Vreme - moj prijatelj ili neprijatelj

U životu imam ciljeve koje želim doseći kao i sva ljudska bića,znam da se moj cilj čini trenutno dalekim, ali on je dosežan i svakim danom sve sam mu bliže. Zahvaljujući upornosti, radu i želji i ono najvažnije ljubavi prema vazduhoplovstvu moji snovi jednoga dana posta će stvarnost. Ali kada će to biti? Hoću li do tada biti spremna na sve životne izazove ? Vremena imam, još je predamnom dug život , zanimljive pustolovine, izazovi i prepreke koje će me staviti na izazov. No, tada ja ću biti spremna. Biću spremna jer svakim danom postajem zrelija, jer svaka pomalo neugodna situacija daće mi iskustvo, iskustvo koje donose godine, koje donosi vreme. Sada sam još mlada i neiskusna, pomalo i površna u nekim situacijama. Ponekad ne želim priznati vlastite greske jer sam preponosna , a ponekad mislim da sam dala i uložila najveći trud, iako postoji onaj mali glasić unutar mene koji mi govori da ja mogu još i bolje. Priznajem da sam entuzijastična i da imam toliko planova za budućnost koje moram ostvariti, toliko snova koji moraju postati java. Ali, hoću li imati vremena?! U meni postoji onaj strah. Strah koji me ponekad tera na razmišljanje. Šta ako ne ostvarim svoje snove?! Život je dar s neba, treba ga ceniti, ali treba ga i znati proživeti. Treba znati uživati u životu. Jer on nam je jedan i nema smisla potrošiti tu veličanstvenu priliku uzalud. Ne bih se volela naći u situaciji za nekih desetak godina pitajući se zašto nisam uživala u mladosti, u onim slatkim problemima koji su se tada činili bezizlaznim. Želim osetiti vedrinu života, želim živeti punim plućima i ono najvažnije želim iskoristiti vreme. Mladost mi pruža priliku da se zabavim, da uživam u procesu sazrevanja. Završiti školu mi je najvažnija stvar. Biti obrazovana! I posvetiti se karijeri, stalno se dokazivati. Htela bih steći iskustvo i mudrosti koje bih mogla prenositi drugima koji će biti željni znanja, ali ne želim se toliko zamarati budućnošću jer je ona daleka, a ja živim sada u ovom trenutku. Srednjoškolka željna dobrih ocena i novih izazova i ono najvažnije znanja, tako bih se opisala. Osmeh, osmeh je ono što me vodi, moja vodilja koja ima važnu ulogu u mojim snovima. Taj osmeh, on je jedina krivulja koja može ispraviti sve. Dok god budem vedra, nasmijana, puna života i željna novih izazova neću se morati brinuti o vremenu, koje je moj saveznik, moj prijatelj. Dokle god će biti mene bit će i vremena. Mora ga biti! Imam toliko snova koji se moraju ispuniti. Neću pristati na kompromis! Snovi su tu da se ostvare. Život je tu da se proživi. Obećavam da neću odustati , da ću dati sve od sebe, da ću ispuniti sva svoja očekivanja. Neću priznati neuspjeh! Jer on za mene ne postoji! Cilj je tu da se dosegne, a vreme da vam bude saveznik, kompromis između njih ne postoji!!!

Moja avantura

Evo jednog rada za osnovce...

Blizi se kraj skolske godine, a samim tim i moj odlazak kod deke. To za mene znaci mnogo igre i smeha, a jako malo obaveza. A potajno se nadam i ponekoj avanturi... Proslogodisnju avanturu nikada necu zaboraviti. Deka i ja smo splavarili planinskom rekom. Bilo je tu mnogo camaca, nismo bili sami, tako da na to gledam kao na grupnu avanturu jer smo svi delili isti osecaj zadovoljstva. tp je bilo izuzetno iskustvo. U pocetku sam se malo plasila te silovite, snazne i brze gorske kraljice.Voda je bila biserna i tako osvezavajuca dok su me kapi pljuskale po licu, a dok se deda borio sa njenim buntovnim tokom i opasnim brzacima. Sunce je bilo visoko na nebu i peklo bi da mi nismo tako brzo jurili niz reku, pa nisam ni osecala vrelinu tog avgustovskog dana. Osecala sam jedino toplotu u obrazima od silnog uzbudjenja koje me je obuzimalo. Reka je bila cas divlja, cas mirna - naprosto me fascinirala. Najbolje je bilo kada smo camcem nailazili na podvodno stenje. Tada bi on poskakivao i udarao snazno o povrsinu vode koja bi prskala svuda okolo. Pejzaz kanjona je bio divan: tako ziv, tako zelen, tako cist i netaknut crnom rukom industrije.Pozelela sam da zauvek ostanem tu. U pocetku su mi malo smetali kaciga i zastitni pojas, ali je deda bio izricit po tom pitanju. Razumela sam zbog cega je to kada je u jednom trenutku reka nas zamalo prevrnula, ali je deka vesto povratio kontrolu zahvaljujuci svom dugogodisnjem iskustvu. Zasluzio je moje divljenje i spasao situaciju, objasnjavajuci mi da reka ponekad zna biti i malo gruba. Bilo je tako uzbudljivo!Ocarana sam prirodom, brzinom reke, dekinim iskustvom... Dugo cu pamtiti te slike, te zvuke, to sarenilo boja, te mirise i taj neprocenjivi osecaj koji me vodio celim putem. To je bila prava velika avantura!

Camping

I really wanted to go camping with my friends this summer.But my parents said no.Iwas too young for a holiday on my own.
So we went to the mountains again.The same place,the same hotel.I was prepared for a terribly boring holiday.
When we got there it was raining.It rained for 3 days and we were stuck at the hotel watching TV and playing cards.
Then I saw her.Blue eyes,long blond hair, so pretty I could't take my eyes off her.For days I followed her from a distance.
My eyes were glowing so much my mum thought I had a temperature.
One morning at breakfast she came over to my table and asked me something.My heart was beating so fast I couldn't understand a thing.When she repeated her question I realized she wanted to play tennis with me.
Her name was ANita and she was from Sweden.We became friends.The only problem was that my English was so bad she had a hard time understanding me.
Anyway, I've got her address and we'll kepp in touch.And English is on the top of my list this year.Guess Why!

Seobe

Vuk Isakovič

Kao i u svakom životu, i u životu Vuka Isakoviča postoje dva različita perioda, prošlost i sadašnjost. U prošlisti je bio nemiran, memiran trgovačkim poslovima , nemiran prema obavezama. u poslovima u kojima je trebao da se kao sin slavnog trgovca posveti on nije imao uspjeha. Bio je gubitnik jer nije imao ni volje ni vještine za taj posao. Lijep i snažan, odao se pijanstvu, bludu, kavgama. Sablje i konji su bili njegova jednia njegova ljubav, to ga je opredjelilo da se posveti vojničkom životu. U sadašnjosti, Vuk je zadržao svoju ogromnu snagu, avanturistički duh, ali sada ima poroicu: muž je i otac. Kao oficir i vojnik, Vuk voli svoje vojnike, traži od njih discipliniu i izvršenje zadatka, ali ih voli i štiti, zna svakog u dušu , zna i njihove porodice, imovno stanje. Njegova opsesija je da svojim služenjem i ratnim podvizima izbori bolji i spokojniji život za svoj narod. Gubitnik je i kao ratnik, službenik carstva i kao čovek.

