Kaže se, sto ljudi – sto ćudi. U svetu u kakvom danas živimo svako ima pravo na svoje mišljenje. Često su ta mišljenja takva da ne mogu biti javno iskazana, jer se protive nekim drugim idejama. Doduše, takvih situacija je sve manje i ljudi imaju sve veću slobodu govora. Nažalost, situacija je bila drugačija u Staroj Grčkoj u vreme rata između Trojanaca i Ahejaca.
U Ilijadi detaljno je prikazan svaki od važnijih likova, pa su zajedno sa tim prikazana i njihova mišljenja. U to doba je bilo normalno da se svi slažu sa npr. kraljevom odlukom, jer su tada isti imali apsolutnu vlast. Naravno, to ne znači da se njihovo mišljenje slagalo sa, u ovom slučaju kraljevim mišljenjem. Čak naprotiv, kao što vidimo u Ilijadi, i sami bogovi morali su da se povinuju “uzvišenijim” mišljenjima. Ali, zadržimo se na ljudskom svetu.
Ahilej, mitski junak, polu-bog, možda čak i malo prkosan? Njemu nije dovoljno to što sam kralj želi da uđe u rat. On smatra da njegovo učešće u ratu nije potrebno i na taj način on iskazuje svoje mišljenje. Zašto on zapravo ne želi da ratuje i zašto misli da je rat besmislen? Krenimo redom da posmatramo Ahilejeve odluke i uzroke tih odluka. Na samom početku Ilijade, Ahil se zalaže za to da se sukob sa bogovima reši mirnim putem. On je spreman da se odrekne Brisejide, jer vidi da je tu sukob apsolutno nepotreban. Tačno je da je njemu na neki način nedostajala Brisejida, ali on nije hteo nasilnim putem da je povrati. Dalje, kada je odlučeno da se Troja napadne, on sa svojim Mirmidoncima ostaje van borbe, zato što posmatra situaciju iz drugog ugla. Na Agamemnona je uticao sam Zevs, tako da on zapravo nije pravilno rasuđivao, ali je Ahilu bilo očigledno da je juriš sa svim snagama srljanje u propast. On ostaje povučen i ne želi da učestvuje, ali se ipak dešava nešto što menja njegovo mišljenje.
Još jedan pokazatelj da ne misle svi isto je sledeća situacija. U šesnaestom pevanju, pesma o Patroklu, Ahilov najbolji prijatelj ga preklinje da ode u borbu i sa sobom povede Mirmidonce. Ahil, i dalje gnevan i istrajan u svojoj odluci, mu to dozvoljava. Ali, ne ide sve kao što je predviđeno. Patrokle gine, a tuga obuhvata Ahila, menjajući njegov način razmišljanja.. Njemu više nije važno to što je prethodno smatrao da je rat besmislen. Sve je to sada mutno, njemu je jedini cilj da osveti svog prijatelja. A koji je bolji način od borbe? To prikazuje jednu lošu Ahilovu karakteristiku. Bio je dovoljan samo jedan događaj da mu promeni ceo svet.
Sa druge strane se nalazi Hektor. Ugledni trojanski junak, sin kralja, srećno oženjen, a ima i potomka, sina Astijanakta. On ni u jednom trenutku nije odbio da se bori. To nije bilo zato što je smatrao da je rat dobar, već zato što je želeo da očuva ono što mu je drago. Po tome je delimično sličan Ahilu. Hektor od samog početka želi da se bori da sačuva svoju domovinu, porodicu, i čast, dok Ahil tek nakon određenih događaja počinje da se bori da bi ispravio nešto što je otišlo u nepovrat. Hektor se, iako mu je rat odvratan, bori, i to zbog nekih viših ciljeva.
Hektor i Ahil, naizgled slični, dosta se razlikuju. Hektor je istrajan i pošten, a Ahil lako menja svoje stavove i ne poštuje bogove. A ipak, oni dele isto mišljenje. Mada, to je sve igra bogova. Ništa od ovoga se verovatno i ne bi desilo da Zevs nije prevario Agamemnona, da ga nije naterao da napadne Troju. Sva mišljenja su takva, i sve se odigralo na taj način zato što su bogovi tako želeli.
недеља, 30. октобар 2011.
