Licna tragedija Acima Katica

Strast, unutrasnje previranje, dusevni lomovi, bezizlaznost i ocaj, a sa druge stranepogresno kanalisana ljubav, koja spaja gresno i moralno zalutale, slicne a toliko razlicite osobe, glavni su motivi "Korena" – prikaza svovremenog stradanja i porodicne tragede.
Cim je prvi uzdah prostrujao njegovim plucima, cim je prvi plac, tek rođenog Acima Katica, prelomio tisinu prerovske noci, postalo je ocigledno da ce ovaj covek proziveti sve, samo ne jedan obican zivot. Vecito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on krece u svoju borbu, krvnicki grabeci svaku zivotnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureci sa svim problemima koji su mucili njegove sugrađane, resen da svojim sinovima obezbedi bolju buducnosti vece sanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne moze da se oslobodi do kraja zivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi buduci događaji u porodici Katic bivaju, moglo bi se reci i ukleti, jer Acim, kao da baca nevidljivu koprenu nesrece i prokletstva, naravno nesvesno.

Međutim, njegov zivotni san se stravicnom brzinom rusi Vukasinovom izdajom, ali i zbog đorđeve neplodnosti. Acim postaje izgubljen covek, covek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za zivot. Svi njegovi pokusaju da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Acim moralno otuđen. Spoljasnji uticaji deluiju na njegovom psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ograđuje od ostalih clanova. upravo zato, porodicna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju Acima Katica.
Njegovi principi su jaci od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih nacela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome.Ovde je to poistoveceno sa biblijskim grehom, iako je Acim nevernik koji bezi od relige ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Vise je greha ucinjeno zbog sprecavanaja greha nego zbog njega samog.
Ipak, najvecu boljku Acimu zadaje nemogucnost imanja naslednika. Od te zamisli ne moze da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od proslosti, dokaz da postoji. Zeli svoju krv koja ce poteci zemljom, zeli da sa samopuzdanjem pogleda u oci sve one koji su ga krisom nazivali "sin Luke Dosljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, zavrsetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa.
Stradanje dozivljava i na politickom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu vise nista i ne preostalo, Svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad ne javno pokazivao osecanja, vec se zatvarao pred svakom naznakom emoce. Ne pokusava da spase sebe, kao ni ostale clanove porodice, ali on to cini, jer misli da tako treba i da ce, ako postupi drugace, izdati sve ono sto je gradeo celog veka.
Acim je jedna izuzetno komplikovana licnost, koja se ne moze perom iskazati. Sva njegova unutrasnja trvenja proisticu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovom zrtvu.

Pojave koje obelezavaju nase vreme

Iduci nasim zivotnim putem, borimo se protivogromnog broja kamenja koje nas sputavaju, grabimo korak po korak u buducnost.Nase ruke su pune vremena koje nas sustize i nema vetra koji nas moze uhvatiti. Na raskrsnici smo zivota na kraju naseg detinjstva i na pocetku nase buducnosti kojoj prilazimo kao zreliji i odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.
Mnogi smatraju da smo mi, nove generacije, noseni pogresnom rekom zivota i da nista ne znamo o problemima drustva. Ali ako dublje pogledamo u nasa srca, videcemo da u njima stanuje dusa odrasle i zrele osobe sposobne da se nosi sa preprekama zivota. Zivimo u vremenu kada su pohlepa i novac gospodari sveta, kada covek coveka prodaje samo da bi posedovao tu hariju od vrednosti. Sve vise se i mi mladi okrecemo tom novcu, postajemo zavisni od njega. Nezadovoljni zivotom I stvarnoscu okrecemo se alkoholu i tezimo da sa nama povucemo sve veci broj osoba. Onda dolaze sukobi kada taj alokoh ili neka druga psihoaktivna supstanca govore za nas i tako pvredjujemo nama drage i bliske osobe. Kada se sukobimo, ponasacemo se kao zaraceni vetrovi koji uzrujano spajaju svoje besove. Kako izbeci te sukobe koji sve vise uzimaju maha meju novim generacijama? Kako pronaci veru u bolje sutra? Ali sve ovo kao da je samo jedno ogledalo sveta u kome zivimo. Na sve strane glad, siromastvo, ratovi. Bog stvori Zemlju i ljude da je unistavaju, a i sebe medjusobno. U nama sve vise raste gnev i mrznja. Izdajemo svoje najblize kako bi ostvarili neke zacrtane ciljeve koji su nista drugo do jedna prolazna vizija buducnosti. Iako moja generacija nekada nekome bude pricala o tom ratu koji nije vodjen oruzjem vec psovkama, svadjamja, uvredama treba da pognemo glave. Bitka je davno izgubljena. Nesuglasice ce mozda prestati ali rane i secanja ce vecno ostati.
Na maldima svet osatje. Ako nismo uspeli da promenimo sebe, pokusacemo to da ucinimo sa narednim generacijama. Sa iskustvom proslosti. Uzivajuci sadasnjost. Sa izborom buducnosti. Sa snagom zrelosti. Konacno spremno i istrajno sposobni da pobedimo sve strahove koji vladaju u nama.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Svet i zivot u poeziji Vladislava Petkovica Disa

