Zemlja čuva mnoge tajne

Ćirilovac je kraj na kome su se nekada zlatili čuveni smederevski vinogradi. U poznu jesen širio se miris zrelog grožđa i voća. To je ispunjavalo svaki delić vazduha. Zlatno brdo. Na njemu sunce kao da toplije i duže greje prirodu i ljude. Kraj, koji svojim izgledom i položajem, tu u blizini velike reke, očarava i zaustavlja prolaznike, kako bi uživali u lepom, bogatom i neobičnom krajoliku. Neki su tu zauvek i ostali. Ali, tek pre nekoliko godina ova zemlja po kojoj je ceo kraj poznat otkrila je jednu svoju tajnu ljudsku, uobičajnu ali ipak tajnu.Na mestu nekadašnjih vinograda, duboko u zemlji ležao je vekovima skriven mali antički sarkofag, koga je na svetlost dana izneo ogroman zahuktali rovokopač. Njegovi olovni šiljci probili su strane olovnog sarkofaga, koji je vekovima odolevao zubu vremena. I nama je tako otkrivena dugo čuvana tajna ovog mesta. U njemu devojčica pristigla iz jednog dalekog vremena i nepoznatog sveta. Kao poznanik i neočekivan gost, ali kao neko koga smo možda i iščekivali a nismo znali da li će ikada stići. Zapisano je ime Aurelija. Na sarkofagu urezani su likovi rimskih bogova od kojih je najupadljiviji i najlepši lik boga sunca. To svakako govori o lepoti ove devojčice i njenom zlatnom imenu. Aurelija ili Zlatica, Zlata. Vekovima su je čuvali ovi zlatni vinogradi i skrivali njenu tajnu, uslišujući volju bogova. Volju boga sunca. A kada je tako pomislih možda samo spava. Ogroman bager otkrio je tajnu Aurelije i iznenada mi se učinilo kao da su vinograd nestali, kao da ceo ovaj kraj sada ima drugačiji izgled. Postalo je nekako samotno bez sunca i života. Bez Aurelije. I tajne počinju da se rađaju. Roje se pitanja, sve manje je odgovora a sve više mašte. Sedamnaest vekova mira i tišine, a odjednom kao da ova devojčica sada postaje naš drug, moj vršnjak, u nekoj skromnoj učionici u kojoj se nestrpljivo očekuje zvuk zvona, u nekom dalekom čudnom školskom dvorištu gde žagor dece znači život. Zato opet mislim možda ipak samo spava.