Драга стара кућа

Дуго нисам била овде, има скоро годину дана, одмах уочавам промене и на старој кући, последњој у улици у којој се налазимо и чини се некако издвојеној од осталих, да л због места на коме је саграђена, свог изгледа или чега већ...Али једна ствар се никада није променила, та тишина која влада како испред тако и у кући, па како и не би било мирно кад ту живи само једна стара бака. Понекад је посете унуци, као и ми сада. Не видим је, није на старом месту. Увек је затекнем на дрвеној клупици испред куће саграђеној ко зна од када, још није ни цела, огребана, мало искривљена, али је ипак у бољем стању од оних које свакодневно виђамо на улици или ми се само чини...Али старој баки то не смета, мој тата је предлагао да је мало уреди, али никад то није урадио, није му било дозвољено.
А та клупица не би била тако посебна да јој хлад не даје још старија крушка у дворишту. Искривљене гране које ударају о прозор оне највише собе и сваки пут ме је страх да не падну баш оне на клупицу. Опет се мој тата јавља да их посече и поново је било довољно једно “не“ са стране једине особе која ту живи да одустане од његове увек примамљиве идеје.
Кућа је била мала, баш као и врата на њој , па ми се чини да би мој брат са 192 морао да се сагне, како би ушао, али на ту његову назовимо „жртву“ заборављамо сви истог тренутка када се нађемо у тој кући. Прво јесте ходник, веома кратак, али сви елементи су лепо сложени. Право и улазимо у највећу просторију те тако мале и усамљене куће. Врата од дневне собе су увек стајала отворена, тако да се још на улазу могло видети шта се унутра дешава...Поред је и трпезарија, она се са улаза већ не види због малих врата. Штета, иначе јако је лепа. На столу увек можете видети чинију са воћем, столице су увек уредно увучене. Види се само делић кухиње из које допире неодољив мирис ручка који се спрема, да л је тако само кад ми долазимо или увек, не знам, али ту кухињу тако памтим...У кући је пуно слика и разних украсних детаља – то је оно што ми се највише допада. Још који корак и ево степеница, макар сто пута ишла горе-доле увек ћу имати тај несавладив страх кад њима пролазим.
Ух, преживела сам, ево нас на спрату првом и последњем. Ту су још две собе, једна је бакина, а у овој другој боравимо ми или већ неки други њени гости...Увек прво улазим у ту назовимо нашу собу, али овог пута мењам ту стару навику...Бакина соба, да л је она тако увек уредна и чиста. Прво што видим јесте огроман орман, прозор који је увек отворен. Ево опет искривљених грана, благо се померају. Поглед ми поново скреће ка кревету, лагала сам да нисам прво њега угледала. Бела постеља са тим великим јастуком, ускачем у кревет. Осећам се тако пријатно и чисто, можда бих могла мало да одспавам, а да нисмо били у оној другој соби, али је она некако слична овим данашњим па није потребно да у њу свраћамо, можда касније. Лепо ми је овде...