Prolazi i poslednje prolece mog osmogodisnjeg skolovanja, prolazi i nestaju skolski dani u ovoj skoli gde me vezu mnogo lepih uspomena.
U mojim mislima nizu se slike prvih skolsih dana, kao da je juce bilo. Sve nam je bilo cudno, nepoznato. Secam se svega, secam se prvih nasih ludorija, zadirkivanja, nezaboravnih ekskurzija, bezanja sa casova, prvih simpatija i prvih ljubavi. Sada kada je kraj osmog razreda i kada se setim proslih dana shvatam koliko je sve bilo lepo. U istoj skoli gde smo se sastali tu se i rastajemo, sada ne za vreme letnjeg raspusta, nego za sva vremena. Mislim da ne postoje reci kojim bih opisala ovu tugu u mom srcu, koja me iz dana u dan sve vise gusi i broji sate naseg poslednjeg susreta. od nas 23oje svako ce krenuti na svoju stranu, kako klikeri niz stepenice. Sama pomisao da se rastajemo sa svojim drugovima i drugaricama i da jedno moje veliko prijateljstvo izcezava u nepovrat i samim tim odlazi i deo mog detinjstva. Kroz koju nedelju cemo svi u svecanim odelima sa svojim nastavnicima u srcima ispratiti poslednje dane jednog lepog vremena, koji su obelezavali nase detinjstvo.
I sada sedim u ovoj klupi i tuzno cekam poslednje zvono u osnovnoj skoli. Sasvim sam sigurna da ce mi sve ovo nedostajati i da cu se svega uvek rado secati.
Нема коментара:
Постави коментар