Onoga koga volimo

Svako ima pravo da bira nacin na koji ce pamtiti onoga koga volimo

*Lete dani, sati, prolazi zivot. Sve se vrti u krug kao u nekom pescanom satu, danas si ti, sutra sam ja, a vec prekosutra neko treci. Zivimo iz dana u dan, pa ponekad i zaboravljamo ono sto nas drzi u zivotu. Ti ljudi vise nisu isti...
* Na prolaznicima necu ni da se zadrzavam. Te tmurne face govore sve, ne zainteresovanost u njihovim ocima jednostavno te drzi dalje od njih. Problemi se svugde kriju, a mi imamo sve manje hrabrosti da se suoci mo sa njima. I gde smo tu mi? Zapitam se ponekad sta ce biti ako vetar oduva prasinu, koliko cemo se uopste pamtiti? Pitanja je mnogo na neke odgovor mozda unapred i znam ali strah me je da ga izgovorim. Verujem da nisam jedna od onih koji se boje da ce ih i sopstvena senka izdati. Ali se ipak ne predajem, idem dalje, jer su me ipak od malih nogu ucili da samo sopstvenom hrabroscu mogu da pobedim sve izaove i suocim se sa svetom.
* Naucila sam da svet nije krojen onako kako ja zelim i da put kojim hodam nije posut ruzama, taj ruzicasti oblak zna i da zaplace. Mnogi ljudi su iznenada usli u moj zivot, neki su se tu i zadrzali, a neki cak to nisu ni zeleli. Oni koji su vredni da se zapamte jos uvek su tu i ispisuju najlepse stranice mog dnevnika zivota.
* Ovog puta reci same od sebe kao terane nekom silom padaju na ovaj papir. To je samo jos jedan dokaz da bez obzira na sadasnjost osecanja negde dupoko ipak postoje. I ponekad ne moram da biram nacin na koji cu nekoga zapamtiti, dovoljno mi je i to sto znam da je taj neko bio u mom zivotu bez obzira da li je ubrao ili zalio ruzu. Ponekad i prolalznik ostavi nesto, mada u vecini slucajeva nisu hteli da se zadrze. Postoje oni ljudi koji ti poput najlepse pesme "udju u glavu", a da nisi ni svestan da se nalaze tu. Zatim dodje trenutak kada ih ni najjaca sila ne moze izbrisati iz tog ugla, pa cak i ako uspe ostane delic koji ce nas podsetiti da su bili tu. Ti ljudi unose osmeh u svaki tvoj dan... ti ljudi su vredni pamcenja.
* Mnogi od nas ovde su vec punoletni i sada je vreme da se zapitamo sta je iza ovih ili onih vrata. Vreme je da svojom rukom stisnemo bravu i zalupimo kada bdemo odlazili. Sa sigurnoscu mogu da kazem da cemo jos dugo pamtiti ne samo one ljude vec i dane, sate i minute provedene sanjima, i uvek ce nas podsetiti da postoje, da je neko bio i da ce biti deo naseg zivota. Vazno je u zivotu nauciti citati izmedju redova.
* Smejem se jer znam da ce oni koje volim ostati u mome zivotu kao drugovi, kao poznanici ciji zivoti jako dobro poznajem. I smejem se, jer znam da postoji neko kome i moj osmeh znaci njegova sreca....