Maštam o svojoj budućnosti

Kako bi svaki čovek lakše prolazio kroz život mora imati snove kojima se nada i kroz koje proživljava sve ono što želi.

Ah, ti pusti snovi... Neki razmišljaju i na taj način, ali ja mislim da su snovi i maštanja o njima veoma bitni. Ako ja želim nešto da ostvarim, moram i da razmišljam o tome, a ponekada i da moje ideale veličam, čak i gde nije preko potrebno, zato što je to vera u sebe.

Maštam o svojoj budućnosti, ali vrlo realnim pogledom na svet. Želim da ostvarim ono što je u mojoj mogućnosti i da nadograđujem sebe kao ličnost, jer to nikada nije na odmet. Uvek ima mesta za više, ali je ponekada i ovo dovoljno za jedan normalan život. Maštam o tome da priuštim sebi i svojoj porodici sve što nam je potrebno, da završim željeni fakultet i nađem prigodan posao. Neko bi rekao da su to prosečne želje. Možda i jesu, ali ja baš i nisam neki idealista po prirodi.

Moje maštarije odigravaju se često, tik pre nego što ću zaspati. U njima obigravaju sve moje potajne želje koje me podstaknu na razmišljanje i daju mi veću motivaciju. Želim da ostvarim sve što mi je bitno i da se moj život pretvori u jedan divan san na javi. Živopisne slike su tu i ničega mi ne fali u tome, već ponekad skrenem sa tog puta i uopšte ne razmišljam o budućnosti. Nekada mislim o njoj, nekada ne.

Uticaj mojih roditelja i okoline igra veliku ulogu u tome, mada pokušavam da usredsredim misli na ono što mi je potrebno ne bih li i ja jednog dana doživela taj čuveni „uspeh u životu“.

Treba imati snove, treba razmišljati o tome stalno i podsticati se podsvesno da stremimo ka njima. Bitnost svega je da ipak na kraju životnog puta zadržim tu neku dobrotu i da ne pokleknem pred lošim stvarima jureći ka uspehu. Svojoj odrasloj verziji sebe želim da jednog dana kažem: „Tvoji snovi nisu bili uzaludni, uspela si“.

Ljubav pobeđuje sve

Ljubav, kako to gordo zvuči... Sa koliko osećajnosti izgovaram tu reč jer samo ta reč ima moć da uzdrma moje telo. Jedna tako kratka reč, koja pokreće najsnažnija osećanja. Osećanja koja ljude mogu izlečiti, ulepšati im neki tmuran dan.

Ne može se jedna pesma izrecitovati, niti se jedna priča ispričati, a da nema dozu ljubavi u sebi. Ona je ta koja nas budi, još od malih nogu nas uči da poštujemo i cenimo ljude koje volimo. Kakvo samo srce može biti kada izgubi voljenu osobu. Beskrajno tužno i krhko, lomljivo na sve male prepreke u životu. Ali opet, da se i to izlečiti, opet tom istom ljubavlju, koja nas tera da budemo zahvalni na onome što imamo, na ljudima, na naš dar da smo živi i da je baš danas jedan lep dan.

Čovek koji voli je onaj koji je zadovoljan i srećan, onaj koji mrzi je onaj koji je zavidan ili pun neke negativnosti koja mu ne treba. Treba se osloboditi toga i videće da je život tako lepši.

Vekovima je ljudima jedna od najvećih inspiracija bila ljubav, u istoriji su se mnogi skrivali kako ne bi tu svoju ljubav platili životom. Danas je to drugačije, međutim ima nas raznih. Nizali su se događaji, koji su nam dali najveća dela današnjice i možemo spisateljima samo dati odu zahvalnosti zbog toga što nešto tako kvalitetno čitamo i što će nas to nešto možda i inspirisati.

Po mom mišljenju, ljubav može učiniti čudesa za koje ni nismo svesni, može pomoći ranjenima od nefizičkih bolesti da shvate da su vredni ovog života, može dati krila svakome ko joj to dopusti.

Reklo bi se, da je to samo jedna reč, i možda za nekoga i jeste, ali sve što se izdešavalo u prošlosti joj je dalo snagu feniksa koji se diže iz pepela. Ona je tu da nas podigne kada padnemo, da nam pomogne i očisti naše srce, da nam pomogne da pobedimo strahove i uzdigne nas. Ljubav, koja pobeđuje sve.

Kakve su ti misli, takav ti je život

Tok naših misli može da nas odvede u neviđene svetove, da nam otkrije tajne koje nismo ni znali da postoje, da nam otvori vidike. Naš um je nešto besprekorno sjajno i ja mislim da to na neki način treba i da iskoristimo.

Čitam, čujem i slušam razne ljude koji govore da je caka u tome da pozitivno razmišljaš o svemu. Donekle se i slažem, ali ne smatram da je ljudski uvek biti srećan. Mi nismo roboti i ne pokazujemo samo jednu emociju, već dosta njih, a tu se ubraja i tuga, ljutnja i razne druge koje nemaju veze sa pozitivnim mislima. Međutim, ima nečega u tome kada kažu da su misli načelo našeg života.

Verujem da smo mi sami krojači naše sudbine i da na neki svojstveni način razmišljajući pozitivno možemo sebi više da pomognemo, nego da odmognemo. Kada smo zahvalni za sve što imamo, umesto što nam sve smeta to samo može biti dobra stvar. Kada unapred brinemo za neku stvar, za koju se ispostavi da i nije tako bitna, onda to može samo da nam donese stres i ništa korisno u životu.

Ljude koje ipak nije briga ni za šta što se oko njih dešava, ne smatram pozitivnim misliocima, već ljudima koji su odbacili probleme koji se samo nagomilavaju i koji u stvari i ne znaju kako da ih reše. Bežati od nečega nije cilj.

Možda je ključ svega, balans. Ne treba da budemo opsednuti kako treba da razmišljamo stalno pozitivno jer to jednostavno nije moguće, ali ne treba ni da uvek budemo kao pokisli miševi. Naravno, gde god je moguće treba ubaciti naš tok pozitivnih misli. Mišljenja sam  da su razmišljanja o lepim stvarima itekako pogodnija za našu dušu od ovih drugih.

Konačnost svega je da treba da budemo umereni, da usmerimo naše misli ka pozitivnom više nego ka negativnom i to ne mora da znači da mi sad treba da imamo najbolje uslove za sve. Ne, nego da budemo zahvalni za naše postojanje i što imamo to što imamo. Tako se jedino može pronaći životna sreća, jer ona polazi iz dubine naših misli i mi smo sami pokretači naše sreće.

Daljina i nepoznati prostori su moje neprekidne čežnje

Široka prostranstva, daleke zemlje i sve ono što nisam mogla videti me je oduvek privlačilo. Svet je pun različitih kultura, velikih gradova i divlje prirode u čije bi srce volela da zaronim I istražim sve što mogu.

Svaki kutak ove naše planete nosi svoju jedinstvenu priču ili legendu koja se prepričava vekovima unazad i prenosi s kolena na koleno. Svaka kultura ima svoju posebnu karakterističnosti i mističnost koju krije, svoja obeležja i ljude koji to poštuju i iznose na pravi način. Volela bih da osetim tu energiju i da sve to vidim svojim očima, a ne preko slika na monitoru.

