Моје уверење је да човек, никада не би био чиве да у себи не садржи нешто духовно, нешто што га испуњава. Душа је нешто што не може да се опуше, нити докаже, али ипак постоји у нама и чини нас таквим каквим јесмо.
Не бих могао да се сложим са тим да моја душа пати, иако сам изабрао ову тему. Зашто? Зато што у мени пак постоји нешто што је много више од патње, много лепше и прихватљивије. Нешто за чим жуде људи, а нису свесни да имају таман толико тога, да не би патили. То је срећа. Не бих волео да ми душа пати, из разлога што бих вероватно био душевно, емотивно и на било који други начин сломљен. Патња је нешто најгоре што човек може да осети. Имао сам прилике да осетим то, из неких животних искустава и не бих је препоручио никоме. Тачније, волео бих да се никоме то не деси, да никад не осети шта је бол. Наравно, као пубертетлија или како би старији људи рекли клинац, имам неке жеље или неке изгубљене снове, тренутке за којима би већина мојих вршњака рекло да „пати“ за тим. Међутим, ја много зрелије и другачије гледам на то, као што сам рекао, патња је једно, а ово за мене би била само жеља или нешто што бих волео.
Можда ћете мислите да сам промашио тему, свако од нас има другачије, своје мишљење. Ја ипак стојим при томе да никад нико не би требао да пати на тај начин, из разлога што је то неподношљиво. И сви би требали да разграничимо неке ствари, како би били свесни и схватили шта су жеље, могућности, шта је то за чим трагамо, али никад то не сврставати у душевну патњу или неки други сектор бола.
By Aleksandar
Нема коментара:
Постави коментар