Kad čovek ima ljubav, ima sve

Magija ljubavi je toliko jaka, da može rastopiti i kameno srce. Različite vrste ljubavi nas obasipaju sa svih strana, a svaka nam na svoj, jedinstveni način začinjava život. Možemo se smatrati srećnim ljudima ako je doživljavamo svakodnevno.

Nekada druge emocije poput ljutnje, besa, mržnje i ljubomore mogu da nadvladaju nad našom dušom i da i mi postanemo takve osobe ispunjene gnevom, pohlepom, gladni svega i svačega. Međutim, tada nećemo biti srećni, već ćemo padati u tamu naše podsvesti poput uvelog cveća.

Ljubav ima moć da razbije i najtvrđi zid, rastopli najhladniju zimu i unese toplotu tamo gde je davnih dana nestala. O velikim ljubavima pisane su pesme, prepričavane priče i ona je oduvek bila nepresušni izvor inspiracije raznim umetnicima. Ne mora se to odnositi samo na ljubav između jednog para, već i na roditeljsku, ljubav prema bratu, sestri i  razne, druge vrste... Svaka ljubav je dobra za telo i duh, za rast naše ličnosti i svaka je posebna. Svaka nas čini onim što jesmo i jača nas da snažnije koračamo put životnih staza. Puno toga može se desiti, ali ljubav bližnjih osoba ostaje zauvek.

Nevidljiva, a jaka, energija ljubavi oseti se u vazduhu. Ona nas potkrepljuje i hrani za nove pobede. Ona nam unosi svetlost i tračak nade kada smo tužni, kada mislimo da nema izlaza, ona je tu da nas podigne i pomogne nam da uspemo. Zbog ljubavi, ljudi rade ono što im inače ne bi ni palo na pamet, oslobađaju se okova koji ih sprečava da uvide svoju okolinu i uspevaju u tome zato što im volja i jaka ljubav prema određenoj osobi ili prema nečemu pomaže da guraju ka boljitku.

Ne treba potcenjivati snagu te snažne emocije i misliti da ona nije toliko bitna. Svakome je potrebna i svako će se bolje osećati ako ima nekoga uz sebe ko ga voli, ceni i veruje u njegove sposobnosti. To će dati i dodatnu motivisanost za nova ostvarenja. Ljubav pokreće svet, a svet pokreće nas. Prema tome, ljubav pokreće nas i treba da je cenimo dok god je imamo.

Imati i nemati

Kada nešto izgubiš, tek onda shvatiš njegovu vrednost. Koliko je nekome nešto vredno, ne može se izmeriti, zato što su različitim osobama različite stvari bitne. U svemu što imamo, treba maksimalno uživati jer nikada ne znamo šta nam sutra donosi i da li će nam to nešto biti oduzeto ili ne.

Ljudi koji su imali nešto njima dragoceno, a onda kao na ruletu sve izgubili znaju najbolje kako je to imati pa nemati. Ipak, doživeli su nešto što neko drugi možda neće nikada, uživali u tome dok je trajalo i odjednom kao magičnim štapićem im je to nestalo. Da li su to i zaslužili? Verovatno da nisu, ali život je nepredvidiv i pun uspona i padova. Obazrivost je bitna, ali ne treba biti stalno napet u strepnji da će sve možda nestati i kada se to zaista i desi žaliti zato što to vreme nije iskorišćeno na bolji način. Ne treba biti samo prolazni putnik, već neko čiji se trag pamti. Tako će se i u nemanju osećati aura, koja je spremna da pokosi nadošlu nesreću.

Ne može sve teći kao med i mleko, a možda je tako i bolje jer nismo ni svesni naše snage ili kukavičluka sve dok se ne desi problem sa kojim treba da se borimo. To nam pomaže da spoznamo sami sebe i vrlo je bitno.

Posle niza dobrih stvari, kao grom iz vedra neba, odjednom vas udare loše, jedna za drugom. Iznova i iznova... Taj začarani krug se ponavlja sve dok naša unutrašnja snaga ne dostigne vrhunac i odluči da je vreme za borbu. Imati nešto, bila to neka bliska osoba ili pak nešto materijalno i onda sve to izgubiti se može emocionalno loše odraziti na čoveka. Fragilne osobe mogu pasti u depresiju, jake osobe se nakon tuge mogu podići kao feniks iz pepela i odlučiti da ih to ne može zaustaviti ka njihovim ciljevima.

Stalno treba da pozitivno nadograđujemo svoju ličnost i da i kada se i dobro ili loše dešava, pokažemo svoju najbolju stranu. Imati, pa nemati može biti neminovni razlog da se kroz godine promenimo, međutim treba da ostanemo dosledni svojim principima.

Estetika života krije se u tome, u balansu između dobrog i lošeg, a na nama samima je da odigramo tu životnu igru na najbolji način i izađemo kao pobednici.

Dani naše mladosti

Stari nam govore da je detinjstvo najlepše doba, da smo kao deca bezbrižni i oslobođeni raznih problema i da treba da uživamo u tom periodu koliko god možemo, jer kada odrastemo sve je teže. Mi im ne verujemo i žurimo da uđemo u taj čudesni svet odraslih, a ni sami ne znamo da su i te kako bili u pravu.

Istina jeste da je mladost jedan divan period koji nam ostavlja mogućnost da istražujemo sve oko sebe, nas i druge ljude. Taj prelazni period može biti težak, ali je ipak naš put ka spoznavanju svega i zato ga treba iskoristiti.

Mi, mladi treba da se zauzmemo za to da nam sadašnjost bude dostojna budućnosti, da ispravimo greške koje su možda prethodne generacije napravile, ali i da beskrajno uživamo.

Danas je vreme na ceni, ali ipak ne dovoljno jer mnogi zaboravljaju da ga iskoriste na pravi način misleći da ga ima dovoljno za sve. Život brzo prolazi i treba imati u vidu to da se kasnije dosta vremena provede na poslu, sa porodicom i da je sloboda praktično luksuz. Želiš živeti život kao čovek? Moraš prvo raditi kao da nisi jedan. Zato mladost treba da nam bude ispunjena lepim uspomenama da smo nekada preživljavali i živeli razne ludorije kojih se sada sećamo kroz slatki smeh. Kada smo mladi, puni smo elana, spremni za nove poduhvate, jednostavno imamo dovoljno energije za sve što život baci na nas. Polako spoznajemo sve mnogo bolje, upoznajemo različite osobe koje nas nauče da postoji i ono loše i dobro u ljudima.

Dani naše mladosti treba da budu ispunjeni novim iskustvima, raznim događajima koji nas obeležavaju i vajaju u stasalu, odraslu osobu, prijateljima koji će biti tu i posle mnogo, mnogo godina, ljubavlju koja nas uvodi u procvat te mladosti.

Kada smo mladi mi učimo, upijamo i pravimo, a kasnije to znanje upotrebljavamo da razumemo stvoreno. Krucijalno je da nam to obezbeđuje da ostvarimo sve snove kojima se nadamo i ka kojima stremimo. Mladost nas uči tome da je naša starost zahvalna što smo je proživeli. Zato, živimo je punim plućima.

Biti uspešan u životu

Slušajući o drugim uspešnim ljudima me inspiriše da isto tako i ja budem jednog dana na toj listi. Volim slušati priče o ljudima koji su svojom voljom i napornim radom bez ičije pomoći uspeli raditi i baviti se baš onim što žele.

Svakom čoveku je uspeh individualna stvar i ono što se meni čini uspešnim, nekome neće i obrnuto. Što je sasvim u redu, jer bilo bi monotono da svi isto razmišljamo. Luksuzna kuća je nekome san, zdravlje je bolesnom jedina želja, dobar posao i završena škola je nekoj osobi glavni cilj. Ne može se sa preciznošću reći za nekoga da nije uspeo u svom životu samo zato što naša načela nisu ista.