Kao što bih volela da posetim razne megalopolise i gradove i da uživam u njihovoj gracioznoj veličini, fluorescentnim bojama koje noću još vise dolaze do izražaja, brzini koja ih prati i pogodnostima koje samo takvi gradovi mogu da pruže, tako bih volela i da udišem svež, čist vazduh sa nepokolebljivih planina, da istražim sve te šume i prašume, sela koja za moderni svet nisu čula, da probam domaću hranu iz svih krajeva sveta i da se šetam kroz mirisne vrtove bogate egzotičnim biljkama sa kojima se nisam susretala.

Bogatstvo je pred nama, a nalazi se u samoj prirodi, čistoj i netaknutoj u svojoj najlepšoj formi, u gradovima sa neboderima koji paraju oblake, u različitim ljudima sa drugačijim pričama, u svemu dobrom što je naš svet izrodio.

Sve moje čežnje za dalekim i nepoznatim prostranstvima ne mogu stati na ovo parče papira, ali se nadam da će me život kao oluju jednog dana odvesti do svih mesta za kojima žudim i da će mi to ostaviti slatke uspomene kojih ću se rado sećati kada ostarim.

Zimska čarolija

Stojim pored prozora i posmatram tu igru zvezdastih, krupnih i sitnih pahulja, posmatram već zabelele krovove, nasmejanu decu ozarenih lica, koja trčkaraju po brdašcu, pored moje kuće, i igraju svoje zimske igre, staricu koja polako zaputila ka svom toplom domu.

Srce u grudima igra i peva, sreća ne jenjava. Stigla je zima. Beli sneg me zove da dođem, mami me u svoj ledeni zagrljaj. Od malena sam volela sneg, seća me na bezbrižno detinjstvo i kada vidim ovu radraganu dečicu, kroz misli mi prođe jedna malena ja.

Uputila sam se ka garaži i iz stare, prašnjave police vadim jedne oronule sanke. Ipak će poslužiti. Prethodnih godina, nisam baš imala tu sreću da budem slobodna za ovakvo vreme, jer su školske obaveze tu, a bile su i razne mećave. Međutim, danas je divan, pravi zimski dan.

Sanke su tu, raspust je tu, ja sam takođe tu i čini se da je sve potrebno tu. Sanke se spuštaju, a ja osećam nalet adrenalina i neku dečiju, čistu sreću koja blješti iz mene.Smejem se iz sveg glasa. Nisam ja stara, ali nemam više ni šest godina i nisam se odavno ovako osećala.Odjednom, osetih udarac hladne grudve u potiljak. Okrenuh se, kad se tu stvori moja drugarica koju odavno nisam videla jer se preselila u inostranstvo. Pozdravile smo se, a u sebi razmišljam kako je možda ne bih ni videla da nisam popustila pred zovom zime. Moja živahna drugarica vratila mi je nostalgične uspomene na detinjstvo i dok smo se kao mališani igrale, ispričale smo se za sve ove godine neviđanja.

Iz mene isijava radost i divim se ovoj deci koja imaju toliko energije. Trudim se i ja, da ih dostignem i nekako i uspevam. Zajedno sa drugaricom i još par devojčica i dečaka pravim velikog Sneška Belića. Neki traže delove poput kamenčića, dok neki valjaju grudve kako bi narasle u što veću glavu i telo našeg Sneška. Svi se zabavljamo, smejemo i šalimoi oseća se ta posebna čarolija u vazduhu. Oh, kako je samo lepo danas. 

Željan sam drugačijeg sveta

Koliko samo duša pusto luta ovim svetom. Oni ne žive, oni samo rade i ne obraćaju pažnju na svet oko sebe. Nemaju vremena da obraćaju pažnju na zlo koje hara ovim svetom. Ko su te duše? To smo mi. Ljudi.

Danas su ljudska toplina i neka fina reč postale retkost. Toliko su retke da se poneka d zapitam zašto je to tako. Zašto smo postali tako bezoćajni kao ljudska vrsta, zašto samo prolazimo kroz život i kao stranci ne razmišljamo više da li je nekome potrebna pomoć, nego oholim koracima koračamo bez osvrtanja. Pitanja naviru, jedno za drugim, a odgovora na pomolu nema.

Razočaranje me sustižesve dok se ne setih jedne strašne vesti. U našoj i okolnim zemljama se pre nekoliko godina desila prirodna katastrofa u vidu poplave. Tuga i siromaštvo još više su zazirali od tog dana. Ljudi su ostajali bez toplog doma, deca bez roditelja i kada im se već činilo da za njih nema nade, spas se javio u velikom odazovu ljudi sa strane. Svi oni su zajedno hteli da pomognu nesrećnim dušama, koje baš ništa nisu bile krive,a pogođene su strašnom nesrećom. Slala se pomoć u vidu novca, odeće, obuće i hrane, obezbeđivao se smeštaj i sve to od strane običnih ljudi.

Jedan loš događaj preokrenuo je našu svest i pomogao nam da uvidimo da nekada treba da pomognemo, ali da li je neki loš događaj potreban da se mi setimo da postoji ta neka urođena empatija i ljudskost u nama koja može i treba da se pokrene? Verujem, da ponekad ipak jeste.

Neki tračak nade se javio u meni i zvonkim glasićem mi rekao da možda nije sve izgubljeno.  Shvatam da u dubini naših duša postoji ta ljudskost, međutim ona se možda izgubila zbog našeg brzog načina života. Bila je tu, ali je duboko zakopana, jer niko ne želi da modernom svetu predstavi svoju slabu stranu i saosećanje, misleći da će se drugi podsmejavati. I tako većina ljudi razmišlja, sve dok se ovakve stvari ne dese, a onda shvate da su pomoć i životi nemoćnih mnogo bitniji od ponosa.

Svrha

Jutro je. Dah im se ledi, a kosti se smrzavaju dok po tananoj, klizavoj i ledenoj površini, puni pažnje koračaju ka cilju. Reka koju obasjava zubato sunce, već nekoliko dana je poluzalađena i čini se da će tako ostati i dalje. Dva dečaka, oprezno uspevaju da pređu preko tog, kako se njima činilo, velikog izazova.

Nijedne životinje ni na vidiku, insekti u svojim rupicama, ali ipak oni snažno idu. Tog dana, sijalo je sunce kao nikada do sada, za ceo ovaj period zime, a ipak bilo je hladnije nego onih dana kada ga nije bilo. Hladno je i jedan govori drugom da ogrne majušnog zeca kojeg su slučajno pronašli. Zec je, pak mirno spavao u debeloj, krznenoj jakni koju je jedan od dečaka nosio. Lica su im bila rumena od silne hladnoće.

Tek odjednom, čuo se neki glas iz daljine. Drhtavim usnama, jedan od njih reče da bi trebalo da provere šta je to, međutim drugi to nije želeo. Nekako se, posle nekoliko minuta provedenih na jednom velikom kamenu dogovoriše da će, držeći se zajedno proveriti šta bi to moglo da bude. Promukli glas, dolazio je iz daljine, reklo bi se iz šume. Polako su išli, a glas je postajao sve čistiji, dok najednom nije postao kristalno čist. Dozivao je upomoć. Potom, jedan od njih koji nije držao zeca svom snagom potrča prema tom tajanstvenom glasu. Pratio je avet koja je zapomagala. Ispostavilo se da  je to bio neki deda, koji se, tražeći svog odbeglog psa, okliznuo, pao i tako ležao već satima bez pomoći. Brže bolje, dečaci ga podigoše i iako su tek navršili jedanaestu godinu, oni se kao hrabri vojnici pokazaše. Bez muke, hitrim su koracima išli ka gradu, pritom pazeći na povrede starca.

