Kestenje u našim očima svetlucalo je pod svodom nebeskim u bojama rane jeseni…a leto još nije obišlo pun krug…Mesec je dodao na čaroliji…stari svodnik …bekrija…zaštitnik zaljubljenih…
Danas mi je ova slika plovila mislima….rastapala se…vraćala… Muzika Cigana….odzvanjala je lavirintima mog sećanja….Pre milion godina…u nekom drugom životu,koji ne liči na ovaj sadašnji….slušala sam je sa čovekom očiju boje raspuklog, divljeg kestena…Vino u našim čašama, imalo je boju rubina…osvetljeno mesečinom i malenim svicima plamena sveće na stolu…Vetar je bio mlak i blag….senzualan…te noći u nekoj čardi na Tisi, ni imena joj se više ne sećam…Sećam se njega…sećam se glasa kojim me je milovao te noći…Pogleda u koje je tonuo moj mir…izazivajući divlju čežnju kojom nekad’ iščekujemo kišu..
Magičnih dodira muzike….Vremena koje je kapalo poput peščanog sata,a mi smo ga obrtali svaki put kad’ bi iscurelo…i trošili srebrni pesak dragocenih trenutaka, do jutra…
Samo jedna noć je ostala da se potroši,oproštajna…i ko zna kad’ i da li…i na kojoj strani vremena ćemo se sresti…
Meke dodire mesečine koja miriše na kraj leta…na sve krajeve na svetu…na kraj onoga što nije rečima nikad’ izgovoreno…samo pogledima i muzikom…nikada nećemo zaboraviti..
Danas sam se vratila u nju,nošena plavim krilima nezaborava…u onaj život.. pre no što sam se usudila živeti..
Raspukli kesten koji je pao pred moje noge….pustio je iz nekog zaboravljenog kutka u duši ovu pesmu…uz koju bih zaplakala od miline i tuge u isti mah..
Suze su jedine ptice koje držim u kavezu,pa je na kraju ovih slika,osmeh ipak uštinuo moje lice ..
Nadom , stvorenom željom, za još jednim susretom…Možda…nekad’…negde…u nekoj drugoj ulici života…koja neće biti „slepa“…
Нема коментара:
Постави коментар