Brinuti o tome da li je neko bolji od nas u određenoj oblasti neće nam doneti mir, već samo uzrujanost i nervozu, pa tako nećemo pokazati svoj potencijal i razmišljajući o onome šta je druga osoba napravila propustićemo možda naš voz za dobru priliku. Po mom mišljenju, biti uspešan, znači ne obazirati se na druge ljude jer uvek će biti neko ko je iole brži, bolji ili pak pametniji, nego je potrebno dati svoj maksimum. Trud može nadvladati talenat.

Uspeh je nešto što definitivno svi žele, ali ne mogu ga svi ni imati jer dosta ljudi ima tendenciju da prerano odustane od nečega, da nečemu ne da šansu... Nije, po mom mišljenju luksuz neki uspeh, mada nekome možda znači. To znači da zarađujete dobro, ali da biste to uspeli morate opet dosta da se pomučite, ako već niste iz porodice bogatih. E, to je uspeh. Neodustajanje. Konzistentnost.

 Ključ je donekle i verovati u sebe, da to možete i morate. Kada posle nebrojeno puta padnete, treba da ustanete. Teško je, ali možda je to i čar života. Ne može nam svima biti sve servirano baš kako želimo, a tako je i bolje. Naposletku, život je zanimljiviji kao takav.

Savremeno doba i internet

Zadubljena u stari, crno-beli film iz pedesetih godina prošlog veka, često se zapitam da li ja pripadam ovde, ovom modernom dobu. Sve se tako brzo dešava, a godine samo lete donoseći sa sobom nove generacije koje drugačije razmišljaju i postupaju od svojih predaka.

Kada bih morala da kažem jednu stvar koja me asocira na vreme u kojem živimo trenutno, bez sumnje bih rekla da je to internet. Modernizacija novog doba ostavlja mnoge mlade umove bez dovoljno potrebnog znanja jer se više nego ikad razmišlja o društvenim mrežama. Iako se na internetu mogu pronaći razne, korisne informacije, većina ljudi ga koristi za razbibrigu od svakodnevnice, pa se može desiti da mnogo njih i pretera u tome. U svemu treba imati mere, pa prema tome i u korišćenju interneta.

Ipak, koliko nešto može biti loše toliko može biti i dobro. Informacije koje se šire mogu nam biti od važnog značaja, a naše mišljenje o nečemu ne moramo sklapati od strane samo jednoog izvora, već više njih.  Različitost i biranje tačno onoga što želimo pročitati, naći ili videti je jedna od dobrih strana interneta. Nema  sumnje da je ovo doba ovekovečeno njime.

Mnogo je toga što bi se moglo promeniti, ali ipak postoji jedno pitanje koje mi ne da mira, a to je: Da li mi stvarno postajemo zavisni od interneta i društvenih mreža? Ne mogu, a da se ne zapitam koliko ljudi ima stvarnog, pravog prijatelja koji je zapravo tu za njih u lošim situacijama koje im život donese? Koliko njih živi život kakav želi, a koliko njih lažira taj glamur?

Sumornost savremenog doba leži, možda baš u tome, u tolikoj posvećenosti beznačajnim slikama i statusima, bezvrednim stvarima, dok život prolazi... I dok se osvrnemo, bićemo stari, bez puno uspomena koje bismo mogli ispričati svojim potomcima.

Prošla me vremena zato više privlače i možda je na svakome od nas da poradi na tome, na tim promenama...

Prozor

Prelazim prstima preko stare i oronule zavese, a zatim je naglim pokretima povlačim. Kroz prašnjavi prozor bljesnula je svetlost popodnevnog Sunca. Ovaj prizor nisam odavno videla... Toliko dugo nisam bila ovde i sve se tako promenilo. Kažu da vreme prolazi brzo, ali nisam ni imala sumnje da to može biti ovoliko brzo.

