понедељак, 14. фебруар 2011.

Ceznem da ti kazem najdublje reci.... Čeznem da ti kazem najdublje reci

Ponekad duboko u meni probudi se tuga prošlosti... Nebu sam darovala dušu, za tebe... Jer jedino ti umeš da vratiš sjaj uveloj travi i glas nemom čoveku. Boli me tišina sumraka i teško prolećno sunce kad oživi šapat večnih uspomena.
Hm... Ostajem kući... Ne znam zašto... Mogla sam izaći... Ali eto meni je izgleda lepše kući... Ne znam ni šta da pišem... Od tada nisam ni spavala kako treba... Razmišljala sam - Šta ako više nikog ne budem volela kao što sam njega? Mogućnosti da se to desi nisu prevelike, ali šta ako se desi? Ovo mi se ne sviđa...
Nikada više neću pustiti suzu zbog njega. Kažu da niko nije vredan mojih suza i držaću se toga da ne bih dozvolila da me obuzme plima tužnih osećanja. Ti nisi tu, a tako trebaš mi… Teško mi je da to priznam, ali je ipak tako.
Ne volim kada dođe noć kao što je ova…Kada ostanem sama i više ne moram da glumim pred drugima, kada ne moram najbolje da izgledam baš kad se najgore osećam - to je nešto najgore što može da se nekome dogodi. Volela bih da ti kažem koliko te volim, koliko mi značiš. Čuješ li? Oslušni samo malo, molim te! Čuješ li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te… Čeznem da ti kažem šta još osećam, čeznem da me samo jednom poslušaš, zar tražim previše? Želim da plačem, a suze mi na lice ne naviru, onda poželim da se smejem, a osmeh nije čuo za mene... Poželim da patim, ali ne mogu jer je to baš ono što sad osećam... Poželim život, ali ti nisi tu, a moj život si ti... I tako želim jednu želju za drugom sve dok ne shvatim da si svaka moja želja, moja bol, moj osmeh, moja patnja, moja suza...
U meni se bore razum i srce, vode tešku bitku, bitku u kojoj će samo jedna strana biti pobednik. Mene plaši ona druga, da li ću ja to moći da podnesem… U oba slučaja, biće mi teško… Niko to ne može videti, to je duboko u meni… Mrzim noći kao što je ova, mrzim te zbog toga što još čeznem za tobom, još te vidim kraj sebe, vidim nas i izgleda tako stvarno. Zbog toga počinjem da mrzim i sebe – zbog toga što čeznem da ti kažem:“Nemoj da ideš, dođi, Trebaš mi, Volim te!“
ZATO NOĆAS PREKIDAM SVE. NI JEDNU SUZU VIŠE NEĆU PUSTITI ZBOG TEBE, DOSTA IH JE BILO, NISI IH VREDAN. IZBRISAĆU TE IZ SVOG ŽIVOTA, ZABORAVIĆU I ONO NAŠE LETO, KUNEM SE. VIŠE NE ŽELIM DA ZNAM NI GDE SI, NI S KIM SI. BOLEĆE, ZNAM, ALI PREBOLEĆU – MORAM DA PREBOLIM! I ZNAJ, DOĆI ĆE DAN KADA ĆEŠ SHVATITI ŠTA SI IZGUBIO I POŽELEĆEŠ DA SE VRATIŠ. KAJAĆEŠ SE, ALI BIĆE KASNO, TADA ĆE TE ZABOLETI MOJA BOL, SVAKA MOJA SUZA I SVAKA NEPROSPAVANA NOĆ…
Ako ikada saznaš koliko sam misli poklonila tebi, znaćeš i koliko sam te volela. Ove noći se opraštam od tebe i upućujem ti još jednom sve svoje misli. Sve ono lepo staviću u najlepši dnevnik uspomena. Jer za ljubav, kao i za bol, uvek je potrebno dvoje...

Нема коментара:

Постави коментар