........ Ziveci tim strasnim zivotom, po volji tudjoj, zar nije, kao rascerecen, ostavljao komade svoga bica, nataknute na razne kuce, u krajevima kud mu noga nikada vise nece krociti? Zar se nije navikao da gleda tako, kao da je vidljivo nevidljivo, a nevidljivo vidiljivo i da prodje tamo gde bi bio rado ostao, a da ostaje tamo otkuca bi bio rado posao? Ne samo posle smrti sto nece vise moci dolaziti tamo gde mu je bilo dobro i gde ga cekahu rado, nego vec ni sada, za zivota, nije mogao da se vrati u mesta gde je proziveo po desetinu godina, pa je hteo i da ostane. Osetio on, ne osetio, najneznije budjenje proleca, pre dvadeset godina, kad je prebivao pod trvdjavom Oseka, ili najtisu tisinu veceri, pod gradom Varadinom, gde se bese naselio, niko ga za to nije pitao. Ni tamo, ni onamo vise ne vodi njegov put, nego na sasvim drugu stranu, po tudjoj volji. Sa onom strasnom ranom sto mu se protezala od grkljana do desnog ramena, zar nije uzalud, mesecima, lezao nepomican nad utokom Dunava, lebdeci izmedju zivota i smrti, u oku sa zutom svetloscu razlivene vode, peska i vrhova jablanova? Kroz tri godine, kada je onuda prolazio nisu mu se vise secali ni imena, a jedna Vlahinja, koju je narocito voleo, i placao, nije ga ni poznala.

Aranđel Isakovič

Dok je Vuk Isakovič bio u stalnom poketu, u ličnosti Aranđela je ststično načelo mirovanja, nepokreta. Mrzeo jue sve koji se stalno seljakaju-novcem, zlatom, bogadstvom. On je oličenje građanstva u nastajanju, vrednost i smisao života vidi u sticanju, u imanju vidi sigurnost moć i snagu. Aranđel vlada ljudima pomoću svoje moći i manja. Vješt je trgovac, može da ostvari sve što želi, nemilosrdan u trgovačkim poslovima, na bira sredstva za sticanja bogadstva. Karakter Aranđla Isakoviča se otkriva iz njegovog odnosa pram starijem bratu. Iako je mlađi od Vuka , on se prema njemu ponašao kao prema onom mlađem i neiskusnijem. Uprkos svom bogastvu i moći, Aranđel ne može da ima sve onon što poželi. Kada se zaljubi u Dafinu, ona mu daje tijelo, ali ne i sebe, a kada ona umire on ne može da je spasi ni svim novcem i moći koji ima.

Moc neku natprirodnu osetio je i u svojim talirima, jer gde je njih istresao iz kese, tu su zaostajale ladje i kuce su postajale nepomicne i njegove. Kretahu se po njegovoj zelji i njegovim zamislima i uskoro mu se cinilo da i kise na njih padaju, a proleca oko njih nastaju, kad on hoce i kako on hoce.

Gospoža Dafina

Dafina se ne ispoljava u svojim aktivnostima, ona je pasivna ličnost. Njen lik i karakter, njena psihologija, sagledani su očima muža i djevera.Rijetko će kada biti predmet unutrapnjeg monologa ili opisa unutrašnjeg stanja. Na početku romana, viđena Vukovim očima i doživljena osjećajem dosade, ona je nejasan lik, njena duševnost je potisnuta Vukovim preokupacijama.
Gospoža Dafina je tip fatalne žene čija ljepota i strast izazivaju nesreću. Opsednuta time što je učinila, zapada u halucinantno stanje i povređuje se. Na samrti želi da se vjenča sa Aranđelom, ali kada umire u njenim očima je lk muža Vuka koga je sve manje volela. Tako je Dafina ostala protivrečna do kraja, a njena fatalna ljepota i naglašena čulnost su doneli nesreću samo njoj.

Belgrade

Belgrade is the capital of Serbia. It lays on the mouth of Sava and Danube. It has a population of over three million. Belgrade is the city with a very interesting history. It was formed by the Celts in the third century BC, and it was called Singidunum then. During the course of time, it changed its name in Belgrade (White City). Officially, Belgrade became Serbian capital in 1403.
Today, Belgrade has 17 municipalities: Barajevo, Voždovac, Vračar, Grocka, Zvezdara, Zemun, Lazarevac, Mladenovac, Novi Beograd, Obrenovac, Palilula, Rakovica, Savski venac, Sopot, Stari grad, Surčin and Čukarica.
It is the city of business, economics, culture and education.
If you come to Belgrade, you must try and to visit a few festivals, like BITEF, BELEF, BEMUS. You should also visit Avala, Narodno pozorište (National theatre), Kalemegdan, Nacionalna biblioteka (National Library). Belgrade is a beautiful and big city, with lots of opportunities.
Belgrade has a continental climate, with average temperature of 5 degrees Centigrade in winter, and 24 degrees in summer.
It is easy to travel between Belgrade and the rest of Serbia. There are regular international flights too.
Belgrade is worth seeing...

My true friend

You will find easily a friend in a good moments, but true friend will stay with you when you are in a trouble and when you are sad.
I and Milica have been friends for 12 years. We met in kinderguard. At the begining she and the other in that classroom behaved very strange. When I started to talk to them, they slapped me without any reason. At the end of kinderguard they became much better, especially Milica. Our friendship started when she helped me with a homework. After that day we were unseparated. In school we spent all free times and after school I went to her bus station first and then I went home. Then, in a 6th class when Miljana came to our class, she bacame to plan with Marina how to brake our friendship, because they were to jelaouse cause we have very good relationship and they couldn't find a true friend. They talked her very bad about me and they talked me very bad about her. Their purpose were to confuse us at the begining and later that we don't speak. Their purpose was unsecessfuly, because we didn't trust them. One day Milica and I decided to act that we have very bad relationship. We were "fighting" and shouted at each other. It looked like so real that everybody, even our teacher was thinking that we have very bad relationship. After one hour, we were laughing and we told them that we were just joking. They were confused and some time later, some of them and our teacher "congratulated us on a good "show" that we prepared for them. Marina and Miljana were very furious on us. After that day they didn't talk with us. In the 8th class Miljana tried to steal some money from Milica when we were on the excursion. We were walking, when Miljana took Milica's money. When Milica and I came in a hotel and in our room, Milica looked and saw that her money disappeard. She was crying because she didn't know what to do. I suggested her that she tells it to our Serbian teacher because she is good woman. She told it and when she came in to our room she asked everybody in our group who did it. When the teacher said thad she'd call the police, in a fear Miljana told what had she done. The teacher told her that she would have to return back Milica's money. And it was what Miljana did. After a few days Milica forgot her and everything was fine. After the elementary school I told her everything what happened to me and she did the same(first love, my friends in a secondary school etc). She was allways ther to listen to me. For all this time I introduced all her family and I liked them and they liked me. I can say that we are like a sisters.
Some new loves will appear and then disappear, but only a friendship will stay in your heart forever.

Have you ever been a hero?

It all began one dark night in the beautifull Eastern kingdoms, in the land of Azeroth. I was walking around the Elwynn Forest when I stopped to buy a drink in Goldshire. I entered the tavern and and set by the window when I heard some strange looking guys whispering about stolen goods from Nortshire Abbey. They were planning how to transport those goods to the Stormwind, the capital of Eastern Kingdoms, and then sell them on the black market. I listened carefully what they were planning to do and I discovered the whole plot . When they went out I followed them and just to make sure that they would not see me I turned my prowl mode on (I am Night Elf Druid 39.lvl). I followed them all the way to Tower of Azora and then I saw their boss Garrick Padfoot. Several minutes later I decided to turn off my prowl mode and to bring those bastards to justice! First I attacked them with my mace and then with my Moonfire. Battle lasted for a few minutes! And guess what?! I was victorius! I took stolen goods to their owners (the people of Northshire Abbey). I got bonus experience, gold, reputation and in the end I was a hero, a protector of all people across the Eastern Kingdom!

