Planeta nije izvan nas

Surovost je ono sto ovaj zivot cini stvarnim. Jer zivot je surov i prljav, cesto lose osmisljen i kratak, nekako pun lazi i prljavstina koje skoro niko ne cisti. Da je to bar ulica koju mozemo srediti i potruditi se oko nje, ali nije. Sudbinu naseg zivota ne odredjujemo mi, ali o sudbini nase planete mozemo odlucivati i promeniti je ako zelimo.

Trceci ulicom kao dete zelela sam da ta ulica izgleda drugacije. Kako sam rasla, shvatila sam da u zivotu skoro nista nije onako kako zelim da bude, ponekad sam pustila koju suzu, ali sam se uvek trudila da nesto promenim. Tesko je islo, jer u zivotu je tesko ici sam protiv svih. Pitala sam se zasto sve mora biti tako, zasto ljudi ne menjaju nesto zajedno, zasto su svi usamljeni i zure, zasto idu automobilima na posao, a ne biciklima? Zasto cigarete bacaju pored klupica i zasto su trotoari izlepljeni zvakacim gumama? Zasto su kante polomljene, a parkovi puni smeca? Previse pitanja na koja malo ljudi da iskren odgovor. Ljudi su lenji i ne zele da se potrude, ne zele da svoje zdravlje stave na prvo mesto, da svoju planetu sacuvaju, i hodaju cistim ulicama i parkovima punim cveca i sveze trave, misle da ce otezati sebi zivot ako ustaju malo ranije za posao kako bi isli pesice ne zagadjuci vazduh saobracajem.
Dragocenost koju imamo ne umemo adekvatno da cuvamo, uvek je lakse zagadjivati okolinu nego voditi racuna o njoj. Planeta nije izvan nas, mi smo izvan nje. Mi smo ti koji zive i razmisljaju, mi smo ti koji odlucuju. Nase odluke su vazduh i hrana od kojih planeta zivi.
Posmatrajuci globus, okrecuci stepen po stepen, shvatila sam da je planeta jedna sarena loptica koja je zanimljiva i raznolika, a opet potpuno ista svuda. Ne postoji nijedan ugao, nista sto odredjuje granicu ili ivicu bilo cega, ne postoji bas nista sto ne izjednacava ljude. Ali pogledom na neku naucnu sliku, shvatam da je taj globus odvano napravljen i da nasa planeta vise nije tako sarena, puna veselih boja. Shvatam da je tacno samo to da su svi ljudi po svetu isti kada je u pitanju jedna cinjenica: ne brinu o loptici zahvaljujuci kojoj postoje. Kad bismo svi vodili brigu i postavali odredjena pravila, mozda ne bismo uspeli da povratimo boju te lopte i izjednacimo je sa bojom na globusu, ali bismo mogli da je zaustavimo i ne potamnjujemo jos vise. Te boje su boje nasih zivota, boje vazduha koji udisemo i stetnih materija koje unosimo u organizam. Hranu zagadjujemo svojim ponasanjem koje je drsko i bezobrazno prema planeti. Vodu, bez koje ne mozemo da zivimo, zagadjujemo i ne cenimo vise nego bilo sta drugo. Koliko puta bacimo smece u reku, cigaretu ugasimo u casi vode? Koliko puta bacimo papir pored kante jer je „tesko“ baciti u kantu.

Bitno je apelovati na ljude kako bi odrzavali cistocu svog grada, drzave, ali cesto neuspesno. Jer danas su ljudi navikli da zive brzo i nezdravo, bitno im je da imaju sve sto im je potrebno i misle da su za cistocu grada zaduzeni samo ljudi koji rade tamo. Ne razmisljaju o tome da su oni ti koji takodje zive na ovoj planeti koja nije izvan nas, ne misle na to da smo mi izvan nje i da smo mi zaduzeni za njeno ocuvanje. Potrebno je samo da se ponasamo onako kako bi trebalo svi da se ponasaju, bez obzira na to sta rade ljudi oko nas, jer nikada necemo postici nesto ako gledamo na druge.
Ako mi budemo bas ti koji ce poceti da brinu o ocuvanju i cistoci planete, mozda se drugi ugledaju na nas i na taj nacin dokazemo da smo mi planeta i ceo svet.

By Prokic Jelena