Stvaralastvo Vladislava Petkovica Disa obelezilo je srpsku modernu, ono je originalno i autenticno, ne pripada ni jednoj od knjizevnih tendencija. On predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju poezije tog doba. Objavio je dve zbirke pesama ,, Utopljene duse” i ,, Mi cekamo cara”.
Dis je bio sanjar koji je duboko zagazio u oblasti slutnji, iracionalnih vizija. Njegova pesma ,,Tamnica” stampana kao ,,prolog” ,, Utopljenih dusa” razlikuje se od psama drugih pesnika po svojim mitskim nagovestajima. Izgradjena je na tri osnovan Disova simbola: tamnici, zvezdama i ocima. Zvezde pripadaju covekovoj preegzistenciji. Rodjenje je odvajanje od zvezda i pocetak tamnice zivota. Oci nose odsjaj te maglovite preegzistencije i one su ispunjene lepotom stvari koje nas odrzavaju. I ljubav kao i zvezde nalazi se izvan granica neposrednog postojanja. U lirskim pesmama Dis peva o davnoj, vec zaboravljenoj ljubavi. U jednoj od njegovih najlepsih pesama ,, Mozda spava” draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. I u ovoj pesmi postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u secanju. U ,,Tamnici” to su zvezdane ,,nevine daljine”, a u drugoj san iz cijih dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan od njenog tela samo razaznaje oci, dok se ostalo gubi u izmaglici sna. Ta svetlost koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz proslosti, iz snova postepeno sasvim izcezava. Gubi se sjaj zvezda iz ociju I stara ljubav iz secanja, gasi se zelja za necim lepim I svetlijim. Pesnik se oseca nemocno da odoli sili vremena, on posmatra stvari kako odlaze iz zivota u smrt tonuci u vreme. Mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu jer u njegovom secanju nema vise snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi ,,Nirvana” izcezavaju svi znaci zivota. Pesnik se vise ne seca onoga sto je bilo nego mrtve stvari same izlaze pred njega. On je nepomican pred pojavom nebica, pred njegovim pogledom. Dis se svojom smrcu seli u vecno, u nirvanu I tako zamenjuje prozracnost zemaljskog zivota.
Disa su u zivotu stalno pratili neuspesi I porazi, pa tematika njegovih pesama proizilazi iz njegovog teskog zivota. Ipak, on je stvarao za svoju dusu i nije se obazirao na kritike upucene njegovim stihovima u kojima sprovodi svoj dozivljaj sveta i individualno prozivljava patnju. Dis je za zivota objavio samo dve knjige poezije- zbog nedostatka novca, kritike koja ga nije stedela, zbog toga sto je ziveo samo 37 godina, ili zbog svega navedenog. Ali cinjenica je da smo ostali uskraceni za jos mnogo stihova koje je mogao da nam podari.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Vladislav Petkovic Dis ,,Tamnica”

Pesam tamnica je prva pesma o utopljenim dusama. Ona daje ton i osnovno raspolozenje celoj zbirci.
Naslov ove pesme kazuje jednu od nasumornijih misli o zivotu izrecenu u srpskoj poeziji ,, Tamnica to je onaj zivot, gde sam pao i ja”. Vec u drugom stihu oznacen je i drugi motiv. Ova misao o covekovom padu na zemlju poznata je u mnogim religijama. Nevine daljine u Disovoj tamnici nijednom oznakom ne sugerisu misao o bozanskom raju. Ni to sto Dis ovde sluti, neko covekovo ranije postojanje koje predhodi ovozemaljskom, ne govori o religijoznoj Disovoj inspiraciji. U religioznim vidjenjima covekovom padu predhodi krivica, koju covek moze da iskupi zivotom na zemlji prema moralnim propisima. U Disovoj viziji pada u zivot, nema ni iskupljenja ni povratka u nevine daljine. Bez svesti o predhodnom postojanju, bez svoje volje, uz bol i suze u prvom dodiru sa zivotom, covek pocine svoj zivot pod nebeskim svodom. Slika zivota koji mora da zivi je sumorna. Covek mora ,,Da nosi oblik sto se mirno menja” , da sanja lepotu, da boluje svet jada . Mora da zivi sa zemaljskim svetom prolaznosti a tu prolaznost oznacavaju boje, tragovi bivsih zvezda i zemlja. Samim stihom: ,,To je onaj zivot gde sam pao i ja “ pesnik nagovestava spoznaju da je ,, To vo danas kao ovo juce, ono sutra kao ovo danas”. Zivot jednako isti u svoj svojoj gorcini ,zatvorenosti, grubosti.Zivot se nudi pesniku kao zacarani krug bez mogucnosti izlaza iz njega, kao tamnica, cemer, jad. Na kraju pesme narocito u poslednje dve strofe pesnik nagovestava izlaz iz pesimizma I zacaranog kruga. Centralna metafora ovde je bice pesnikovo I pesnikov duh.Ako ova pesma oznacava stvaralastvo kao specifican vid stvaralacke moci u otkrivanju tajnovitosti svetova onda zivot ne mora da bude tamnica. Vera u mogucnosti pesnikovog stvaranja I ljubav tu je covekovo izbavljenje. Umetnost i ljubav snage su koje razbijaju zivotne tamnice. Istina pesniku nema povratka u nevine daljine ali i ovaj zivot ima svojih lepota koje treba neprestano osvajati.
Svaka strofa tamnice zapoceta je i zavrsena istim stihom sto doprinosi punoci pesnikovog kazivanja.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Prolaznost života

