Davne 1987g sam otišla iz svog rodnog grada,iz grada odakle potiču mnogi moji preci ,iako sam daleko od njega ja i dalje najviše volim miris lipe,zaplačem se kad gazim kocke po putu,volim male i slepe ulice,obične ljude....Ništa od ovoga nisam pronašla kroz sve ove godine traženja,imala sam samo uspomene i snove a želju za njim ispunim tiho kroz sumrak gde nevidim šarenilo .Gazim po svojim uspomenama i sećanjima,vidim sebe na korzou,pijem vodu sa fontane,sedim na klupi u parku i slažem slike mog detinjstva,odrastanja ,pozdrava i ostavljanja...Ja nikad neću biti turista u gradu mojih predaka,ne želim.....ja ono što želim ja i ostvarim.....Probudim sebe u vremenu kad me majka sprema za školu,kad me otac savetuje za ulazak u svet odraslih,kad me sestra grli i zove jedinom......Koračam uvek u tišini,sama ,bez pogleda poznatog lika,bez osmeha, posećujem sve što sam volela i poklonila ovom gradu.....Poklonila sam mu pretke,moje najmilije,moju večnu ljubav,deo srca koji i danas kad god oseti tugu i čežnju u tišini se vraća da prošeta detinjstvom,oživi mladost i još jednom pogleda najlepše nebo,najlepšu svetinju i istoriju koja spava u tišini zgažena i ponižena.. ...Moj hod ne želim da iko vidi,sve su ovo stranci,ne želim da ih upamtim,pogledam ili zabeležim....ja želim samo ono što želim, moj grad,moje nebo,i moju istoriju....
By Ljilja....
Нема коментара:
Постави коментар