Stigoše, tako blizu bolnice i tek kada su doktori zbrinuli starijeg čoveka oni ushićeno pohrliše kući. Na umu im ostade jedna rečenica koju je on izrekao: „Svako dobro delo se vraća, a vi ste draga deco, jedni od onih kojima će se to i više puta vratiti, jer se čini da niste uradili ovo da biste da dobili nešto, već zato što ste dobri u duši“.

I tako, u poodmakloj starosti, setiše se dva druga te rečenice iz rane mladosti i nazdraviše svemu dobrom što ih je kasnije snašlo na ovom svetu.

Samoća

Kroz providan prozor, taman od mrklog mraka, sanjivim pogledom vidim uličnu svetiljku koja gori i gori unedogled, ne bi li putnicima koji su se u ovo doba zaputili negde, obezbedila svetlost.  Sama u svojoj sobi, ova tišina me uvek budi na razmišljanja, o spoznaji nečega o čemu sa mojim drugarima ne bih ni pričala. Ne mogu više da spavam.

Nekada mi je samoća potrebna, da se od svega odmorim i da sebe bolje razumem. To ne znači da ja ne volim ljude oko sebe, naprotiv, već se ponekada loše  osećam i to mi pomaže da shvatim  zašto je to tako bolje nego što će ikada iko.

Gledam u plafon, dok sam već duboko ušuškana u moj topli jorgan. Ne čujem ništa i ne osećam neku posebnu emociju. Sve ovo se menja, kada utonem u svoja razmišljanja i onda se javljaju razna pitanja. Zašto je svet nastao? Da li uopšte postoje vanzemaljci? Koja je svrha našeg postojanja? Razna pitanja su tu, na koja ja nemam odgovor, ali sutradan se setim toga i pokušam da istražujem više o tim mojim čudnim pitanjima. Što više zalazim u temu, vidim da je sve kompleksnija, ali zanimljiva. I možda ja nikada o tome i ne bih razmišljala da me nije probudilo to blještavo svetlo i da nisam bila sama u sobi.

Samoća je zdrava, ona nas tera na pitanja kojih se inače ne bismo setili i otkriva nam tajne o sebi. Tako mi spoznajemo sebe, jer svu svoju pažnju i usmeravamo ka sebi, a ne ka nekoj drugoj osobi ili nekom problemu.

Nadam se samo da normalna samoća neće biti poistovećena sa onom strašnom samoćom gde smo sami na svetu, bez ikoga svog, jer ne misli se na to. Treba nekada da se osamimo, jer će nam to pomoći i možda ćemo se sutradan, posle dugog razmišljanja probuditi kao novi, preporođeni ljudi sa drugim idejnim ciljevima i sa drugačijim pogledom na svet. Mi to i možemo.

Ne sudimo prebrzo

Ne volimo da nam sude, ali volimo da sudimo. Čudna smo bića, mi ljudi.

Ljudska je priroda takva, jer mi smo pre svega socijalna bića,volimo sve da znamo, međutim ponekada treba da zastanemo i zapitamo se da li idemo predaleko sa svojim osuđivanjima. Živeti u takvom okruženju ne pomaže jer društvo i okolina oblikuju mladog čoveka u još jednog nalik njima. Na Balkanu je bitno znati o drugima, a da li znaš za sebe i o sebi nije.

Mislim da se polako menja svest našeg naroda, jer su sada ljudi više zauzeti obavezama i nemaju toliko vremena za sitne i nebitne priče, takođe sve više se živi u velikim gradovima u kojima ne poznajemo toliko ljudi. Ipak, lista razloga zašto ne treba da sudimo drugima je ogromna, a ja znam da se sve svodi na jedno i to je: „Niko ne zna tuđe muke“.

Ne mogu ja znati da li neki čovek plače na ulici zato što mu se desilo nešto lepo ili mu se dogodila neka velika nesreća, pa tako ne mogu ni da sudim o njemu. Ko sam ja da sudim, ko ste vi? Mi smo svi obični ljudi, tako različiti, a ipak tako slični.

Sve to je i zamorno i nekada ne shvatam poentu ljudi koji više o pričaju o životu druge osobe, nego o svom. Ne možeš ti znati zašto je taj neko tako postupio, jer ti jednostavno nisi on.  Traženje zamerki čak i u najmanjim stvarima je odlika nesigurnih ljudi, onih koji nisu zadovoljni svojim životom.

Možemo biti osuđivani zbog svega što nekome padne na pamet,  zbog kilaže, izgleda, naših pogleda na život, raznih odluka... Ali ne moramo dozvoliti da to i utiče na nas. Svet bi bio lepše mesto, kada bismo svi zajedno pokušali da ga izgradimo, a ne da rušimo razmišljajući o nama bezvrednim i ne tako bitnim stvarima.

Ne treba da sudimo jer nikada ne znamo šta neko nosi na svojim plećima već treba da budemo plemeniti i pokušamo da mu bar malo olakšamo taj teret. Pomoći nekome, zaista i jeste svrha svega.

Moja majka

Mi koji smo odrastali u zagrljaju tople majčine ljubavi koja nas greje i štiti od svi nedaća se možemo nazvati srećnicima. Po mom mišljenju ne postoji niko ko bi se žrtvovao za nekoga, kao majka za svoje dete.

Ako bi me neko upitao ko je najbolja osoba koju znam, bez problema bih rekla da je to moja majka. Nju niko ne može da zameni, ona je jedinstvena, heroina koja mi je bila i ostala uzor.

Osoba koja je spremna da uradi sve za svoju porodicu bez pogovora, koja svu ljubav i pozitivnu energiju širi kao požarni plamen. Moja majka.

Poštovanje koje osećam prema njoj ne može se iskazati rečima, ona je neko ko svakodnevne izazove rešava kao od šale. Jednog dana kada dođe vreme i za mene da se ostvarim u toj ulozi, nadam se da ću bar upola biti kao ona.

Svoju porodicu ona više voli od sebe. Njena je ljubav jača od najjačeg zemljotresa, veća od najvećeg okeana. Žena koja se sa svim problemima izborila kao neko ko čuva svoje, kao lavica.

Kada sam videla svoju majku kako je prvi put zaplakala preda mnom srce mi se raspalo u paramparčad zato što nisam znala kako da joj pomognem i da li sam ja možda kriva za njene suze... Ne želim da se to ikada više ponovi.

Nostalgija me nekada prodrma kada se setim mog divnog detinjstva i telo mi prožme jeza kada razmišljam o tome da i ona stari sa mnom. Da, ne starim samo ja već i ona.  Često razmišljam o tome kako želim da joj obezbedim starost i kako bih volela sve vreme ovog sveta da provedem sa njom, ali nekada mi obaveze ne daju baš puno prostora... Škola, treninzi, sve to ima svoj uticaj, nažalost.

Osoba koja je bila tu za mene uvek i koja je znala da prepozna moje lažne prijatelje, osoba koja me nikada nije ostavila na cedilu. Njene čedne ruke, koje su me pomilovale i dale mi savet kada god mi je zatrebao, njene priče koje su na mene ostavile dublji trag, nego svi svetski romani, njeno skromno srce koje je znalo kada i šta treba da uradi da učini da se osetim kao najvoljenije dete na svetu.