Moje naborane, pegave šake brišu tanku prašinu koja pokriva delove kvake, otvaraju ih, a ja polako ulazim u moj mali svet koji sam tako volela dok sam bila mlada... Uspomene me vraćaju na bezbrižne godine i pogled na ulicu mog detinjstva. Čujem glas svoje bake koja me sa tog prozora doziva i kaže da je ručak gotov. Trčim sa ulice pravo do tog dela kuće, jer tu nam se nalazila trpezarija. Osećam miris sveže ispečenog hleba i divne hrane koju je samo ona umela da spremi. Dolazi i ostatak porodice i tako, uz smeh, neobavezno pričamo o stvarima koje su se izdešavale... Ne čujem ih više, već kroz otvor posmatram ptice, letnji povetarac, našu prirodu. Kad-kad se čuju i automobili koji prolaze, ali nema ih puno... Možda ovo toplo vreme smeta i tim ljudima i možda i oni više vole da sede kod kuće i pričaju sa svojom porodicom nego da se voze negde. U svom tom razmišljanju, prekide me bakin glas koji je govorio da imamo goste koji će doći večeras.

Prozor je sada skroz otvoren i do ulice se čuje se glasni grohot ukućana, priče se pričaju,a one koje su već odavno ispričane svoj put opet pronalaze do nas i uspomene oživljavaju kroz našu mimiku. Zvezde se, kroz ovaj veliki otvor vide jasno, a njihov me oblik fascinira. Deca i njihovi roditelji trče, jer počinje kiša. Polako, ona postaje sve krupnija, a moja baka zatvara prozor i tako se kiša sve slabije i slabije čuje... Za njom odlaze i naši gosti. Zagledana u daljinu, pomislih: „Šta ako počnu padati zvezde?“ Ma nema šanse... Prepuštam se zemlji snova.

Ah, te dečije misli. Tako slatke i bezbrižne. Vratih se jednim dodirom na ovaj, sada, već stari prozor u moje mlado doba i tako se počeh smejati sama sebi. Bože dragi, o čemu sam ja razmišljala... Kao da je vreme stalo u tom trenutku. Čujem jedan majušni glasić, koji me je dozivao. Da, to mene doziva moje malo čedo, moja unuka, koja je trčkarala okolo. Sat otkucava šest sati, a ja odlazim da joj kupim jedan od njenih omiljenih obroka. Još jednim pokretom prelazim preko njega, moje mladosti, a onda polako odlazim. Lepo je imati prošlost i vratiti joj se, pa makar na trenutak i podsetiti se da sam i ja jednom davno bila tako mala, baš kao i ona. Sada te uspomene cenim više nego ikada.

Lik Sofke u „Nečistoj krvi“

Mlada junakinja Sofka je pravi primer ugašene i propuštene mladosti. Pokušavajući da svima ugodi, ona na tom putu gubi sebe, a želje i misli drugih ljudi stavlja ispred svojih. Zbog toga se njen život završava onako kako nikada nije želela, tragično.

Zbog svojih slavnih predaka, bila je nadaleko poznata, a kako je vremenom stasala u devojku i svakim danom bivala sve lepša ta njena lepota dosegla je granicu onog trenutka kada joj je otac doveo prosca.

Sofka, koja se do tada već pomirila sa tim da lepše devojke od nje trenutno nema, koja je sve ljude gledala sa visine smatrajući da joj nisu dorasli i koja je mislila da je drugačija od njih, sada vidi da joj je sudbina ista kao svim tim nesrećnim devojkama.

U suštini, Sofka je jedna veoma mlada, lepa i inteligentna devojka koja uživa u samoći. Njena samoća pomaže joj da istraži svoje najdublje misli i telo. Takvo ponašanje, međutim, nije bilo tipično za devojku tog vremena.

Iako se ona čini i pomalo uobraženom, ipak je i ona žrtva ljudske pohlepe i patrijarhalne sredine u kojoj odrasta. Ta sredina nameće svoja pravila i svaki čovek je zasebna žrtva, ali svi to duboko skrivaju ne dozvoljavajući ničemu da ispliva na površinu. Na svoju dušu, lice i telo oni stavljaju masku sreće, pa tako i Sofka, ne dopuštajući svetu da vidi tugu kroz koju ona prolazi. Sve to kazuje da je ona veoma hrabra, ali i osećajna devojka koja zazire od mišljenja okrutnog sveta koji je okružuje.