Nagla oluja
Nagla oluja
Strasna vrucina!Nigde cvrkuta pticice,nigde daska vetra.U mom kraju to se cesto dogadja leti.
Na drvecu,lisce je vec suvo,kao da je jesen! trava moli za milost,za malo kisice,za malo svezeg vazduha.Na livadama,ulicama,trotoarima nigde zive duse.Svi su se posakrivali u kuce i sklonista.Cak se i klasje zita ukrutilo,ne mrda. Sunce przi kao u pecnici,kao u samom paklu,kao da zemlja otvorila i propala u pakao.
Najednom,tracak nade se pojavi.Nad zemljom se nadvijao crni oblak.Svima se vratio osmeh na lica.Poce lagana kisica.Zivotinjice izadjose da se osveze.Vrapcici skakutase po ulici,ptice su plesale svoj ples na nebu,macke i psi su se druzili.Sve je bilo veselo.
Ali,ta kisica,taj tracak nade u toj vrucini,se pretvorio u najgori kosmar ikad.Iz oblacka napravi se dva,iz dva cetiri.Oblaci crni prekrise nebo.Poce padati jaka kisa,kakvu niko u tom gradu video nije.Dunu sila vjetar i drveca se povijahu sve do zemlje.Poce grad.Ljudi koji su do malopre bili veseli zbog kisice sada su se opet posakrivali u svoje kuce,plaseci se strasne oluje.Oluja je bivala sve jaca i jaca.Drvece je letelo,crepovi kuca i delovi fasade su se vukli po ulicama.Blokiran je saobracaj.
Konacno,i taj kosmar prodje.Sveje delovalo kao ruzan san,a posledice su bile katastrofalne.Sve,apsolutno sve kuce su bile unistene,park je izgledao kao Sahara,a same ulice opustosene.Sve je izgledalo tako tuzno.Ljudi su plakali prepustajuci se nemilosrdnoj sudbini.Mnogi su ostali bez domova.
I tako se,od same jedne zelje za malom,slabasnom kisicom,sve pretvorilo u najgoru nocnu moru.To je dokaz da ponekad dobijemo mnogo vise nego sto zaista zelimo,i sto nam moze doneti velike posledice.
Strasna vrucina!Nigde cvrkuta pticice,nigde daska vetra.U mom kraju to se cesto dogadja leti.
Na drvecu,lisce je vec suvo,kao da je jesen! trava moli za milost,za malo kisice,za malo svezeg vazduha.Na livadama,ulicama,trotoarima nigde zive duse.Svi su se posakrivali u kuce i sklonista.Cak se i klasje zita ukrutilo,ne mrda. Sunce przi kao u pecnici,kao u samom paklu,kao da zemlja otvorila i propala u pakao.
Najednom,tracak nade se pojavi.Nad zemljom se nadvijao crni oblak.Svima se vratio osmeh na lica.Poce lagana kisica.Zivotinjice izadjose da se osveze.Vrapcici skakutase po ulici,ptice su plesale svoj ples na nebu,macke i psi su se druzili.Sve je bilo veselo.
Ali,ta kisica,taj tracak nade u toj vrucini,se pretvorio u najgori kosmar ikad.Iz oblacka napravi se dva,iz dva cetiri.Oblaci crni prekrise nebo.Poce padati jaka kisa,kakvu niko u tom gradu video nije.Dunu sila vjetar i drveca se povijahu sve do zemlje.Poce grad.Ljudi koji su do malopre bili veseli zbog kisice sada su se opet posakrivali u svoje kuce,plaseci se strasne oluje.Oluja je bivala sve jaca i jaca.Drvece je letelo,crepovi kuca i delovi fasade su se vukli po ulicama.Blokiran je saobracaj.
Konacno,i taj kosmar prodje.Sveje delovalo kao ruzan san,a posledice su bile katastrofalne.Sve,apsolutno sve kuce su bile unistene,park je izgledao kao Sahara,a same ulice opustosene.Sve je izgledalo tako tuzno.Ljudi su plakali prepustajuci se nemilosrdnoj sudbini.Mnogi su ostali bez domova.