Mislimo da živimo u ovom trenutku, ali moje mišljenje je da to nije istina. Živimo uglavnom u budućnosti, neki i u prošlosti, a samo retko srećni ljudi u sadašnjosti. Pod tim srećnim ljudima ne podrazumevam ljude koji imaju para (neću reći bogati pošto po meni bogatstvo nisu pare), ni ljudi koji imaju „lak život“, ni ljudi koji „nemaju probleme“, ni ljudi koji imaju „sređen život“,ni ljudi koji su „lepi“, ni ljudi koji su „slavni“, ni ljudi koji su „uspešni“, ni ljudi koji su „pametni“ , čak možda ni ljudi koji su zdravi. Prvo da pojasnim taj termin „zdravi“, pa ću da se vratim. „Zdravi“ ljudi uglavnom nisu svesni da su zdravi. To je veliki paradoks, jer oni zapravo ni ne razmišljaju o tome. Smatraju da se to podrazumeva! Nažalost. A onda kad se desi da se ne daj Bože razbole, e onda tek počnu da shvataju koliko su pre toga bili „srećni“...To je tužno, jer kad ozdrave nastavljaju po starom... Da se vratim na priču o srećnim ljudima. Ko su zapravo oni? Koji su to ljudi srećni? Po mom mišljenju, srećni ljudi su oni koji uspeju da uživaju u skoro svakom trenutku svog života, bilo da im je dobro ili loše, bilo da im ide ili možda ne. Ja te ljude nazivam optimistima. To su po meni retki ljudi, možda ih i nema na ovoj planeti. Jer uživati u čarima života, čak i kada je teško,... to je možda ravno nemogućem.
A koje su to čari života postavlja se pitanje? Svako će dati drugačiji odgovor. Mogu čak da navedem i primere: neko bi rekao veliki novac, slava, dobra kola, putovanja, skupi izlasci. Neko bi pak sa druge strane naveo potpunu suprotnost: porodičan, miran život, ispunjen svakodnevnim običnim stvarima... i mislim da bi otprilike to bilo to. Postoji možda neka sredina u ljudskom definisanju čari života, ali... teško. Uglavnom vladaju krajnosti.
Ajde prvo da definišemo šta je to život? Jer kad to definišemo,lakše ćemo da konstatujemo šta je to prolaznost života. Život... to je kao: rodiš se, pa rasteš, pa porasteš, pa... šta dalje? Živiš? U toku tog življenja se bojiš smrti. A rodio si se da bi na kraju umro? Pa se većinu svog „života“ mučiš i patiš. I koja je onda na kraju svrha i uloga tog ŽIVOTA? Dolazimo do zaključka da je to jedan začarani krug iz koga svi izlazimo tom smrću, koja je tako na samu pomisao grozna i strašna, a što je najgore niko ko je živ ne zna kako je to kad umreš, a oni što su umrli ne mogu da kažu ovim živima kako to izgleda... Možda je i lepa ta smrt, ali ne znamo kako ti „umrli žive“... He, baš zeznuto zar ne? Znači, ne postoji definicija ni života ni smrti, život je život, a smrt smrt. Mislim da sam se malo upetljala sa tim definicijama, pa bih posle ovog pokušaja da objasnim šta je to život, mogla malo da se osvrnem na to šta je to prolaznost života, jer je to prvobitna tema ovog sastava.
Znači, rekli smo da većina ljudi živi u prošlosti ili budućnosti. Mali broj u sadašnjosti. Kada nam je lepo, ne razmišljamo o tome da nam je lepo. Prosto je lepo i to je to. A onda to lepo prođe. Pa onda kad dođe ružno, setimo se kako nam je nekada bilo lepo i voleli bismo da se vratimo u taj trenutak kada nam je bilo lepo. A da bismo sebi olakšali taj ružan trenutak, kažemo „ma biće bolje, proćiće“. I prođe. Pa opet bude lepo. Pa bude ružno. I tako stalno... Kao godišnja doba. I tako nižemo godine, dane, sate, minute, sekunde... u tome lepo, ružno, tužno, zanimljivo, prijatno, naporno, dosadno, uobičajeno, srećno, zdravo, bolesno, dobro, loše, biće bolje, bilo je bolje, imam para, nemam para, srećan sam, nesrećan sam, dosadno mi je, zaljubljen sam, usamljen sam, volim, ne volim, želim, ne želim, lep sam, ružan sam, uspešan sam, autsajder sam, glup, pametan, skoncentrisan, dekoncentrisan, pijan(što sam se napio), trezan (a želim da sam pijan), na poslu mi je dosadno, nemam posao, studiram, jedva čekam da završim, radim, voleo bih da i dalje studiram, imam partnera, želim da sam sam, niko me ne voli, zašto mi svi dosađuju, pušim, blago onima koji ne puše, ostavim cigare, kako je bilo lepo kad sam pušio(uživao sam u svakom dimu a sad ne mogu), izlazi mi se, kako je dosadno ovo mesto(želim što pre da sam kući), kako je dosadan ovaj život, totalno je besmislen, voleo bih da sam negde drugde, sa nekim drugim, u nečemu drugom, NEKO drugi…
Onda dođe ta famozna starost, I sve ovo što je gore navedeno, postaje užasno dragoceno, I ružno postaje lepo, I bolest postaje zdravlje, I mržnja postaje ljubav,I dosadno postaje zanimljivo, I tužno postaje srećno, I ružno postaje lepo, I glupost postaje pamet, I greške postaju prava stvar, a ostaje, ostaje samo kajanje, kajanje za izgubljenim vremenom, kajanje za propuštenim prilikama, za propuštenim ljubavima, za propuštenim poslovima, za propuštenim situacijama, za propuštenim prijateljstvima, za propuštenim zdravljem, za prokockanim šansama, jednostavno rečeno, ostaje kajanje za životom…
Pa čak ni tad, kada ostaje samo goli život, I kada je svaki dan dar od Boga, nismo zadovoljni, želimo nešto više, nešto bolje, nešto lepše, želimo da vratimo vreme unazad I opet počnemo sve ispočetka, sa mišlju: “Sada bih sve drugačije”…
Možda je sve ovo što sam napisala nagađanje, možda neki drugi ljudi žive bolji život, I imaju lepšu smrt, ili jednostavno ne razmišljaju uopšte o životu, već ga žive, ali kad “život” “prođe”, ostaje samo razmišljanje o njegovoj prolaznosti…


