Licna tragedija Acima Katica

Strast, unutrasnje previranje, dusevni lomovi, bezizlaznost i ocaj, a sa druge stranepogresno kanalisana ljubav, koja spaja gresno i moralno zalutale, slicne a toliko razlicite osobe, glavni su motivi "Korena" – prikaza svovremenog stradanja i porodicne tragede.
Cim je prvi uzdah prostrujao njegovim plucima, cim je prvi plac, tek rođenog Acima Katica, prelomio tisinu prerovske noci, postalo je ocigledno da ce ovaj covek proziveti sve, samo ne jedan obican zivot. Vecito svestan da ne pripada tu, da je izdvojen, on krece u svoju borbu, krvnicki grabeci svaku zivotnu priliku. Provodi mladost kao polupismeni seljak, kubureci sa svim problemima koji su mucili njegove sugrađane, resen da svojim sinovima obezbedi bolju buducnosti vece sanse za uspeh. Nad njim se konstantno nadvija senka Vasilija. On te teskobe ne moze da se oslobodi do kraja zivotai ne uspeva da pobegne od kompleksa koji samostalno stvara. Upravo zbog toga, svi buduci događaji u porodici Katic bivaju, moglo bi se reci i ukleti, jer Acim, kao da baca nevidljivu koprenu nesrece i prokletstva, naravno nesvesno.

Međutim, njegov zivotni san se stravicnom brzinom rusi Vukasinovom izdajom, ali i zbog đorđeve neplodnosti. Acim postaje izgubljen covek, covek koji, na prvi pogled, ne pronalazi drugi motiv za zivot. Svi njegovi pokusaju da stvori istinske korene na tom tlu bivaju destruktivni, a sam Acim moralno otuđen. Spoljasnji uticaji deluiju na njegovom psihu; on dozivljava emotivni slom, skroz se ograđuje od ostalih clanova. upravo zato, porodicna drama postaje uzrok stradanja pojedinca, u ovom slucaju Acima Katica.
Njegovi principi su jaci od ljubavi. Prkos je stavljen na prvo mesto, karakter i odstupanje od moralnih nacela ne ustupaju tron emocijama. Tragika i jeste u tome.Ovde je to poistoveceno sa biblijskim grehom, iako je Acim nevernik koji bezi od relige ali istovremeno i pronalazi spas u njoj. Moral je zamisao. Vise je greha ucinjeno zbog sprecavanaja greha nego zbog njega samog.
Ipak, najvecu boljku Acimu zadaje nemogucnost imanja naslednika. Od te zamisli ne moze da pobegne, ona ga konstantno proganja, obuzima mu razum. On u nasledniku vidi svoje spasenje i beg od proslosti, dokaz da postoji. Zeli svoju krv koja ce poteci zemljom, zeli da sa samopuzdanjem pogleda u oci sve one koji su ga krisom nazivali "sin Luke Dosljaka". Zato u Adamu vidi pretnju, zavrsetak sebe, jer on ne proizilazi iz njegovog mesa.
Stradanje dozivljava i na politickom planu, biva izdat i od samog lidera stranke. Shavata da mu vise nista i ne preostalo, Svestan je da gubi poreverenje, da je izgubljen, emotivno iscrpljen iako nikad ne javno pokazivao osecanja, vec se zatvarao pred svakom naznakom emoce. Ne pokusava da spase sebe, kao ni ostale clanove porodice, ali on to cini, jer misli da tako treba i da ce, ako postupi drugace, izdati sve ono sto je gradeo celog veka.
Acim je jedna izuzetno komplikovana licnost, koja se ne moze perom iskazati. Sva njegova unutrasnja trvenja proisticu iz velikog straha. Upravo zato i nismo u stanju da shvatimo svu njegovom zrtvu.

Pojave koje obelezavaju nase vreme

Iduci nasim zivotnim putem, borimo se protivogromnog broja kamenja koje nas sputavaju, grabimo korak po korak u buducnost.Nase ruke su pune vremena koje nas sustize i nema vetra koji nas moze uhvatiti. Na raskrsnici smo zivota na kraju naseg detinjstva i na pocetku nase buducnosti kojoj prilazimo kao zreliji i odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.
Mnogi smatraju da smo mi, nove generacije, noseni pogresnom rekom zivota i da nista ne znamo o problemima drustva. Ali ako dublje pogledamo u nasa srca, videcemo da u njima stanuje dusa odrasle i zrele osobe sposobne da se nosi sa preprekama zivota. Zivimo u vremenu kada su pohlepa i novac gospodari sveta, kada covek coveka prodaje samo da bi posedovao tu hariju od vrednosti. Sve vise se i mi mladi okrecemo tom novcu, postajemo zavisni od njega. Nezadovoljni zivotom I stvarnoscu okrecemo se alkoholu i tezimo da sa nama povucemo sve veci broj osoba. Onda dolaze sukobi kada taj alokoh ili neka druga psihoaktivna supstanca govore za nas i tako pvredjujemo nama drage i bliske osobe. Kada se sukobimo, ponasacemo se kao zaraceni vetrovi koji uzrujano spajaju svoje besove. Kako izbeci te sukobe koji sve vise uzimaju maha meju novim generacijama? Kako pronaci veru u bolje sutra? Ali sve ovo kao da je samo jedno ogledalo sveta u kome zivimo. Na sve strane glad, siromastvo, ratovi. Bog stvori Zemlju i ljude da je unistavaju, a i sebe medjusobno. U nama sve vise raste gnev i mrznja. Izdajemo svoje najblize kako bi ostvarili neke zacrtane ciljeve koji su nista drugo do jedna prolazna vizija buducnosti. Iako moja generacija nekada nekome bude pricala o tom ratu koji nije vodjen oruzjem vec psovkama, svadjamja, uvredama treba da pognemo glave. Bitka je davno izgubljena. Nesuglasice ce mozda prestati ali rane i secanja ce vecno ostati.
Na maldima svet osatje. Ako nismo uspeli da promenimo sebe, pokusacemo to da ucinimo sa narednim generacijama. Sa iskustvom proslosti. Uzivajuci sadasnjost. Sa izborom buducnosti. Sa snagom zrelosti. Konacno spremno i istrajno sposobni da pobedimo sve strahove koji vladaju u nama.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Svet i zivot u poeziji Vladislava Petkovica Disa