Ona mi je dala život, dala mi je sve što imam, a nikada ništa nije tražila zauzvrat. Drago mi je što sam imala tu sreću da osetim tu neopisivu i rečima nedokučivu majčinu ljubav i veoma sam zahvalna na tome jer znam da nisu svi srećni kao ja, a bilo bi lepo da jesu. Ljubav i majka su reči koje meni predstavljaju isto. Hvala ti majko.

Kad čovek ima ljubav, ima sve

Magija ljubavi je toliko jaka, da može rastopiti i kameno srce. Različite vrste ljubavi nas obasipaju sa svih strana, a svaka nam na svoj, jedinstveni način začinjava život. Možemo se smatrati srećnim ljudima ako je doživljavamo svakodnevno.

Nekada druge emocije poput ljutnje, besa, mržnje i ljubomore mogu da nadvladaju nad našom dušom i da i mi postanemo takve osobe ispunjene gnevom, pohlepom, gladni svega i svačega. Međutim, tada nećemo biti srećni, već ćemo padati u tamu naše podsvesti poput uvelog cveća.

Ljubav ima moć da razbije i najtvrđi zid, rastopli najhladniju zimu i unese toplotu tamo gde je davnih dana nestala. O velikim ljubavima pisane su pesme, prepričavane priče i ona je oduvek bila nepresušni izvor inspiracije raznim umetnicima. Ne mora se to odnositi samo na ljubav između jednog para, već i na roditeljsku, ljubav prema bratu, sestri i  razne, druge vrste... Svaka ljubav je dobra za telo i duh, za rast naše ličnosti i svaka je posebna. Svaka nas čini onim što jesmo i jača nas da snažnije koračamo put životnih staza. Puno toga može se desiti, ali ljubav bližnjih osoba ostaje zauvek.

Nevidljiva, a jaka, energija ljubavi oseti se u vazduhu. Ona nas potkrepljuje i hrani za nove pobede. Ona nam unosi svetlost i tračak nade kada smo tužni, kada mislimo da nema izlaza, ona je tu da nas podigne i pomogne nam da uspemo. Zbog ljubavi, ljudi rade ono što im inače ne bi ni palo na pamet, oslobađaju se okova koji ih sprečava da uvide svoju okolinu i uspevaju u tome zato što im volja i jaka ljubav prema određenoj osobi ili prema nečemu pomaže da guraju ka boljitku.

Ne treba potcenjivati snagu te snažne emocije i misliti da ona nije toliko bitna. Svakome je potrebna i svako će se bolje osećati ako ima nekoga uz sebe ko ga voli, ceni i veruje u njegove sposobnosti. To će dati i dodatnu motivisanost za nova ostvarenja. Ljubav pokreće svet, a svet pokreće nas. Prema tome, ljubav pokreće nas i treba da je cenimo dok god je imamo.

Imati i nemati

Kada nešto izgubiš, tek onda shvatiš njegovu vrednost. Koliko je nekome nešto vredno, ne može se izmeriti, zato što su različitim osobama različite stvari bitne. U svemu što imamo, treba maksimalno uživati jer nikada ne znamo šta nam sutra donosi i da li će nam to nešto biti oduzeto ili ne.

Ljudi koji su imali nešto njima dragoceno, a onda kao na ruletu sve izgubili znaju najbolje kako je to imati pa nemati. Ipak, doživeli su nešto što neko drugi možda neće nikada, uživali u tome dok je trajalo i odjednom kao magičnim štapićem im je to nestalo. Da li su to i zaslužili? Verovatno da nisu, ali život je nepredvidiv i pun uspona i padova. Obazrivost je bitna, ali ne treba biti stalno napet u strepnji da će sve možda nestati i kada se to zaista i desi žaliti zato što to vreme nije iskorišćeno na bolji način. Ne treba biti samo prolazni putnik, već neko čiji se trag pamti. Tako će se i u nemanju osećati aura, koja je spremna da pokosi nadošlu nesreću.

Ne može sve teći kao med i mleko, a možda je tako i bolje jer nismo ni svesni naše snage ili kukavičluka sve dok se ne desi problem sa kojim treba da se borimo. To nam pomaže da spoznamo sami sebe i vrlo je bitno.

Posle niza dobrih stvari, kao grom iz vedra neba, odjednom vas udare loše, jedna za drugom. Iznova i iznova... Taj začarani krug se ponavlja sve dok naša unutrašnja snaga ne dostigne vrhunac i odluči da je vreme za borbu. Imati nešto, bila to neka bliska osoba ili pak nešto materijalno i onda sve to izgubiti se može emocionalno loše odraziti na čoveka. Fragilne osobe mogu pasti u depresiju, jake osobe se nakon tuge mogu podići kao feniks iz pepela i odlučiti da ih to ne može zaustaviti ka njihovim ciljevima.

Stalno treba da pozitivno nadograđujemo svoju ličnost i da i kada se i dobro ili loše dešava, pokažemo svoju najbolju stranu. Imati, pa nemati može biti neminovni razlog da se kroz godine promenimo, međutim treba da ostanemo dosledni svojim principima.

Estetika života krije se u tome, u balansu između dobrog i lošeg, a na nama samima je da odigramo tu životnu igru na najbolji način i izađemo kao pobednici.

Dani naše mladosti

Stari nam govore da je detinjstvo najlepše doba, da smo kao deca bezbrižni i oslobođeni raznih problema i da treba da uživamo u tom periodu koliko god možemo, jer kada odrastemo sve je teže. Mi im ne verujemo i žurimo da uđemo u taj čudesni svet odraslih, a ni sami ne znamo da su i te kako bili u pravu.

Istina jeste da je mladost jedan divan period koji nam ostavlja mogućnost da istražujemo sve oko sebe, nas i druge ljude. Taj prelazni period može biti težak, ali je ipak naš put ka spoznavanju svega i zato ga treba iskoristiti.

Mi, mladi treba da se zauzmemo za to da nam sadašnjost bude dostojna budućnosti, da ispravimo greške koje su možda prethodne generacije napravile, ali i da beskrajno uživamo.

Danas je vreme na ceni, ali ipak ne dovoljno jer mnogi zaboravljaju da ga iskoriste na pravi način misleći da ga ima dovoljno za sve. Život brzo prolazi i treba imati u vidu to da se kasnije dosta vremena provede na poslu, sa porodicom i da je sloboda praktično luksuz. Želiš živeti život kao čovek? Moraš prvo raditi kao da nisi jedan. Zato mladost treba da nam bude ispunjena lepim uspomenama da smo nekada preživljavali i živeli razne ludorije kojih se sada sećamo kroz slatki smeh. Kada smo mladi, puni smo elana, spremni za nove poduhvate, jednostavno imamo dovoljno energije za sve što život baci na nas. Polako spoznajemo sve mnogo bolje, upoznajemo različite osobe koje nas nauče da postoji i ono loše i dobro u ljudima.

Dani naše mladosti treba da budu ispunjeni novim iskustvima, raznim događajima koji nas obeležavaju i vajaju u stasalu, odraslu osobu, prijateljima koji će biti tu i posle mnogo, mnogo godina, ljubavlju koja nas uvodi u procvat te mladosti.

Kada smo mladi mi učimo, upijamo i pravimo, a kasnije to znanje upotrebljavamo da razumemo stvoreno. Krucijalno je da nam to obezbeđuje da ostvarimo sve snove kojima se nadamo i ka kojima stremimo. Mladost nas uči tome da je naša starost zahvalna što smo je proživeli. Zato, živimo je punim plućima.

