Moja drugarica

Andrea je od rođenja bila bucmasta devojčica. Njenim roditeljima to nije smetalo. Bili su ponosni na njene debele ručice i na bucmaste rumene obraze. Vremenom stvari su se menjale. Došlo je vreme da Andrea pođe u školu. U školu su počeli da je zadirkuju zbog njene gojaznosti. Zvali su je ,,Slonče" , ,,Burence" i drugim pogrdnim imenima. Andrea je počela da se povlači u sebe i da tuguje. Kod kuće je često plakala. Ipak to nije smetalo da bude dobar učenik. Roditelji su bili ponosni na njen uspeh a nastavnici su je često hvalili. Svi su bili zadovoljni sem nje. Mrzela je svoje debelo i nezgrapno telo. Drugarice su bile dobre prema njoj samo kada im je bila potrebna sveska za domaći zadatak. Kada bi se naljutile na nju govorile bi joj ,,Slušaj ti debela.......". Onda bi se plašila da ne načini neki pogrešan gest zbog koga bi bila ismejana. Andrei bi bio mučan svaki odlazak u školu. Otići u školu znači susresti se sa bezbroj podrugljivih osmeha upućenih njenoj figuri. Ovog dana bilo joj je najteže. U razred je trbalo da dođe nova drugarica. Svi su bili uzbuđeni sem nje.Plašila se tog susreta. U odeljenju su svi govorili da je nova devojčica veoma lepa. Amdrei je bilo još teže. Sigurno će joj i ona uputit podrugljiv pogled zatim će se sa gađenjem okrenuti i početi da se raspituje ko je ona debela. Zvonilo je. Dečaci su počeli da zalizuju i onako masne kose dok su devojčice mazale usne drečavo crvenim ružom. Svako je hteo da ostavi što lepši utisak na novu učenicu. Vrata se otvoriše. U učionicu uđe ona. Svima je zastao dah. Bila je neopisivo lepa. Imala je dugu crnu kosu, oči plave kao more oivičene dugim trepavicama. Bila je visoka i vitka. Devočice su počele da se meškolje dok su je dečaci zadivljeno gledali. ,, Deco ovo je vaša nova drugarica, zove se Natalija Popović. Natalija ima puno slobodnih mesta izaberi gde ćeš da sedneš " reče nastavnik. Njen pogled pun uzbuđenja leteo je od klupe do klupe. U učionici zavlada tajac. Njen pogled zaustavi se na Andrei. Andrea pretrnu. Natalija se sa ohrabrenjem osmehnu i sede pored nje. Učionicom se prolomiše uzdasi iznenađenja. Andrea je bila smetena i zbunjena. ,,Zdravo da se upoznamo.Ja sam Natalija. Drugovi me zovu Nata" reče Natalija i sa simpatijom pogleda Andreu. Nju prepliva talas zadovoljstva i ona pruži ruku. ,,Ja sam Andrea" reče. Njih dve počeše da čavrljaju kao da se poznaju već godinama. Andrea je bila presrećna. Nije više marila ni za zajedljive poglede drugarica. Ona je najzad našla biće koje je svoje prijateljstvo poklanjalo bez rezerve.