Stvaralastvo Vladislava Petkovica Disa obelezilo je srpsku modernu, ono je originalno i autenticno, ne pripada ni jednoj od knjizevnih tendencija. On predstavlja svojevrstan vrhunac u razvoju poezije tog doba. Objavio je dve zbirke pesama ,, Utopljene duse” i ,, Mi cekamo cara”.
Dis je bio sanjar koji je duboko zagazio u oblasti slutnji, iracionalnih vizija. Njegova pesma ,,Tamnica” stampana kao ,,prolog” ,, Utopljenih dusa” razlikuje se od psama drugih pesnika po svojim mitskim nagovestajima. Izgradjena je na tri osnovan Disova simbola: tamnici, zvezdama i ocima. Zvezde pripadaju covekovoj preegzistenciji. Rodjenje je odvajanje od zvezda i pocetak tamnice zivota. Oci nose odsjaj te maglovite preegzistencije i one su ispunjene lepotom stvari koje nas odrzavaju. I ljubav kao i zvezde nalazi se izvan granica neposrednog postojanja. U lirskim pesmama Dis peva o davnoj, vec zaboravljenoj ljubavi. U jednoj od njegovih najlepsih pesama ,, Mozda spava” draga dolazi iz tajanstvenih predela sna. I u ovoj pesmi postoji neko drugo stanje koje pesnik nejasno nosi u secanju. U ,,Tamnici” to su zvezdane ,,nevine daljine”, a u drugoj san iz cijih dubina kao melodija zaboravljene pesme dolazi lik drage. Taj lik do kraja ostaje nejasan od njenog tela samo razaznaje oci, dok se ostalo gubi u izmaglici sna. Ta svetlost koja dolazi uvek spolja, iz preegzistencije, iz proslosti, iz snova postepeno sasvim izcezava. Gubi se sjaj zvezda iz ociju I stara ljubav iz secanja, gasi se zelja za necim lepim I svetlijim. Pesnik se oseca nemocno da odoli sili vremena, on posmatra stvari kako odlaze iz zivota u smrt tonuci u vreme. Mrtve stvari ostaju zauvek izgubljene i rasute u vremenu jer u njegovom secanju nema vise snage da ih ponovo sastavi u celovite slike. U pesmi ,,Nirvana” izcezavaju svi znaci zivota. Pesnik se vise ne seca onoga sto je bilo nego mrtve stvari same izlaze pred njega. On je nepomican pred pojavom nebica, pred njegovim pogledom. Dis se svojom smrcu seli u vecno, u nirvanu I tako zamenjuje prozracnost zemaljskog zivota.
Disa su u zivotu stalno pratili neuspesi I porazi, pa tematika njegovih pesama proizilazi iz njegovog teskog zivota. Ipak, on je stvarao za svoju dusu i nije se obazirao na kritike upucene njegovim stihovima u kojima sprovodi svoj dozivljaj sveta i individualno prozivljava patnju. Dis je za zivota objavio samo dve knjige poezije- zbog nedostatka novca, kritike koja ga nije stedela, zbog toga sto je ziveo samo 37 godina, ili zbog svega navedenog. Ali cinjenica je da smo ostali uskraceni za jos mnogo stihova koje je mogao da nam podari.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Vladislav Petkovic Dis ,,Tamnica”

Pesam tamnica je prva pesma o utopljenim dusama. Ona daje ton i osnovno raspolozenje celoj zbirci.
Naslov ove pesme kazuje jednu od nasumornijih misli o zivotu izrecenu u srpskoj poeziji ,, Tamnica to je onaj zivot, gde sam pao i ja”. Vec u drugom stihu oznacen je i drugi motiv. Ova misao o covekovom padu na zemlju poznata je u mnogim religijama. Nevine daljine u Disovoj tamnici nijednom oznakom ne sugerisu misao o bozanskom raju. Ni to sto Dis ovde sluti, neko covekovo ranije postojanje koje predhodi ovozemaljskom, ne govori o religijoznoj Disovoj inspiraciji. U religioznim vidjenjima covekovom padu predhodi krivica, koju covek moze da iskupi zivotom na zemlji prema moralnim propisima. U Disovoj viziji pada u zivot, nema ni iskupljenja ni povratka u nevine daljine. Bez svesti o predhodnom postojanju, bez svoje volje, uz bol i suze u prvom dodiru sa zivotom, covek pocine svoj zivot pod nebeskim svodom. Slika zivota koji mora da zivi je sumorna. Covek mora ,,Da nosi oblik sto se mirno menja” , da sanja lepotu, da boluje svet jada . Mora da zivi sa zemaljskim svetom prolaznosti a tu prolaznost oznacavaju boje, tragovi bivsih zvezda i zemlja. Samim stihom: ,,To je onaj zivot gde sam pao i ja “ pesnik nagovestava spoznaju da je ,, To vo danas kao ovo juce, ono sutra kao ovo danas”. Zivot jednako isti u svoj svojoj gorcini ,zatvorenosti, grubosti.Zivot se nudi pesniku kao zacarani krug bez mogucnosti izlaza iz njega, kao tamnica, cemer, jad. Na kraju pesme narocito u poslednje dve strofe pesnik nagovestava izlaz iz pesimizma I zacaranog kruga. Centralna metafora ovde je bice pesnikovo I pesnikov duh.Ako ova pesma oznacava stvaralastvo kao specifican vid stvaralacke moci u otkrivanju tajnovitosti svetova onda zivot ne mora da bude tamnica. Vera u mogucnosti pesnikovog stvaranja I ljubav tu je covekovo izbavljenje. Umetnost i ljubav snage su koje razbijaju zivotne tamnice. Istina pesniku nema povratka u nevine daljine ali i ovaj zivot ima svojih lepota koje treba neprestano osvajati.
Svaka strofa tamnice zapoceta je i zavrsena istim stihom sto doprinosi punoci pesnikovog kazivanja.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Prolaznost života

