Ono što se provlači kroz čitav roman i obeležava ga jeste
apsurdnost života glavnog lika i njegova otuđenost od društva.
Merso,
kao jedan hladan i ravnodušan čovek, upada u vrtlog problema iz koga nema
izlaza. Udaljen je od društva, a i društvo od njega. Ne pušta nikog previše
blizu, takoda na neki način odbija prijateljstva i brak, govoreći da mu je sve
jedno. Takođe, i čitavo njegovo suđenje nema smisao. Tokom procesa pažnja se
sve više odvlači od glavnog događaja ubistva, a biva kažnjen zbog ne tako
bitnih stvari. Akcenat se stavlja na smrt njegove majke, koju nije ispratio
suzama, kao i na tome što ju je poslao u dom. Svi smo mi u nekim momentima bili
Merso optuženi i bez ikakvog izlaza. Osuđeni na ono što su drugi odlučili
umesto nas bez mogućnosti žalbe. Pa tako mi, kao i ovaj lik, vremenom
prestajemo da razmišljamo o rešenju već se pripremamo za susret sa kaznom. Mada
za smisao sami treba da se borimo i uvek pronađemo svetlo na kraju tunela. Da
me dopustimo da nas struja života nosi bez ikakvog cilja. Čitajući ovo delo,
razmisljala sam da li bi smer romana bio promenjen, ako bi se u njega dopisala
upravo ova reč cilj. Možda ne bi počinio krivično delo, možda bi svoj život
sredio i vratio ga na pravi kolosek. Postao bi uvažen čovek u tom istom društvu
koje ga odbija i kao najbitniju stvar, povratio bi smisao. Bez svega ovoga
njegov život je samo ređanje događaja bez ikakvog reda i zančaja. Na tom putu
je sreo mnoge ljude, koji su za njega samo blede senke pokraj kojih je prošao.
Analizirajući
ovo delo, shvatam da je Merso stranac sam sebi kao i ljudima koji ga okružuju.
By Anita Rancic
Нема коментара:
Постави коментар