Čini mi se da sam
prve uzdahe i žalbe na život, na taj užasan teret čula onog trenutka kada sam
postala svesna činjenice da postojim. Ipak sam živela u uverenju da je to samo
opsesija odraslih. Ali to nije dugo potrajalo. Jedan događaj, u svoj surovosti
i brutalnoj realnosti, kao da mi je neugodno, možda suviše naglo otkrio
horizont života.
Živela sam u
jednoj vrsti vakuma, zajedno sa svim drugima, a ipak odvojeno. Sve sam primila
kao neminovnost, ali ne zato što sam bila hrabra, već sam imala utisak kao da
se sve to dobro i zlo događa nekom
drugom. Moji osećaji o zbivanjima najičili su nekoj odvojenosti duha i tela
tojest prisustvu dva sasvim različita duha u meni. Možda sam zbog toga sve
radila polovično aktivna samo jednim delom. Negde polovinom ili krajem
septembra trebalo je da radim prvi pismeni zadatak. Iako sam se obrela u
potpuno novoj sredini to me nije zabrinjavalo. Bila sam sigurna u svoje, ako ih
mogu tako nazvati književne kvalitete. Verovatno i više nego što bi to sebi
dozvolio neko ko nije skorojević. Poznato je da ne treba ići ispred sudbine. A
meni se baš to desilo. Bila sam uverena da će rezultati biti dobri. Ipak je sve
bilo suprotno. Gotovo željno sam čekala dan kada će profesor saopštiti ocene.
Nisam osećala strah već neko prijatno iščekivanje. Bila sam čak i po malo
nestrpljiva očekujući taj školski čas. Nisam razmišljala o mogućnosti da se
moja očekivanja ne ostvare. Jednostavno se nisam usuđivala. Učinilo mi se da je
profesorov glas, dok je čitao ocene, neobično tih i po malo opor. Trenuci su se
produžili u večnost. Onda mi se opet činilo da prosto jure. U jednom od tih
bezglavnih trenutaka pročitano je moje ime i jedno nemilosrdno i bolno:
,,Četiri“. Ostala sam bez daha. Činilo mi se kao da se oronuli zidovi učionice
ruše na mene, kao da su se svalili svom težinom. Osećala sam da mi nedostaje
daha, a plavo nebo što se meškoljilo kroz prašnjave prozore učinilo mi se
preteće i olovno sivo. To nije bilo pravo sećanje tuge, za to nije bilo
vremena. Sve to me je podsećalo na čoveka na umoru, da će ga za samo koji
trenutak nestati i njegovu nemoć i strah da to shvati. Tako sam i ja pokušala
da, bar za trenutak , odagnam to užasno osećanje poraza nad sobom samom. Ta sitnica,
naizgled beznačajna, prosto me je ošamutila silinom udarca. Dugo posle toga ni
jedna jedina misao nije mogla da se obrazuje u mom sleđenom mozgu. Veoma lagano
sam počela da se vraćam iz te misaone i emotivne obamrelosti koja se graničila
sa mrtvilom. Da sam u tom trenutku mogla da zaplačem, sigurno bih se osećala
mnogo bolje. Ali, nisam mogla. Ne znam koliko sam još bila u školi. To vreme mi
je donelo samo delimično smirenje. To je, ipak, bilo dovoljno da počnem da
razmišljam o činjenicama. Nije bilo ni malo opravdanja, bar sam tako mislila.
Greška je bila fatalna i ona se više nije mogla ispraviti. Znala sam da ću se
uvek sećati da sam jednom izgubila. Bila je to, međutim, jedna od onih bitaka
za koju sam rešila da vežem svoj život. Ujedno me je mučila pomisao kako će to
shvatiti, oni koji me vole i koji su verovali u moje sposobnosti. Bilo je to
ono najstrašnije-griža savesti. Setila sam se obećanja koje sam dala svom
bivšem profesoru, da nikad neću pokleknuti. Osećala sam da sam ga izneverila. To
me je najviše mučilo. Šok koji sam doživela narušio je moje zdravlje. Uskoro
sam dobila visoku temperaturu. Čitava četiri dana morala sam samo da ležim.
Bile su to četiri decenije psihičkog mučenja. Imala sam vremena za razmišljanje
i to me je najviše ubijalo. Optužbe su prosto navirale. Neprekidno sam plakala
.... plakala.... kao da su sve suze sveta bile sakupljene u meni. Stalno me je
mučila pomisao na neispunjeno obećanje. Ipak sam se oporavila i krenula ponovo
u školu. Jedno popodne prelazeći svoj svakidašnji put, našla sam se nenadano
licem u lice sa svojim profesorom. Uprkos svemu bila sam veoma srećna što ga
vidim. Požurila sam da mu sve ispričam. Podsvesno sam očekivala da će me
razumeti. Nisam se prevarila. Očinski mi je pogladio kosu i rekao da to nije
tako važno; da je siguran da sam dala sve od sebe, da bih opravdala njegovo
poverenje. U njegovom glasu je bilo toliko topline i razumevanja da je moja
tuga i ogorčenje splasnulo. Bilo mi je odjednom jasno da je to jedna od onih
prepreka o kojima mi je govorio i koje su mi tek prestojale. To saznanje me je
očeličilo, odjednom sam imala poleta da se borim, jer sam znala da se za ono,
što najviše volim, moram žrtvovati. I to divno osećanje još uvek živi u meni.
Нема коментара:
Постави коментар