Moji mali nestašluci

Čuo sam više puta da kažu kako mirno dete ne postoji. Iako znam da ima i mirne dece, moj primer potvrđuje ovu prethodnu rečenicu.
Moja mama tvrdi i da sam kao beba bio živahan i nestašan. Svakakva čuda su mi padala na pamet i da sam dobijao „po guzi“. Jednom sam iz kuće izvezao bicikl niz trinaest stepenika. Dobro sam živ ostao. To je bio moj najveći i najstrašniji nestašluk. A onih malih je bilo stvarno mnogo. Šteta što o svima ne mogu da pišem. Na primer, svog psa sam stalno hvatao za rep da vidim kako visi. U igri sam bio najprljaviji od svih, zavlačio sam se svuda i hvatao sve što gmiže, puzi i skače. U svaku gužvu bih se odmah umešao i uvek bio kriv. Vaspitačicu u zabavištu sam veoma izmorio jer sam skakutao kao buva. Kad sam krenuo u školu, tek tada sam želeo da se igram i u svemu budem prvi. Nikad mi igre nije bilo dosta, a u igri, znate, često dođe i do svađe. U mnogima sam , kako mama kaže, „dežurni krivac“ bio ja jer sam naivan i ništa ne shvatam. Dešavalo se i da zbog tuđih nestašluka dobijem grdnju ili „ćušku“. Dva puta sam u nestašlucima lomio i naočare. I sada se nije mnogo toga promenilo. Događa se da upadnem u neku gužvu u školi, pa me izgrde. A kod kuće kritikuju me zbog vremena koje provodim u igri.
Ne razumem uvek šta sam pogrešio, ali znam da nisam nikad loše mislio, samo se desilo. Igračka plačka!