Love

Love is a special thing. People all around the world can love. If you cant love then there is just hate. It couldn’t be fair for people to love. If you are not attractive there is still some one that can love you. Love is a from of liking someone but higher. It is when someone really likes a person and become lovers. This can be single love or two way love.
When two people are in love, is that which is declared by both sides, either openly or in private, but directly to each other, as in Romeo and Juliet. This theme is often referred to as True Love. Now some people say that True Love should include Faded Love or love that has died. I say this is not so. The real True Love may not be lost, can never fade, and never dies, no matter what the situation.

What I'M going to do, you can't be any part of. It causes everlasting agony in the heart and soul of one who suffers it. The sadness of this condition is unspeakable. To me, the most famous example is in the movie "Casablanca", when Elsa promises to meet Rick at the station to catch the last train from Paris before the German Army arrives She never comes, and Rick is left "with his guts torn out", as he later tells Elsa in Casablanca. Since it may never be written across the sky, or painted for all to see on a signboard, it is concentrated inside the one who loves. But that same reason makes it the most excruciatingly painful of loves to endure. I would further divide Unrequited Love into two categories: Declared and Undeclared. 'Declared' meaning love which is stated directly and 'Undeclared' being that Love which is never spoken aloud.


Forbidden Love is never spoken aloud, never openly admitted to, only referred to obliquely in the most imaginary and hypothetical terms. But wait! The reflection of that joy increases the pain which increases the joy which increases the pain. The classic case of Declared Unrequited Love is when a man tells a woman that he loves her, but she scorns him, spurns him, ridicules him, or turns him away. The only way to ease the suffering of one who cannot declare his love is for him to think on the joy of that love. ) True Love provided him a reason to return to life. It is sweeter than other kinds of love for that very reason. Since it may not be declared, there is never any possibility of it being returned.

Hamlet u sukobu sa sobom i svetom oko sebe

„On se bori da odgovori i svojoj savesti i svojoj dužnosti, bori se, i umirućii pobeđuje“.
Mračni, srednji vek Zapada, bremenit sukobima vere, morala, poštenja i laži, siromašnih i bogatih, licemerja i primitivizma, satiranja i ubijanja, surove borbe za moć i vlast, da bi u sledećem trenutku tog zemaljskog pakla neki novi silnik još surovije ispisao novi krug.
U tom zaleđu surovih strasti, bratoubistva i preljuba, izdaja i podvala, u bujuci događanja, stvarala se suprotnost svemu – želja za redom, poštenjem, promišljenošću i ljubavi. I ma kako neznatna i tragična, više pojava nego lik, više pravda bogova koji su ga stvorili i vodili, ovekovečiće njegovu kob.
Mladi Kraljević u doma strica kralja, prejako oseća gubitak oca, slutnju da tu nije njegov dom, daleki nagoveštaj da tragedija tek počinje. Ne želi da vidii sve to, pripreman za neki prirodan red gde se presto dobija nasleđem, a pravedno vlada. U bujici dvosmislenosti, prijatelja iz mladosti spremnih za izdaju, on nalazi sebe, ali nasleđe i dužnosti nalažu da i dalje bitiše tu.
Možda mu je Horacije samo prijatelj, sa njim se prvo susreće. On mu uz mnogo mistike nagoveštava istinu o smrti oca. Nespreman za taj način života, ne uspeva da jasno prepozna svoja očekivanja i postupke. U beznađu i besmislu, pogođen gubitkom oca, moralnim padom majke, surovim ponašanjem strica, želje za osvetom, ljubavi i bolnog prezira prema majci, odlučuje da se štiti ludilom.
On je poeta, nije krvnik, u njemu postoji odlučnost, želja za ljubavlju i obaveza osvete. On postaje bolno svestan istine da je Klaudije otrovao kralja zbog prestola, moći vlasti ili bračne postelje, ni sam nije siguran. On zna da je tim saznanjem potpisao presudu sebi, prineo sebe na oltar dužnosti. U njemu nema jasne mržnje prema stricu, i ma kakos e zaklanjao ludilom, oseća da mu sprema zamke. Ne plaši se. Odbacuje od sebe sve što ga može sputavati. Ne zamera Ofeliji na neuzvraćenim osećanjima, a kroz majčinu izdaju i pad oprašta se od svoje ljubavi, sa izgovorenom kletvom.
Tragedije slede, a sve to kida tanane niti pesničkih želja i osećanja i boli mnogo. Mora ostati jak, neće oplakati smrt Ofelije, neće se kajati za Polonija, zahvalije Bogu što je izbegao stričevu zamku na brodu ali neće žaliti poginule drugove koji su učestvovali u tome. Samo će znati.
Prihvata dvoboj sa Leartom, svestan podvale. Zna samo da stric mora umreti. Nije ispio čašu vina koju mu je namenio kralj, ispila je majka, i neuništivom majčinskom ljubavlju upozorila Hamleta na otrov.
Možda je shvatio i oprostio. I majčina smrt, osećaj bola ali i otrov koji se sa mača razliva njegovim telom, sve se u njemu poravnalo, sve došlo na svoje mesto. Sukobi i nepravde su rešeni. A on, umirući Kraljević, u suzama poslednjeg prijatelja Horacija vidi svoj odraz postojanja. I skoro sa radošću odlazi u svoj mir.

Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje

“Covjek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje"

U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.
“Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.
Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.
“Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.
Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.
Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.

Onoga koga volimo

Svako ima pravo da bira nacin na koji ce pamtiti onoga koga volimo

*Lete dani, sati, prolazi zivot. Sve se vrti u krug kao u nekom pescanom satu, danas si ti, sutra sam ja, a vec prekosutra neko treci. Zivimo iz dana u dan, pa ponekad i zaboravljamo ono sto nas drzi u zivotu. Ti ljudi vise nisu isti...
* Na prolaznicima necu ni da se zadrzavam. Te tmurne face govore sve, ne zainteresovanost u njihovim ocima jednostavno te drzi dalje od njih. Problemi se svugde kriju, a mi imamo sve manje hrabrosti da se suoci mo sa njima. I gde smo tu mi? Zapitam se ponekad sta ce biti ako vetar oduva prasinu, koliko cemo se uopste pamtiti? Pitanja je mnogo na neke odgovor mozda unapred i znam ali strah me je da ga izgovorim. Verujem da nisam jedna od onih koji se boje da ce ih i sopstvena senka izdati. Ali se ipak ne predajem, idem dalje, jer su me ipak od malih nogu ucili da samo sopstvenom hrabroscu mogu da pobedim sve izaove i suocim se sa svetom.
* Naucila sam da svet nije krojen onako kako ja zelim i da put kojim hodam nije posut ruzama, taj ruzicasti oblak zna i da zaplace. Mnogi ljudi su iznenada usli u moj zivot, neki su se tu i zadrzali, a neki cak to nisu ni zeleli. Oni koji su vredni da se zapamte jos uvek su tu i ispisuju najlepse stranice mog dnevnika zivota.
* Ovog puta reci same od sebe kao terane nekom silom padaju na ovaj papir. To je samo jos jedan dokaz da bez obzira na sadasnjost osecanja negde dupoko ipak postoje. I ponekad ne moram da biram nacin na koji cu nekoga zapamtiti, dovoljno mi je i to sto znam da je taj neko bio u mom zivotu bez obzira da li je ubrao ili zalio ruzu. Ponekad i prolalznik ostavi nesto, mada u vecini slucajeva nisu hteli da se zadrze. Postoje oni ljudi koji ti poput najlepse pesme "udju u glavu", a da nisi ni svestan da se nalaze tu. Zatim dodje trenutak kada ih ni najjaca sila ne moze izbrisati iz tog ugla, pa cak i ako uspe ostane delic koji ce nas podsetiti da su bili tu. Ti ljudi unose osmeh u svaki tvoj dan... ti ljudi su vredni pamcenja.
* Mnogi od nas ovde su vec punoletni i sada je vreme da se zapitamo sta je iza ovih ili onih vrata. Vreme je da svojom rukom stisnemo bravu i zalupimo kada bdemo odlazili. Sa sigurnoscu mogu da kazem da cemo jos dugo pamtiti ne samo one ljude vec i dane, sate i minute provedene sanjima, i uvek ce nas podsetiti da postoje, da je neko bio i da ce biti deo naseg zivota. Vazno je u zivotu nauciti citati izmedju redova.
* Smejem se jer znam da ce oni koje volim ostati u mome zivotu kao drugovi, kao poznanici ciji zivoti jako dobro poznajem. I smejem se, jer znam da postoji neko kome i moj osmeh znaci njegova sreca....

Hasanaginica

Plemenita dama…zena kojom upravljaju drugi, da li ce uspeti da pronadje iskru nade za dalja uspenja? “Vremena” su cudna tvorevina,svako vreme ima svoje mane I vrline,svoje kapije kroz koje propusta ljudske sudbine.Ovog puta kapije je oskrinuta,dovoljno da se kroz nju provuce zivot jedne Hasanaginice.
Patrijarhalni gospodar,gospodar celokupne imovine,zene,dvora,zeli kao “pobednik” da se vrati zdrav.On je taj zastitnik,graditelj,cuvar ognjista,porekla I casti.Bolestan nikako ne moze ispuniti pisana I nepisana patrijarhalna prava.To je za jednog gospodara fizcki bol. Hasanagu obilaze majka I sestra,samo nje nema,nje,cuvene Hasanaginice.Muz je uvredjen,bolno-ljubavno ranjen.On I ne sluti da se u njoj nije ugasila ljubav,taj zar,to ushicenje.Hasanaga,u besu,voljenu zenu tera iz doma sa mislima da je za njega izgubila srce.Ziveti za druge nije samo zakon duznosti,no I zakon srece.Hasanaginica je zivela za ljubav,decu,njega…Ali patrijarhalni stid u tom vihoru bese jaci. Verna I idealna zena u dalekom suncu vidi ocajanja. Jedan,samo jedan nesporazum kvari harmoniju. Hasanaga je osetio gorcinu ratovanja, prosao je svet I ne razume patrijarhalni stid. Kako to jedan patrijarhalni gospodar sada ne razume kov vaspitanja…? Da li je toliko zeljan nje da je u svojoj zelji utihnuo u obzirnosti I osecajnosti?A ona…privrzena muzu,deci,domu…ne donosi odluku za posetu.Uvreda za njega,a za nju zelja da ostane fina I draga u svemu. Ona nije preljubnica,ni nerotkinja…Ona je zena dostojna divljenja! Od pocetka je cutljiva,mirna,povucena, dobra,otmena,ona je predmet kojim drugi upravljaju.Zar je zivot tako udesena igra da upravo kad pocnes da dobijas pocnes da gubis sjaj?Hasanaginicu brat udaje za bogatog I zdravog.U zelji da je zastiti,on je povredjuje I ranjava. Na dan svadbe Hasanaginica od stida I bolnog grca ne zeli da je deca vide. O, kakve samo materinske ljubavi! O,kakve samo svetlosti satkase ovu zenu,ovu majku. Muz I zena obostrano se ne razumeju,a svaki nesporazum moze dovesti do propasti. Muz joj upucuje krvnicke reci I tragican kraj je neizbezan.Zivot je igra,cast gubi onaj koji se igra zivotom. Hasanaginica se nije igrala,sudbina I patrijarhalna kob igrala su se njome. Majcinsko srce je prepuklo. Snaga materinske ljubavi je nadjacala novi zivot,I zato se njen,onaj stari,gasi.
Uvek smo ono sto jesmo, jer zivot je cudo,I kad uspes da nadjes sve odgovore promene se sva pitanja. Zivot Hasanaginice,njen brak I iskrena ljubav ocigledno su kroz kapiju prosli nekako cudno I mucno. Plemkinja, cvrsto je drzana u stegama tradicionalnog mentaliteta. A on,moderniji,nije razumeo njen nacin iskazivanja ljubavi. To ih je kostalo zajednickog zivota. Vremena zatvaraju svoje kapije,ali ostaje da se pamti tragican zivot jedne Hasanaginice I njena iskrena ljubav.

Glava secera

Vjerovatno najpoznatija Glišićeva pripov i jetka je Glava šećera , koja je postala klasika srpskog pripovjednog štiva. Motiv podvale, karakterističan za ovog pisca, i ovdje je prisutan. On raskrinkava pritvornu i podvalama sklonu vlast u tadašnjoj Srbiji na primjeru kapetana koji sa jednom "glavom" šećera zarađuje ogromno bogatstvo. Naime, obilazeći sva mjesta kapetanije, on je angažovao svog pomoćnika da ljudima prodaje glavu šećera, tobož e da bi im on učinio uslugu, i da bi se oni poklanjajući kapetanu glavu šećera njemu dodvorili. Poslije su prestali i da putuju, pa kako bi koji čovjek dolazio u kancelariju, kapetan bi mu odbijao pomoć dok ne bi donio glavu šećera koju m u je prodavao pomoćnik. I to sve jednu istu glavu. – Ama zar to nisu ljudi potoazili šta radite? – Nisu, ja!... Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali! A i šta bi mu...? Zar ti još ne znaš šta su naši kapetani. Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu to ne tutneš. Nekad se davalo na očigled, a sad to ide zgodno ispod ruke... Ljudi im znadu ćud, pa šta će – plaćaju. Vide da im bez toga obići ne može. Da se opet žale – kud će šut s rogatim izići na kraj!... I u ovoj priči prisutan je elemenat fantastike, motiv crnog djeteta i ino, što je tako mnogo privlačilo Glišića i bilo mu pečat u pisanoj riječi.

Pamtim život po lepim danima

Život je poput reke. Nekada je mirna a nekad bujna i plahovita, često nepredvidiva. Puno je lepih trenutaka koji negde duboko u duši ostaju urezani za sva vremena. To su uspomene. Uspomene su život.

Imam puno lepih uspomena, sve su mi drage na neki način ali jedna mi je posebno draga. Bio je to dan kada sam smelo zakoračila u najlepši period života – srednju školu. Sećam se, bila sam jako uzbuđena, istovremeno uplašena ali željna da upoznam nove ljude, novo mesto, nov način života, pa je srednja škola za mene predstavljala nešto veliko. Nije mi bilo teško da se uklopim u novo društvo, da mi škola postane drugi dom. Nije mi bilo teško da se zaljubim, da odmore provodim u društvu starijih i vršnjaka. Sve je to zapravo za mene bilo nešto najlepše što mi se dogodilo. Tužno je što sve to kad-tad prođe. Starije generacije odlaze, nećemo ni mi dugo. Kraj neminovno dolazi, ostaju samo sećanja. Lepa sećanja. Znam, ništa neće biti kao pre. Neće biti onih okupljanja u dvorištu škole, časova ispunjenih smehom i ozbiljnošću, divnih ekskurzija, ’91 generacije, a na kraju ni nas neće biti. Ipak, teši me jedna stvar. Lepa sećanja su tu da me minu u najlepši period, u stare dobre dane, da me vrate u prošlost.

