će se sa gađenjem okrenuti i početi da se raspituje ko je ona debela. Zvonilo je. Dečaci su počeli da zalizuju i onako masne kose dok su devojčice mazale usne drečavo crvenim ružom. Svako je hteo da ostavi što lepši utisak na novu učenicu. Vrata se otvoriše. U učionicu uđe ona. Svima je zastao dah. Bila je neopisivo lepa. Imala je dugu crnu kosu, oči plave kao more oivičene dugim trepavicama. Bila je visoka i vitka. Devočice su počele da se meškolje dok su je dečaci zadivljeno gledali. ,, Deco ovo je vaša nova drugarica, zove se Natalija Popović. Natalija ima puno slobodnih mesta izaberi gde ćeš da sedneš " reče nastavnik. Njen pogled pun uzbuđenja leteo je od klupe do klupe. U učionici zavlada tajac. Njen pogled zaustavi se na Andrei. Andrea pretrnu. Natalija se sa ohrabrenjem osmehnu i sede pored nje. Učionicom se prolomiše uzdasi iznenađenja. Andrea je bila smetena i zbunjena. ,,Zdravo da se upoznamo.Ja sam Natalija. Drugovi me zovu Nata" reče Natalija i sa simpatijom pogleda Andreu. Nju prepliva talas zadovoljstva i ona pruži ruku. ,,Ja sam Andrea" reče. Njih dve počeše da čavrljaju kao da se poznaju već godinama. Andrea je bila presrećna. Nije više marila ni za zajedljive poglede drugarica. Ona je najzad našla biće koje je svoje prijateljstvo poklanjalo bez rezerve.