Njena hrabrost, a možda ujedno i ludost dosegla je granice onog trenutka kada je dobila prve batine. Iako je sve to stojećki istrpela, to ostavlja posledice na njeno mentalno zdravlje. Sve što se izdešavalo uništilo je mladu Sofku i njenu lepotu, sisajući iz nje i poslednju kap života. Njena sudbina nikoga ne ostavlja ravnodušnim i zbog tragične priče mnogi je poistovećuju sa Anom Karenjinom.

Mlada i jedra, puna želja, ona nije doživela fatalnu ljubav kojoj se nadala. Umesto toga, život joj je priredio potpuno drugi scenario koji nije očekivala. Čitaoca, njen lik može da nauči tome da mladost i lepota nisu sve u životu, ali i da ponekad treba da cenimo sebe i da poslušamo svoje srce, bez obzira na mišljenja drugih ljudi. Voleti sebe,  više nego što drugi očekuju ponekad i nije tako loše. 

Kako se možemo boriti protiv nasilja

U današnjem svetu, naši životi su prepuni vestima o nasilju različitog oblika, kao što je nasilje u porodici, maltretiranja u školi i na radnom mestu, nasilje nad ženama i decom i razne druge vrste nasilja. Svaki dan, mediji bruje o raznim ubistvima koja se dešavaju kod nas i u svetu, o zločinima koji normalnom čoveku okreću utrobu naopako, o raznim pakostima koje ljudi mogu da urade. Zapitam se, da li su to isti ljudi kao i mi, od krvi i mesa? Ako jesu, kako je moguće, da tako različito razmišljamo?

Zašto ljudi to rade? Zašto neki ljudi imaju potrebu da fizički ili psihički napadaju slabije od njih, jer zna se da takav, slobodno ga mogu nazvati slabić, neće napasti nekog svog kalibra ili još gore, nekog ko je jači? Po mom mišljenju neki ljudi se rode takvi, oni jednostavno vole krvave bitke, vole razne loše stvari, međutim ima i onih ljudi koji imaju traume iz detinjstva, pa zbog toga svoj bes iskaljuju na nedužnim  žrtvama. Ni jedno, ni drugo ne opravdavam.

Nasilnici su skloni da zloupotrebljavaju ljude koji su iole drugačiji od njih, na primer nekog siromašnog čoveka mogu napasti samo zato što nema stvari kao što oni imaju ili, pak, možda zato što ih podseća na prošlost, koju tako žarko žele da zaborave i sećanja na nju da nestanu.  U bilo kom obliku nasilja je slična situacija. Ako je žrtva drugačija, imaće posla sa ljudima kojima to smeta. Možda takvi ljudi i uživaju u povređivanju drugih... Psiha je čudna stvar.

Naše pravo je da kao građani ove zemlje budemo zaštićeni, ali teorija nije isto što i praksa, pa tako ponekad zakon nije na našoj strani. Kada bismo bili malo složniji, mogli bismo da pobedimo tu bedu naše zemlje, ali se mnogi ljudi što iz straha, što iz nebrige preterano ne zanima za to. Oni se unezvere na nekoliko minuta, posle pročitanog članka u novinama da je muž ubio svoju suprugu iako su živeli u skladnom braku, ali na putu ka poslu zaborave potpuno na to. „Nije to moj problem“, je česta uzrečica šćućurenih ljudi u svoj mali život. I ne mogu ih kriviti, život je tako brz i ponekad ni oni nemaju vremena da razmišljaju o svemu tome, ali ipak, to je jedan veliki problem današnjice koji treba da bude rešen, a može samo uz nas, dobre ljude koji još uvek znaju da vrednuju kako svoj tako i život jednog nedužnog stranca.

