Ovo je jedan ljubavna pesma. Kao sto i sam naslov nagovestava, kroz pesmu se smenjuju ljubav, prezir i nada. Na pocetku pesnik sa ushicenem govori o svojoj zaljubljenosti. Upoznaje nas sa jednom pelepom zenom kojoj je predao sva svoja najdivnija osecanja. I samom pesniku se nekad cinilo da se gusi sa svojoj ljubalju ali on je zeleo da prisvoji tu lepotu samo za sebe. Zasenjen je njenom lepotom koja je veca od najvecih nalazista zlata na svetu. Njen osmeh, pogled ispunuli su njegov zivot. Voleci je i neprestano se diveci toj lepoti, imao je osecaj da je poseduje. I od toga nista vise mu nije trebalo. Ali san se naglo prekida. Pesnik shvata da je sve samo obmana. Uvidja da je takvo savrsenstvo koje je video zapravo nemoguce. Lepota je samo spoljasnja, a ljubav za takvu zenu nepoznato osecanje. Pesnik otvara oci svima kojima je fizicki izgled zaslepeo srca. Govori da se varaju svi oni koji su kao i on sam mislili da su svoje ruke ispunili ,, nebeskim plavetnilom” to jest necim neuhvatljivim, ali ipak golim okom vidljivim. Shvata da je umesto njene lepote u stvari dobio samo njeno telo. Jos vise ga razocarava cinjenica da I to telo nije vecito nego samo predstavlja predmet za uzivanje i to bez ljubavi. Ali i pored velikog razocaranja pesni ne odustaje od zelje za pronalaskom duse u toj zeni. Dusa predstavlja more osecanja iz kog pesnik zeli da izvuce ono najdivnije ljubav. Preostaje mu samo nada.
Нема коментара:
Постави коментар