Biti uspešan u životu

Slušajući o drugim uspešnim ljudima me inspiriše da isto tako i ja budem jednog dana na toj listi. Volim slušati priče o ljudima koji su svojom voljom i napornim radom bez ičije pomoći uspeli raditi i baviti se baš onim što žele.

Svakom čoveku je uspeh individualna stvar i ono što se meni čini uspešnim, nekome neće i obrnuto. Što je sasvim u redu, jer bilo bi monotono da svi isto razmišljamo. Luksuzna kuća je nekome san, zdravlje je bolesnom jedina želja, dobar posao i završena škola je nekoj osobi glavni cilj. Ne može se sa preciznošću reći za nekoga da nije uspeo u svom životu samo zato što naša načela nisu ista.

Brinuti o tome da li je neko bolji od nas u određenoj oblasti neće nam doneti mir, već samo uzrujanost i nervozu, pa tako nećemo pokazati svoj potencijal i razmišljajući o onome šta je druga osoba napravila propustićemo možda naš voz za dobru priliku. Po mom mišljenju, biti uspešan, znači ne obazirati se na druge ljude jer uvek će biti neko ko je iole brži, bolji ili pak pametniji, nego je potrebno dati svoj maksimum. Trud može nadvladati talenat.

Uspeh je nešto što definitivno svi žele, ali ne mogu ga svi ni imati jer dosta ljudi ima tendenciju da prerano odustane od nečega, da nečemu ne da šansu... Nije, po mom mišljenju luksuz neki uspeh, mada nekome možda znači. To znači da zarađujete dobro, ali da biste to uspeli morate opet dosta da se pomučite, ako već niste iz porodice bogatih. E, to je uspeh. Neodustajanje. Konzistentnost.

 Ključ je donekle i verovati u sebe, da to možete i morate. Kada posle nebrojeno puta padnete, treba da ustanete. Teško je, ali možda je to i čar života. Ne može nam svima biti sve servirano baš kako želimo, a tako je i bolje. Naposletku, život je zanimljiviji kao takav.

Savremeno doba i internet

Zadubljena u stari, crno-beli film iz pedesetih godina prošlog veka, često se zapitam da li ja pripadam ovde, ovom modernom dobu. Sve se tako brzo dešava, a godine samo lete donoseći sa sobom nove generacije koje drugačije razmišljaju i postupaju od svojih predaka.

Kada bih morala da kažem jednu stvar koja me asocira na vreme u kojem živimo trenutno, bez sumnje bih rekla da je to internet. Modernizacija novog doba ostavlja mnoge mlade umove bez dovoljno potrebnog znanja jer se više nego ikad razmišlja o društvenim mrežama. Iako se na internetu mogu pronaći razne, korisne informacije, većina ljudi ga koristi za razbibrigu od svakodnevnice, pa se može desiti da mnogo njih i pretera u tome. U svemu treba imati mere, pa prema tome i u korišćenju interneta.

Ipak, koliko nešto može biti loše toliko može biti i dobro. Informacije koje se šire mogu nam biti od važnog značaja, a naše mišljenje o nečemu ne moramo sklapati od strane samo jednoog izvora, već više njih.  Različitost i biranje tačno onoga što želimo pročitati, naći ili videti je jedna od dobrih strana interneta. Nema  sumnje da je ovo doba ovekovečeno njime.

Mnogo je toga što bi se moglo promeniti, ali ipak postoji jedno pitanje koje mi ne da mira, a to je: Da li mi stvarno postajemo zavisni od interneta i društvenih mreža? Ne mogu, a da se ne zapitam koliko ljudi ima stvarnog, pravog prijatelja koji je zapravo tu za njih u lošim situacijama koje im život donese? Koliko njih živi život kakav želi, a koliko njih lažira taj glamur?

Sumornost savremenog doba leži, možda baš u tome, u tolikoj posvećenosti beznačajnim slikama i statusima, bezvrednim stvarima, dok život prolazi... I dok se osvrnemo, bićemo stari, bez puno uspomena koje bismo mogli ispričati svojim potomcima.

Prošla me vremena zato više privlače i možda je na svakome od nas da poradi na tome, na tim promenama...

Prozor

Prelazim prstima preko stare i oronule zavese, a zatim je naglim pokretima povlačim. Kroz prašnjavi prozor bljesnula je svetlost popodnevnog Sunca. Ovaj prizor nisam odavno videla... Toliko dugo nisam bila ovde i sve se tako promenilo. Kažu da vreme prolazi brzo, ali nisam ni imala sumnje da to može biti ovoliko brzo.

Moje naborane, pegave šake brišu tanku prašinu koja pokriva delove kvake, otvaraju ih, a ja polako ulazim u moj mali svet koji sam tako volela dok sam bila mlada... Uspomene me vraćaju na bezbrižne godine i pogled na ulicu mog detinjstva. Čujem glas svoje bake koja me sa tog prozora doziva i kaže da je ručak gotov. Trčim sa ulice pravo do tog dela kuće, jer tu nam se nalazila trpezarija. Osećam miris sveže ispečenog hleba i divne hrane koju je samo ona umela da spremi. Dolazi i ostatak porodice i tako, uz smeh, neobavezno pričamo o stvarima koje su se izdešavale... Ne čujem ih više, već kroz otvor posmatram ptice, letnji povetarac, našu prirodu. Kad-kad se čuju i automobili koji prolaze, ali nema ih puno... Možda ovo toplo vreme smeta i tim ljudima i možda i oni više vole da sede kod kuće i pričaju sa svojom porodicom nego da se voze negde. U svom tom razmišljanju, prekide me bakin glas koji je govorio da imamo goste koji će doći večeras.

Prozor je sada skroz otvoren i do ulice se čuje se glasni grohot ukućana, priče se pričaju,a one koje su već odavno ispričane svoj put opet pronalaze do nas i uspomene oživljavaju kroz našu mimiku. Zvezde se, kroz ovaj veliki otvor vide jasno, a njihov me oblik fascinira. Deca i njihovi roditelji trče, jer počinje kiša. Polako, ona postaje sve krupnija, a moja baka zatvara prozor i tako se kiša sve slabije i slabije čuje... Za njom odlaze i naši gosti. Zagledana u daljinu, pomislih: „Šta ako počnu padati zvezde?“ Ma nema šanse... Prepuštam se zemlji snova.

Ah, te dečije misli. Tako slatke i bezbrižne. Vratih se jednim dodirom na ovaj, sada, već stari prozor u moje mlado doba i tako se počeh smejati sama sebi. Bože dragi, o čemu sam ja razmišljala... Kao da je vreme stalo u tom trenutku. Čujem jedan majušni glasić, koji me je dozivao. Da, to mene doziva moje malo čedo, moja unuka, koja je trčkarala okolo. Sat otkucava šest sati, a ja odlazim da joj kupim jedan od njenih omiljenih obroka. Još jednim pokretom prelazim preko njega, moje mladosti, a onda polako odlazim. Lepo je imati prošlost i vratiti joj se, pa makar na trenutak i podsetiti se da sam i ja jednom davno bila tako mala, baš kao i ona. Sada te uspomene cenim više nego ikada.

Lik Sofke u „Nečistoj krvi“

Mlada junakinja Sofka je pravi primer ugašene i propuštene mladosti. Pokušavajući da svima ugodi, ona na tom putu gubi sebe, a želje i misli drugih ljudi stavlja ispred svojih. Zbog toga se njen život završava onako kako nikada nije želela, tragično.