Ima nečeg divnog u tome što se živi

Kada čovek tone sve dublje i dublje u vrtlog života, obuzmu ga crne misli i razne slutnje. Glasovi u glavi puštaju svoje korene po njegovoj duši govoreći mu da nije dovoljno dobar za nešto, da ne zaslužuje da živi. Ipak, jedan tanani, mali glasić mu šapatom govori da će sve biti u redu, da ga uhvati za ručicu i ne pušta. Do čoveka je,  ipak,  da li će prebroditi crne dane i ponovo biti srećan.

Sve je to ciklus života, dobro i loše se neprestano smenjuju, međutim pogled na to što se dešava oko vas ili vama je ono što vas čini optimistom ili pesimistom.  Po mom mišljenju, jako je važno svom preostalom snagom gurati napred, pa čak i kada čoveku nije ni do čega. Zašto je važno? Zato što je život baš to, sklad pozitivnog i negativnog i šta god loše da se desi bitno je verovati da ima izlaza za sve.

Strah, bol, depresija i ružni događaji... Sve je to individualno za jednog pojedinca i svako se duračije ponaša u datoj situaciji. Ne može se od svakog očekivati da bude uvek hrabar, ali se može očekivati da se ta osoba ne preda, da da sve od sebe i pređe preko svega, bilo to malim ili krupnim koracima, to i nije bitno, važno je uspeti u tome.

Ključ za to bi možda bilo naći nešto u čemu uživa, čemu se u potpunosti predaje telom i dušom i zbog čega će u narednom periodu zahvaljivati sebi što ga nije savladao strah. Možda je ponekad čar i u tome što se ne može sve lako imati, već treba rad, trud i strpljenje, zato se tako nešto puno više ceni.

Da li ima išta lepše nego pronaći nešto što nas ispunjava i shvatiti da je život vredan toga, a ponekad čaki i mali momenti mogu biti dragoceni. Da li bi ceo život trebalo da se svodi na tugu i da cupkajućim korakom obigrava oko patnje? Naravno da ne, jer život je nešto mnogo više i lepše od toga. Svakog dana, ljudi treba da pokušaju da shvate tu značajnu tajnu života, jer on ne mora uvek biti nešto puno tame i negativnosti, već, naprotiv,  putovanje na čijem će kraju ipak biti srećni što su ga proživeli.

Daljine i nepoznati prostori su moja neprekidna čežnja

Svaki deo sveta nosi svoju jedinstvenu priču koja se prepričava godinama unazad i prenosi s kolena na koleno. Svaka kultura ima svoje karakteristike, obeležja i naravno ljude koji to neguju vekovima i iznose na svoj način. Razmišljajući o tome, u meni se javlja želja da to jednog dana vidim i osetim.

Kao što bih volela da posetim velike gradove i uživam u njihovoj veličini, bojama i svetlima koja noću još više dolaze do izražaja, brzini koja ih prati i pogodnostima koje samo takvi moderni gradovi pružaju, tako bih volela i da udišem čist vazduh sa nepristupačnih i nepokolebljivih planina, da probam domaću hranu iz svih krajeva sveta i da se šetam kroz mirisne vrtove pune egozičnih biljaka.

Putovanja su moja velika strast, a široka prostranstva i daljine me privlače jer postoji toliko toga lepog na ovom svetu što nisam iskusila, a volela bih. Različitost običaja, kulture i prirode je ono ka čemu težim. Ne želim da svoj život provedem na jednom mestu i da svaki dan radim iste, monotone stvari, već želim da ga provedem uz avanturističke doživljaje pune divnih uspomena koje ću moći da prepričavam unucima uz topao čaj pored kamina.

Ne mogu da se odlučim za jedno mesto i mislim da nikada neću moći jer postoji toliko plaža, gradova, divlje prirode i istorijskih zdanja koje bih želela da posetim.

Sve moje  čežnje za dalekim i nepoznatim prostorima proizilaze iz tog  slobodnog duha koji želi da luta svetom bez neke obaveze koja zahteva prisustvo, već jednostavno  želi ovo dato vreme na Zemlji proživeti na najbolji, mogući način  i zaista se nadam  da ću uspeti da posetim sva prekrasna mesta i da ću se na kraju svog životnog puta svega sećati sa grohotom.

Planeta nije izvan nas

Surovost je ono sto ovaj zivot cini stvarnim. Jer zivot je surov i prljav, cesto lose osmisljen i kratak, nekako pun lazi i prljavstina koje skoro niko ne cisti. Da je to bar ulica koju mozemo srediti i potruditi se oko nje, ali nije. Sudbinu naseg zivota ne odredjujemo mi, ali o sudbini nase planete mozemo odlucivati i promeniti je ako zelimo.

Trceci ulicom kao dete zelela sam da ta ulica izgleda drugacije. Kako sam rasla, shvatila sam da u zivotu skoro nista nije onako kako zelim da bude, ponekad sam pustila koju suzu, ali sam se uvek trudila da nesto promenim. Tesko je islo, jer u zivotu je tesko ici sam protiv svih. Pitala sam se zasto sve mora biti tako, zasto ljudi ne menjaju nesto zajedno, zasto su svi usamljeni i zure, zasto idu automobilima na posao, a ne biciklima? Zasto cigarete bacaju pored klupica i zasto su trotoari izlepljeni zvakacim gumama? Zasto su kante polomljene, a parkovi puni smeca? Previse pitanja na koja malo ljudi da iskren odgovor. Ljudi su lenji i ne zele da se potrude, ne zele da svoje zdravlje stave na prvo mesto, da svoju planetu sacuvaju, i hodaju cistim ulicama i parkovima punim cveca i sveze trave, misle da ce otezati sebi zivot ako ustaju malo ranije za posao kako bi isli pesice ne zagadjuci vazduh saobracajem.
Dragocenost koju imamo ne umemo adekvatno da cuvamo, uvek je lakse zagadjivati okolinu nego voditi racuna o njoj. Planeta nije izvan nas, mi smo izvan nje. Mi smo ti koji zive i razmisljaju, mi smo ti koji odlucuju. Nase odluke su vazduh i hrana od kojih planeta zivi.
Posmatrajuci globus, okrecuci stepen po stepen, shvatila sam da je planeta jedna sarena loptica koja je zanimljiva i raznolika, a opet potpuno ista svuda. Ne postoji nijedan ugao, nista sto odredjuje granicu ili ivicu bilo cega, ne postoji bas nista sto ne izjednacava ljude. Ali pogledom na neku naucnu sliku, shvatam da je taj globus odvano napravljen i da nasa planeta vise nije tako sarena, puna veselih boja. Shvatam da je tacno samo to da su svi ljudi po svetu isti kada je u pitanju jedna cinjenica: ne brinu o loptici zahvaljujuci kojoj postoje. Kad bismo svi vodili brigu i postavali odredjena pravila, mozda ne bismo uspeli da povratimo boju te lopte i izjednacimo je sa bojom na globusu, ali bismo mogli da je zaustavimo i ne potamnjujemo jos vise. Te boje su boje nasih zivota, boje vazduha koji udisemo i stetnih materija koje unosimo u organizam. Hranu zagadjujemo svojim ponasanjem koje je drsko i bezobrazno prema planeti. Vodu, bez koje ne mozemo da zivimo, zagadjujemo i ne cenimo vise nego bilo sta drugo. Koliko puta bacimo smece u reku, cigaretu ugasimo u casi vode? Koliko puta bacimo papir pored kante jer je „tesko“ baciti u kantu.

Bitno je apelovati na ljude kako bi odrzavali cistocu svog grada, drzave, ali cesto neuspesno. Jer danas su ljudi navikli da zive brzo i nezdravo, bitno im je da imaju sve sto im je potrebno i misle da su za cistocu grada zaduzeni samo ljudi koji rade tamo. Ne razmisljaju o tome da su oni ti koji takodje zive na ovoj planeti koja nije izvan nas, ne misle na to da smo mi izvan nje i da smo mi zaduzeni za njeno ocuvanje. Potrebno je samo da se ponasamo onako kako bi trebalo svi da se ponasaju, bez obzira na to sta rade ljudi oko nas, jer nikada necemo postici nesto ako gledamo na druge.
Ako mi budemo bas ti koji ce poceti da brinu o ocuvanju i cistoci planete, mozda se drugi ugledaju na nas i na taj nacin dokazemo da smo mi planeta i ceo svet.

