Ulica mog detinjstva

Svi mi imamo neko mesto,neki kraj,ili mozda ulicu koja nas tako neodoljivo potseca na nase detinjstvo. Ponekad je to mesto ili ulica kojom vise ne prolazimo iz nekog razloga.

I ja imam takvu ulicu koje se uvek rado secam.To je bezimena ulica sa mnogo
divljih kestena,mirisnih bagrema i zelenih maslina.Ustvari to je jedan krivudavi put koji je isao uporedo sa glavnim ,ali nama tadasnjoj decivrlo zanimljiv.U toj ulici nalazila se samo jedna kucica,bolje reci obicna krovinjara,a u njoj je zivela jedna baka.Zivela je vrlo usamljeno,a njeno jedino drustvo su bile tri koze i nekoliko kokosaka.U njenom dvoristu je rastao veliki kesten i dve masline. za sve mestane
je bila cudakinja,a neki su je smatrali ludom.nosila je neku za nas cudnu odecu,koja je uvek bila besprekorno cista,a na njenom licu niko nije mogao procitati godine. Ali ta baka nije volela decu,jer deca nisu imala obzira prema njoj.Rugala su joj se smisljajuci razne pesme i rime.A ona je cutala sve dok ne bi izgubila i zadnju trunku strpljenja,a onda bi pocelo da leti kamenje sa njene vec unapred sakupljene gomilice.Vikala je i neke pogrdne reci,a deci je uvek bilo zanimljivo da beze sa tog mesta i posle pricaju herojske price o susretu sa bakom.
Htela ili ne medju tom decom sam ponekad bila i ja,ali joj nikada nisam
uputila nijednu ruznu rec,ali kada su druga deca bezala,morala sam i ja.Mogli smo na putu iz skole,proci glavnim putem,ali nama je bilo zanimljivo da prodjemo bas tim sporednim.
Onda,jednog dana ostala sam duze u skoli nasla sam se sama na putu kuci.Nisam niposto nameravala da prodjem bakinom ulicom,ali kada sam stigla do raskrsca zastala
sam.Nesto me neodoljivo privlacilo da jednom sama prodjem,iako sam se strasno bojala.I prosla sam bakinu kucu,kesten,masline i koze koje su mirno pasle,ali bake nije bilo na vidiku.
Dobro je,pomislila sam,danas cu se hvaliti da sam sama presla taj put.Ali na maloj krivini
sam zastala kao ukopana,ispred mene je stajala baka streljajuci me svojim prodornim ocima.Htela sam pobeci,ali noge su otkazele,drhtala sam kao prut. Onda me ona uhvatila za misicu svojom koscatom rukom, dok je u drugoj drzala stap.Gotovo je pomislila sam,sad ce me ubiti onim stapom.Nisam mogla nista da kazem,cak ni da placem.Onda sam cula bakin
tihi glas."Ne boj se" rekla je."necu ti nista,ti nisi kao ostali,nikad me nisi vredjala niti mi se rugala,znam i tvoje ime,dodji i sedi malo samnom". I dalje sam se bojala,ali sam kao opcinjena posla sa bakom.Uvela me u svoju kucicu.Unutra je sve bilo cisto i na svom mestu,za razliku od spoljasnjeg izgleda kuce.Onda me povela na kamenu klupicu iza kuce odakle se videlo daleko,preda mnom se ukazao nezaboravan prizor.Onda je rekla,znas dete mnogi misle da sam luda,niko nece da se druzi samnom,svi beze od mene,ali bih volela da tebi ispricam
istinu o sebi,koju niko nezna.Opustila sam se i sela pored nje na klupicu. A onda sam cula bakinu pricu i ne samo tada,nego sam dolazila narednih dana,meseci i godina kada god sam uspela da se iskradem da niko nezna.A baka je pricala i pricala,a ja sam je slusala otvorenih usta.Zelela je da zapamtim njenu pricu i da je nekome kasnije ispricam.I zapamtila sam svaku njenu rec.I tako je proslo vreme moje osnovne skole i doslo je vreme mog odlaska iz rodnog kraja. Jos jednom sam otisla kod bake da se sa njom pozdravim.Poklonila mi je vezenu plavu bluzu ,koju i danas cuvam medju mojim dragim uspomenama. Zagrlila sam to sitno uvelo telo,a baka je zaplakala i rekla:"Znam odrasla si i moras dalje,idi sa mojim blagoslovom,ali se uvek seti da si mi mnogo
ulepsala moje poslednje dane." kada sam zavrsila skolovanje i vratila se kuci,posla sam da posetim baku.Zastala sam,nije vise bilo onog puteljka,ni bakine kucice ni kestena,ni maslina a ni bake,sve je nestalo pred novom modernom arhitekturom.Mogla sam samo da zamisljam gde se sta nalazilo.Ostale su samo uspomene i jedan grob na kome kratko pise.
OVDE
POCIVA BAKA SELA.