Mislimo da živimo u ovom trenutku, ali moje mišljenje je da to nije istina. Živimo uglavnom u budućnosti, neki i u prošlosti, a samo retko srećni ljudi u sadašnjosti. Pod tim srećnim ljudima ne podrazumevam ljude koji imaju para (neću reći bogati pošto po meni bogatstvo nisu pare), ni ljudi koji imaju „lak život“, ni ljudi koji „nemaju probleme“, ni ljudi koji imaju „sređen život“,ni ljudi koji su „lepi“, ni ljudi koji su „slavni“, ni ljudi koji su „uspešni“, ni ljudi koji su „pametni“ , čak možda ni ljudi koji su zdravi. Prvo da pojasnim taj termin „zdravi“, pa ću da se vratim. „Zdravi“ ljudi uglavnom nisu svesni da su zdravi. To je veliki paradoks, jer oni zapravo ni ne razmišljaju o tome. Smatraju da se to podrazumeva! Nažalost. A onda kad se desi da se ne daj Bože razbole, e onda tek počnu da shvataju koliko su pre toga bili „srećni“...To je tužno, jer kad ozdrave nastavljaju po starom... Da se vratim na priču o srećnim ljudima. Ko su zapravo oni? Koji su to ljudi srećni? Po mom mišljenju, srećni ljudi su oni koji uspeju da uživaju u skoro svakom trenutku svog života, bilo da im je dobro ili loše, bilo da im ide ili možda ne. Ja te ljude nazivam optimistima. To su po meni retki ljudi, možda ih i nema na ovoj planeti. Jer uživati u čarima života, čak i kada je teško,... to je možda ravno nemogućem.
A koje su to čari života postavlja se pitanje? Svako će dati drugačiji odgovor. Mogu čak da navedem i primere: neko bi rekao veliki novac, slava, dobra kola, putovanja, skupi izlasci. Neko bi pak sa druge strane naveo potpunu suprotnost: porodičan, miran život, ispunjen svakodnevnim običnim stvarima... i mislim da bi otprilike to bilo to. Postoji možda neka sredina u ljudskom definisanju čari života, ali... teško. Uglavnom vladaju krajnosti.
Ajde prvo da definišemo šta je to život? Jer kad to definišemo,lakše ćemo da konstatujemo šta je to prolaznost života. Život... to je kao: rodiš se, pa rasteš, pa porasteš, pa... šta dalje? Živiš? U toku tog življenja se bojiš smrti. A rodio si se da bi na kraju umro? Pa se većinu svog „života“ mučiš i patiš. I koja je onda na kraju svrha i uloga tog ŽIVOTA? Dolazimo do zaključka da je to jedan začarani krug iz koga svi izlazimo tom smrću, koja je tako na samu pomisao grozna i strašna, a što je najgore niko ko je živ ne zna kako je to kad umreš, a oni što su umrli ne mogu da kažu ovim živima kako to izgleda... Možda je i lepa ta smrt, ali ne znamo kako ti „umrli žive“... He, baš zeznuto zar ne? Znači, ne postoji definicija ni života ni smrti, život je život, a smrt smrt. Mislim da sam se malo upetljala sa tim definicijama, pa bih posle ovog pokušaja da objasnim šta je to život, mogla malo da se osvrnem na to šta je to prolaznost života, jer je to prvobitna tema ovog sastava.
Znači, rekli smo da većina ljudi živi u prošlosti ili budućnosti. Mali broj u sadašnjosti. Kada nam je lepo, ne razmišljamo o tome da nam je lepo. Prosto je lepo i to je to. A onda to lepo prođe. Pa onda kad dođe ružno, setimo se kako nam je nekada bilo lepo i voleli bismo da se vratimo u taj trenutak kada nam je bilo lepo. A da bismo sebi olakšali taj ružan trenutak, kažemo „ma biće bolje, proćiće“. I prođe. Pa opet bude lepo. Pa bude ružno. I tako stalno... Kao godišnja doba. I tako nižemo godine, dane, sate, minute, sekunde... u tome lepo, ružno, tužno, zanimljivo, prijatno, naporno, dosadno, uobičajeno, srećno, zdravo, bolesno, dobro, loše, biće bolje, bilo je bolje, imam para, nemam para, srećan sam, nesrećan sam, dosadno mi je, zaljubljen sam, usamljen sam, volim, ne volim, želim, ne želim, lep sam, ružan sam, uspešan sam, autsajder sam, glup, pametan, skoncentrisan, dekoncentrisan, pijan(što sam se napio), trezan (a želim da sam pijan), na poslu mi je dosadno, nemam posao, studiram, jedva čekam da završim, radim, voleo bih da i dalje studiram, imam partnera, želim da sam sam, niko me ne voli, zašto mi svi dosađuju, pušim, blago onima koji ne puše, ostavim cigare, kako je bilo lepo kad sam pušio(uživao sam u svakom dimu a sad ne mogu), izlazi mi se, kako je dosadno ovo mesto(želim što pre da sam kući), kako je dosadan ovaj život, totalno je besmislen, voleo bih da sam negde drugde, sa nekim drugim, u nečemu drugom, NEKO drugi…
Onda dođe ta famozna starost, I sve ovo što je gore navedeno, postaje užasno dragoceno, I ružno postaje lepo, I bolest postaje zdravlje, I mržnja postaje ljubav,I dosadno postaje zanimljivo, I tužno postaje srećno, I ružno postaje lepo, I glupost postaje pamet, I greške postaju prava stvar, a ostaje, ostaje samo kajanje, kajanje za izgubljenim vremenom, kajanje za propuštenim prilikama, za propuštenim ljubavima, za propuštenim poslovima, za propuštenim situacijama, za propuštenim prijateljstvima, za propuštenim zdravljem, za prokockanim šansama, jednostavno rečeno, ostaje kajanje za životom…
Pa čak ni tad, kada ostaje samo goli život, I kada je svaki dan dar od Boga, nismo zadovoljni, želimo nešto više, nešto bolje, nešto lepše, želimo da vratimo vreme unazad I opet počnemo sve ispočetka, sa mišlju: “Sada bih sve drugačije”…
Možda je sve ovo što sam napisala nagađanje, možda neki drugi ljudi žive bolji život, I imaju lepšu smrt, ili jednostavno ne razmišljaju uopšte o životu, već ga žive, ali kad “život” “prođe”, ostaje samo razmišljanje o njegovoj prolaznosti…


Jovana Dragić
Batajnica
11.01.2012.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Moji utisci posle procitane knjige ,,Slika Dorijana Greja``

Umetnost je sposobnost da se iskaze I predoci lepo, odnosno sposobnost za esteticko izrazavanje. Po meni, najlepsi nacin kroz koji se moze izraziti umetnost jeste knjizevnost. Jedna od najboljih knjiga koji sam procitala i koja je ostavila najjaci utisak na mene je ,,Slika Darijana Greja`` od Oskara Vajlda.
Slika koja daje naslov romanu sjajno je delo poznatog metnika Bejzila Havarda, koja predstavlja tek stasalog, prelepog mladica Darijana Greja, inace siroce i naslednika velikog bogatstva. Kod Bejzila Darija se srece sa lordom Henrijem Botonom njegovim prijateljem plemicem. Posle saslusanog Henrijevog stavao svetu, Darijan pocinje da veruje da je lepota jedina vredna strana zivota i jedina stvar kojoj treba teziti. Shvatajuci da ce jednog dana njegova lepot izbledeti, Darijan pozeli da portret koji je Bejzil naslikao stari umesto njega. Pod uticajem lorda Henrija, Darijan prestaje da bude onaj naivni mladic obozavan od stane drustva. Njegove nevolje pocinju kada ostavlja svoju verenicu ,glumicu, zbog lose odigrane uloge fovoreci da je njena lepota bila u njenoj glumi. Tu se otkriva njegova bezosecajnost i surovost. Nakon toga primecuje da se njegov portret izmenio. Tada shvata da se njegova zelja ostvarila. Izraz lica da slici sada poseduje neki podrugljiv osmeh i starice sa svakim grehom koji pocini, dok ce njegov spoljasnji izgled ostati nepromenjen. Pocinje da se prepusta svakoj vrsti zadovoljstva moralnom i nemoralnom. Portret postaje sve izobliceniji a od lepote je malo sta ostalo. Zivot je imala slika, a Darija je imao ono sto je video u ogledalu. Ubija Bejzila jer smatra da je on uzrok njegove nesrece. Portret je postao sve gnusniji I zbog toga Darijan odlucuje da unisti poslednji trag svoje savesti tako sto zabiva noz u sliku. Darijevo bezivotno telo je pronadjeno ostarelo i uvenulo, za razliku od portreta kome se vratio prvobitni izgled. Slike Darijana Greja je metafora o narcizmu druga verzja mita o Narcisu. Sve ruzno sto je ucinimo a izbegavamo da priznamo sebi i drugima, ono sto se ne vidi na nasem licu vidi se na slici. Slika je nasa prava ali skrivena stvarnost. Sto manje covek lici na svoju sliku to manje postoji.
Ova knjiga je u meni probudila mnostvo pitanja. Zbog cega ljudi ne mogu da prihvate starenje kao prirodni proces? Zasto ce uvek prizeljkivati vecnu mladost i lepotu? A ako bi to i dobili da li bi mogli da podnesemo cenu tog dara? Darijan Grej nije mogao.

Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Rana poezija Desanke Maksimovic: priroda, ljubav i otadzbina kao tajna

Desanka je nasa najpoznatija pesnikinja i jedna od omiljenih decjih pisaca. Tokom svog dugog stvaralackog veka objavla je veliki broj romana, pripovetki i knjiga poezije. U njenoj ranoj poeziji dominiraju teme o prirodi kao idealnom i beskrajnom vrtu, o ljubavi kao najdivnijem uzvisenom osecanju, o rodoljublju i epskoj proslosti naseg naroda njihovom slobodarstvu i odanosti zemlje veri i obicajima.
U ,,Prolecnoj pesmi`` Desanka nas upoznaje sa ogromnom lepotom prirode u prolece. Dok posmatra i dok se divi toj lepoti, njeno srce sve vise raste. To simbolizuje radjanje nove ljubavi. Priroda ispunjava njeno srce ceznjom i nadama. Shvata da od tog trenutka nikome nije u potpunosti predala svu svoju ljubav. U njoj se posle dodira sa prirodom javljaju neka nova, jaca osecanja. Navire plima reci. Ranije je sve bila prolazna zaljubljenost, a sada je to prava iskrena ljubav. Srce joj je toliko naraslo da bi ga ,kako kaze, mogla poklanjati svima i da opet njoj mnogo ostane. U ovoj temi istice veliku stagu proleca sa cijim dolaskom dolazi u ljubav.
Glavni motiv pesme ,, Predosecanje`` je ljubav. Ljubav kojoj je sagledala sve vrline i mane I prihvatila je kao istinsku i vecnu. Ona koja ce uvek biti uklesana u njenom srcu. Javlja se i motiv proleca koji sa sobom nosi melanholiju secanja. Isto cine i tragovi stopa u snegu simbolizujuci odlazak voljenog bica. Ponavljaju se stihovi: I znadoh da ces mi biti drag, drag u zivotu celom``. Iako se ta ljubav mozda ne ostvari, njen plamicak ce zauvek goreti sakriven negde u njenom srcu.
Jedan od cestih predmeta njenog pevanja je i ljubav prema otadzbini i slobodi. Tako je i u pesmi ,, Zao mi je coveka``. Istice da nasi preci nikad nisu bili izdajice ni kukavice uvek su se borili za pravdu, domovinu, slobodu. Ali ovde otkriva veliku ljubav prema coveku i covecanstvu uopste. Nikada svojoj braci ne bi rekla da napuste bojno polje jer traba da se bore za slobodu svoje zemlje. Ali kaze neka se niko ne cudi ako zaplace jer ona zali za ljudskim zrtvama. Tesko joj je da gleda umiranje mladih vojnika, a isto tako je tesko I cuti plac njihovih majki. Iako u prvi plan stavlja borbu za dobrobit otadzbine, duboko u sebi tuguje za velikim gubicima.
Sve sto je Desanka napisala, napisala je srcem. A to njeno srce otvoreno je uveki svuda, svemu i svakome. Onaj ko je citao njene pesme upoznao je ne samo njenu dusu i njeno bice vec i dusu naroda iz kojeg je potekla. Stevan Raickovic je napisao ,,Uvek je isla za tim da najjednostavnijim i najprecim putem dopre do takvog zamucenog i skrivenog jezera kakva je ljudska bespomocnost pred tajnom``. I zbog toga sto je svoje tajne ispovedala razumljivom poezijom, priblizenom nama obicnim ljudima Desanka Maksimovic ce uvek ostati jedna od najboljih knjizevnica na svetu.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Sukob dobra i zla u romanu ,,Na Drini cuprija”

Roman ,,Na Drini cuprija” je hronika izrasla kroz price i legende iz kojih se opet grana u mnostvo individualnih povesti. Pisca mnogo vise od velike istorije pozornice privlaci sudbina nepoznatih pojedinaca. Jer, kako je i sam autor rekao: Sudbina coveka uvek je bila i bice predmet price i pricanja. A u ovom romanu glavni svedok svih tih prica jeste most na Drini.
Najvazniji smisao mosta je u njegovoj postojanosti i trajnosti. Prolaze vekovi, smenjuju se narastaji, istorija zbivanja pri cemu on ostaje nepromenjen. Pobednicka snaga mosta se uporedjuje sa ljudskim zivotom. Andric u romanu razvija misao o smislu covekovog postojanja kroz borbu dobra i zla. Dobro i zlo se neprestano preplicu ne iskljucujuci jedno drugo vec se medjusobno prozimaju, a njihov visevekovni svedok je upravo most. Idea o gradnji mosta na Drini prvi put se javlja kod Mehmed-pase Sokolovica koga su kao desetogodisnjaka prilikom skupljanja danka u krvi odveli u Stambol. Taj nemili i srasni dogadjaj ostao je u njemu kao i u ostalim decacima zauvek urezao u secanje. Mehmed-pasu je narocito pogadjalo secanje na trenutke prelaska Drine na skeli. Verovao je da ce taj neprijatan osecaj nestati ako se na reci izgradi most i na taj nacin se povezu mesto njegovog porekla sa mestima njegovog zivota. Glavni vezirov poverenik za gradnju mosta bio je Abidaga surovi i nemilosrdni covek resen da po cenu ljudskih zivota sagradi most. Kao i uvek postojali su Srbi koji su se suprodstavljali turskoj samovolji i to ne samo recju vec i delima, pa tako je bilo i pri gradnji mosta. Jedan od najvatrenijih zagovornika pobude protiv turskog iskoriscavanja bio je Radisav. Upravo je od njega potekla idea o tome da se nocu rusi gradjevina, ne bi li se na taj nacin probudilo sujeverje kod Turaka kako bi odustali od cele zamisli. Ali lukavi Abidaga se nije mogao prevariti i Radisav skupo placa svoju gresku smrcu. Jedno od Andricevih pripovedanja koje se takodje zavrasava smrcu jeste i prica o Fati Avdaginoj,lepoj, prkosnoj, pametnoj devojci koja po cenu svog zivota ne pristaje da pogazi datu rec. od zenskih likova narocito se istice i vlasnica hotela koji se nalazio pored mosta. Mlada, lepa zena, udovica , slobodnog jezika i muske odresitosti savrseno se snalazi u tom pretezno muskom svetu. Pored toga tajno je upravljala sudbinom mnogih jevrejskih porodica, njene rodbine, na taj nacin izazivajuci divljenje zbog svoje snalazljivosti i mudrosti. Ali binom rat sve menja ni Lotika nije izostala. Ostarela je postla umorna od vecite borbe za druge. Nije podnosila neuspehe i poraze koje je rat donosio, i njena snaga i upornost su slomljeni. Jedini lik koji se provlaci kroz veci deo romana je Alohodza koji svojom sudbinom ilustruje nestanak orijentalne kulture u Bosni. On je covek velikog iskustva i mudrosti. Kroz lik Alihodze Andric je govorio o neminovnosti nestanka osmanlijske moci na ovom prostoru. On sa nezadovoljstvom i nevericom prihvata svaki napredak i novine koje donose nove vlasti. Cesto bi stanovnike kasabe zadesila nesreca u vidu poplave kada Drina nezadrzivo pocne da raste i primora stanovnike da se privremeno odsele na uzvisenije delve. Ali u toj situaciji jedina dobra stvar je to sto su ljudi tada zaboravljali da nacionalne i verske pripadnosti, pomagali se medjusobno i bili jedanki u nevolji. Sasvim drugacija slika se javlja za vreme rata. Zlo koje dolazi od samih ljudi je neuporedivo gore i besmisleno. Jedan on mnogih koji ne mogu da razumeju i shvate sve to medjusobno ljudsko unistavanje i stradanje jeste Alihodza. Posebo ga pogadja slika pogodjenog mosta kao simbola neceg uzvisenog i nedodirljivog, a sad tako ranjivog. On odbiaja da se okrene ka mostu znajuci da bi taj prizor razorio njegovu dusu. Tesi se recima da ako se tu rusi negde se gradi i da postoje mirni krajevi i razumni ljudi koji ce za Bozju ljubav podizati trajne gradjevine da bi zemlja bila lepsa i da bi covek lakse ziveo.
Mrznja, strah, zavist, sujeta su se skrili u covekovom bicu i posicu ga na zlo I nesrecu. Potreba za stvaranjem i lepotom moze coveka da uzdigne do one moralne savrsenosti koja ce ga osloboditi zla. Stvaranje bez tajnih misli i skrivenih namera , umetnicke tvorevine covekovih ruku i duha mogu da premoste sve razlike medju ljudima i sve protivrecnosti u coveku.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Pakao Dante Aligijeri