I tako, te uspomene sam na dnu duše za sav život zaključala. Preostaje mi samo da ŽIVOT PAMTIM PO LEPIM DANIMA!

Da rata vise ne bude

Hiljade i hiljade nevinih ljudi susrelo se sa gorkom i mracnom sudbinom. Opasnost zvana rat nadvila se nad brojnim mestima i sa sobom odnela ogroman broj ljudskih zivota i unistila brojne imovine.Neizbezan i strasan,jos od najstarijih vremena,sve do dana danashnjeg,rat ceje stravu i uzhas svuda po svetu.
Zhiveti u vecitom strahu,jos je i gore od same smrti.Provesti mesece i godine,zatvoreni u nekom sklonistu,u nemogucnosti da provirimo napolje i jos jedanput udahnemo zracak svezeg vazduha,uzivamo u prirodi i njenim carima,nasmeshimo se,i okrenemo ledja strahu i brigama,strashna je stvar,i uglavnom se javlja kao jos jedna od posledica ratova..
Politika,proshirenje terotiroeije,ekonomski resursi,rasizam i nazionalizam.Sve su to uobicajeni razlozi zbog kojih se oni vode. Kakva god dobit da se izvuce iz njih,ona ne moze biti vredna masivnog unistenja,i stradanja drugih drzava i njenih stanovnika.Svaki poginuli covek predstavlja veliki gubitak za covecanstvo.
Cak i sada,dok ovo pise,negde u svetu vodi se jos jedan oruzani sukob,jos jedanput,maca nevine dece i odraslih prozivljava uzhas i razaranje koji nanosi RAT....
Ana Frank,deca iz "Krvave bajke" samo su jos jedne,za one koji iza rata stoje,beznachajne,zrtve ovog razarajuceg,djavolskog talasa koji ne mari za posledice,niti oseca trunku sazaljenja prema onome sto prouzrokuje,vec juri poput tajfuna i rushi sve sto mu se nadje na putu.
Ja ratove vidim,kao jedno veliko samounishtenje. Svaki rat jeste,sa moje tacke gledista,samo jos jedan ogroman korak ka propasti chovechanstva.
Ljubav,cloga i ujedinjenje nacija i raca,jeste pravi put kad nashem spasenju,pravi put ka ochuvanju ljudske vrste. Stavimo zajetno,tacku na tu beskrajnu krvavu bajku.Zaustavimo pogibiju i spasimo neduzne,sacuvajmo sve Ane Frank ovoga sveta.. Zajedno to mozemo!

Rastanak - kraj osmog razreda

Сећате ли се како смо се срели, упознали и постали блиски? Блиски толико да нас нико не растави и преотме тајне и жеље. Сећате ли се свега?
Били смо деца, једно другоме страна непозната и далека. Желели смо да се часови што пре заврше да бисмо побегли од обавеза. Време је пролазило. Сваки нови дан у школи била је нова радост и нова прилика да сретнеш већ знана лица и узвратиш нечији осмех. Делили смо добро и зло. Заједно смо лакше подносили све грдње и неправде, заједно смо били јачи!
А сада стојимо на раскрсници са безброј путева и питамо се којим да кренемо. У мени се стално јавља исто питање. Шта ће се десити ако одаберем погрешан пут, ,,слепу улицу мог живота? Да ли ће бити времена да се окренем и вратим на раскрсницу? Убеђујем себе да више на то нећу мислити.
Дошло је време да једни другима кажемо ,,здраво“ и кренемо одабраним путем. Да ли ћемо се опет срести? Да ли ћемо поново бити заједно на овом месту и да ли ћемо се препознати? Ко зна? На крају нам остаје само једно-заклетва да никада нећемо заборавити прошлост која ће нас пратити до краја!
Никада немојте застати, само корачајте јер живот је препун изненађења.

Citajuci Kafka ,,Proces” ostajem zamisljena nad sudbinom coveka i sveta

Citajuci Kafka ,,Proces” ostajem zamisljena nad sudbinom coveka i sveta

Evropska knjizevnost u prvim decenijama XX veka ne podrazumeva samo jedan knjizevni pravac vec mnoga knjizevna strujenja. Drugi naziv za ovu epohu je avangarda. Avangardu su uslovile velike promene i sveopste katastrofe, velika podeljenost u drustvu, stradanja, razaranje. Javljaju se mnogi knjizevni pokreti :futurizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam. Sto se tice ekspresionisticke proze najvece domene je ostvario Franc Kafka zahvaljujuci svojim romanima od kojih je najpoznatiji ,, Proces”.
Glani lik romana je Jozef K. covek o kome ne znamo nista sem imena, pocetnog slova prezimena, zanimanje i to da je tacno na svoj trideseti rodjendan uhapsen. Ovu vest su mu saopstila dvojica sudskih cinovnika takozvani strazari. Na pitanje zasto je uhapsen dobija odgovor da nije u nadleznsoti jednih nizih sluzbenika suda da to saopste i jos mu govore da njihova vlast ne trazi krivicu medju stanovnistvom vec je ,kako zakon kaze, krivica privlaci. U pocetku uznemiren Jozef kasnije sa smirenoscu prihvata situaciju i nastavlja zivot normalnim tokom. Jedino je bio obavezan da jednom nedeljno ide na sudjenje , i to nedeljom da mu to ne bi smetalo u vrsenju sluzbe bankarskog cinovnika. Sudske prostorije koje su bile skucene, prljave i zagusljive i koje su izazivale gadjenje kod njega, nalazile su se zabacene skoro na svakom tavanu. Na prvom saslusanju Jozef se nadmocno i sa ogromnim samopouzdanjem obracao sudiji, izlazuci ga podsmehu i ponizenju. Na taj nacin zadobio je paznju citavog suda jer je njegovo ponasanje u mnogome razlikovalo od ponasanja ostalih optuzenika. Nakon ovoga Jozef postaje potpuno pasivan u pogledu svog procesa, sve do dolaska njegovog ujaka koji mu zaprepascen njegovom ravnodusnoscu nalazi advokata. K pristaje na to ali pri odlasku kod advokata vise obraca paznju na njegovu bolnicarku nego na svoju odbranu. Kako vreme prolazi ovaj proces ovaj proces shvata sve ozbiljnije i postaje nezadovoljan sporim odvijanjem situacijeza koju je bio zaduzen advokat. Cinilo mu se da sve vise ljudi zna za njegov proces i nije mu drago zbog toga jer se svako od njih prema njemu ponasa kao da je kriv. Odlucuje da pronadje sve sto vise ljudi vezanih za sud koji mu mogu pomoci. Jedan od njih je slikar Titoreli koji pristaje da mu pomogne i iznosi mu tri mogucnosti: stvarno oslobodjnje, prividno oslobodjenje i odugovlacenje. K je razocaran jer se njegova odbrana svodi na druge dve mogucnosti buduci da sam slikar ne zna i nije nikada cuo ni za jedno stvarno oslobodjenje. Iako zeli da se bori za slobodu K ne zeli da postane nalik Bloku, trgovcu koji je citav svoj zivot posvetio procesu nesvesno postajuci ,, advokatov pas”. Jedan od kljucnih delova romana je parabola o seljaku koji se nasao pred vratima zakona na kojima stoji vratar. Da bi dosao do zakona seljak mora da prodje nekoliko vrata sto se pokazuje kao nemoguce, jer ne uspeva da prodje ni prvog vratara, a i ostaje pred vratima celog zivota. Smatrajuci da je covek prevaren od strane vratara K izvodi zakljucak da se od lazi gradi poredak u svetu. Godinu dana nakon sto je proces poceo zavrsava se Jozefovim ubistvom. Osim sto je Kafka ovim romanom na neki nacin predvideo progon i ubistva Jevreja i drugih nevinih ljudi tokom Drugog svetskog rata predvideo je i gubitak privatnosti, morala i slobode.
Mozda se jednoga dana Kafkin roman pretvori u autobiografsku pricu. Mozda svet postane slican zivotu Jozefa K monoton, prazan, prljav, lisen nekih jacik emocija i osecanja. Ljudi se imati tacno isplaniran zivot i ukoliko neko odstupi od uobicajnih aktivnosti protiv njega ce se zapoceti proces. A mozda neke od ovih stvari i danas postoje.

Like Natalije u ,,Tihom Donu”

Mihail Solohov je gotovo sav svoj zivot proveo na Donu, ziveci sa kozacima i to predstavlja okvir njegovog knjizevnog stvaralastva. I radnja romana ,,Tihi Don” odvija se na Donu a obuhvata veoma vazno razdoblje ruske istorije od Prvog svetskog rata preko Februarske revolucije, Oktobarske revolucije,Gradjanskog rata. U tom periodu se ruske stare norme i zivota uopste, nastupa novo doba za ruski narod.
Centralna licnost ovog romana je Grigorije Melehov koji je predstavljen kao vojnik-kozar,seljak,muz i ljubavnik.ne mogavsi da obuzda svoje mladalacke strasti ulazi u ljubavnu vezu sa udatom zenom ,njegov otac zeleci da skine sramotu sa porodicnog imena odlucuje da ga ozeni sa Natalijom. Ona je poticala iz imucne, poznate kuce. Mlada, skromna, cista i pre svega dobra devojka zaljubljuje se u Grigorija uprkos protivljenju njenog oca koji je dobro poznavao Grigorijevu narav. Nataliju odlikuje cednost i priroda stvorena za majcinstvo i porodicni zivot. Ali stvarnost je bila jako surova prema njoj. U kuci Melehovih svi je obozavaju sem Grigorija. On nije mogao da zaboravi veliku ljubav koju oseca prema drugoj zeni i ne krije to. Nakon nekog vremena napusta Nataliju i pocinje zajednicki zivot sa Aksinjom. Natalija se razocarana vraca kod svojih. Bila je cesto izlozena uvredama i ismevanju od strane ljudi u selu, zbog toga sto je muz napustio. Ne mogavsi da trpi tolika ponizenja i bol pokusava da se ubije. Ostaje ziva i pored ogromne nesrece koja ju je zadesila u domu Melehovih odlucuje da se vrati kod njih u nadi da ce Grigorije shvatiti svoju gresku. Njena ljubav i posvecenost porodici navode je da bez imalo stida ode kod Aksinje i moli je da joj vrati muza. Na odsustvu iz vojske Grigorije jer je prevaren odlucuje da se vrati svojoj porodici Natalija mu radja blizance ali ni to nije moglo da ga odrzi pri domu vec ponovo odlazi Aksinji. Po drugi put Grigorije pored dobre i predane supruge bira raspusnicki zivot svoje ljubavnice.natalija skrhana bolom ne zeli da rodi jos jedno dete Grigoriju vec odlucuje da prekine trudnocu i ubijajuci to dete ubija i ljubav prema muzu. Zajedno sa jos nerodjenim detetom u smrt odlazi i ona sama. Pokusaj samoubistva, gubitak najblizih, neodredjen polozaj u braku cine da zivot ove mlade zene bude ispunjen nesrecom i stradanjem. Natalija je olicenje vrline,dobrote, hriscanske predanosti muzu i nacelu porodice uopste. Oan je nosilac ideala kozacke patrijarhalne zenstvenosti.
Vecini junaka u Tihom Donu smrt predstavlja svedocanstvo njihovog zivota. Natalija je izuzetak ali ne u potpunosti. Za zivota je bila olicenje vrlina hriscanstva, ali sve to pada u vodu kada odlucuje da ubije dete u sebi i biva mucenickom smrcu. U vreme strmoglavog kraha ni ona nije vise mogla ostati cestita.

Растајемо се, памтићемо

Живот, лопта у дечијим рукама, лист на ветру, кап кише у мирно успаваном мору, само је игра светлости и мрака од јутра до новог свитања, само је мала пролазна ствар, а тако дубоко оставља траг.

Секунд, минут, сат, дан – пролазе полако, нечујно. Уморним ходом подсећају да је дошао тачан завршетак једног квадратића мозаика и да се управо сва светла пале за снимак једног новог квадратића тог истог мозаика. Понекад нисмо свесни, да сви, ти, ја, они, ми управо припадамо том мозаику. Без нас он би био обична оивичена стаклена плоча, без идеја, сјаја, топлине. Свако од нас добије право на свој квадратић у мозаику. Тог тренутак књига његове историје отвара своје корице, узима оловку у своју судбоносну руку и црним тачкама оставља траг на хартији. Време пролази а ми не знамо да имамо право да прелистамо књигу свог живота. Добро осмотримо сваки покрет, тренутак, свако ко се крије у краичку наше зенице и тек онда када будемо сигурни да смо, наизглед сами, одлазимо. Брзим корацима тражимо свој кутак мира и полако прелиставамо приче свог живота. Поветарац нежно милује наше румене образе, са уздахом у грудима нашим, полако додирне срце. А тамо, у главном сведоку наше историје, проналази причу о нама. Она изгледа овако: дан – тај и тај, час – тај и тај. Само једно је сигурно: то сам ја! Окрећем пажљиво сваки лист и схватам. Пред животном сам раскрсницом. Само Бог зна који ћу пут одабрати и шта ће са мном бити. Свестан тога, враћам се на претходну страницу и видим: петнаест година иза мене, спокојно стоји, са смешком на лицу шаље ми последњи поздрав. Моје детињство, моји мирни и спокојни дани испуњени игром, смехом и безбрижношћу, удаљавају се од мене. Све полако нестаје у тами, али ја то не дозвољавам. Црпим из себе и последњи атом снаге и чувам то што ми је живот поклонио. Растајем се од једног дела књиге моје историје. Тешко ми је, али желим бити јак. Сваки секунд успаван у школско клупи, свака оцена сакривена у ђачкој торби, свака симпатија урезана у срцу моме, биће ту увек. Биће сигурна, далеко од очију других, а опет тако близу да ме подсети ко сам и шта. Нека остане са Богом моје детињство, моји другови, моје прелепи дани живота. Ја ћу у својој машти увек палити свећу за њихов опстанак, у мени. Ово је још једна препрека да нам покаже колико вредимо, колико смо спремни борити се и чувати оно што нам је најдраже. Растајемо се, али не заувек. Растајемо се, али само овај минут, јер већ следећи ми смо заједно, увек, тамо негде иза дуге где је наше царство. Памтићемо дуго, дуго сваки траг остао на кожи, сваку искру ока, побеглу од куће, памтићемо своје детињство. А кад прође време, састаћемо се и причати дуго, дуго, али само лепе ствари, јер је то највредније што чини наше детињство. Стрпљиво чекам позивницу том догађају.

