Nepodnošljiva usamljenost u delima savremene književnosti

Samoća je stvar izbora, ali je likove savremene književnosti u ovo stanje ipak dovela okolina i nedaće u koje su zapali.

                Vladimir i Estragon su dva lenja, besposlena u usamljena čoveka u Beketovom delu ,,Čekajući Godoa``. Bez volje da išta promene, pomoć očekuju od nepoznatog čoveka, jer u njemu vide izlaz iz svojih problema. Zbog jednoličnog života i bez ideje kako da iz toga izađu nisu sigurni kada je bilo juče, a sutra i ne postoji. Dani im se svede u čekanju, a trunke živosti unose drugi likovi, koji se smenjuju. Tako u paru, ali ipak sami, zbog straha odbijaju da se pokrenu. Sklonjeni od sveta, njihovi umovi se poigravaju i to u rečenici ,,Sutra kada se probudim ili kada pomislim da sam se probudio, šta li ću reći o današnjem danu?`` Jedina nada im je da se obese o drvo koje je takođe usamljeno u ravnici i njivama koje se protežu.

                Mnogo puta sam čula da smo svi mi na neki način zatočenici proklete avlije, ali tek sada shvatam o čemu je govorio Andrić u istoimenom delu. To je drugi naziv za zatvor, mesto stalnog komešanja, dolaska i odlaska ljudi. Kroz sudbinu fra-Petra, njegove priče i događaje upoznajemo prokletu avliju. Ivo Andrić nam ne govori mnogo o fizičkom mučenju, ali saznajemo dosta o psihičkom paklu, izolaciji i samoći ovih ljudi. Neki se povlače u svoj kutak, ugao, gde možda razmišljaju o slobodi ili trenutno prekinutoj vezi sa njom. Drugi pak traže pravog prijatelja, druga, sa kojim će podeliti jedino parče plavog neba koje iz zatvora vide. Poruka ovog dela nije da odustanemo, već da se borimo protiv nepravde koju je i fra-Petar doživeo nepravedno osuđen. Izašao je bogatiji za jedno, ne tako prijatno, iskustvo i puno priča koje će mu možda koristiti.

                Samoća je u našem životu uvek prisutna, samo je pitanje koliko ćemo joj se prepustiti.

By Anita Rancic