Zadivila me je njegova hrabrost

Malo je danas takvih junaka dragi moji. Više se ne nigde ne mogu da pronaći. Tek ponekad izrone iz mase bezličnih ljudi koji ne mare ni za sebe a kamoli za druge. Ali ja sam ga, za divno čudo, videla i prepoznala.
Prepoznala sam snažan karakter i snagu u njemu. Gužva je velika, ulice su pune automobila jer kiša lije već danima bez prestanka. Gotovo je nemoguće kretati se peške. Ali eto, neki od nas i to moraju. Nebo je sivo a kišna zavesa ionako sužava vidno polje. Automobili ne paze ni malo, u prolazu vas zapljuskuju ogromnim količinama prljave vode. Kako su samo nekulturni! Pa valjda primećuju da kiša snažno lije, da ljudi postoje na ulicama, zar se tako juri dok se kišni dani ređaju jedan za drugim?! Kako god, ovako je počeo taj jesenji dan. Pešaci pognutih glava hodaju uvlačeći glave u kapute i šalove kako bi sprečili da ih vetar ubije, i ako je moguće, koliko-toliko smanje dodir hladnog vazduha sa površinom kože. Kišobrani prolaznika su nisko spušteni na lice kako bi sprečili da vetar nanosi kapljice vode u oči. Desilo to da sam se približavala semaforu i čekala zeleno svetlo koje bi omogućilo prelazak na drugu stranu. Svi se držimo podalje od ivice jer trotoare i ulice dele velike bare vode koju šahte više ne primaju u sebe. Tada se nečija noga spustila na pesašački prelaz, mali školarac. Njegovu sitnu građu naglasila je velika i teška školska torba kao i kišobran prevelik i za tri prvačića. Svetlo je i dalje bilo crveno. Koračajući ka sredini ulice nije obraćao pažnju na vozila kojima su upravlajli nervozni vozači. Bilo je sigurno, neće stići na drugu stranu. U tom trenutku u letu sam videla momka koji istrčava na ulicu i grabi malog dečaka. Čula se škripa točkova i sirene kao i psovke vozača. Dečak je bio na drugoj strani ulice, siguran. Dobio je brižan pogled momka koji ga je spasio i ostao da gleda za njim. Sve se ubrzo vratilo u normalu. Rominjanje kiše dopunjeno je gunđanjem pešaka i sirenom vozila.
Nisam videla lice junaka. Kapa mu je bila navučena preko lica, kada je pustio dečaka iz ruku, samo je nastavio svojim putem ne osvrćući se na naša napeta lica. To je junak. Delo je za njega samo po sebi nagrada.