Jovana Dragić
Batajnica
11.01.2012.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Moji utisci posle procitane knjige ,,Slika Dorijana Greja``

Umetnost je sposobnost da se iskaze I predoci lepo, odnosno sposobnost za esteticko izrazavanje. Po meni, najlepsi nacin kroz koji se moze izraziti umetnost jeste knjizevnost. Jedna od najboljih knjiga koji sam procitala i koja je ostavila najjaci utisak na mene je ,,Slika Darijana Greja`` od Oskara Vajlda.
Slika koja daje naslov romanu sjajno je delo poznatog metnika Bejzila Havarda, koja predstavlja tek stasalog, prelepog mladica Darijana Greja, inace siroce i naslednika velikog bogatstva. Kod Bejzila Darija se srece sa lordom Henrijem Botonom njegovim prijateljem plemicem. Posle saslusanog Henrijevog stavao svetu, Darijan pocinje da veruje da je lepota jedina vredna strana zivota i jedina stvar kojoj treba teziti. Shvatajuci da ce jednog dana njegova lepot izbledeti, Darijan pozeli da portret koji je Bejzil naslikao stari umesto njega. Pod uticajem lorda Henrija, Darijan prestaje da bude onaj naivni mladic obozavan od stane drustva. Njegove nevolje pocinju kada ostavlja svoju verenicu ,glumicu, zbog lose odigrane uloge fovoreci da je njena lepota bila u njenoj glumi. Tu se otkriva njegova bezosecajnost i surovost. Nakon toga primecuje da se njegov portret izmenio. Tada shvata da se njegova zelja ostvarila. Izraz lica da slici sada poseduje neki podrugljiv osmeh i starice sa svakim grehom koji pocini, dok ce njegov spoljasnji izgled ostati nepromenjen. Pocinje da se prepusta svakoj vrsti zadovoljstva moralnom i nemoralnom. Portret postaje sve izobliceniji a od lepote je malo sta ostalo. Zivot je imala slika, a Darija je imao ono sto je video u ogledalu. Ubija Bejzila jer smatra da je on uzrok njegove nesrece. Portret je postao sve gnusniji I zbog toga Darijan odlucuje da unisti poslednji trag svoje savesti tako sto zabiva noz u sliku. Darijevo bezivotno telo je pronadjeno ostarelo i uvenulo, za razliku od portreta kome se vratio prvobitni izgled. Slike Darijana Greja je metafora o narcizmu druga verzja mita o Narcisu. Sve ruzno sto je ucinimo a izbegavamo da priznamo sebi i drugima, ono sto se ne vidi na nasem licu vidi se na slici. Slika je nasa prava ali skrivena stvarnost. Sto manje covek lici na svoju sliku to manje postoji.
Ova knjiga je u meni probudila mnostvo pitanja. Zbog cega ljudi ne mogu da prihvate starenje kao prirodni proces? Zasto ce uvek prizeljkivati vecnu mladost i lepotu? A ako bi to i dobili da li bi mogli da podnesemo cenu tog dara? Darijan Grej nije mogao.

Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Rana poezija Desanke Maksimovic: priroda, ljubav i otadzbina kao tajna

Desanka je nasa najpoznatija pesnikinja i jedna od omiljenih decjih pisaca. Tokom svog dugog stvaralackog veka objavla je veliki broj romana, pripovetki i knjiga poezije. U njenoj ranoj poeziji dominiraju teme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu, o ljubavi kao najdivnijem uzvisenom osecanju, o rodoljublju i epskoj proslosti naseg naroda njihovom slobodarstvu i odanosti zemlje veri i obicajima.
U ,,Prolecnoj pesmi`` Desanka nas upoznaje sa ogromnom lepotom prirode u prolece. Dok posmatra i dok se divi toj lepoti, njeno srce sve vise raste. To simbolizuje radjanje nove ljubavi. Priroda ispunjava njeno srce ceznjom i nadama. Shvata da od tog trenutka nikome nije u potpunosti predala svu svoju ljubav. U njoj se posle dodira sa prirodom javljaju neka nova, jaca osecanja. Navire plima reci. Ranije je sve bila prolazna zaljubljenost, a sada je to prava iskrena ljubav. Srce joj je toliko naraslo da bi ga ,kako kaze, mogla poklanjati svima i da opet njoj mnogo ostane. U ovoj temi istice veliku stagu proleca sa cijim dolaskom dolazi u ljubav.
Glavni motiv pesme ,, Predosecanje`` je ljubav. Ljubav kojoj je sagledala sve vrline i mane I prihvatila je kao istinsku i vecnu. Ona koja ce uvek biti uklesana u njenom srcu. Javlja se i motiv proleca koji sa sobom nosi melanholiju secanja. Isto cine i tragovi stopa u snegu simbolizujuci odlazak voljenog bica. Ponavljaju se stihovi: I znadoh da ces mi biti drag, drag u zivotu celom``. Iako se ta ljubav mozda ne ostvari, njen plamicak ce zauvek goreti sakriven negde u njenom srcu.
Jedan od cestih predmeta njenog pevanja je i ljubav prema otadzbini i slobodi. Tako je i u pesmi ,, Zao mi je coveka``. Istice da nasi preci nikad nisu bili izdajice ni kukavice uvek su se borili za pravdu, domovinu, slobodu. Ali ovde otkriva veliku ljubav prema coveku i covecanstvu uopste. Nikada svojoj braci ne bi rekla da napuste bojno polje jer traba da se bore za slobodu svoje zemlje. Ali kaze neka se niko ne cudi ako zaplace jer ona zali za ljudskim zrtvama. Tesko joj je da gleda umiranje mladih vojnika, a isto tako je tesko I cuti plac njihovih majki. Iako u prvi plan stavlja borbu za dobrobit otadzbine, duboko u sebi tuguje za velikim gubicima.
Sve sto je Desanka napisala, napisala je srcem. A to njeno srce otvoreno je uveki svuda, svemu i svakome. Onaj ko je citao njene pesme upoznao je ne samo njenu dusu i njeno bice vec i dusu naroda iz kojeg je potekla. Stevan Raickovic je napisao ,,Uvek je isla za tim da najjednostavnijim i najprecim putem dopre do takvog zamucenog i skrivenog jezera kakva je ljudska bespomocnost pred tajnom``. I zbog toga sto je svoje tajne ispovedala razumljivom poezijom, priblizenom nama obicnim ljudima Desanka Maksimovic ce uvek ostati jedna od najboljih knjizevnica na svetu.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Sukob dobra i zla u romanu ,,Na Drini cuprija”

