недеља, 13. новембар 2016.

Kako se možemo boriti protiv nasilja



U današnjem svetu, naši životi su prepuni vestima o nasilju različitog oblika, kao što je nasilje u porodici, maltretiranja u školi i na radnom mestu, nasilje nad ženama i decom i razne druge vrste nasilja. Svaki dan, mediji bruje o raznim ubistvima koja se dešavaju kod nas i u svetu, o zločinima koji normalnom čoveku okreću utrobu naopako, o raznim pakostima koje ljudi mogu da urade. Zapitam se, da li su to isti ljudi kao i mi, od krvi i mesa? Ako jesu, kako je moguće, da tako različito razmišljamo?
Zašto ljudi to rade? Zašto neki ljudi imaju potrebu da fizički ili psihički napadaju slabije od njih, jer zna se da takav, slobodno ga mogu nazvati slabić, neće napasti nekog svog kalibra ili još gore, nekog ko je jači? Po mom mišljenju neki ljudi se rode takvi, oni jednostavno vole krvave bitke, vole razne loše stvari, međutim ima i onih ljudi koji imaju traume iz detinjstva, pa zbog toga svoj bes iskaljuju na nedužnim  žrtvama. Ni jedno, ni drugo ne opravdavam.
Nasilnici su skloni da zloupotrebljavaju ljude koji su iole drugačiji od njih, na primer nekog siromašnog čoveka mogu napasti samo zato što nema stvari kao što oni imaju ili, pak, možda zato što ih podseća na prošlost, koju tako žarko žele da zaborave i sećanja na nju da nestanu.  U bilo kom obliku nasilja je slična situacija. Ako je žrtva drugačija, imaće posla sa ljudima kojima to smeta. Možda takvi ljudi i uživaju u povređivanju drugih... Psiha je čudna stvar.

Naše pravo je da kao građani ove zemlje budemo zaštićeni, ali teorija nije isto što i praksa, pa tako ponekad zakon nije na našoj strani. Kada bismo bili malo složniji, mogli bismo da pobedimo tu bedu naše zemlje, ali se mnogi ljudi što iz straha, što iz nebrige preterano ne zanima za to. Oni se unezvere na nekoliko minuta, posle pročitanog članka u novinama da je muž ubio svoju suprugu iako su živeli u skladnom braku, ali na putu ka poslu zaborave potpuno na to. „Nije to moj problem“, je česta uzrečica šćućurenih ljudi u svoj mali život. I ne mogu ih kriviti, život je tako brz i ponekad ni oni nemaju vremena da razmišljaju o svemu tome, ali ipak, to je jedan veliki problem današnjice koji treba da bude rešen, a može samo uz nas, dobre ljude koji još uvek znaju da vrednuju kako svoj tako i život jednog nedužnog stranca.

1 коментар: