Život je poput reke. Nekada je mirna a nekad bujna i plahovita, često nepredvidiva. Puno je lepih trenutaka koji negde duboko u duši ostaju urezani za sva vremena. To su uspomene. Uspomene su život.
Imam puno lepih uspomena, sve su mi drage na neki način ali jedna mi je posebno draga. Bio je to dan kada sam smelo zakoračila u najlepši period života – srednju školu. Sećam se, bila sam jako uzbuđena, istovremeno uplašena ali željna da upoznam nove ljude, novo mesto, nov način života, pa je srednja škola za mene predstavljala nešto veliko. Nije mi bilo teško da se uklopim u novo društvo, da mi škola postane drugi dom. Nije mi bilo teško da se zaljubim, da odmore provodim u društvu starijih i vršnjaka. Sve je to zapravo za mene bilo nešto najlepše što mi se dogodilo. Tužno je što sve to kad-tad prođe. Starije generacije odlaze, nećemo ni mi dugo. Kraj neminovno dolazi, ostaju samo sećanja. Lepa sećanja. Znam, ništa neće biti kao pre. Neće biti onih okupljanja u dvorištu škole, časova ispunjenih smehom i ozbiljnošću, divnih ekskurzija, ’91 generacije, a na kraju ni nas neće biti. Ipak, teši me jedna stvar. Lepa sećanja su tu da me minu u najlepši period, u stare dobre dane, da me vrate u prošlost.
I tako, te uspomene sam na dnu duše za sav život zaključala. Preostaje mi samo da ŽIVOT PAMTIM PO LEPIM DANIMA!
Нема коментара:
Постави коментар