Kako zamišljam naš susret posle deset godina

Nežni sunčevi zraci obasjali su staro školsko dvorište. Zvuk dobro poznatog zvona budi stare lepe uspomene. Nekada deca, a sada već ozbiljni ljudi, isto onako razdragani i pričljivi, veselo koračamo kroz dvorište u susret razrednom staresini, nastavnicima, voljenoj staroj školi.

Gledamo u magičnu crvenu knjigu, koja ne samo da čuva naše ocene, već i uspomene na najlepše dane našeg detinjstva. Deca vedrog i nasmejanog lica sada smo ljudi sa po nekom borom i nežnim osmehom koji odaje sreću u duši, dok nam srce treperi u ritmu zvona. Zajedno sa mojim najbolim drugom ulazim u školu. Pričamo o svojim životima, dok jedan drugog posmatramo koliko smo se promenili. Sada smo mnogo ozbiljniji, završili smo ono što smo želeli i sada nas život nosi dalje svojim tokom. On se opredelio za medicinu i sada je fizioterapeut, ali dosta vremena provodi na kompjuteru. Sredio se. Ima svoj stan i ozbiljnu vezu. Može da se kaže da je uspešno zakoračio i korača svetom odraslih. Jedina promena koja se vidi na prvi pogled je par kilograma viška koje je pokusao da sakrije ispod malo šireg sakoa. Jedna bora je sakrivena u levom uglu osmehom obasjanih usana, ali vedar i srećan izraz jošuvek je tu.

Mole nas za malo tišine i pažnje i mi na trenutak prestajemo sa šuškanjem, i razgovaramo koji ćemo posle nastaviti uz muziku i piće.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.