Samoća

Kroz providan prozor, taman od mrklog mraka, sanjivim pogledom vidim uličnu svetiljku koja gori i gori unedogled, ne bi li putnicima koji su se u ovo doba zaputili negde, obezbedila svetlost.  Sama u svojoj sobi, ova tišina me uvek budi na razmišljanja, o spoznaji nečega o čemu sa mojim drugarima ne bih ni pričala. Ne mogu više da spavam.

Nekada mi je samoća potrebna, da se od svega odmorim i da sebe bolje razumem. To ne znači da ja ne volim ljude oko sebe, naprotiv, već se ponekada loše  osećam i to mi pomaže da shvatim  zašto je to tako bolje nego što će ikada iko.

Gledam u plafon, dok sam već duboko ušuškana u moj topli jorgan. Ne čujem ništa i ne osećam neku posebnu emociju. Sve ovo se menja, kada utonem u svoja razmišljanja i onda se javljaju razna pitanja. Zašto je svet nastao? Da li uopšte postoje vanzemaljci? Koja je svrha našeg postojanja? Razna pitanja su tu, na koja ja nemam odgovor, ali sutradan se setim toga i pokušam da istražujem više o tim mojim čudnim pitanjima. Što više zalazim u temu, vidim da je sve kompleksnija, ali zanimljiva. I možda ja nikada o tome i ne bih razmišljala da me nije probudilo to blještavo svetlo i da nisam bila sama u sobi.

Samoća je zdrava, ona nas tera na pitanja kojih se inače ne bismo setili i otkriva nam tajne o sebi. Tako mi spoznajemo sebe, jer svu svoju pažnju i usmeravamo ka sebi, a ne ka nekoj drugoj osobi ili nekom problemu.

Nadam se samo da normalna samoća neće biti poistovećena sa onom strašnom samoćom gde smo sami na svetu, bez ikoga svog, jer ne misli se na to. Treba nekada da se osamimo, jer će nam to pomoći i možda ćemo se sutradan, posle dugog razmišljanja probuditi kao novi, preporođeni ljudi sa drugim idejnim ciljevima i sa drugačijim pogledom na svet. Mi to i možemo.