U mom detinjstvu nikada,i dan danas,ne cujem glasa.A neko mi je nesto rekao...Plakala sam,ali nisam.Teske detinje suze su padale,ali su se brzo sasusile i nestajale u meni duboko.Bolelo me je,ali nije.Bol je bila dugotrajna,mogu reci,pa sam zato otupela i zaboravila na bol.Svaki dan su nova iskusenja dolazila kao oktobarske kise..cesta,,ali zaboravljena.Nisam spavala,i nisam jecala,to cu sebi reci.Nije me bolelo niti sam se razocarala u zivot prerano.Ljudi..zli su,ali nisu.
Odlucih da je svaka noc nova pobeda za mene,a svako jutro novo rodjenje. :)
I eto mene,ovo pisem vama,jer mozda tako jedinu utehu imam.Pisem,i osecam.
By Selma
Нема коментара:
Постави коментар