Od pocetka moga skolovanja , tj od prvog razreda , sa svojim drugovima i drugaricama prozivela sam mnogo toga . Lepih trenutaka kada smo svi bili srecni ,i onih kada smo svi bili tuzni .
Kada se osvrnem i pogledam malo u proslost , vidim devojcicu koja samo sto je posla u prvi razred . Secam se tog dana . Drzeci me za ruku mama me je uvela u ucionicu u kojoj je sedelo jos 15 ucenika . Gledala sam ih sirom otvorenih ociju , sela sam pored devojcice koja se zvala Dragana . Tada sam upoznala moju najbolju drugaricu . Na pocetku smo se samo smeskale jedna drugoj ,i razmenjivale stidljive poglede . Tog dana sam upoznala i moju uciteljicu ,bila je to omala zena, kratke uvijene smedjo crvenkaste kose , nosila je naocare . Pricala je strogo i brzo,cesto nas je grdila , ali je bilo i puta kada nas je hvalila . Dani su prolazili a mi smo polako poceli da ucimo azbuku , zatim da citamo , pisemo , mnozimo i dr..
Kako je vreme prolazilo tako smo mi rasli , svi smo odjednom postali veoma bliski kao da smo braca i sestre . Jedni druge smo podrzavali u svemu . Ne mogu da se hvalim da smo bili razred za primer , ali nismo bili ni oni najgori . Vazno je to sto smo uvek bili slozni .
Vrlo brzo odvojili smo se od uciteljice . Posli smo u peti razred , bili smo deca sa 11 god. Sta smo uopste i znali tad . Zbunjeno smo gledali svakog nastavnika koji je ulazio i izlazio iz nase ucionice . Zatim ulazio drugi . Sledece cetiri godine vodila nas je takodje zenska osoba . Moja razredna. Predavala nam je Srpski jezik , bila je veoma dobra i smirena zena . Nemajuci sama svoju decu , mi smo joj bili neka vrsta zamene . Uvek nas je mnogo volela , sa nama je prosla i ono najteze , i najbolje . Bili smo joj zadnja generacija , uvek cu je se secati u najboljem svetlu . Cini mi se kao da nismo imali vremena da uzivamo u drustvu jedni drugih jos malo . Brzo je stigao osmi razred , i svako je trebao da odabere svoj put . Suzama , oprosrila sam se od svih . Oprostila sam se od drugarice sa kojom sam godinama delila klupu . Te krupne braon oci opet su me gledale , ali ovog puta ne tako stidljivo , vec sa strahom da se nikada vise necemo videti , pricati , smejati , grliti ...da cemo postati samo dva stranca sa uspomenama . Obrisala sam joj suze i zagrlila je , rekla joj da cemo uvek ostati najbolje drugarice bez obzira na sve !
Iste godine krenula sam u Gimnaziju , i tako sve ispocetka. Ito kao i u prvom razredu osnovne , samo sto sada nisu svi bili tako naivna mala deca . Bili smo vec formirane osobe kojima fali jos malo brusenja na povrsini .
Sad kada ovako pogledam na sve te godine , vidim koliko sam ja ustvari srecna osoba . Stekla sam toliko prijatelja . Kad bih mogla vratila bih vreme da sve to prozivim ponovo , i sve bih isto uradila . Jer secam se svakog minuta , svake sekunde . Toliko je bilo dobro , da vise ustvari ne znam da li je stvarnos ili san .
by Zorana
Нема коментара:
Постави коментар