Ne sudimo prebrzo

Ne volimo da nam sude, ali volimo da sudimo. Čudna smo bića, mi ljudi.

Ljudska je priroda takva, jer mi smo pre svega socijalna bića,volimo sve da znamo, međutim ponekada treba da zastanemo i zapitamo se da li idemo predaleko sa svojim osuđivanjima. Živeti u takvom okruženju ne pomaže jer društvo i okolina oblikuju mladog čoveka u još jednog nalik njima. Na Balkanu je bitno znati o drugima, a da li znaš za sebe i o sebi nije.

Mislim da se polako menja svest našeg naroda, jer su sada ljudi više zauzeti obavezama i nemaju toliko vremena za sitne i nebitne priče, takođe sve više se živi u velikim gradovima u kojima ne poznajemo toliko ljudi. Ipak, lista razloga zašto ne treba da sudimo drugima je ogromna, a ja znam da se sve svodi na jedno i to je: „Niko ne zna tuđe muke“.

Ne mogu ja znati da li neki čovek plače na ulici zato što mu se desilo nešto lepo ili mu se dogodila neka velika nesreća, pa tako ne mogu ni da sudim o njemu. Ko sam ja da sudim, ko ste vi? Mi smo svi obični ljudi, tako različiti, a ipak tako slični.

Sve to je i zamorno i nekada ne shvatam poentu ljudi koji više o pričaju o životu druge osobe, nego o svom. Ne možeš ti znati zašto je taj neko tako postupio, jer ti jednostavno nisi on.  Traženje zamerki čak i u najmanjim stvarima je odlika nesigurnih ljudi, onih koji nisu zadovoljni svojim životom.

Možemo biti osuđivani zbog svega što nekome padne na pamet,  zbog kilaže, izgleda, naših pogleda na život, raznih odluka... Ali ne moramo dozvoliti da to i utiče na nas. Svet bi bio lepše mesto, kada bismo svi zajedno pokušali da ga izgradimo, a ne da rušimo razmišljajući o nama bezvrednim i ne tako bitnim stvarima.

Ne treba da sudimo jer nikada ne znamo šta neko nosi na svojim plećima već treba da budemo plemeniti i pokušamo da mu bar malo olakšamo taj teret. Pomoći nekome, zaista i jeste svrha svega.