Zbog svojih slavnih predaka, bila je nadaleko poznata, a kako je vremenom stasala u devojku i svakim danom bivala sve lepša ta njena lepota dosegla je granicu onog trenutka kada joj je otac doveo prosca.

Sofka, koja se do tada već pomirila sa tim da lepše devojke od nje trenutno nema, koja je sve ljude gledala sa visine smatrajući da joj nisu dorasli i koja je mislila da je drugačija od njih, sada vidi da joj je sudbina ista kao svim tim nesrećnim devojkama.

U suštini, Sofka je jedna veoma mlada, lepa i inteligentna devojka koja uživa u samoći. Njena samoća pomaže joj da istraži svoje najdublje misli i telo. Takvo ponašanje, međutim, nije bilo tipično za devojku tog vremena.

Iako se ona čini i pomalo uobraženom, ipak je i ona žrtva ljudske pohlepe i patrijarhalne sredine u kojoj odrasta. Ta sredina nameće svoja pravila i svaki čovek je zasebna žrtva, ali svi to duboko skrivaju ne dozvoljavajući ničemu da ispliva na površinu. Na svoju dušu, lice i telo oni stavljaju masku sreće, pa tako i Sofka, ne dopuštajući svetu da vidi tugu kroz koju ona prolazi. Sve to kazuje da je ona veoma hrabra, ali i osećajna devojka koja zazire od mišljenja okrutnog sveta koji je okružuje.

Njena hrabrost, a možda ujedno i ludost dosegla je granice onog trenutka kada je dobila prve batine. Iako je sve to stojećki istrpela, to ostavlja posledice na njeno mentalno zdravlje. Sve što se izdešavalo uništilo je mladu Sofku i njenu lepotu, sisajući iz nje i poslednju kap života. Njena sudbina nikoga ne ostavlja ravnodušnim i zbog tragične priče mnogi je poistovećuju sa Anom Karenjinom.

Mlada i jedra, puna želja, ona nije doživela fatalnu ljubav kojoj se nadala. Umesto toga, život joj je priredio potpuno drugi scenario koji nije očekivala. Čitaoca, njen lik može da nauči tome da mladost i lepota nisu sve u životu, ali i da ponekad treba da cenimo sebe i da poslušamo svoje srce, bez obzira na mišljenja drugih ljudi. Voleti sebe,  više nego što drugi očekuju ponekad i nije tako loše. 

Kako se možemo boriti protiv nasilja

U današnjem svetu, naši životi su prepuni vestima o nasilju različitog oblika, kao što je nasilje u porodici, maltretiranja u školi i na radnom mestu, nasilje nad ženama i decom i razne druge vrste nasilja. Svaki dan, mediji bruje o raznim ubistvima koja se dešavaju kod nas i u svetu, o zločinima koji normalnom čoveku okreću utrobu naopako, o raznim pakostima koje ljudi mogu da urade. Zapitam se, da li su to isti ljudi kao i mi, od krvi i mesa? Ako jesu, kako je moguće, da tako različito razmišljamo?

Zašto ljudi to rade? Zašto neki ljudi imaju potrebu da fizički ili psihički napadaju slabije od njih, jer zna se da takav, slobodno ga mogu nazvati slabić, neće napasti nekog svog kalibra ili još gore, nekog ko je jači? Po mom mišljenju neki ljudi se rode takvi, oni jednostavno vole krvave bitke, vole razne loše stvari, međutim ima i onih ljudi koji imaju traume iz detinjstva, pa zbog toga svoj bes iskaljuju na nedužnim  žrtvama. Ni jedno, ni drugo ne opravdavam.

Nasilnici su skloni da zloupotrebljavaju ljude koji su iole drugačiji od njih, na primer nekog siromašnog čoveka mogu napasti samo zato što nema stvari kao što oni imaju ili, pak, možda zato što ih podseća na prošlost, koju tako žarko žele da zaborave i sećanja na nju da nestanu.  U bilo kom obliku nasilja je slična situacija. Ako je žrtva drugačija, imaće posla sa ljudima kojima to smeta. Možda takvi ljudi i uživaju u povređivanju drugih... Psiha je čudna stvar.

Naše pravo je da kao građani ove zemlje budemo zaštićeni, ali teorija nije isto što i praksa, pa tako ponekad zakon nije na našoj strani. Kada bismo bili malo složniji, mogli bismo da pobedimo tu bedu naše zemlje, ali se mnogi ljudi što iz straha, što iz nebrige preterano ne zanima za to. Oni se unezvere na nekoliko minuta, posle pročitanog članka u novinama da je muž ubio svoju suprugu iako su živeli u skladnom braku, ali na putu ka poslu zaborave potpuno na to. „Nije to moj problem“, je česta uzrečica šćućurenih ljudi u svoj mali život. I ne mogu ih kriviti, život je tako brz i ponekad ni oni nemaju vremena da razmišljaju o svemu tome, ali ipak, to je jedan veliki problem današnjice koji treba da bude rešen, a može samo uz nas, dobre ljude koji još uvek znaju da vrednuju kako svoj tako i život jednog nedužnog stranca.

Ima nečeg divnog u tome što se živi

Kada čovek tone sve dublje i dublje u vrtlog života, obuzmu ga crne misli i razne slutnje. Glasovi u glavi puštaju svoje korene po njegovoj duši govoreći mu da nije dovoljno dobar za nešto, da ne zaslužuje da živi. Ipak, jedan tanani, mali glasić mu šapatom govori da će sve biti u redu, da ga uhvati za ručicu i ne pušta. Do čoveka je,  ipak,  da li će prebroditi crne dane i ponovo biti srećan.

Sve je to ciklus života, dobro i loše se neprestano smenjuju, međutim pogled na to što se dešava oko vas ili vama je ono što vas čini optimistom ili pesimistom.  Po mom mišljenju, jako je važno svom preostalom snagom gurati napred, pa čak i kada čoveku nije ni do čega. Zašto je važno? Zato što je život baš to, sklad pozitivnog i negativnog i šta god loše da se desi bitno je verovati da ima izlaza za sve.

Strah, bol, depresija i ružni događaji... Sve je to individualno za jednog pojedinca i svako se duračije ponaša u datoj situaciji. Ne može se od svakog očekivati da bude uvek hrabar, ali se može očekivati da se ta osoba ne preda, da da sve od sebe i pređe preko svega, bilo to malim ili krupnim koracima, to i nije bitno, važno je uspeti u tome.

Ključ za to bi možda bilo naći nešto u čemu uživa, čemu se u potpunosti predaje telom i dušom i zbog čega će u narednom periodu zahvaljivati sebi što ga nije savladao strah. Možda je ponekad čar i u tome što se ne može sve lako imati, već treba rad, trud i strpljenje, zato se tako nešto puno više ceni.

Da li ima išta lepše nego pronaći nešto što nas ispunjava i shvatiti da je život vredan toga, a ponekad čaki i mali momenti mogu biti dragoceni. Da li bi ceo život trebalo da se svodi na tugu i da cupkajućim korakom obigrava oko patnje? Naravno da ne, jer život je nešto mnogo više i lepše od toga. Svakog dana, ljudi treba da pokušaju da shvate tu značajnu tajnu života, jer on ne mora uvek biti nešto puno tame i negativnosti, već, naprotiv,  putovanje na čijem će kraju ipak biti srećni što su ga proživeli.

Daljine i nepoznati prostori su moja neprekidna čežnja

Svaki deo sveta nosi svoju jedinstvenu priču koja se prepričava godinama unazad i prenosi s kolena na koleno. Svaka kultura ima svoje karakteristike, obeležja i naravno ljude koji to neguju vekovima i iznose na svoj način. Razmišljajući o tome, u meni se javlja želja da to jednog dana vidim i osetim.

Kao što bih volela da posetim velike gradove i uživam u njihovoj veličini, bojama i svetlima koja noću još više dolaze do izražaja, brzini koja ih prati i pogodnostima koje samo takvi moderni gradovi pružaju, tako bih volela i da udišem čist vazduh sa nepristupačnih i nepokolebljivih planina, da probam domaću hranu iz svih krajeva sveta i da se šetam kroz mirisne vrtove pune egozičnih biljaka.

Putovanja su moja velika strast, a široka prostranstva i daljine me privlače jer postoji toliko toga lepog na ovom svetu što nisam iskusila, a volela bih. Različitost običaja, kulture i prirode je ono ka čemu težim. Ne želim da svoj život provedem na jednom mestu i da svaki dan radim iste, monotone stvari, već želim da ga provedem uz avanturističke doživljaje pune divnih uspomena koje ću moći da prepričavam unucima uz topao čaj pored kamina.

Ne mogu da se odlučim za jedno mesto i mislim da nikada neću moći jer postoji toliko plaža, gradova, divlje prirode i istorijskih zdanja koje bih želela da posetim.

Sve moje  čežnje za dalekim i nepoznatim prostorima proizilaze iz tog  slobodnog duha koji želi da luta svetom bez neke obaveze koja zahteva prisustvo, već jednostavno  želi ovo dato vreme na Zemlji proživeti na najbolji, mogući način  i zaista se nadam  da ću uspeti da posetim sva prekrasna mesta i da ću se na kraju svog životnog puta svega sećati sa grohotom.

Planeta nije izvan nas

Surovost je ono sto ovaj zivot cini stvarnim. Jer zivot je surov i prljav, cesto lose osmisljen i kratak, nekako pun lazi i prljavstina koje skoro niko ne cisti. Da je to bar ulica koju mozemo srediti i potruditi se oko nje, ali nije. Sudbinu naseg zivota ne odredjujemo mi, ali o sudbini nase planete mozemo odlucivati i promeniti je ako zelimo.

Trceci ulicom kao dete zelela sam da ta ulica izgleda drugacije. Kako sam rasla, shvatila sam da u zivotu skoro nista nije onako kako zelim da bude, ponekad sam pustila koju suzu, ali sam se uvek trudila da nesto promenim. Tesko je islo, jer u zivotu je tesko ici sam protiv svih. Pitala sam se zasto sve mora biti tako, zasto ljudi ne menjaju nesto zajedno, zasto su svi usamljeni i zure, zasto idu automobilima na posao, a ne biciklima? Zasto cigarete bacaju pored klupica i zasto su trotoari izlepljeni zvakacim gumama? Zasto su kante polomljene, a parkovi puni smeca? Previse pitanja na koja malo ljudi da iskren odgovor. Ljudi su lenji i ne zele da se potrude, ne zele da svoje zdravlje stave na prvo mesto, da svoju planetu sacuvaju, i hodaju cistim ulicama i parkovima punim cveca i sveze trave, misle da ce otezati sebi zivot ako ustaju malo ranije za posao kako bi isli pesice ne zagadjuci vazduh saobracajem.
Dragocenost koju imamo ne umemo adekvatno da cuvamo, uvek je lakse zagadjivati okolinu nego voditi racuna o njoj. Planeta nije izvan nas, mi smo izvan nje. Mi smo ti koji zive i razmisljaju, mi smo ti koji odlucuju. Nase odluke su vazduh i hrana od kojih planeta zivi.
Posmatrajuci globus, okrecuci stepen po stepen, shvatila sam da je planeta jedna sarena loptica koja je zanimljiva i raznolika, a opet potpuno ista svuda. Ne postoji nijedan ugao, nista sto odredjuje granicu ili ivicu bilo cega, ne postoji bas nista sto ne izjednacava ljude. Ali pogledom na neku naucnu sliku, shvatam da je taj globus odvano napravljen i da nasa planeta vise nije tako sarena, puna veselih boja. Shvatam da je tacno samo to da su svi ljudi po svetu isti kada je u pitanju jedna cinjenica: ne brinu o loptici zahvaljujuci kojoj postoje. Kad bismo svi vodili brigu i postavali odredjena pravila, mozda ne bismo uspeli da povratimo boju te lopte i izjednacimo je sa bojom na globusu, ali bismo mogli da je zaustavimo i ne potamnjujemo jos vise. Te boje su boje nasih zivota, boje vazduha koji udisemo i stetnih materija koje unosimo u organizam. Hranu zagadjujemo svojim ponasanjem koje je drsko i bezobrazno prema planeti. Vodu, bez koje ne mozemo da zivimo, zagadjujemo i ne cenimo vise nego bilo sta drugo. Koliko puta bacimo smece u reku, cigaretu ugasimo u casi vode? Koliko puta bacimo papir pored kante jer je „tesko“ baciti u kantu.

Bitno je apelovati na ljude kako bi odrzavali cistocu svog grada, drzave, ali cesto neuspesno. Jer danas su ljudi navikli da zive brzo i nezdravo, bitno im je da imaju sve sto im je potrebno i misle da su za cistocu grada zaduzeni samo ljudi koji rade tamo. Ne razmisljaju o tome da su oni ti koji takodje zive na ovoj planeti koja nije izvan nas, ne misle na to da smo mi izvan nje i da smo mi zaduzeni za njeno ocuvanje. Potrebno je samo da se ponasamo onako kako bi trebalo svi da se ponasaju, bez obzira na to sta rade ljudi oko nas, jer nikada necemo postici nesto ako gledamo na druge.
Ako mi budemo bas ti koji ce poceti da brinu o ocuvanju i cistoci planete, mozda se drugi ugledaju na nas i na taj nacin dokazemo da smo mi planeta i ceo svet.

By Prokic Jelena

Ceznem da ti kazem

Davno je bilo. Ne seca se toga skoro niko. Ne govori se o tome bas mnogo. Jer ljudi misled a ce cutanjem zatrpati bol,d ace cutanjem sve prestati,I d ace mozda tim tihim molitvama sve vratiti.

Pisem ti,jer ceznem da ti kazem puno stvari. Skoro svakog dana te pomenem,samo da u glavi pomislim da sit u,kad opet vidim d ate nema. Nocu te sanjam,znas,onako srecnu,zadovoljnu,punu zivota,ljubavi,harizme,sanjam te lepu,sa onim neodoljivim osmehom na tom blistavom licu. I onda,ceznem da ti kazem da te volim,das am sasvim srecna,ceznem da ti cujem pitanja o njemu I da vidim osmeh na tvom licu zbog moje srece. Zelim da cujes sta,sta mi se sve dogadja,da me samo zagrlis dok placem, I kao uvek dok si bila sa mnom,obrises suze sa mog lica. Ceznja,ceznja me ponekad ubija,ali secam se svih tvojih reci,I nikada kao sada mi nisu bile jasnije reci : “Strpi se,dobices tortu,zamisli kako je kada nesto vazno cekas I dok si ziv ne dobijes”. A,cekam te,sad ate cekam,skoro svakog trenutka pozelim da ti cujem glas. Ulepsala si mi svaki dan,obozavala sam te. Ohrabrivala si me I onda kada padnem govorila si mi da ustanem sa sirokim osmehom I da ta arnica ne boli toliko da bih plakala,jednom si rekla : “Ne placi,place se samo za onim zbog cega te srce zaboli I za onim sto volis,a vise nemas”,I sada placem. Placem,ne umem vise da stegnem zube I zadrzim bol,jer srce boli a tebe nema. I,gde si ? Gde se nalazi taj oblak,to nebo na kom si ti ? Ne vidim te. A tako ceznem da ti kazem d ate volim. Toliko toga smo zajedno prosli,a toliko bitnih stvari prodje bez tebe. I sada,kada po prvi put u zivotu osecam pravu ljubav,kada sam po prvi put bezbrizna sa nekim,zelim tebi da kazem,I cujem tvoj savet. Sada u ovom trenutku kada zelim da te zagrlim I kazem ti koliko mi trebas,secam se onog tobogana sa kog sam se bojala da se spustim dok ti nisi stajala ispred I rasirila ruke,kako bi mi ulila sigurnost. Ceznem a znam,da ne mogu. Da me mozda I cujes,ali kako da ti odgovorim. I,zato ti pisem,jer ti si neko ko me je s ljubavlju naucio da to radim. Svi treuntci u kojima si mi nedostajala ne mogu stati na jedno,pet sto papira,jer se retko kojim recima opisuje. A,toliko toga ima da cujes I puno je dogadjaja kojima bi se smejala. I,juce sam te sanjala,a znam da cu I sutra. I sinoc sam te se setila,I veceras cu ponovo. I znam da ce to da traje tako. I nista nece da se smanji I nista nece da se zaboravi. Ni cutanjem,ni suzama,ni recima,jer ljubav prema tebi je ogromna,ceznja d ate vidim da ti govorim o problemima ,strah da je vecno ustvari predugo,nista te nece baciti u zaborav. Ceznem da ti kazem : “Volim te I nedostajes mi”. A zbog toga te ceznje,ta ljubav vise raste.



By Prokic Jelena

Život.......

Živiš u malom mestu velikih pravila... odvojen od sveta, svega bitnog, svega onog čemumisliš da bi trebalo od rođenja da pripadaš... i svakim danom ti u glavi odjekuje misao oslobodi, slika bezgraničnih prostranstava čiste lepote morskog plavetnila, to dobro poznato osećanje l za kojim svi težimo, miris prolećnog vazduha koji te prožima i uvlačiti u kosti tu želju za nećim većim, od samog života, od svega što je tvom malom svetu poznato, nečeg novog, neistraženog, te daljine koja te doziva svojim izluđujućim glasom,stvara nemir u duši, čini da ti telo drhti u nemirnoj prolećnoj noći, želiš izaći iz tog krugau kojem si zarobljen ceo život, konvencionalnosti mišljenja i ponašanja istih osoba, težnjika nečem neprirodnom što ispunjava te male oblike, siluete što žive po tuđim pravilimanesvesne svojih želja, koje te svojom mnogobrojnošću zatvaraju u kavez svojih načelakoje čine taj svet u kojem živiš, pokušavaju da ugase tu iskru u tebi koja te guši, tera te dase nemino vrtiš po tom kavezu očajnički želeći napolje, satima gledaš u noć i razmišljaš osvemu onome što nećeš videti, dok osećanja gore u tebi, bol u grudima polako raste dok ne postane nesnosan, prepuštaš se tom ludilu, tom nemiru, kovitlacu osećanja, nemoćanda se izboriš sa svojom željom da učiniš ono što niko nije, da proživiš život, da posegnešza horizontom, da se prepustiš noći i iskri koja sve jače i luđe gori tvojim telom, u daljinikroz maglu vidiš taj svet, svet gde prolećni vazduh ne boli nego ispunjava, svet slobodeduha, obećane ljubavi i nezamislivog pojma istinske sreće, letiš kroz njega želeći daokusiš sve njegove čari i na kraju se prepustaš savršenstvu tog raja do kojeg te je doveotvoj san o slobodi. Taj delić sekunde kada si dotakao savršeno na kratko te prožima ismiruje tu iskru u tebi, ali ne zadugo... tvoj duh želi još da putuje, ali je nemoćan da izađeiz kaveza u koji su ga zatvorile utvare stvarnog sveta. On se bori danima, nedeljama,godinama, sve dok tvoja mladost ne uvene, tvoj san o slobodi ne umre i ta iskra sekonačno ugasi prepuštajući tvoj umorni duh zverima izveštačenog društva koje ga lagano proždiru i likuju jer su napravile još jedan korak dalje od života..

Sami biramo svoje puteve

Sami biramo svoje puteve. Sami, u moru nadanja i razočarenja, radosti i bola, sete i sreće... Naše sopstvene misli su jedina stvar koja nas uvek prati, a naš karakter deli dobre i loše.

Ponosna sam, ohola i oštra. Tu masku nosim otkad znam za sebe. Nosim sa sobom etiketu nedodirljive i nedostužne, a upravo je ta etiketa suprotnost mojim mislima, mislima koje zadržavam u sebi.

Umem da se radujem lepim stvarima, umem da se smejem bez razloga, divim dobrim ljudima, plačem uz film ili knjigu... Umem da budem romantik, veliki humanista i osoba koja je uvek tu, bez obzira na sve. Malo je tih kojih me poznaje baš ovakvu kakva jesam, malo je ljudi koje ovo zna, a još manje onih koji cepaju moju etiketu kad god sam sa njima.

Sama sam ovo izabrala za sebe. Previše ljudi je prošlo kroz moj život i upoznalo me, da je sada već kasno da se menjam. Oni koji su kroz moju masku videli pravu mene, oni su tu bili, ostali i ostaće. Smisao života je imati prave prijatelje, oni su me dušom izabrali, sve ostalo je pogrešno.


Sastav iz II godine srednje škole. Marina :)

Svet je lep kada sanjamo

   Masta te ponese, odnese te u neki drugi svet, svet koji tebi odgovara, kakav ti zamisljas.
   Svet koji ja sanjam je daleko drugacijiod od realnosti u kojoj zivim. Tu se zaboravljaju svi problemi i muke. Pre svega ljubav, ljubav je tu neki drugi pojam, nema tu varanja, svadje i iskazivanja ljubomore. Tu je sve idealno...  Kada se nesto desi bilo dobro ili lose, sklopim oci i odem u moj svet gde vladaju moja pravila. Sva ta patnja, bol, tuga, sreca i radost, sve to je podeljeno sa mojim svetom, svetom koji je u meni, svet koji ja sanjam. Ponekad i budna sanjam, razmisljam kako je sve moglo biti da smo se drugacije ponasali. Ljudi su tu sasvim drugaciji, nisu dvolicni, ne hrane se tudjim bolom, ne zele nikome lose, svi su pozitivni. Sva ta nasmejana lica u mom svetu ulivaju mi vecu snagu da se borim sa stvarnoscu.
  Svet je lepsi kada sanjamo, bez obzira sto nekad znamo da nikada nece biti ono sto zamisljamo. Zato sanjajmo svi, jer smo makar tada, u tom kratkom periodu srecni.

Osmi razred osnovne skole