,,Enciklopedija mrtvih`` čudesna knjiga Danila Kiša i njen smisao

                Sam Danilo Kiš je izjavio da je ovo delo o ljubavi i smrti gde devet priča predstavljaju devet samostalnih poglavlja, a linije između realnosti i fantazije skoro da i nema.

                Neke priče su mi se same po sebi nametnule, a možda i više dopale, ali kada se osvrnem, shvatam da su sve one jednako jake i upečatljive. Svaka sa sobom nosi neku, na prvi pogled, vidljivu ili pak, dobro skrivenu poruku. U svakom delu oseća se smrt, kao i strah od iste. Kiš se na jako dobar način poigrava sa prostorom prebacivanjem iz jednog u drugi, kao i sa likovima, spajajući nespojive. Ono što smatram da je čudesno u ovoj knjizi jeste to što vas uvlači u radnju i ne pušta dok neshvatite svaki njen deo, događaj pa čak svaku tačku i zarez. U priči koja nosi isti naslov kao i delo, sve je tako nestvarno, ali pisac na kraju daje dobro objašnjenje. Tu je do najsitnijih detalja opisan život jednog običnog čoveka, koji se u životu ostvario na svim poljima kao suprug, otac. Posle njegove smrti, njegova kći zalazi u jedan čudesan svet a to je svet snova. Tu, u biblioteci nalazi podatke o svom ocu i, zbog toga što joj toliko nedostaje, želi da ih zapamti sa sobom ponese što više. Možda je smatrala da će joj na taj način biti bliži, iako ga više nema. Dok je okretala strane, nailazila je na slikovito prikazane faze njegove bolesti i to pomoću cveća.

                Simon čudotvorac nam pokazuje jednu drugu stranu, a to je da, ukoliko čovek želi da pobedi smrt, mora da uradi nešto vredno pamćenja. On se služio mađioničarskim trikovima, a to je prikazao kao veru kojoj ljudi treba da se priklone. Zbog svega njemu sledi neizbežna smrt.

                Danilo Kiš nam je još jednom ukazao na nešto o čemu možda često razmišljamo i nerado priznajemo, da će jednog dana doći, a to je smrt. 

By Anita Rancic

Zakon pravde i ljudska priroda su pobedili

Delo ,,Zlocin i kazna`` oslikava društvo jednog perioda gde je sistem vrednosti poremećen što dokazuju mnogi likovi svojim postupcima.

                Glavni junak je Raskoljnikov, propali student koga ne zadovoljavaju obične stvari. Ubistvo čini ne zbog novca, već da bi ispitao sebe i svoje granice. Želi da očisti svet od zelenaša kao što je bila Aljona, zla, usamljena, tako da nikome neće nedostajati, i iz tog razloga za njega to nije zločin. Jedina greška jeste neplanirano ubistvo njene sestre za koju nije imao izgovor i tu počinje njegov košmar. Stanje njegove svesti se menja što vidimo iz situacije i situaciju. Nije više odlučan i samouveren već postaje nesiguran u svaki svoj pokret. Zbog griže savesti teško se razboleo, što predstavlja samo jedan korak bliže provaliji a to je rasvetljenje slučaja. Da je ljudska priroda čudnovata i da nikada nemamo mira, pokazuje i Raskoljnikov povratkom na mesto zločina. Time još više privlači pažnju na sebe i postaje ranjiviji. Upravo zbog te ranjivosti traži oslonac koji pronalazi u njemu sličnoj Sonji. Jedino olakšanje i izlaz  iz čitave zbrke vidi u trenutku kada se lažni krivac predao policiji. Tada se u njemu javlja tračak nade da će se izvući bez posledica. Pošto završi u zatvoru u njemu se javljaju najdivnija ljudska osećanja, a to je ljubav i vera. Ovo delo me je jako zainteresovalo i podstaklo na razmišljanje. Svet je danas pun ovakvih i sličnih priča sa čijom pozadinom mi nismo upoznati. Dugo sam tragala za opravdanjem ovog postupka ali sam shvatila da ga nema. Iako je glavni lik pokazao i svoje dobre strane one su ostale u senci jedne njegove životne greške. Veliki grad u njemu budi lošu stranu i želju za uspehom, tako da zaboravlja principe koje mu je porodica usadila. Utapa se u sivilo ljudi bez morala. Preovladala je zelja da zauvek pobegne iz mračne, valzne sobe i da se toga seća kao ružne uspomene. Želeo je sve odmah, ovog trenutka, bez čekanja, što za današnjeg čoveka nije nikakva novina. Nedostatak razuma i zdravog rasuđivanja postavlja ga u situaciju iz koje nema izlaza. Pored svega niko nema pravo da drugom čoveku oduzme život i da prosuđuje da li kod njega preovladavaju loše ili dobre strane.

                Pravda je dostižna i zločin uvek izađe na videlo.

By Anita Rancic

Nepodnošljiva usamljenost u delima savremene književnosti

Samoća je stvar izbora, ali je likove savremene književnosti u ovo stanje ipak dovela okolina i nedaće u koje su zapali.

                Vladimir i Estragon su dva lenja, besposlena u usamljena čoveka u Beketovom delu ,,Čekajući Godoa``. Bez volje da išta promene, pomoć očekuju od nepoznatog čoveka, jer u njemu vide izlaz iz svojih problema. Zbog jednoličnog života i bez ideje kako da iz toga izađu nisu sigurni kada je bilo juče, a sutra i ne postoji. Dani im se svede u čekanju, a trunke živosti unose drugi likovi, koji se smenjuju. Tako u paru, ali ipak sami, zbog straha odbijaju da se pokrenu. Sklonjeni od sveta, njihovi umovi se poigravaju i to u rečenici ,,Sutra kada se probudim ili kada pomislim da sam se probudio, šta li ću reći o današnjem danu?`` Jedina nada im je da se obese o drvo koje je takođe usamljeno u ravnici i njivama koje se protežu.

                Mnogo puta sam čula da smo svi mi na neki način zatočenici proklete avlije, ali tek sada shvatam o čemu je govorio Andrić u istoimenom delu. To je drugi naziv za zatvor, mesto stalnog komešanja, dolaska i odlaska ljudi. Kroz sudbinu fra-Petra, njegove priče i događaje upoznajemo prokletu avliju. Ivo Andrić nam ne govori mnogo o fizičkom mučenju, ali saznajemo dosta o psihičkom paklu, izolaciji i samoći ovih ljudi. Neki se povlače u svoj kutak, ugao, gde možda razmišljaju o slobodi ili trenutno prekinutoj vezi sa njom. Drugi pak traže pravog prijatelja, druga, sa kojim će podeliti jedino parče plavog neba koje iz zatvora vide. Poruka ovog dela nije da odustanemo, već da se borimo protiv nepravde koju je i fra-Petar doživeo nepravedno osuđen. Izašao je bogatiji za jedno, ne tako prijatno, iskustvo i puno priča koje će mu možda koristiti.

                Samoća je u našem životu uvek prisutna, samo je pitanje koliko ćemo joj se prepustiti.

By Anita Rancic

Apsurdnost romana u Kamijevom ,,Strancu``

Ono što se provlači kroz čitav roman i obeležava ga jeste apsurdnost života glavnog lika i njegova otuđenost od društva.

                Merso, kao jedan hladan i ravnodušan čovek, upada u vrtlog problema iz koga nema izlaza. Udaljen je od društva, a i društvo od njega. Ne pušta nikog previše blizu, takoda na neki način odbija prijateljstva i brak, govoreći da mu je sve jedno. Takođe, i čitavo njegovo suđenje nema smisao. Tokom procesa pažnja se sve više odvlači od glavnog događaja ubistva, a biva kažnjen zbog ne tako bitnih stvari. Akcenat se stavlja na smrt njegove majke, koju nije ispratio suzama, kao i na tome što ju je poslao u dom. Svi smo mi u nekim momentima bili Merso optuženi i bez ikakvog izlaza. Osuđeni na ono što su drugi odlučili umesto nas bez mogućnosti žalbe. Pa tako mi, kao i ovaj lik, vremenom prestajemo da razmišljamo o rešenju već se pripremamo za susret sa kaznom. Mada za smisao sami treba da se borimo i uvek pronađemo svetlo na kraju tunela. Da me dopustimo da nas struja života nosi bez ikakvog cilja. Čitajući ovo delo, razmisljala sam da li bi smer romana bio promenjen, ako bi se u njega dopisala upravo ova reč cilj. Možda ne bi počinio krivično delo, možda bi svoj život sredio i vratio ga na pravi kolosek. Postao bi uvažen čovek u tom istom društvu koje ga odbija i kao najbitniju stvar, povratio bi smisao. Bez svega ovoga njegov život je samo ređanje događaja bez ikakvog reda i zančaja. Na tom putu je sreo mnoge ljude, koji su za njega samo blede senke pokraj kojih je prošao.

                Analizirajući ovo delo, shvatam da je Merso stranac sam sebi kao i ljudima koji ga okružuju.

By Anita Rancic