Неко је давно рекао да је живот један дуг пут, али само онај пут који има срца. Ја желим путовати управо тим, јер га желим до краја прећи. Путоваћу га без даха, сна али увек са сећањем у срцу моме.

Gijom Apoliner: ljubav, prezir i nadanja

Ovo je jedan ljubavna pesma. Kao sto i sam naslov nagovestava, kroz pesmu se smenjuju ljubav, prezir i nada. Na pocetku pesnik sa ushicenem govori o svojoj zaljubljenosti. Upoznaje nas sa jednom pelepom zenom kojoj je predao sva svoja najdivnija osecanja. I samom pesniku se nekad cinilo da se gusi sa svojoj ljubalju ali on je zeleo da prisvoji tu lepotu samo za sebe. Zasenjen je njenom lepotom koja je veca od najvecih nalazista zlata na svetu. Njen osmeh, pogled ispunuli su njegov zivot. Voleci je i neprestano se diveci toj lepoti, imao je osecaj da je poseduje. I od toga nista vise mu nije trebalo. Ali san se naglo prekida. Pesnik shvata da je sve samo obmana. Uvidja da je takvo savrsenstvo koje je video zapravo nemoguce. Lepota je samo spoljasnja, a ljubav za takvu zenu nepoznato osecanje. Pesnik otvara oci svima kojima je fizicki izgled zaslepeo srca. Govori da se varaju svi oni koji su kao i on sam mislili da su svoje ruke ispunili ,, nebeskim plavetnilom” to jest necim neuhvatljivim, ali ipak golim okom vidljivim. Shvata da je umesto njene lepote u stvari dobio samo njeno telo. Jos vise ga razocarava cinjenica da I to telo nije vecito nego samo predstavlja predmet za uzivanje i to bez ljubavi. Ali i pored velikog razocaranja pesni ne odustaje od zelje za pronalaskom duse u toj zeni. Dusa predstavlja more osecanja iz kog pesnik zeli da izvuce ono najdivnije ljubav. Preostaje mu samo nada.

Ovo vreme i ja u njemu

''Biti covek,rodjen bez svog znanja i bez svoje volje,bacen u okean postojanja.''-Ivo Andric. Ovim bih zelela da kazem da bez svoje volje i znanja dospevamo na ovaj svet,i samim tim smo baceni u okean postojanja.Da bi smo postali ljudi,moramo da plivamo po tom okeanu i da se borimo.
Mi smo sada u najlepsem dobu zivota-mladost.Mladost je divlja i nezadrziva i svojom snagom volje je moramo obuzdati i zagospodariti njenim mocima, inace u suprotnom,njene cari se gube.Mladost od nas moze da napravi gospodare sveta,ali i robove ozloglasenih poroka.U danasnjici ljudi su sve vise noseni voljom tela nego snagom uma i bas zato ponekad neke situacije sagledamo na nerealan nacin;a to shvatimo tek kada uvidimo posledice.
Danas nimalo nije pohvalno setati ulicama koje su prepune tamnih tunela u kojima ljudi misteriozno nestaju.Ti zamraceni kutci bi trebali da kriju neke lepe tajne,tajne ukradenih poljubaca,dugih pogleda a ne crnu hroniku.Svaki izlazak u grad bi mogao biti cak i poslednji,a mozda smo toga premalo svesni ili jednostavno ne izgovaramo glano ono o cemu potajno mislimo.Imamo slobodu kretanja,misli,govora,ali ja isam bas sigurna da je to tako.
Droga,prostitucija i alkohol su slobodne teme drustva koje me okruzuje o kojima se isuvise slobodno razgovara.Svaki tabu je srusen, a predrasude su potpuno nestale.
Nemamo mogucnost da biramo vreme u kojem cemo da zivimo,ali zato imamo mogucnost da promenimo sve sto bi ucinilo detinjstvo bezbriznijim,mladost rasterecenijom,a starost dostojanstvenom. Mi ne trebamo da menjamo svet ni vreme u kom zivimo,vec sami sebe.
To jeste kap u moru postojanja, ali zar more ne cine upravo te kapi...?

Želja

Bila jednom jedna Želja. Lutala je po svetu pokušavajući da ispuni svačija očekivanja. Pretvarala se u prelepe devojke i muškarce savršenog izgleda. U novac, kišu, dugo očekivanu bebu, lek, nagradu, milostinju...
Nije se žalila na to što su ljudi brzo zaboravljali na zahvalnost, niti na njihovu pohlepu ili podmuklost. Nije se transformisala samo u dobre želje, nego i u one zle, bolesne i izopačene. Bila je stvorena da ispuni sve, šta god to bilo.
Međutim, ubrzo je shvatila da ne može sve da postigne. Bilo je previše ljudi, snova, neizgovorenih žudnji, skrivenih šaputanja, tajnih misli... Radila je duplo više, a nije uspevala. Mnogo ljudi je ostalo sa željama kojima su posvetili sav svoj život, a koje se nisu nikad ispunile. Mnogo onih koji nisu uspeli da dobiju ono što vole, pa su bili prisiljeni da vole ono što su dobili.
Nisu se svi žalili. Neki su samo slegali ramenima i govorili da je život takav, stvoren za mučenje i bol. Drugi su duboko zakopali svoje pređašnje želje i posvetili se nečemu drugačijem. Ali, bilo je i onih koji su svake noći jecali u jastuk, kojima se duša kidala, a razum menjao, jer ostvarenje njihovih želja nije bilo na vidiku.
Tad je Želja počela da se menja. Počela je da se žali, da zabušava, da provodi vreme ispunjavajući sopstvene hirove, a ne udovoljavajući drugima. Da li je to bio odgovor na reakciju ljudi na koju je naišla kad ne ispuni ono što su hteli? Ili je to bio odgovor na očajanje koje ju je gušilo i teralo da postane zlobna? Ni sama nije znala. Samo je osećala da se menja. Ali ne na bolje.
Sreća je zavisila od Želje, a ona kao da je volela tu igru moći. Kao da je volela da gleda protivnika kako se mrvi, pada pred njene noge, pretrpava je lažnim obećanjima. Kao da je volela da igra tu igru gde je ona uvek bila pobednik.
Ljudi su počeli da zaziru od nje, da se plaše da žele nešto. Plašili su se da će ako dobiju nešto od nje, ona zauzvrat da uzme nešto od njih, a nisu mogli da odrede šta im je bitnije. Samo je Želja to znala. Ljudi nisu više hteli da ostvaruju svoje snove, pokušavali su da ih sakriju i da žive životom bez pravih užitaka, sa strepnjom da će Želja prepoznati da im je potrebna i da će ih potom uništiti.
Njoj nije bilo jasno zašto skrivaju sebe, zašto se toliko plaše svojih osobina. Oni su mislili da je problem u Želji, a ona da je problem u njima. Bila je opasna, za nekog i otrovna. Ubrzo je nastala ona izreka: ,,Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.‘‘

