Priča o starom seljaku

U daljini se začuo lavež psa. Probuđen, tromo je podizao umorne trepavice. Prva svetlost se stidljivo probijala kroz mali, uski prozorčić na njegovoj kolibi. Polako je ustao, izašao i otišao u šupu. Tamo je u uglu stajao plug, obasjan belom svetlošću. Starac je nesrećnog pogleda gledao oštro sečivo pluga. Svakog jutra je u šupu odlazio sa nadom da ga plug neće tamo čekati i da je ovo dosad bio samo ružan san. Sa plugom je radio, živeo i jeo, sa plugom će i umreti. Tako je mislio starac. Začuli su se prvi petlovi. Starac se trgao i požurio da iznese plug. Bio je težak, a stracu je bilo već preko sedamdeset leta. Odavno su njegove ruke bile onemoćale. Nekada je on mogao takav plug na rukama da nosi do njive. Ali to je bilo pre četrdeset godina. Bio je mlad, sa lepim parčetom zemlje i kućom, pun snage. Svi su ga u selu cenili. Bio je čuven po poštenje. Svu su govorili da nema pravednijeg sudije od njega, Pavla Ugripova. A tada je došla suša, pa poplave. Sve mu je bilo uništeno. Zadužio se. Bio je primoran da sve proda Bečirevićima. Jedino mu je preostalo da postane njihov sluga. Proklinjao je takav život i žalio za onim nekadašnjim. Tu ništa nije mogao. Upregao je volove. Volovi su bili krupni, tužnih tamnih očiju. I oni su bili sluge kao i Pavle. Natovario je plug i krenuo. Pogledao je veliku belu kuću Bečirevića. Bilo je mračno u njoj. Još su spavali jer se do pola noći lumpovalo. Bečirević je trošio veliki novac na provode. Pavle je nastavio put. Kola su polako truckala po starom seljačkom putu. Na njivu je stigao kada se sunce beć bilo izašlo iza obližnjeg brda. Odmah je počeo sa oranjem. Oštro sečivo pluga paralo je zemlju još vlažnu od noćašnje kiše. Pavle je poguren gazio bosim nogamapo po grudvama mokre, hladne zemlje. Svoje opanke, jedinu obuću, već stare i pocepane, ostavio je u kolima. Ubrzo je postalo tako vruće da mu nije smetala hladnoća pod prstima. Iako je bio mart sunce je bilo tako vrelo kao da je odlučilo da spali sve živo. Oko podne iznemogao starac je otišao u hlad stoletnog hrasta. Među žilama tog starog izboranog drveta Pavle je bio napravio sebi ležište da se odmara. Iz male šarene torbice izvadio je svoj ručak. Crnim, zemljivim rukama je otkidao parčiće tvrde, ustajale proje i stavljao ih u usta. Jeo je sa mukom bez ikakvog zadovoljstva. Ustajala vruća voda iz čuture ga nije osvežila. Vratio je ostatke proje i čuturu u torbu i polako krenuo natrag na posao. Sa mukom se odvajao od hladovine retkog hrastovog lišća, koja mu je pružila utočište od vrelog sunca. Nastavio je sa radom. Znoj mu se slivao niz lice i vrat. Njegova košulja nekada nova i bela, a sada žuta, sa otkinutim okovratnikom i rasparanim rukavom bila je mokra. I dalje je radio. Pao je sumrak. Ponovo je upregao volove u kola i natovario plug. Polako se vraćao . Kada je stigao bilo je veče. Gazdina kuća bila je osvetljena. Iz nje je dopirala muzika i smeh ,, Još jedna lumprejka" pomislio je Pavle. Odvratio je pogled sa blistave kuće i pogledao na suprotan kraj dvorišta. Tamo je bila njegova koliba, mala, neugledna i mračna. U njoj nije bilo nikog da ga dočeka i kaže mu prijateljsku reč. Spustio je glavu. Obuzela ga je tuga. Ispregao je volove i odveo ih u štalu. Nahranio ih je. Oni su mu bili jedini prijatelji. Skinuo je pluga sa kola i odvukao ga do vrata šupe. Uvukao ga do je unutra i sporim umornim korakom izašao. Otišao je u svoju kolibu i u mraku napipao delić sveće i šibicu. Upalio je sveću i bledi, slab plamen je zatitrao po prostoriji. Odložio je torbu i skinuo opanke . Legao je u svoj krevet i ugasio sveću. Brzo je zaspao. Spavao je, sanjajući svoju mladost i nekadašnji život.