Ponekad čovek u sebi nosi nešto što ga muči, što bi želeo da kaže svima, a ne može. Biće da je i godina prošla otkad se lomim da ti kažem, da ti priznam… Htela sam, razmišljala, bojala se pa tako i odustajala. Ima li smisla, da li je fer ?
Noćima razmišljam i smišljam kako da ti kažem da te volim, da mi trebas, ali sutra kad te vidim, prećutim... Prećutim i kad prođem pored tebe, prosto zadrhtim. Prođe me ona čudna jeza, i pobegnem, stidim se, a znam da ne bi trebalo. Volela bih da mogu da ti kažem sve što želim, koliko mi značiš i koliko si mi potreban, ali tu je neki zid, o koji udarim svaki put kada reč krene sa usana. Kad me pogledaš, ja okrenem glavu, opet se stidim i svaki put se pitam jedno te isto: 'Zašto te volim, zašto mi trebaš, zašto baš ti?' ali na svako moje pitanje nemam odgovor. Želim da te uhvatim za ruku, da te uvučem u moj svet. Želim da uplovim u tvoj zagrljaj kao brod u svoju luku. Želim da te zagrlim, poljubim, da ti pokažem koliko te volim. Želim da prenesem svu svoju sreću na tebe, da osetiš koliko si prisutan u meni. Želim da ti se dopadnem. Želim da zajedno sanjamo i maštamo o lepim stvarima. A onda se trgnem. Vraćam se u stvarnost, a od svega toga ne ostaje ništa, samo praznina, mračna i tamna praznina. Sve nestaje kao dim. Hiljade neprospavanih noći, hiljade tvojih slika oko mene. Stalno si u mojoj glavi. Odatle ne izlaziš nikad. Neka, dokle god si tu, u meni, ja se nadam. Koliko toga bih ti rekla kada bih imala hrabrosti. A šta sam ja, u moru zaljubljenih i srećnih, u vrtlogu razočaranih i tužnih, bez tebe ? Bez tebe sam ništa, veliko ništa.
Sada znam, sigurna sam, ti si taj, moja jedina želja, moja sudbina. Ti si vetar u mojim jedrima, ti si ta košava koja toliko prija. Ali šteta, šteta, jer, sa druge strane reke maštanja, postoji realnost, a u tom svetu, u svetu realnosti, nemam snage da ti priznam sve ovo. Nemam snage da ti kažem da te volim..
Нема коментара:
Постави коментар