Roman ,,Na Drini cuprija” je hronika izrasla kroz price i legende iz kojih se opet grana u mnostvo individualnih povesti. Pisca mnogo vise od velike istorije pozornice privlaci sudbina nepoznatih pojedinaca. Jer, kako je i sam autor rekao: Sudbina coveka uvek je bila i bice predmet price i pricanja. A u ovom romanu glavni svedok svih tih prica jeste most na Drini.
Najvazniji smisao mosta je u njegovoj postojanosti i trajnosti. Prolaze vekovi, smenjuju se narastaji, istorija zbivanja pri cemu on ostaje nepromenjen. Pobednicka snaga mosta se uporedjuje sa ljudskim zivotom. Andric u romanu razvija misao o smislu covekovog postojanja kroz borbu dobra i zla. Dobro i zlo se neprestano preplicu ne iskljucujuci jedno drugo vec se medjusobno prozimaju, a njihov visevekovni svedok je upravo most. Idea o gradnji mosta na Drini prvi put se javlja kod Mehmed-pase Sokolovica koga su kao desetogodisnjaka prilikom skupljanja danka u krvi odveli u Stambol. Taj nemili i srasni dogadjaj ostao je u njemu kao i u ostalim decacima zauvek urezao u secanje. Mehmed-pasu je narocito pogadjalo secanje na trenutke prelaska Drine na skeli. Verovao je da ce taj neprijatan osecaj nestati ako se na reci izgradi most i na taj nacin se povezu mesto njegovog porekla sa mestima njegovog zivota. Glavni vezirov poverenik za gradnju mosta bio je Abidaga surovi i nemilosrdni covek resen da po cenu ljudskih zivota sagradi most. Kao i uvek postojali su Srbi koji su se suprodstavljali turskoj samovolji i to ne samo recju vec i delima, pa tako je bilo i pri gradnji mosta. Jedan od najvatrenijih zagovornika pobude protiv turskog iskoriscavanja bio je Radisav. Upravo je od njega potekla idea o tome da se nocu rusi gradjevina, ne bi li se na taj nacin probudilo sujeverje kod Turaka kako bi odustali od cele zamisli. Ali lukavi Abidaga se nije mogao prevariti i Radisav skupo placa svoju gresku smrcu. Jedno od Andricevih pripovedanja koje se takodje zavrasava smrcu jeste i prica o Fati Avdaginoj,lepoj, prkosnoj, pametnoj devojci koja po cenu svog zivota ne pristaje da pogazi datu rec. od zenskih likova narocito se istice i vlasnica hotela koji se nalazio pored mosta. Mlada, lepa zena, udovica , slobodnog jezika i muske odresitosti savrseno se snalazi u tom pretezno muskom svetu. Pored toga tajno je upravljala sudbinom mnogih jevrejskih porodica, njene rodbine, na taj nacin izazivajuci divljenje zbog svoje snalazljivosti i mudrosti. Ali binom rat sve menja ni Lotika nije izostala. Ostarela je postla umorna od vecite borbe za druge. Nije podnosila neuspehe i poraze koje je rat donosio, i njena snaga i upornost su slomljeni. Jedini lik koji se provlaci kroz veci deo romana je Alohodza koji svojom sudbinom ilustruje nestanak orijentalne kulture u Bosni. On je covek velikog iskustva i mudrosti. Kroz lik Alihodze Andric je govorio o neminovnosti nestanka osmanlijske moci na ovom prostoru. On sa nezadovoljstvom i nevericom prihvata svaki napredak i novine koje donose nove vlasti. Cesto bi stanovnike kasabe zadesila nesreca u vidu poplave kada Drina nezadrzivo pocne da raste i primora stanovnike da se privremeno odsele na uzvisenije delve. Ali u toj situaciji jedina dobra stvar je to sto su ljudi tada zaboravljali da nacionalne i verske pripadnosti, pomagali se medjusobno i bili jedanki u nevolji. Sasvim drugacija slika se javlja za vreme rata. Zlo koje dolazi od samih ljudi je neuporedivo gore i besmisleno. Jedan on mnogih koji ne mogu da razumeju i shvate sve to medjusobno ljudsko unistavanje i stradanje jeste Alihodza. Posebo ga pogadja slika pogodjenog mosta kao simbola neceg uzvisenog i nedodirljivog, a sad tako ranjivog. On odbiaja da se okrene ka mostu znajuci da bi taj prizor razorio njegovu dusu. Tesi se recima da ako se tu rusi negde se gradi i da postoje mirni krajevi i razumni ljudi koji ce za Bozju ljubav podizati trajne gradjevine da bi zemlja bila lepsa i da bi covek lakse ziveo.
Mrznja, strah, zavist, sujeta su se skrili u covekovom bicu i posicu ga na zlo I nesrecu. Potreba za stvaranjem i lepotom moze coveka da uzdigne do one moralne savrsenosti koja ce ga osloboditi zla. Stvaranje bez tajnih misli i skrivenih namera , umetnicke tvorevine covekovih ruku i duha mogu da premoste sve razlike medju ljudima i sve protivrecnosti u coveku.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Pakao Dante Aligijeri

Dante je zalutao u sumu greha iz koje se izbavio i krece ka bregu dobra. Na tom putu nailazi na pantera (pohota), lava (oholost) i vucicu (pohlepa) tu mu se ukazuje Vergilije koji ce biti njegov vodja. Vergilija je poslala Danteova ljubav Beatrice da ga sprovede. Stigli su pred vrata pakla usli su u predvorje gde se nalaze svi strasljivci i oni koji nisu bili ni verni Bogu niti protiv njega. Stigli su do reke Aheronta gde Haron prevozi duse, on prvo nije zeleo da preveze Dantea zbog toga sto je ziv ali je posle pristao. Na redu je bio prvi krug Limbo tu su oni koji su umrli pre Hrista i deca koja su umrla nekrstena. U drugom krugu su razvratnici a na njegovom ulazu stoji sudija Minos. U trecem krugu se nalaze prozdrljivci koji se nalaze u blatu nad njima bdi Kerber pas sa tri glave. Strazar cetvrtog kruga bio je Pluton tu se nalaze tvrdice i rasipnici cija je kazna bila da vecno idu polukrugom. Stigli su do mocvare Stiks to je bio peti krug tu su se nalazili naprasiti i lenjivci. Demoni su pokusali da sprece da udju u grad Dis, ali ga je Vergilije hrabrio da ce doci bozji poslanik da im pomogne. Na kuli grada pojavljuju se Eumenide koje prizivaju Meduzu tada su Vergilije i Dante pokrili oci kako ih ne bi skamenila. Usli su u sesti krug jeretici i epikurejci. Tu je video oca svog najboljeg druga i vodju jedne bitke kao i papu . U sedmom krugu su bili nasilnici potopljeni u reku vrele krvi Flegetont cuvar je bio Minotaur. Hiron koji je bio vodja kentaura odredjuje da jedan od njih prenese Dantea preko reke. Stigli su u drugi pojas sedmog kruga to je bila suma u kojoj se nalaze Harpije (cudovista sa zenskom glavom i telom zmije) u deblima su se nalazile zatocene duse samoubica i raspikuca. Treci pojas je bila pescara gde su kaznjeni hulitelji, zelenasi i sodomisti. Kazna im je bila da leze na ledjima, da sede pogureno i da neprestano trce tu je prepoznao svog ucitelja. Dosli su do ivice ponora gde su prizvali cudoviste Geriona koji je bio cuvar dubokog pakla. Na njegovim ledjima dosli su do osmog kruga. Tu se nalazi deset jaruga poredjanih oko bunara. U prvoj jaruzi su bili zavodnici, u trecoj simonijaci koji su kaznjeni tako sto vise u bunarima a vatra im lize stopala. U cetvrtoj su naznjeni vracari i carobnjaci tako da im je lice na ledjima. U petoj se nalazi kljucala smola a u njoj varalice koje cuvaju djavoli. Vodja im daje pratnju od deset djavola ali ih upucuje na pogresan put .Campolo koji je bio u jaruzi prevario je djavole tako da su morali da nastave put sami. Bezeci od djavola ulaze u sestu jarugu gde djavole nemaju vlast. Tu su licemeri koji nose kabanice spolja zlatne a iznutra od olova tu im kazuju kako da izadju jer su svi mostovi nad jarugom sruseni. Dosli su na jug sedme jaruge u kojoj su kaznjeni lopovi tako sto se pretvaraju iz coveka u zmiju i obrnut. U osmoj su savetnici obmotani plamenom. Sejaci nesloge i sizme su bili u devetoj jaruzi iseceni i osakaceni prema grehu koji su ucinili . U poslednjoj desetoj jaruzi bili su krivotvorci kaznjeni bolescu. U bunaru se nalazi deveti krug tu su oni koji su se borili protiv Boga. Deveti krug je podeljen na 4 celine : Kainu, Antenoru, Tolemu I Judeku. Izdajice su kaznjene u ledu (izdajice rodbine, otadjbine, prijatelja i gostiju) . Odlaze u poslednji pojas Judeku tu se nalazi Lucifer vladar pakla. Oni se spustaju niz njegovu dlaku I dolaze na povrsinu druge polovine planete. Lucifer ima tri lica koja simbolizuju ljutnju, gluposti zagrizenost i to su izvori najtezeg greha.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Kriterijum kojim merimo ljudsku lepotu

Noseni brzom rekom zivotom, borimo se protiv ogromnog broja kamenja koje nas sputava, grabimo korak po korak u buducnost. Nase ruke su pune vremena koje nas sustuze i vetra koji nas moze uhvatiti. Ali toj nasoj buducnosti prilazimo kao zreliji I odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.
Od rodjenja pa kroz zivot covek tezi ga ostvari svoje zelje i ciljeve koji mu pricinjavaju zadovoljstvo. Ljudi su spremni da zrtvuju sve kako bi imali nesto najlepse i najdraze od cega zastaje dah. Oni teze i sanjaju o savrsenstvu. Ponekad duboko u sebi, razmisljamo o jednoj izuzetnoj ljudskoj osobini koja zanosi i zari srca na hiljade ljudi i koju svi ti ljudi zele i teze da imaju. Ta osobina je lepota. Ali ona nije jos samo jedna osobina koja odlikuje coveka. Lepota je tajna koja se nalazi skrivena u unutrasnjosti ljudskog bica. Tajna koja ceka da bude otkrivena ali ne od strane bilo koga vec od osobe koja poseduje istu tu izuzetnu zagonetnu osobinu. Prava lepota nije vidljiva na prvi pogled. Za njom treba tragati i pronaci je. Ona je kao zrak sunca koji stidljivo proviruje kroz oblake, posle prolecne kise. Zrak koji nas iako nedostizan i neuhvatljiv obasjava i dotice svojom toplotom. Lepota je i sposobnost, umece da se stvori nesto od cega covek ostaje bez daha. Nesto sto zraci velikom ljubavlju sjajem koji predstavljaju odraz umetnikove duse. Lepota predstavlja one najdivnije ljudske osobine: iskrenost, dobrotu, pozrtvovanost, osecajnost, briga za druge. A najveca lepota jeste ljubav. Sposobnost da nekog volimo je najvecim dar. To osecanje je nesto fantasticno, cudesno, velicanstveno, kao i lepota sama po sebi.
Sa lepotom se susrecemo svaki dan, vise sa onom fizickom jer je nju lakse prepoznati nego duhovnu. Ali upravo ta duhovna lepota je ono sto je bitmo sto se racuna. Nju je teze uociti, ali onima koji to iskreno zele, sama se prikaze. Ako budemo malo vise cenili tu unutrasnju lepotu, ne samo da cemo mi biti bolji ljudi, nego i bolji svet ostavljamo buducim pokoljenjima.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Boje i mirisi mog detinjstva