By Prokic Jelena

Ceznem da ti kazem

Davno je bilo. Ne seca se toga skoro niko. Ne govori se o tome bas mnogo. Jer ljudi misled a ce cutanjem zatrpati bol,d ace cutanjem sve prestati,I d ace mozda tim tihim molitvama sve vratiti.

Pisem ti,jer ceznem da ti kazem puno stvari. Skoro svakog dana te pomenem,samo da u glavi pomislim da sit u,kad opet vidim d ate nema. Nocu te sanjam,znas,onako srecnu,zadovoljnu,punu zivota,ljubavi,harizme,sanjam te lepu,sa onim neodoljivim osmehom na tom blistavom licu. I onda,ceznem da ti kazem da te volim,das am sasvim srecna,ceznem da ti cujem pitanja o njemu I da vidim osmeh na tvom licu zbog moje srece. Zelim da cujes sta,sta mi se sve dogadja,da me samo zagrlis dok placem, I kao uvek dok si bila sa mnom,obrises suze sa mog lica. Ceznja,ceznja me ponekad ubija,ali secam se svih tvojih reci,I nikada kao sada mi nisu bile jasnije reci : “Strpi se,dobices tortu,zamisli kako je kada nesto vazno cekas I dok si ziv ne dobijes”. A,cekam te,sad ate cekam,skoro svakog trenutka pozelim da ti cujem glas. Ulepsala si mi svaki dan,obozavala sam te. Ohrabrivala si me I onda kada padnem govorila si mi da ustanem sa sirokim osmehom I da ta arnica ne boli toliko da bih plakala,jednom si rekla : “Ne placi,place se samo za onim zbog cega te srce zaboli I za onim sto volis,a vise nemas”,I sada placem. Placem,ne umem vise da stegnem zube I zadrzim bol,jer srce boli a tebe nema. I,gde si ? Gde se nalazi taj oblak,to nebo na kom si ti ? Ne vidim te. A tako ceznem da ti kazem d ate volim. Toliko toga smo zajedno prosli,a toliko bitnih stvari prodje bez tebe. I sada,kada po prvi put u zivotu osecam pravu ljubav,kada sam po prvi put bezbrizna sa nekim,zelim tebi da kazem,I cujem tvoj savet. Sada u ovom trenutku kada zelim da te zagrlim I kazem ti koliko mi trebas,secam se onog tobogana sa kog sam se bojala da se spustim dok ti nisi stajala ispred I rasirila ruke,kako bi mi ulila sigurnost. Ceznem a znam,da ne mogu. Da me mozda I cujes,ali kako da ti odgovorim. I,zato ti pisem,jer ti si neko ko me je s ljubavlju naucio da to radim. Svi treuntci u kojima si mi nedostajala ne mogu stati na jedno,pet sto papira,jer se retko kojim recima opisuje. A,toliko toga ima da cujes I puno je dogadjaja kojima bi se smejala. I,juce sam te sanjala,a znam da cu I sutra. I sinoc sam te se setila,I veceras cu ponovo. I znam da ce to da traje tako. I nista nece da se smanji I nista nece da se zaboravi. Ni cutanjem,ni suzama,ni recima,jer ljubav prema tebi je ogromna,ceznja d ate vidim da ti govorim o problemima ,strah da je vecno ustvari predugo,nista te nece baciti u zaborav. Ceznem da ti kazem : “Volim te I nedostajes mi”. A zbog toga te ceznje,ta ljubav vise raste.



By Prokic Jelena

Život.......

Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemumisliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao oslobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlačiti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom,stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog krugau kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnjika nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilimanesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načelakoje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te dase nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš osvemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćanda se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegnešza horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljinikroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobodeduha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći daokusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveotvoj san o slobodi. Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima ismiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađeiz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama,godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra sekonačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života..