Možda ćemo se jednog dana, tamo negde – tamo gde tuga ne zna naša imena – opet sresti, i možda će nam srca opet zaigrati kao prvi put.
Tada bi smo ćutke zagrljeni stajali na kiši i zatvorenih očiju se stapali jedno s' drugim, dok bi nam se godine koje smo proveli odvojeno činile skoro nestvarnim.
Tada bi' se prisetio opojnog mirisa tvoje duge kose koji bi mi vraćao stare, dobre, ali ni malo izbledele ili zaboravljene zajedničke uspomene.
Vraćao bi mi onaj isto tako dobri, stari, prelepi osećaj u grudima, zbog kojeg sam bio spreman da se popnem na vrh sveta i uzviknem tvoje ime.
I tada bi' shvatio da sam sve ove godine lagao samog sebe.
Pogledali bi smo se suznih očiju, jos uvek neverujući da smo opet tako blizu, a tako daleko. Samo bi klimnula glavom, i rekla: ''Znam... znam...''.
Taj nestvarni trenutak bi prekinula neka dečica, koja bi je dozivala da uđe u kola i skloni se od kiše i oblaka.
Drhtavom rukom bi mi prešla preko lica, dok bi joj se pogled gubio u mojim očima. Na jednu sekundu bi zažmurila, kao da skriva nešto i suze bi joj skliznule niz obraz slivajući se do usana.
Tada bi se okrenula, otrčala u kola, i otišla... zauvek...
Ja bih ostao da stojim na tom mestu, na kiši, dugo dugo, ne pomerajući pogled gde joj se trag u daljini izgubio.
Na kraju bih se okrenuo, i pognute i mokre glave krenuo niz pustu – kaldrmom prekrivenu ulicu, znajući, sada već sigurno, da će sutra osvanuti još jedan dan koji ću ukrasti Bogu.
By Miodrag
Нема коментара:
Постави коментар