Secanja. Oko nas kad god to pozelimo vracaju u proslost i otkrivaju nam mnoge uspomene. Bila one lepa i radosna ili ona koja nerado pamtimo. Preko svojih secanja cesto odlutamo u najraniji pedio mog zivota. Period koji je odisao decjom nevinoscu i ruzicastim bojama maste I mog detinjstva.
Iz vremena mog ranog detinjstva cuvam mnoge lepe uspomene. Neke od njih su vezane za mesto na kome smo moj brat i ja kao mali svake godine boravili za vreme leta. To mesto jeste bakina kuca sa svim sumarcima, livadama I vocnjacimakoji su je okruzivali. Ka njenoj kuci vodio je drvored starih oraha koji nas je u to vreme zanosio svojim opojnim mirisima. Secam se da mi nismo voleli te stare orahe zbog njihovih izazivajucih tek sazrelih plodova. Svaki put kada bismo pokusali da kroz debelu zelenu koru dodjemo do oraha, nase ruke bi ostale zute i danima nismo mogli da uklonimo taj jak miris. Iznad oraha izdizala se mala prizemna kuca prljavo zute fasade, sa niskim prozorima koji na sebe privlace paznju jarko crvenim cvetovima . Raznovrsni opojni mirisi iz bakine baste sa cvecem sirili su se kroz citavo dvoriste. Cesto sam sedeci na klupici pod tresnjom zamisljala da sam i ja cvet, obojen u najrazlicitije boje I najlepseg mirisa. Taj cvet bi vecno zanosio sve one koji bi se divili njegovoj lepoti , I nikad ne bi uvenuo. Na ulazu u kucu docekao bi nas miris raznih bakinih djakonija koje je sa velikom paznjom pripremala samo za nas. Jos uvek pamtim ukus njene cuvene pite sa visnjama koju ni jedna poslasticarnica nije mogla bolje da spremi . U uglu se nalazila bakina sivaca masina. Iako mi nismo znali cemu zapravo sluzi ta sprava uvek smo joj nalazili neku namenu u u nasim mastovotom igrama. Mala sobica u kojoj smo spavali odisala je nekom svezinom I spokojstvom. Laneni pokrivac, miris jorgovana koji je dopirao kroz prozor I mala nocna svetiljka davali su mojoj neiskvarenoj decjoj dusi mir I ubrzo bih pao u san. Ujutru bi nas budio stidljivi zrak sunca I blagi povetarac, ali san bi nas odmah napustio i pri prvom mirisu bakinih vrucih ustipaka.
Secanja na detinjstvo izviru cesto. Narocito ona lepa lirska secanja obojena lepotom I druzenjem.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Starac i more - lik Santijaga

Ernest Hemingvej je jedan od najpoznatijih i najznacajnijih americkih pisaca. 1952. Godine objavljen je njegovo zivotno delo, novela ,,Starac i more’’. Zbog svog snaznog stvaralackog umeca u pripovedanju dobio je veliki broj nagrada. Najvaznija od njih je sigurno Nobelova nagrada za knjizevnost.
U ovoj noveli pisac nas upoznaje sa Santjagom: starim, siromasnim ribarom, kome pecanje ne predstavlja samo nacin prezivljavanje, nego i vodecu strast u zivotu. Njegov fizicki izgled nam otkriva posledice godina provedenih na moru. On je sama kost i koza, na obrazima ima mrke pege od jakog sunca. Ruke su mu prekrivene oziljcima od uzadi kojima je izvlacio teske ribe. Jedino njegove oci zrace nekom jakom energijom I optimizmom. Santjago je majstor u svom zanatu ali vec dugo mu se nije posrecilo. Nekad je bio vrlo jak, sampion, ali sad kada ga je starost sustigla, njegov dobar glas je u opasnosti. Oseca novi priliv snage, zna sve varke svog zanata i resava se da krene na samu pucinu trazeci uspeh. Zeleo je da da dokaze o svojoj snazi, znanju i umecu. U tome je uspeo jer je ulovio najvecu ribu koju je ikad video. Borio se sa njom I za nju 3 dana i 2 noci. Ali nije uspeo da je sacuva. U povratku ka obali ajkule malo po malo odgrizaju i odnose njegov ulov I pored starceve ogromne borbe. U sredistu ove novele jeste unutrasnje psiholosko stanje glavnog junaka. Santjago je vrlo usamljen , jedino drustvo mu je decak kojeg je nekada ucio tajne ribarskog zanata. Starac oseca neizmernu ljubav prema njemu, koju decak uzvraca. Kada se nasao sam na otvorenom moru sa tom ogromnom ribom, cesto je izgovarao reci ,, Kad bi decak samo bio tu”. Zeleo je da mu neko odagna tu veliku usamljenost i da ima sa nekim da progovori. Umesto toga ubija vreme pricajuci sama sa sobom, sa ribom, sa pticom. U prvom planu je i starceva izdrzljivost i posvecenost svom zanatu. Iako je vec star i iznemogao nijednog trenutka nije pomislio da pusti tu ribu i da odustane. Njegova snaga i upornost su se isplatili. Mozda nije uspeo da pobedi sve one ajkule, ali je uspeo nesto za njega mnogo znacajnije. Pobedio je tu ribu. Nije mario ni za psihicku a ni fizicku iscrpljenost. Govorio je sebi da bude jak i smiren. Bodrio je sve delove svog tela da izdrze sve te napore. U njemu leze ogromna vera u sebe ali i u coveka uopste. On kaze ,, Covek moze da bude unisten, ali nikad porazen’’.
Ova novela nam salje poruku da nikada ne treba odustati. Nije dovoljno nesto zeleti, vec mora postojati istrajnost I posvecenost da se ta zelja ispuni. Ako covek ima neki cilj mora da se bori do poslednjeg atoma snage da bi ga realizovao.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.