понедељак, 14. фебруар 2011.

Rani jadi-Danilo Kis

Doživljaji iz detinjstva najviše se pamte i nikad ne umiru, ali samo kao neke pojedinosti, kao detalji i otrgnute slike. Sve ostalo iščezava u tami vremena i zaborava.
Sećajući se njih, Andreas Sam kao da prebira po prašini vremena, čisti komade, vraća im sjaj, spaja ih, pravi celinu doživljaja. Vrlo je malo ljudi čije detinjstvo ne nosi naslov ove knjige, pogotovo kad je reč o Srbima kao narodu. Da problem bude veći ovde se ne radi samo o ranim jadima, već se ti jadi vuku kroz celi život. Svako u ranoj mladosti doživi neke jade samo neko na teži, neko na lakši način. Ipak dok si dete sve ti je nejasno i u tim trenucima ne razmišljaš puno o tome. Tek kasnije, kad odrasteš, počinju da naviru sećanja čijih posledica tek onda bivaš svestan. Onda poželiš da se vratiš tamo i da izmeniš tok dogadjaja, ali bez uspeha. Dečak Andreas je vrlo rano ispio gorku čašu ovo sveta.Vreme je ratno nesigurno, a iz tog vremena povremeno sećanjem zalazi u neposrednu prošlost, a maštom u budućnost, željenu ali još nejasnu.Život teče u seoskoj sredini, medju običnim jednostavnim ljudima.U sećanju dominiraju siromaštvo, nesigurnost i beda kao stalni pratioci detinjstva.Andreas Sam je senzibilna ličnost, osetljiv na spoljašnje utiske, voli sve što je lepo-cveće, boje, mirisi,zvuci,njegova mašta je živa i nemirna.Sposoban je da oko sebe zapaža nevažne detalje, da u sitnicama sagledava suštine i lepote. Iz te sposobnosti proistekla je ljubav prema prirodi u kojoj će zapažati šume,drveće,travke,cveće,mirise,zvukove.Ali će zapažati i ono što je ružno i što je proisteklo iz čovekovog nemarnog odnosa prema prirodi. Ako je hteo da preživi morao je da radi. Možda bi to i bilo normalno, ali nekad je radio i ono što nije hteo. Vrlo je teško zamisliti svest jednog deteta, koje kada najviše treba da uživa u životu i bude bezbrižan, izlaže velikim naporima. Ipak je on samo dete, ali svet to ne vidi.Ali kakav je bio svet tada, takav je i danas možda samo u nekom drugom obliku. Priča Kruške ne zauzima ni polovinu stranice knjige, ali ukazuje na momenat koji se ne zaboravlja, gospodja Molnar izjednačava Andreasa sa psom. Ipak dečak je uspeo, da iz druženja sa prirodom, razvije smisao za lepo i sposobnost da se lepo oseti svuda oko sebe. Uloga roditelja u procesu odrastanja je nezamenjiva. Dečak Andi nema tu sreću da oseti očinsku ljubav. Za njegovog oca vezuje se samo par uspomena i slika- očev šešir i štap, pisma i dokumenti, slika u bolnici, vožnja u kolima i vest o njegovom nestanku.Nasuprot tome, majka i sestra se pojavljuju u skoro svakoj priči. Ta njihova stalna prisutnost pojačava osećaj okrnjenosti, nepotpunosti što dečak otvoreno ne pokazuje. On dolazi u ulicu kestenova da se uveri u istinitost svojih uspomena, da im nadje osnovu. Dolazi da razdvoji dečaka i mladića u sebi, da stavi pečat na svoje odrastanje i krene dalje. Možda bi trebalo da svi ljudi u životu osete bar malo patnje i bola, možda samo da im služi kao podsetnik. Nekim ljudima je to jednostavno neophodno da bi se opametili. Danilo Kiš, kao i mnogi drugi možda nikad ne bi saznali pravu vrednost života da nisu doživeli nešto loše ili teško.
Ova knjiga donosi mnogo nedoumica, samim tim što počinje posvetom za „decu i odrasle“. Nema nikakve sumnje da ona podjednako uzbudjuje sve osetljive čitaoce, bez obzira na starost. Njenoj vrednosti doprinosi i ta činjenica da su sva zbivanja bila stvarna i da ništa od toga nije izmišljeno. Neopisiv je taj doživljaj, kada posle pročitane knjige shvatiš da si postao vredniji za jedno saznanje o sudbini.

2 коментара: