Живот је непроцењив.
Бескрајни циклус времена испуњен срећом, радошћу, болом и патњом. Човек започиње своје учешће у игри живота рођењем и сам бира свој пут – да ли ће из те игре изаћи као победник или као губитник. Једна ствар је сигурна – игра се у једном тренутку мора завршити. Шта је оно што чини ту игру занимљивом?
Шта је то што живот чини вредним живљења?
Човек се рађа као tabula rasa, неисписана табла, а креда је у његовим рукама. Може је оставити празну, може је ишврљати, а може је претворити и у ремек-дело. Из свих других живота човеку остају примери, поуке, довршена и недовршена дела која му представљају водиљу и упозорење.
Живот не чине планови о срећи, већ све оно супротно томе, све оно што човеку доноси бол и патњу и уноси немир у његов живот. То је оно што тера човека да се бори и превазилази препреке, и разбија монотонију која би уследила када бол и чемер не би постојали.
Живот је пут човека ка самоме себи. Ако човек нађе и спозна самога себе, онда је спреман да се суочи са светом и људима око себе. Стаза која води човека до спознаје самога себе обрасла је трњем, а путоказ човеков како да пређе преко тога је истина. Само помоћу истине човек је довољно јак да се суочи са свим изазовима овога света.
Истина оплемењује човека а човек је једино може оплеменити културом. Стога култура је истина и једини спас. Оно што од камена исклеше прелепу скулптуру, што од речи састави предивно дело, што од боја направи сјајну слику.
Књижевна култура значи читати и извачити корист из тога, али читати добре писце. Књижевност је ризница људских судбина и живота, која тера човека да мисли, јер само они који мисле истински доживљвају свој живот. Поред оних који не мисле, живот само пролази.
Из те ризнице човек види примере како треба живети, читајући велика дела Андрића, Селимовића, Станковића, Толстоја, Пушкина… улазећи у микрокосмос људских судбина које у њему изазивају страх и служе за пример.
Човек не би био човек када не би грешио. Уколико пође погрешним путем, сваки нови тренутак његова је шанса да промени живот. Само у том делићу секунде у вечности који му САДА припада. Ако се и мало одмакне од тог САДА, његова је судбина у туђим рукама.
Ако волимо живот немојмо траћити време јер се од њега састоји живот.
Живот се састоји и од лоших ствари, али само онај који зна шта је ужас има оружје против свега лошег у животу. Оно што почиње слатко завршава се горко, а оно што почиње горко завршава се слатко. Ако не осетиш горко не можеш да цениш оно слатко. Ипак као што је Његош рекао “…смијешано најлакше се пије…”. Смрт је неизбежна али не мора неопходно значити и крај живота. Човек наставља да живи кроз дела која је створио.
Плутарх је рекао “Права је мера живота је његова лепота а не његова дужина”, јер живот нам вреди онолико колико нас је напора стајао. Плашити се смрти је нормална ствар, јер тај страх је оно што тера напред.
На крају, наша табла је скоро исписана, и можемо само дотеривати оно што смо започели пре много година. Тада можемо највише напредовати, али да би смо то учинили, морамо превазићи привид зрелости. Тада се наша игра завршава а ми можемо славити сигуран тријумф.
Живот чине ситнице, али сам живот није ситница, зато га треба искористити најбоље што се може.
mnogo dobro:)
ОдговориИзбриши