Pred nama, sa nama, u nama samima. Retko blago koje nas prati kroz ceo život, ne trošeći
se, ne gubeći na vrednosti. Sveprisutna, inspirativna, jednostavno divna ili divno jednostavna?
Kako god gledali na ljubav, prožima se kroz sve. Ljubav je stvorila prošlost, oplemenjuje
sadašnjost i daće budućnost.
To je onaj osećaj kada mislite da ste u ovozemaljskom raju. Kada vam jedna osoba daje
lepotu i požudu. Svaki zagrljaj vam uliva sigurnost i nadu. Svaki put kada poljubite te usne,
osećate potpuno savršenstvo. A, kada se od tih usana stvori osmeh vaš kompletan svet dobije
smisao. Svi za tim tragamo. Retki su oni koji ovakav raj i nađu, a još ređi oni koji ga sačuvaju.
Ljubav jeste jaka u smislu da utiče na nas radikalno. Menja nas iz korena. Potiskujemo sve
mane ne bi li sačuvali svoju ljubav od celog sveta. Pored voljene osobe mi gubimo sebičnost,
aroganciju, tuga nam postaje nepoznata reč, a ponos se počinje gledati kao nepotreban.
Postajemo bolji iznutra, a lepši spolja. Ali to nije sve.
Ljubav je ponekad i slaba, jer često ne vidimo mane naše voljene osobe. Da li se to treba
gledati kao pozitivno ili negativno? Da li možda iste te mane vremenom zavolimo ili ih
potiskujemo da bi naš ideal ostao kakvim smo ga za sebe stvorili? Neko ima taj ideal ceo život
pa samo traži osobu koja će da popuni kalup, ali češći su oni spontani susreti, pogledi, poljupci
koji zapečate 2 osobe u vremenu. Koji im pokažu put do sreće do koje dolaze na najlepši
mogući način. Taj put je pun prelepih reči, obećanja, dodira i osmeha.
U početku mi stidljivo i nežno spoznajemo u čemu smo. Cenimo to. Volimo to. Zaljubljenost
nam obuzima biće i na sve gledamo drugačije. Više imamo razumevanja, ozareni smo radošću
i nesvesno prenosimo pozitivnu energiju na okolinu. Vremenom naučimo da budemo malo
realniji, pa se trudimo da ne uzmemo zdravo za gotovo ono što imamo. Ponekad pomislimo i
da nismo dostojni takve sreće i da nismo to zavredili, ali prisustvo voljene osobe nas samo po
sebi uveri u suprotno i našoj sreći iznova nema kraja.
Takođe je opšte poznato da svi greše, zar ne? Da li vas je nekada vaša voljena osoba
izneverila, razočarala? Da li je pogrešila? Da li ste nekada vi pogrešili i učinili njoj/njemu
nažao? Mislim da na sva ova pitanja odgovor mora biti pozitivan, čast izuzecima. Zašto se to
dešava? Ako je ljubav tako savršena, zašto i u njoj moraju da postoje problemi? Odgovor je
jednostavan. Zato što mi nismo savršeni. Zato što smo mi ipak samo ljudi. Ljudi koji su bili te
sreće da dobiju priliku za nešto božansko poput ljubavi. Iskoristimo je.
Nemojmo grešiti tako što ćemo ljubav skrnaviti. Cenimo ljubav slaveći je. Ne zaboravite! Mi
možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas.
se, ne gubeći na vrednosti. Sveprisutna, inspirativna, jednostavno divna ili divno jednostavna?
Kako god gledali na ljubav, prožima se kroz sve. Ljubav je stvorila prošlost, oplemenjuje
sadašnjost i daće budućnost.
To je onaj osećaj kada mislite da ste u ovozemaljskom raju. Kada vam jedna osoba daje
lepotu i požudu. Svaki zagrljaj vam uliva sigurnost i nadu. Svaki put kada poljubite te usne,
osećate potpuno savršenstvo. A, kada se od tih usana stvori osmeh vaš kompletan svet dobije
smisao. Svi za tim tragamo. Retki su oni koji ovakav raj i nađu, a još ređi oni koji ga sačuvaju.
Ljubav jeste jaka u smislu da utiče na nas radikalno. Menja nas iz korena. Potiskujemo sve
mane ne bi li sačuvali svoju ljubav od celog sveta. Pored voljene osobe mi gubimo sebičnost,
aroganciju, tuga nam postaje nepoznata reč, a ponos se počinje gledati kao nepotreban.
Postajemo bolji iznutra, a lepši spolja. Ali to nije sve.
Ljubav je ponekad i slaba, jer često ne vidimo mane naše voljene osobe. Da li se to treba
gledati kao pozitivno ili negativno? Da li možda iste te mane vremenom zavolimo ili ih
potiskujemo da bi naš ideal ostao kakvim smo ga za sebe stvorili? Neko ima taj ideal ceo život
pa samo traži osobu koja će da popuni kalup, ali češći su oni spontani susreti, pogledi, poljupci
koji zapečate 2 osobe u vremenu. Koji im pokažu put do sreće do koje dolaze na najlepši
mogući način. Taj put je pun prelepih reči, obećanja, dodira i osmeha.
U početku mi stidljivo i nežno spoznajemo u čemu smo. Cenimo to. Volimo to. Zaljubljenost
nam obuzima biće i na sve gledamo drugačije. Više imamo razumevanja, ozareni smo radošću
i nesvesno prenosimo pozitivnu energiju na okolinu. Vremenom naučimo da budemo malo
realniji, pa se trudimo da ne uzmemo zdravo za gotovo ono što imamo. Ponekad pomislimo i
da nismo dostojni takve sreće i da nismo to zavredili, ali prisustvo voljene osobe nas samo po
sebi uveri u suprotno i našoj sreći iznova nema kraja.
Takođe je opšte poznato da svi greše, zar ne? Da li vas je nekada vaša voljena osoba
izneverila, razočarala? Da li je pogrešila? Da li ste nekada vi pogrešili i učinili njoj/njemu
nažao? Mislim da na sva ova pitanja odgovor mora biti pozitivan, čast izuzecima. Zašto se to
dešava? Ako je ljubav tako savršena, zašto i u njoj moraju da postoje problemi? Odgovor je
jednostavan. Zato što mi nismo savršeni. Zato što smo mi ipak samo ljudi. Ljudi koji su bili te
sreće da dobiju priliku za nešto božansko poput ljubavi. Iskoristimo je.
Nemojmo grešiti tako što ćemo ljubav skrnaviti. Cenimo ljubav slaveći je. Ne zaboravite! Mi
možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas.
Нема коментара:
Постави коментар