субота, 17. октобар 2015.

Sami biramo svoje puteve



Sami biramo svoje puteve. Sami, u moru nadanja i razočarenja, radosti i bola, sete i sreće... Naše sopstvene misli su jedina stvar koja nas uvek prati, a naš karakter deli dobre i loše.

Ponosna sam, ohola i oštra. Tu masku nosim otkad znam za sebe. Nosim sa sobom etiketu nedodirljive i nedostužne, a upravo je ta etiketa suprotnost mojim mislima, mislima koje zadržavam u sebi.

Umem da se radujem lepim stvarima, umem da se smejem bez razloga, divim dobrim ljudima, plačem uz film ili knjigu... Umem da budem romantik, veliki humanista i osoba koja je uvek tu, bez obzira na sve. Malo je tih kojih me poznaje baš ovakvu kakva jesam, malo je ljudi koje ovo zna, a još manje onih koji cepaju moju etiketu kad god sam sa njima.

Sama sam ovo izabrala za sebe. Previše ljudi je prošlo kroz moj život i upoznalo me, da je sada već kasno da se menjam. Oni koji su kroz moju masku videli pravu mene, oni su tu bili, ostali i ostaće. Smisao života je imati prave prijatelje, oni su me dušom izabrali, sve ostalo je pogrešno.


Sastav iz II godine srednje škole. Marina :)

четвртак, 15. октобар 2015.

Svet je lep kada sanjamo




   Masta te ponese, odnese te u neki drugi svet, svet koji tebi odgovara, kakav ti zamisljas.
   Svet koji ja sanjam je daleko drugacijiod od realnosti u kojoj zivim. Tu se zaboravljaju svi problemi i muke. Pre svega ljubav, ljubav je tu neki drugi pojam, nema tu varanja, svadje i iskazivanja ljubomore. Tu je sve idealno...  Kada se nesto desi bilo dobro ili lose, sklopim oci i odem u moj svet gde vladaju moja pravila. Sva ta patnja, bol, tuga, sreca i radost, sve to je podeljeno sa mojim svetom, svetom koji je u meni, svet koji ja sanjam. Ponekad i budna sanjam, razmisljam kako je sve moglo biti da smo se drugacije ponasali. Ljudi su tu sasvim drugaciji, nisu dvolicni, ne hrane se tudjim bolom, ne zele nikome lose, svi su pozitivni. Sva ta nasmejana lica u mom svetu ulivaju mi vecu snagu da se borim sa stvarnoscu.
  Svet je lepsi kada sanjamo, bez obzira sto nekad znamo da nikada nece biti ono sto zamisljamo. Zato sanjajmo svi, jer smo makar tada, u tom kratkom periodu srecni.

Osmi razred osnovne skole


   

Ljudi ponekad odlaze



   Covek je tako mali za ovaj veliki svet. Jedan mali sasvim mali covek je stao u moje srce. Godine ce proci a ja ga nikada necu zaboraviti.
   Tajanstveni covek koji je zauzeo veliko mesto u mom srcu je moj deda. Moj deda se zvao Stefan. bio je nizak, imao je sedu kosu koja je pokrivala njegove sede obrve. Oci su mu bile pune sjaja, svakim njegovim pogledom bila sam oraspolozena. Njegov osmeh je bio tako sirok i pun radosti. Bio je veliki saljivdzija. Na svaku njegovu salu osmehnula bi se i baba iz kuhinje koja je govorila: Stefane ostavi decu da se igraju, idi radi nesto. Moj deda je cesto lezao ispod jedne tresnje, i tako lezuci on bi zaspao. Sestra i ja bismo uzele tanke grancice i golicale bismo ga po nosu dok se ne probudi. kada bi se probudio vikao je kako ga bube ujedaju, nama je to bilo nesto najsmesnije. Dana kada sam saznala da je moj deda preminuo, shvatila sam sta je zivot. Svaki zivi stvor na svetu jednog dana kada se najmanje nada, nestaje. Baba mi je govorila da je deda sada andjeo koji zivi na nebu, da nas on posmatra i cuva od zla.
   Svaki covek koji se rodi preminuce. Ako je istina da zivot postoji posle smrti, ja cu cekati i nadati se da cu se ponovo sresti sa mojim najmilijim dedom.