I tako se,od same jedne zelje za malom,slabasnom kisicom,sve pretvorilo u najgoru nocnu moru.To je dokaz da ponekad dobijemo mnogo vise nego sto zaista zelimo,i sto nam moze doneti velike posledice.
Sve je laz samo pusta laz...
Sve je laz samo pusta laz...
Danas, Kad Pogledam Iza Sebe Shvatam Da Nista Nije Vecno, Iskreno. . To Mogu Reci Iz Sopstvenog Iskustva. , Jer Sam Ja Volela Iskreno I To Mi Je Tek Sada Shvatam Donelo Mnogo Suza I Neprospavanih Noci. Previse Sam Verovala Ljudima, Misleci Da Mi Svi Zele Dobro. Kad Bi Se Razocarala U Nekog Opet Bih Nalazila Krivnju U Sebi, Jednostavno Bila Sam Cak I Previse Iskrena I Neiskvarena. . , Sve Dok Nisam Dozivela I Osetila Pravu Bol. Ta Bol Za Mene Je Bila Nesto Sto Me Je Promenilo Iz Korena I Ucinilo Potpuno Drugom Osobom, Koja Vise Ne Mari Nizasta. . Nekad Se Pitam Sta Sam Ja To Zgresila, Pa Sam To Dozivela. . , Ali Odgovora Nema To Znam. Sve Ono Lepo O Cemu Sam Sanjala, Zasta Sam Zivela, U Sta Sam Verovala, Drugi Si Mi Oduzeli, Ne Mareci Za Moj Bol, Moje Suze. Niko Nije Pitao Kako Mi Je, Kako Cu To Podneti, Svi Su Otisli, Ostavsi Me Da Patim . Ja Koja Sam Verovala U Ljubav, I Bila Joj Odana, Ostala Sam Sama, A Sve Zato Jer Sam I Previse Volela, Davajuci Sve, A Zauzvrat Ne Dobijajuci Nista, Pa Ni Rec 'izvini'. Sada Gledam Stvari Drugacije, Potpuno Sam Druga Osoba, Koja Je Zaboravila I Koja Vise I Ne Pamti Sta Je To Sreca, A Sve Zbog Ljudi U Koje Sam Bezgranicno Verovala I Koji Su Mi Predstavljali Sve. , E Bas Te Osobe Dovele Su Me Do Dna. Oduzeli Su Mi Ljubav Mog Zivota, A Predamnom Se Pretvarali I Ja Im Verovala. Puno Sam Se Razocarala , Da Sam Samim Tim I Izgubila Veru U Ljubav, U Ljude. To Je Tesko Reci, Ali Tako Je. . Ko Voli Iskreno A Nesrecno, Ko Veruje Ljudima A Razocara Se, Zna Kako Je To, I Moze Da Me Shvati. Danas, Svi Mare Za Sebe, I Ne Biraju Sredstva Da Dodju Do Neceg Sto Zele. Tesko Mi Je, Jer Sam To Osetila, Ja Koja Nikad Nikome Nisam Lose Pozelela A Ni Ucinila. . Nakon Svega Jedna Merlinova Pesma Kaze Sve ;
Sve Je Laz, Samo Pusta Laz, Sve Je Laz Osim Smrti. .
Danas, Kad Pogledam Iza Sebe Shvatam Da Nista Nije Vecno, Iskreno. . To Mogu Reci Iz Sopstvenog Iskustva. , Jer Sam Ja Volela Iskreno I To Mi Je Tek Sada Shvatam Donelo Mnogo Suza I Neprospavanih Noci. Previse Sam Verovala Ljudima, Misleci Da Mi Svi Zele Dobro. Kad Bi Se Razocarala U Nekog Opet Bih Nalazila Krivnju U Sebi, Jednostavno Bila Sam Cak I Previse Iskrena I Neiskvarena. . , Sve Dok Nisam Dozivela I Osetila Pravu Bol. Ta Bol Za Mene Je Bila Nesto Sto Me Je Promenilo Iz Korena I Ucinilo Potpuno Drugom Osobom, Koja Vise Ne Mari Nizasta. . Nekad Se Pitam Sta Sam Ja To Zgresila, Pa Sam To Dozivela. . , Ali Odgovora Nema To Znam. Sve Ono Lepo O Cemu Sam Sanjala, Zasta Sam Zivela, U Sta Sam Verovala, Drugi Si Mi Oduzeli, Ne Mareci Za Moj Bol, Moje Suze. Niko Nije Pitao Kako Mi Je, Kako Cu To Podneti, Svi Su Otisli, Ostavsi Me Da Patim . Ja Koja Sam Verovala U Ljubav, I Bila Joj Odana, Ostala Sam Sama, A Sve Zato Jer Sam I Previse Volela, Davajuci Sve, A Zauzvrat Ne Dobijajuci Nista, Pa Ni Rec 'izvini'. Sada Gledam Stvari Drugacije, Potpuno Sam Druga Osoba, Koja Je Zaboravila I Koja Vise I Ne Pamti Sta Je To Sreca, A Sve Zbog Ljudi U Koje Sam Bezgranicno Verovala I Koji Su Mi Predstavljali Sve. , E Bas Te Osobe Dovele Su Me Do Dna. Oduzeli Su Mi Ljubav Mog Zivota, A Predamnom Se Pretvarali I Ja Im Verovala. Puno Sam Se Razocarala , Da Sam Samim Tim I Izgubila Veru U Ljubav, U Ljude. To Je Tesko Reci, Ali Tako Je. . Ko Voli Iskreno A Nesrecno, Ko Veruje Ljudima A Razocara Se, Zna Kako Je To, I Moze Da Me Shvati. Danas, Svi Mare Za Sebe, I Ne Biraju Sredstva Da Dodju Do Neceg Sto Zele. Tesko Mi Je, Jer Sam To Osetila, Ja Koja Nikad Nikome Nisam Lose Pozelela A Ni Ucinila. . Nakon Svega Jedna Merlinova Pesma Kaze Sve ;
Sve Je Laz, Samo Pusta Laz, Sve Je Laz Osim Smrti. .
Zivot.......
Zivot.......
Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemu misliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao o slobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlači ti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom, stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog kruga u kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnji ka nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilima nesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načela koje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te da se nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš o svemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćan da se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegneš za horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljini kroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobode duha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći da okusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveo tvoj san o slobodi. Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima i smiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađe iz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama, godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra se konačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života...
Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemu misliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao o slobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlači ti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom, stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog kruga u kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnji ka nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilima nesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načela koje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te da se nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš o svemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćan da se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegneš za horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljini kroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobode duha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći da okusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveo tvoj san o slobodi. Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima i smiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađe iz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama, godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra se konačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života...
Ceznem da ti kazem najdublje reci....
Ceznem da ti kazem najdublje reci....
Čeznem da ti kazem najdublje reci
Ponekad duboko u meni probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... Jer jedino ti umeš da vratiš sjaj uveloj travi i glas nemom čoveku. Boli me tišina sumraka i teško prolećno sunce kad oživi šapat večnih uspomena.
Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto... Mogla sam izaći... Ali eto meni je izgleda lepše kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nisam ni spavala kako treba... Razmišljala sam - Šta ako više nikog ne budem volela kao što sam njega? Mogućnosti da se to desi nisu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...
Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vredan mojih suza i držaću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osećanja. Ti nisi tu, a tako trebaš mi… Teško mi je da to priznam, ali je ipak tako.
Ne volim kada dođe noć kao što je ova…Kada ostanem sama i više ne moram da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kad se najgore osećam - to je nešto najgore što može da se nekome dogodi. Volela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš. Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te… Čeznem da ti kažem šta još osećam, čeznem da me samo jednom poslušaš, zar tražim previše? Želim da plačem, a suze mi na lice ne naviru, onda poželim da se smejem, a osmeh nije čuo za mene... Poželim da patim, ali ne mogu jer je to baš ono što sad osećam... Poželim život, ali ti nisi tu, a moj život si ti... I tako želim jednu želju za drugom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza...
U meni se bore razum i srce, vode tešku bitku, bitku u kojoj će samo jedna strana biti pobednik. Mene plaši ona druga, da li ću ja to moći da podnesem… U oba slučaja, biće mi teško… Niko to ne može videti, to je duboko u meni… Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda tako stvarno. Zbog toga počinjem da mrzim i sebe – zbog toga što čeznem da ti kažem:“Nemoj da ideš, dođi, Trebaš mi, Volim te!“
ZATO NOĆAS PREKIDAM SVE. NI JEDNU SUZU VIŠE NEĆU PUSTITI ZBOG TEBE, DOSTA IH JE BILO, NISI IH VREDAN. IZBRISAĆU TE IZ SVOG ŽIVOTA, ZABORAVIĆU I ONO NAŠE LETO, KUNEM SE. VIŠE NE ŽELIM DA ZNAM NI GDE SI, NI S KIM SI. BOLEĆE, ZNAM, ALI PREBOLEĆU – MORAM DA PREBOLIM! I ZNAJ, DOĆI ĆE DAN KADA ĆEŠ SHVATITI ŠTA SI IZGUBIO I POŽELEĆEŠ DA SE VRATIŠ. KAJAĆEŠ SE, ALI BIĆE KASNO, TADA ĆE TE ZABOLETI MOJA BOL, SVAKA MOJA SUZA I SVAKA NEPROSPAVANA NOĆ…
Ako ikada saznaš koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te volela. Ove noći se opraštam od tebe i upućujem ti još jednom sve svoje misli. Sve ono lepo staviću u najlepši dnevnik uspomena. Jer za ljubav, kao i za bol, uvek je potrebno dvoje...
Čeznem da ti kazem najdublje reci
Ponekad duboko u meni probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... Jer jedino ti umeš da vratiš sjaj uveloj travi i glas nemom čoveku. Boli me tišina sumraka i teško prolećno sunce kad oživi šapat večnih uspomena.
Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto... Mogla sam izaći... Ali eto meni je izgleda lepše kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nisam ni spavala kako treba... Razmišljala sam - Šta ako više nikog ne budem volela kao što sam njega? Mogućnosti da se to desi nisu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...
Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vredan mojih suza i držaću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osećanja. Ti nisi tu, a tako trebaš mi… Teško mi je da to priznam, ali je ipak tako.
Ne volim kada dođe noć kao što je ova…Kada ostanem sama i više ne moram da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kad se najgore osećam - to je nešto najgore što može da se nekome dogodi. Volela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš. Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te… Čeznem da ti kažem šta još osećam, čeznem da me samo jednom poslušaš, zar tražim previše? Želim da plačem, a suze mi na lice ne naviru, onda poželim da se smejem, a osmeh nije čuo za mene... Poželim da patim, ali ne mogu jer je to baš ono što sad osećam... Poželim život, ali ti nisi tu, a moj život si ti... I tako želim jednu želju za drugom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza...
U meni se bore razum i srce, vode tešku bitku, bitku u kojoj će samo jedna strana biti pobednik. Mene plaši ona druga, da li ću ja to moći da podnesem… U oba slučaja, biće mi teško… Niko to ne može videti, to je duboko u meni… Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda tako stvarno. Zbog toga počinjem da mrzim i sebe – zbog toga što čeznem da ti kažem:“Nemoj da ideš, dođi, Trebaš mi, Volim te!“
ZATO NOĆAS PREKIDAM SVE. NI JEDNU SUZU VIŠE NEĆU PUSTITI ZBOG TEBE, DOSTA IH JE BILO, NISI IH VREDAN. IZBRISAĆU TE IZ SVOG ŽIVOTA, ZABORAVIĆU I ONO NAŠE LETO, KUNEM SE. VIŠE NE ŽELIM DA ZNAM NI GDE SI, NI S KIM SI. BOLEĆE, ZNAM, ALI PREBOLEĆU – MORAM DA PREBOLIM! I ZNAJ, DOĆI ĆE DAN KADA ĆEŠ SHVATITI ŠTA SI IZGUBIO I POŽELEĆEŠ DA SE VRATIŠ. KAJAĆEŠ SE, ALI BIĆE KASNO, TADA ĆE TE ZABOLETI MOJA BOL, SVAKA MOJA SUZA I SVAKA NEPROSPAVANA NOĆ…
Ako ikada saznaš koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te volela. Ove noći se opraštam od tebe i upućujem ti još jednom sve svoje misli. Sve ono lepo staviću u najlepši dnevnik uspomena. Jer za ljubav, kao i za bol, uvek je potrebno dvoje...
Пријавите се на:
Постови (Atom)