Vreme

Vreme se osipa kao prah sa tučka jesenjeg cveta,i pada na tlo…

Prelama se finom teksturom latica boje starog zlata..Volela bih iznedriti reči kojima bih zaustavila njegov let,zadržati ga u visini očiju..
Da treperi, iskreći slikama koje nosim u sebi,nikako im ne nalazeći mesto senovito,na koje bih ih odložila..
Da vreme koje je sada,spojim sa tim magičnim slikama ,i dobijem eliksir življenja,koji sastavljam svaki dan iznova…noću ga oblikujem u prah koji čuvam u kutijici od skoljki …
Ta kutijica ume da šapuće priče za velike i male ..
Može da ispriča priče o srećnim,nesrećnim,veselim ili tužnim vremenima …Da izazove emocije za koje se ne zna da postoje..
Ili da vas povede u predele koji još nisu otkriveni,ali ona veruje da postoje, čuva ih za sve koji pronadju tajnu koja je otvara…Tamo možemo da im dajemo boje,ukuse,mirise i oblike koje izmislimo u trenutku..
Život je ionako skup neobjašnjivih stvari, na koje su neki ,ubedjeni da su im dali definiciju,stavili etiketu i prodaju ih svakome ko nema svoje snove. Pravila,zakonitosti življenja,razumne odluke…i slične nazive im dadoše……Ko nema hrabrosti da te snove živi..čak i kada ih ima..“kupiće“ neke od ovih etiketa i živeće po uputstvu…
Postoje oni koji kažu da snovi i java nemaju iste vrednosti,da se nikako ne mogu spojiti…Da je mnogo važnije biti odgovoran i verovati samo u ono što vidiš i možeš dodirnuti svojim telesnim bićem..
Pokušajte spojiti „nespojivo“…Uplesti san i javu,svoje duhovno izmešati sa telesnim,budite neodgovorno-odgovorni,sanjajte i kada obavljate ono svakodnevno,a budite budni dok sanjate ono izvan granica oka…
Jedno drugom je uvek eliksir koji daje snagu,pokreće iz praznog hoda…bio on u maštanju ili svakodnevici..
Pronalaženjem svoje osobene mere i tkanja ove dve niti,osetićete ono što se jezikom ljudi naziva sreća…
Nema formule,nema uputstva,svako mora otkriti svoju šaru,koja čini sliku, na ćilimu života po kojem hodamo…
Odoh sada na vrhovima prstiju,danas biram da stajem samo na zlatne niti,takav mi je dan…Ko zna gde će me odvesti…

A vas?

Raspuklo kestenje

Kestenje u našim očima svetlucalo je pod svodom nebeskim u bojama rane jeseni…a leto još nije obišlo pun krug…Mesec je dodao na čaroliji…stari svodnik …bekrija…zaštitnik zaljubljenih…
Danas mi je ova slika plovila mislima….rastapala se…vraćala… Muzika Cigana….odzvanjala je lavirintima mog sećanja….Pre milion godina…u nekom drugom životu,koji ne liči na ovaj sadašnji….slušala sam je sa čovekom očiju boje raspuklog, divljeg kestena…Vino u našim čašama, imalo je boju rubina…osvetljeno mesečinom i malenim svicima plamena sveće na stolu…Vetar je bio mlak i blag….senzualan…te noći u nekoj čardi na Tisi, ni imena joj se više ne sećam…Sećam se njega…sećam se glasa kojim me je milovao te noći…Pogleda u koje je tonuo moj mir…izazivajući divlju čežnju kojom nekad’ iščekujemo kišu..

Magičnih dodira muzike….Vremena koje je kapalo poput peščanog sata,a mi smo ga obrtali svaki put kad’ bi iscurelo…i trošili srebrni pesak dragocenih trenutaka, do jutra…
Samo jedna noć je ostala da se potroši,oproštajna…i ko zna kad’ i da li…i na kojoj strani vremena ćemo se sresti…
Meke dodire mesečine koja miriše na kraj leta…na sve krajeve na svetu…na kraj onoga što nije rečima nikad’ izgovoreno…samo pogledima i muzikom…nikada nećemo zaboraviti..
Danas sam se vratila u nju,nošena plavim krilima nezaborava…u onaj život.. pre no što sam se usudila živeti..
Raspukli kesten koji je pao pred moje noge….pustio je iz nekog zaboravljenog kutka u duši ovu pesmu…uz koju bih zaplakala od miline i tuge u isti mah..
Suze su jedine ptice koje držim u kavezu,pa je na kraju ovih slika,osmeh ipak uštinuo moje lice ..
Nadom , stvorenom željom, za još jednim susretom…Možda…nekad’…negde…u nekoj drugoj ulici života…koja neće biti „slepa“…

Odnos prema zeni, zivotu i otadzbini u poeziji Alekse Santica, Jovana Ducica i Milana Rakica

Aleksa Santic,Jovan Ducic i Milan Rakic su jedan od najvecih i najboljih srpskih pesnika sa pocetka 20. veka . Stvaralastvo Alekse Santica pripada tradicionalizmu u okviru srpske moderne, Jovana Ducica srpskom, dok poezija Milana Rakica pripada modernistickoj tendenciji. Najcesce su pisali ljubavne , elegicne, socijalne i rodoljubive pesme.
U pesmi ,,Moja otadzbina” Aleksa Santic saoseca se sa bolom svoga naroda koji pati jer je porobljen. Kaze da ne place samo sa bolom svog srca vec ga bole sve rane njegovog naroda I zbog toga i njegova dusa pati. U njegovom srcu stoje velike patnje i muke I svaku kap krvi koju neprijatelj prolije on dozivljava kao sopstvenu ranu. U sebi oseca ogromnu tugu miliona ljudi I svaka suza i uzdah odisu njihovim bolom. On porucuje citaocima da gde god je neka srpska dusa tu je I njegova otadzbina dom i ognjiste.
Milan Rakic nas u pesmi ,,Nasledje” podseca na nase slavne pretke koji su dali zivot za slobodu zemlje. Istice da i u njemu postoji njihov trag kaze da njihova krv i u njemu tece. Nove generacije nikada ne smeju zaboraviti proslost naseg naroda niti muke i stradanja kroz koje su prosli da bi nama obezbedili bolju buducnost.
Gledajuci prelepi ,,Zalazak sunca” u istoimenoj pesmi u Jovanu Ducicu se javlja slika neke nepoznate zene. Ona je usamljena, bleda i tuzna. Sedi u senci gora i misli na pesnika. Ona mu je verna kao ,,samrt” dok cezne za njim. Ali ako bu mu neko rekao da nije tako svi njegovi snovi bi se rasturili. Pesnik je u vecnoj potrazi za ljubalju ali onu savrsenu uspeva da pronadje samo u svojim vizijama.
U pesmi ,,Dolap” Milana Rakica vranac simbolizuje zivot ispunjen nemastinom, u kome covek nema mogucnosti za napredak, zadovoljstvo i srecu. Pesnik se poistovecuje sa vrancem. Dok je bio mlad, pun snage I volje, pokretala ga je nada u bolju buducnost. Ali kako je vreme odmicalo, nista se nije menjalo ali snovi su ostali isti. U njemu su se javljale misli bunta ali ni to nije bilo dovoljno snazno. Pesnik jedinu nagradu za sve zasluge vranca vidi u nebu i u mracnoj raki koja ce mu podariti vecni mir.
Poezija ove trojice velikih pesnika nas podseca na podvige nasih predaka, njihove zrtve za dobro buducih pokoljenja. Uci nas da ako ne uspemo da pronadjemo istinsku, savrsenu ljubav nadoknadicemo je sanarenjem, mastanjem i vizijama. Uverava nas da posle teskog i mukotrpnog ovozemaljskog zivota, dolazi svetlost koja dopire sa neba i vodi nas u veliku srecu.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.