Moja drugarica i ja

Ne pamtim kako smo se unoznale, a znam da smo zajedao u razredu od prvog školskog dana. Moja najbolja drugarica, o kojoj ću da pišem, zove se Dragana.

Svakog dana, za vreme nastave stalno smo zajedno. Za vreme odmora delimo užinu, tešimo jedna drugu kada nešto ne znamo i dobijemo jedinicu, šalimo se sa drugovima i drugaricama, a nekad se i posvađamo. Ja sam neki put loše raspoložena, pa je dovoljna i najobičiija zamerka da se naljutim na nju. Tada i ona bude ljuta i ne govorimo dva-tri dana. Što se tiče mene, ja bih se pomirila i nosle pet minuta, ali neću da ne bi pomislila da je molim. Nekada bude sve zaboravljeno: i svađa, i ružne reči. Onda ponovo kao i pre. Odemo u neki miran ugao, ili se šetamo i poveravamo jedna drugoj svoje male tajne.

Dragana je malo niža od mene, kratko ošišane crne kose. Tako sam uvek i ja ošišana. Oblačimo se skoro identično, pa nas neke devojčice iz nižih razreda pitaju da li smo sestre. Ona uvek odgovara da jesmo, a ja, pak, ne mogu da izdržim pa se nasmejem.

Dragaia ima sitne pege i ima len osmeh. Veoma je iskrepa i verna drugarica. Sećam se jednog događaja koji se desio na kraju školske godine. Bile smo u pegom razredu. Nastavnici su skoro svi bili zaključili ocene.i baš toga dana smo zajedno sa nastavnikom fizičkog vasnitanja zaključivali ocene. Kada je nastavnik upitao koju ocenu da da meni, neke zlobne drugarice, koje su mi zavidili što sam odlična, rekle su da treba da dobijem trojku. Ja sam ćutala iz razumljivih razloga, jer se raspravljalo o meni. Međutim, moje drugarice, predvođene Draganom, bile su objektivnije i izjasnile se za četvorku. Nastavnik je razmislio i uvažio Draganin predlog.

Eto takve smo nas dve.