четвртак, 18. април 2013.

Moji susedi




Možda vi živite u nekoj velikoj zgradi na čijim fasadama blistaju reklame? Kraj vaših kuća jure automobili i šetaju prolaznici šarenih odela. Susede poznajete samo iz spiska o stanarima. A ja ?
Ja živim u maloj kaldrmisanoj ulici ispod Zvezdare. Osam prizemnih kuća i tri ulične svetiljke čine kostur naše ulice. Stambena zgrada sa brojem dva predstavlja njeno čelo. Velika mermerna ploča upoznaje prolaznike da je godine 1914. baš tu bila partizanska štamparija. Medjutim ja danas hoću da vam kažem nešto o njenom srcu. To srce čine žitelji moje ulice. Tu živi dvadesetak đaka, sedamnaest baka i četiri odrasla mladića. A kad sunce probudi jutro i kad se mirisom lipe ispuni soba zakašlje se deda Janko i već se čuje priča iz njegova doba. Po stoti put priča o lasti koja mu pod krov sleće. Baba Stana je krenula da kupi nešto za njenog mačka. Prolazi tako kraj broja 4 i lupa štapom u debelo okno. Hoće da probudi Stanka, obućara, plašeći se da mladić ne zakasni na posao. Kada vidi njegovu čupavu glavu kaže mu da danas pravi veću oduću jer deca iz naše ulice rastu. A kada podne osvoji ulicu i kada đaci pođu u školu , i kada zaposleni sa polsa dođu u mojoj ulici svi se susedi zajedno raduju, pomažu i vole. I baš zato vam kažem da moja ulica ima veliko zajedničko srce koje pulsira u svakom njenom kutku. Eto, pitajte nekog mališu čija mama ima dosta pekmeza od šljiva. Svako će reći da ima Mirkova mama. Mile, Jova i Vesna često su musavi ispred broja pet. Pekmez im ponekad uđe i u uši jer prave slatke brkoe. Oni su još maleni za Zoranovu ekipu. Jer Zoran zaista voli Dragana, Janka i u fudbalu su nepobediv tim. Inače svi su ti dečaci zaštitnici nas devojčica. Ponekad sa nama igraju bagminton, drže nam konopac dok skačemo i ne ljute se kada same igramo školice i pričamo naše tajne. Ipak, u našoj ulici ima dosta odraslih. Njihova zajednička osobina je da su vrlo radni ljudi. Kada se vrate sa posla uređuju prostrana dvorišta, boje ograde, čiste trotoare. Majke čuvaju decu. Ja eto pamtim kada nas je moja mama čuvala obično sam ja jedina dobila batine. Činilo mi se da je ona svoj ostaloj deci bila bolja mama. Dana, kad to pomenem i Jasna priča da je samo njena mama bila stroga. Ako čujete Jelenu uvidečete da su nam mame vrlo stroge. Ali zato mi imamo bake. To su baba Mara, Smilja i  Nada. Kod baba Nade sam učila prvi put da vezem.ona zna da svira na klaviru i piča doživljaje sa tri kontinenta. Zimske večeri provodimo kraj njene peći. I dečaci i devojčice je mnogo vole. Jedino nam je tako drag deda Mile. On nas s proleča vodi na izlet. Zna mnoge vesele igre sa loptom, sa štapom, vezanim maramama i točkovima. Uvek je nestrpljiv kada je zima. Sad će opet moji vršnjaci sa dedom u šumu. A mala kaldrmisana ulica uvek živi bučnim životom. Ona nije nikad pusta. U smiraj dana tu ptice pevaju večernje uspavanke. U ranu zoru tvrdokljuni kos lupa u orah. Ali kada ptica nema onda poleti Joletova lopta u neki prozor. Pukne okno ponekad se čuje vika , ali za kratko: uliva čiji kostur čine osam kuća živi veselo.
Vesela je uvek jer ima srce, jer u njoj živi dvadeset đaka, sedamnaest baka i četiri mladića. 

1 коментар: