Ljudi ne biraju vreme kada ce se roditi. To se jednostavno desi, a oni pokusavaju da se u tom vremenu sto bolje snadju. Moja generacija i ja rodjeni smo pre trinaest godina. U danasnjem vremenu zivimo svoje tinejdzerske dane.
Gledajuci razne emisije, citajuci knjige, slusajuci price starijih, stekla sam utisak da je vreme u kome su odrasli moji roditelji bilo mnogo sporije i mirnije. Kao da su deca tada imala bas pravo detinjstvo, nisu bili puni mrznje, negativne energije i zavisti jedni prema drugima. Ziveti u danasnjem vremenu je uglavnom lepo. Dostupne su nam sve informacije, imamo mobilne telefone, internet i mozemo brze da upoznajemo svet oko sebe od svojih roditelja. Svet je dosta napredovao u tehnickom smislu. Ali ja upravo to zameram svom vremenu, sto se sve svelo na tehniku, malo je ljudskosti. Zameram to sto se deca vise dopisjuju preko fejsbuka, a ne idu da prosetaju i razgovaraju. Zavist? Od toga ko kakav telefon ima i da li nosi markirane patike. Zameram to sto na televiziji ima puno nasilja, psovki, rijaliti programa gde se ljudi prikazuju u losem svetlu. To nije dobro za odrastanje dece. Pored svih tih losih stvari, ja ipak volim sto zivim bas u ovom vremenu. Tu su moje najbolje drugarice, moja braca i naravno moji roditelji. Ni zivot nasih predaka nije bio lak, preziveli su ratna razaranja, bolesti, seobe, gubitke najblizih, a ipak su uspeli da napisu istoriju.
Kao sto kaze jedna poslovica, svako vreme nosi svoje breme i tesko je ziveti u njemu. Na nama je da zivot ucinimo boljim, ucimo iz proslosti a gradimo lepsu buducnost.
Sedmi razred
By Marija Golubovic
Нема коментара:
Постави коментар