Dante je zalutao u sumu greha iz koje se izbavio i krece ka bregu dobra. Na tom putu nailazi na pantera (pohota), lava (oholost) i vucicu (pohlepa) tu mu se ukazuje Vergilije koji ce biti njegov vodja. Vergilija je poslala Danteova ljubav Beatrice da ga sprovede. Stigli su pred vrata pakla usli su u predvorje gde se nalaze svi strasljivci i oni koji nisu bili ni verni Bogu niti protiv njega. Stigli su do reke Aheronta gde Haron prevozi duse, on prvo nije zeleo da preveze Dantea zbog toga sto je ziv ali je posle pristao. Na redu je bio prvi krug Limbo tu su oni koji su umrli pre Hrista i deca koja su umrla nekrstena. U drugom krugu su razvratnici a na njegovom ulazu stoji sudija Minos. U trecem krugu se nalaze prozdrljivci koji se nalaze u blatu nad njima bdi Kerber pas sa tri glave. Strazar cetvrtog kruga bio je Pluton tu se nalaze tvrdice i rasipnici cija je kazna bila da vecno idu polukrugom. Stigli su do mocvare Stiks to je bio peti krug tu su se nalazili naprasiti i lenjivci. Demoni su pokusali da sprece da udju u grad Dis, ali ga je Vergilije hrabrio da ce doci bozji poslanik da im pomogne. Na kuli grada pojavljuju se Eumenide koje prizivaju Meduzu tada su Vergilije i Dante pokrili oci kako ih ne bi skamenila. Usli su u sesti krug jeretici i epikurejci. Tu je video oca svog najboljeg druga i vodju jedne bitke kao i papu . U sedmom krugu su bili nasilnici potopljeni u reku vrele krvi Flegetont cuvar je bio Minotaur. Hiron koji je bio vodja kentaura odredjuje da jedan od njih prenese Dantea preko reke. Stigli su u drugi pojas sedmog kruga to je bila suma u kojoj se nalaze Harpije (cudovista sa zenskom glavom i telom zmije) u deblima su se nalazile zatocene duse samoubica i raspikuca. Treci pojas je bila pescara gde su kaznjeni hulitelji, zelenasi i sodomisti. Kazna im je bila da leze na ledjima, da sede pogureno i da neprestano trce tu je prepoznao svog ucitelja. Dosli su do ivice ponora gde su prizvali cudoviste Geriona koji je bio cuvar dubokog pakla. Na njegovim ledjima dosli su do osmog kruga. Tu se nalazi deset jaruga poredjanih oko bunara. U prvoj jaruzi su bili zavodnici, u trecoj simonijaci koji su kaznjeni tako sto vise u bunarima a vatra im lize stopala. U cetvrtoj su naznjeni vracari i carobnjaci tako da im je lice na ledjima. U petoj se nalazi kljucala smola a u njoj varalice koje cuvaju djavoli. Vodja im daje pratnju od deset djavola ali ih upucuje na pogresan put .Campolo koji je bio u jaruzi prevario je djavole tako da su morali da nastave put sami. Bezeci od djavola ulaze u sestu jarugu gde djavole nemaju vlast. Tu su licemeri koji nose kabanice spolja zlatne a iznutra od olova tu im kazuju kako da izadju jer su svi mostovi nad jarugom sruseni. Dosli su na jug sedme jaruge u kojoj su kaznjeni lopovi tako sto se pretvaraju iz coveka u zmiju i obrnut. U osmoj su savetnici obmotani plamenom. Sejaci nesloge i sizme su bili u devetoj jaruzi iseceni i osakaceni prema grehu koji su ucinili . U poslednjoj desetoj jaruzi bili su krivotvorci kaznjeni bolescu. U bunaru se nalazi deveti krug tu su oni koji su se borili protiv Boga. Deveti krug je podeljen na 4 celine : Kainu, Antenoru, Tolemu I Judeku. Izdajice su kaznjene u ledu (izdajice rodbine, otadjbine, prijatelja i gostiju) . Odlaze u poslednji pojas Judeku tu se nalazi Lucifer vladar pakla. Oni se spustaju niz njegovu dlaku I dolaze na povrsinu druge polovine planete. Lucifer ima tri lica koja simbolizuju ljutnju, gluposti zagrizenost i to su izvori najtezeg greha.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Kriterijum kojim merimo ljudsku lepotu

Noseni brzom rekom zivotom, borimo se protiv ogromnog broja kamenja koje nas sputava, grabimo korak po korak u buducnost. Nase ruke su pune vremena koje nas sustuze i vetra koji nas moze uhvatiti. Ali toj nasoj buducnosti prilazimo kao zreliji I odlucniji sa jasnije sagledanom stvarnoscu.
Od rodjenja pa kroz zivot covek tezi ga ostvari svoje zelje i ciljeve koji mu pricinjavaju zadovoljstvo. Ljudi su spremni da zrtvuju sve kako bi imali nesto najlepse i najdraze od cega zastaje dah. Oni teze i sanjaju o savrsenstvu. Ponekad duboko u sebi, razmisljamo o jednoj izuzetnoj ljudskoj osobini koja zanosi i zari srca na hiljade ljudi i koju svi ti ljudi zele i teze da imaju. Ta osobina je lepota. Ali ona nije jos samo jedna osobina koja odlikuje coveka. Lepota je tajna koja se nalazi skrivena u unutrasnjosti ljudskog bica. Tajna koja ceka da bude otkrivena ali ne od strane bilo koga vec od osobe koja poseduje istu tu izuzetnu zagonetnu osobinu. Prava lepota nije vidljiva na prvi pogled. Za njom treba tragati i pronaci je. Ona je kao zrak sunca koji stidljivo proviruje kroz oblake, posle prolecne kise. Zrak koji nas iako nedostizan i neuhvatljiv obasjava i dotice svojom toplotom. Lepota je i sposobnost, umece da se stvori nesto od cega covek ostaje bez daha. Nesto sto zraci velikom ljubavlju sjajem koji predstavljaju odraz umetnikove duse. Lepota predstavlja one najdivnije ljudske osobine: iskrenost, dobrotu, pozrtvovanost, osecajnost, briga za druge. A najveca lepota jeste ljubav. Sposobnost da nekog volimo je najvecim dar. To osecanje je nesto fantasticno, cudesno, velicanstveno, kao i lepota sama po sebi.
Sa lepotom se susrecemo svaki dan, vise sa onom fizickom jer je nju lakse prepoznati nego duhovnu. Ali upravo ta duhovna lepota je ono sto je bitmo sto se racuna. Nju je teze uociti, ali onima koji to iskreno zele, sama se prikaze. Ako budemo malo vise cenili tu unutrasnju lepotu, ne samo da cemo mi biti bolji ljudi, nego i bolji svet ostavljamo buducim pokoljenjima.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Boje i mirisi mog detinjstva

Secanja. Oko nas kad god to pozelimo vracaju u proslost i otkrivaju nam mnoge uspomene. Bila one lepa i radosna ili ona koja nerado pamtimo. Preko svojih secanja cesto odlutamo u najraniji pedio mog zivota. Period koji je odisao decjom nevinoscu i ruzicastim bojama maste I mog detinjstva.
Iz vremena mog ranog detinjstva cuvam mnoge lepe uspomene. Neke od njih su vezane za mesto na kome smo moj brat i ja kao mali svake godine boravili za vreme leta. To mesto jeste bakina kuca sa svim sumarcima, livadama I vocnjacimakoji su je okruzivali. Ka njenoj kuci vodio je drvored starih oraha koji nas je u to vreme zanosio svojim opojnim mirisima. Secam se da mi nismo voleli te stare orahe zbog njihovih izazivajucih tek sazrelih plodova. Svaki put kada bismo pokusali da kroz debelu zelenu koru dodjemo do oraha, nase ruke bi ostale zute i danima nismo mogli da uklonimo taj jak miris. Iznad oraha izdizala se mala prizemna kuca prljavo zute fasade, sa niskim prozorima koji na sebe privlace paznju jarko crvenim cvetovima . Raznovrsni opojni mirisi iz bakine baste sa cvecem sirili su se kroz citavo dvoriste. Cesto sam sedeci na klupici pod tresnjom zamisljala da sam i ja cvet, obojen u najrazlicitije boje I najlepseg mirisa. Taj cvet bi vecno zanosio sve one koji bi se divili njegovoj lepoti , I nikad ne bi uvenuo. Na ulazu u kucu docekao bi nas miris raznih bakinih djakonija koje je sa velikom paznjom pripremala samo za nas. Jos uvek pamtim ukus njene cuvene pite sa visnjama koju ni jedna poslasticarnica nije mogla bolje da spremi . U uglu se nalazila bakina sivaca masina. Iako mi nismo znali cemu zapravo sluzi ta sprava uvek smo joj nalazili neku namenu u u nasim mastovotom igrama. Mala sobica u kojoj smo spavali odisala je nekom svezinom I spokojstvom. Laneni pokrivac, miris jorgovana koji je dopirao kroz prozor I mala nocna svetiljka davali su mojoj neiskvarenoj decjoj dusi mir I ubrzo bih pao u san. Ujutru bi nas budio stidljivi zrak sunca I blagi povetarac, ali san bi nas odmah napustio i pri prvom mirisu bakinih vrucih ustipaka.
Secanja na detinjstvo izviru cesto. Narocito ona lepa lirska secanja obojena lepotom I druzenjem.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Starac i more - lik Santijaga

Ernest Hemingvej je jedan od najpoznatijih i najznacajnijih americkih pisaca. 1952. Godine objavljen je njegovo zivotno delo, novela ,,Starac i more’’. Zbog svog snaznog stvaralackog umeca u pripovedanju dobio je veliki broj nagrada. Najvaznija od njih je sigurno Nobelova nagrada za knjizevnost.
U ovoj noveli pisac nas upoznaje sa Santjagom: starim, siromasnim ribarom, kome pecanje ne predstavlja samo nacin prezivljavanje, nego i vodecu strast u zivotu. Njegov fizicki izgled nam otkriva posledice godina provedenih na moru. On je sama kost i koza, na obrazima ima mrke pege od jakog sunca. Ruke su mu prekrivene oziljcima od uzadi kojima je izvlacio teske ribe. Jedino njegove oci zrace nekom jakom energijom I optimizmom. Santjago je majstor u svom zanatu ali vec dugo mu se nije posrecilo. Nekad je bio vrlo jak, sampion, ali sad kada ga je starost sustigla, njegov dobar glas je u opasnosti. Oseca novi priliv snage, zna sve varke svog zanata i resava se da krene na samu pucinu trazeci uspeh. Zeleo je da da dokaze o svojoj snazi, znanju i umecu. U tome je uspeo jer je ulovio najvecu ribu koju je ikad video. Borio se sa njom I za nju 3 dana i 2 noci. Ali nije uspeo da je sacuva. U povratku ka obali ajkule malo po malo odgrizaju i odnose njegov ulov I pored starceve ogromne borbe. U sredistu ove novele jeste unutrasnje psiholosko stanje glavnog junaka. Santjago je vrlo usamljen , jedino drustvo mu je decak kojeg je nekada ucio tajne ribarskog zanata. Starac oseca neizmernu ljubav prema njemu, koju decak uzvraca. Kada se nasao sam na otvorenom moru sa tom ogromnom ribom, cesto je izgovarao reci ,, Kad bi decak samo bio tu”. Zeleo je da mu neko odagna tu veliku usamljenost i da ima sa nekim da progovori. Umesto toga ubija vreme pricajuci sama sa sobom, sa ribom, sa pticom. U prvom planu je i starceva izdrzljivost i posvecenost svom zanatu. Iako je vec star i iznemogao nijednog trenutka nije pomislio da pusti tu ribu i da odustane. Njegova snaga i upornost su se isplatili. Mozda nije uspeo da pobedi sve one ajkule, ali je uspeo nesto za njega mnogo znacajnije. Pobedio je tu ribu. Nije mario ni za psihicku a ni fizicku iscrpljenost. Govorio je sebi da bude jak i smiren. Bodrio je sve delove svog tela da izdrze sve te napore. U njemu leze ogromna vera u sebe ali i u coveka uopste. On kaze ,, Covek moze da bude unisten, ali nikad porazen’’.
Ova novela nam salje poruku da nikada ne treba odustati. Nije dovoljno nesto zeleti, vec mora postojati istrajnost I posvecenost da se ta zelja ispuni. Ako covek ima neki cilj mora da se bori do poslednjeg atoma snage da bi ga realizovao.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Lik Aleka

U ceznji za lepsim i boljim svetom romanticari su bezali iz sadasnjosti u proslost, u cudesni svet maste i snova. Bezeci iz spoljnog po njima sve vise zagadjenog sveta stvaraju odredjenje gorde usamljenike koji predstavljaju nista drugo nego njih same.
U svojoj poem i ,, Cigan`` Puskin slika mladog I gordog buntovnika bajronovskog tipa, koji zgadjen drustvom I njegovim laznim moralom luta stepom. Aleko reaguje veoma burno na pustos I prazninu svoga zivota. Zeleci da svoj mladalacki duh ispuni slobodom, napusta svoje probleme I bliznje zarad svojih interesa. Lutajuci po stepi susrece jednu zajednicu cigana koji zive I opstaju po drugim zakonima. U tom plemenu on nalazi smisao zivota koju je uprabo I zeleo: ljubav I slobodu. Ocaran lepotom Zemfire on se zaljubljuje na prvi pogled. Medjutim sve sto je lepo kratko traje. Ljubav ga uvodi u ciganski svet gde pronalazi svoj ideal slobode, ali sve dok sama sloboda opredeljenja ne preti da ugrozi njegovu licnu srecu. Sam lik Aleka je pun castoljublja, ljubomore, gordosti. Shvatanje gradjanskog drustva od koga je pobegao gura ga u sopstveni poraz. Ljubomora ga tera da prekrsi najvecju bozju zapovest: ,, Ne ubij``. Ali ponesen najvecim demonom ljudskoga tela, osvetom i ljubomorom, sam njegov strah ga navodi da pocini zlocin. Kao vrhunac skrhan bolom sto je ucinio zlocin ubivsi dvoje ljubavnika njegov duh klone i on izvrsava samoubistvo, tiho kako je i ziveo. Alekova zelja za slobodom odvela ga je predaleko cak I do same smrti, sto ga je ucinilo jednim od najznacajnijih likova romantizma.
Glavni junak ove poeme je pokazao da onaj ko je ziveo u gradu osetio njegov sjaj I stekao odredjene navike nikad nece moci potpuno da se preda slobodi u prirodi.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Ne mogu, da ti ne kazem

Bice da je i godina prosla otkad se lomim da ti kazem, da ti priznam… Htela sam, razmisljala, bojala se pa tako i odustajala. Ima li smisla, da li je fer? Tisti me, tisti me, kao das ma ti podmetnula nogu, ili htela zednog d ate prevedem preko vode.
Druzimo se od kada znam za sebe. Koliko smo puta zajedno odigrali zmurke, ne ljuti se covece, koliko puta su nas umalo pregazili u nasoj ulici samo zbog nasih nestasluka. I sada mi zamirisu ustipci tvoje bake koje smo tako slatko jeli ispod stare lipe. Poznajem ti dusu, znam ti svaku misao.
Tih dana u nasoj ulici bagremova, prizdila letnja sparina, digla se prasina zbog cica Pavlovih kukuruza. Zali se starima da mu neko uvece podkrada kukuruz. Zvao je policiju i jadikovao da mu kukuruzi nestaju ,,od ociju,,. I sama sam se pitala ko mu to radi i kakva li je dusa. Da li su mi rike krastave i da li mi je savest zahvatila rdja? Ne znam kako ni zasto, ja pomislih na tebe. Onaj tvoj rodjak Stanko te vukao i uvukao u svoje lose drustvo. Ja sam ti govorila da ga se klonis. Znam ja da oni na drugom kraju ulice kradu, puse, podsmevaju se prolaznicima. Bas tih dana zvala sam te u grad. Stalno si nalazio izgovor: jednom te je bolela glava, jednom si isao u selo, dosli su ti gosti. Bilo me te je dosta. Da nisi ti moj druze, moj dobri prijatelju u tom lopovskom savezu. E moj jado, stici ces ti do Pozarevca. Sa tvojim Stankom i do popravnog doma. Nema, tako ti i treba. Dodje mi, kad si poceo da tones, d ate i ja malo poguram.
Kada u cetvrtak ujutru, ulicom ,,Bagremova,, u policijskoj marici pokupise Stanka, Nemanju i Zdravka. Stala sam. Ne znam sta sam osecala. U meni se nesto uskomesalo, uzavrelo. Kakos am mogla da sumljam u tebe? Sta mi se ucinilo?



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Ljubav je divno cudo

Sta je to sto ljubav cini tako divnom?Sta to ljubav ima,da su ljudi toliko opsednuti njome?

Ona vam daje smisao zivota,rec zivot vise nije samo rec,ona ozivljava.Daje vam indentitet,osecaj da niste sami.Svi problemi su tako sicusni,kao da ne postoje,jer kad je ljubav prisutna kao da nista osim nje i ne postoji.Uz ljubav je lakse koracati,disati,boriti se,ziveti.Setim se trenutaka kada se nasi pogledi susretnu,oko tako zablista,kao da je izleceno od slepila,samo jednim pogledom.Dodir njenih mekanih prstiju kao da su satkani od svile,taj osecaj uzdizanja,osecaj svemoci,besmrtnosti.Dodir njenih usana ozivljavaju dusu,pokrece sve kao da ste tog trenutka udahnuli zivot u sebe.Taj osecaj za koji kazemo da je ekstremno dobar,a ustvari tako neopisiv,jer je rajskim silom duboko urezano u srce.Setim se prizora njene kose koja igra uz melodiju vetra,ti lagani rajski pokreti,melodija koja vam donosi ocaravajuci miris igraca,koji kao da su se spremili za poslednji ples.Snaga kad se drzite za ruke i koracate paklom,toliko snazni,spremni na sve prepreke,ta ljubav toliko zraci,toliko jaka,toliko jedinstvena,da sve pocinje da ozivljava oko njih.Ljubav je nasih pet minuta,svemoci,gde smo mi centar svemira,gde postojimo samo mi,a sve postoji samo zbog nas.Eh kad se setim tih carobnih reci "VOLIM TE",te reci koje se koriste tako lako,a imaju takvu moc,da treba pazljivo birati trenutak za izgovaranje tih reci.One daju nove nade i pune vas snagom za dalje koracanje strmim i paklenim putem,a lazno izrecene reci dovode do destrukcije.Dokaz moci dve reci.Ako su reci dve toliko mocne,mislim da je sve jasno koliko su onda osecanja mocna.Te reci kada je izgovorila prvi put,osecao sam se tako jako,a opet tako slabo,kolena su mi klecala,nisam telo uopste osecao,kao da je sve umrlo u meni osim srce koje lupa,tako mocno,kao kada se zavrsava Pavarotijeva najjaca opera,trenutak blistave tisine,a samo sledece sekunde otpocinje takva buka odusevljenih slusalaca,koji su prosto ziveli za tom melodijom.Svaka njena rec je melodija uz koju srce igra,ako ona stane,staje i srce!

Vec urezana lepa secanja prepuna osecanja,ocekuju zadnji otkucaj srca,kada ce ih pustiti,i da sa osmehom napustimo ovaj svet,da ponesemo ta secanja sa sobom,gde god isli,kako bi se ta secanja i osecaji nikada ne bi izgubila.

Има нечег лепог у томе што се живи

Живот је непроцењив.
Бескрајни циклус времена испуњен срећом, радошћу, болом и патњом. Човек започиње своје учешће у игри живота рођењем и сам бира свој пут – да ли ће из те игре изаћи као победник или као губитник. Једна ствар је сигурна – игра се у једном тренутку мора завршити. Шта је оно што чини ту игру занимљивом?
Шта је то што живот чини вредним живљења?
Човек се рађа као tabula rasa, неисписана табла, а креда је у његовим рукама. Може је оставити празну, може је ишврљати, а може је претворити и у ремек-дело. Из свих других живота човеку остају примери, поуке, довршена и недовршена дела која му представљају водиљу и упозорење.
Живот не чине планови о срећи, већ све оно супротно томе, све оно што човеку доноси бол и патњу и уноси немир у његов живот. То је оно што тера човека да се бори и превазилази препреке, и разбија монотонију која би уследила када бол и чемер не би постојали.
Живот је пут човека ка самоме себи. Ако човек нађе и спозна самога себе, онда је спреман да се суочи са светом и људима око себе. Стаза која води човека до спознаје самога себе обрасла је трњем, а путоказ човеков како да пређе преко тога је истина. Само помоћу истине човек је довољно јак да се суочи са свим изазовима овога света.
Истина оплемењује човека а човек је једино може оплеменити културом. Стога култура је истина и једини спас. Оно што од камена исклеше прелепу скулптуру, што од речи састави предивно дело, што од боја направи сјајну слику.
Књижевна култура значи читати и извачити корист из тога, али читати добре писце. Књижевност је ризница људских судбина и живота, која тера човека да мисли, јер само они који мисле истински доживљвају свој живот. Поред оних који не мисле, живот само пролази.
Из те ризнице човек види примере како треба живети, читајући велика дела Андрића, Селимовића, Станковића, Толстоја, Пушкина… улазећи у микрокосмос људских судбина које у њему изазивају страх и служе за пример.
Човек не би био човек када не би грешио. Уколико пође погрешним путем, сваки нови тренутак његова је шанса да промени живот. Само у том делићу секунде у вечности који му САДА припада. Ако се и мало одмакне од тог САДА, његова је судбина у туђим рукама.
Ако волимо живот немојмо траћити време јер се од њега састоји живот.
Живот се састоји и од лоших ствари, али само онај који зна шта је ужас има оружје против свега лошег у животу. Оно што почиње слатко завршава се горко, а оно што почиње горко завршава се слатко. Ако не осетиш горко не можеш да цениш оно слатко. Ипак као што је Његош рекао “…смијешано најлакше се пије…”. Смрт је неизбежна али не мора неопходно значити и крај живота. Човек наставља да живи кроз дела која је створио.
Плутарх је рекао “Права је мера живота је његова лепота а не његова дужина”, јер живот нам вреди онолико колико нас је напора стајао. Плашити се смрти је нормална ствар, јер тај страх је оно што тера напред.
На крају, наша табла је скоро исписана, и можемо само дотеривати оно што смо започели пре много година. Тада можемо највише напредовати, али да би смо то учинили, морамо превазићи привид зрелости. Тада се наша игра завршава а ми можемо славити сигуран тријумф.
Живот чине ситнице, али сам живот није ситница, зато га треба искористити најбоље што се може.

Lepota koja cini coveka

Mislim da je ona nedefinisana – pre svega spoljašnja. Što bi Protagora rekao – čovek je mera svih stvari – onih što jesu da jesu i onih što nisu da nisu, odnosno, hoću li se ja nekom svideti fizički ili ne – relativna je stvar i o tome odlučuje svaki pojedinac. Zato takva lepota nije najbitnija, iako je na prvu, najočiglednija! Mnogo je bitnija ona druga, unutrašnja lepota. Iz tog razloga, čovek treba stalno da radi na sebi kako bi postao plemenitiji, tolerantniji, kako bi više imao razumevanja za druge, odnosno – treba da usmerava svoj duh na stepenice koje vode ka vrhovnom, apsolutnom dobru.

Ukoliko u tome uspe, odnosno ukoliko bude zdrav i duhom i telom, čovek nesumnjivo postaje srećan i zadovoljan sobom. U takvom stanju, on se zadovoljava sitnicama i tako male stvari počinju da ga ispunjavaju i čine ga srećnim.Takvaa lepota je izuzetan dar za svakog od nas.

Ali, ne postoji veća kazna ukoliko čovek radi samo na svom spoljašnjem izgledu i na taj način zapostavi svoje duhovne vrednosti . Posledica takvog ophođenja ne mora doći u mladosti, već vremenom, kada životni sokovi koji čine mlado telo lepim počnu da se suše, pa jedino ostanu ona unutrašnja blaga, koja je čovek za života sticao.

Pogled sa mog prozora

Napomena: za osnovnu skolu

Pogled sa mog prozora izgleda kao najlepša razglednica sa zimskim motivima.
Gledam kroz prozor i vidim pahulje koje se presijavaju na svetlu uličnih sijalica.Ogolelo granje je dobilo lepo belo odelo. Travu je pokrio beli prekrivač, izgleda kao najlepši beli ćilim.Podseća me na šećernu vunu.Sve je belo, krovovi kuća kao da su dobili bele kape. Zelene jelke iz mog parka imaju lepe bele bunde.
Ljudi koračaju po belom pokrivaču a na licima je blagi osmeh. Čini se kao da je sneg uspeo u njima da probudi ono detinjstvo što su izgubili dok su odrastali. Sve je nekako nestvarno, lepo kao u bajci.Tako meko paperjasto i nežno.
Toliko je pogled divan sa mog prozora da sam na trenutak zaboravila da sam u mojoj toploj sobi.Kao da sam se našla u nekom nestvarnom svetu.

U susret zimi

Napomena: za osnovnu skolu

Pozna jesen je puna belila .Sve je lepo kao razglednica.
U parkovima deca se igraju, grudvaju i prave Sneška Belića. Sve me podseća na susret zimi. Ogolelo drveće je dobilo svoje bele kapute. Trava je dobila svoj beli pokrivač, a jelke su dobile lepe bunde. Sneg na našim ulicama me podseća na šećernu vunu. Bake i deke šetaju belim ulicama, a njihova sećanja ih podsećaju na mladost. Kuće su dobile nove bele kape. Snežne pahuljice dodiruju nam naše hladne, crvene nosiće.
Dok sam koračala po belom pokrivaču na trenutak sam imala osećaj da se nalazim u nekoj beloj bajci i idem u susret zimi.

Nikola Tesla

Бог рече нека буде светлост и би Тесла!
Никола је рођен у Смиљану крај Госпића од оца Милутина, православног свештеника, и мајке Георгине,
Он је био висок 180 цм, а осим тога и врло витак. А ипак је И поседовао огромну телесну снагу. Његове руке су врло велике, а његови прсти необицно дугацки, сто указује на високу интелигенцију. Равну црну косу, готово да се не мозе замислити тамнија и сјајнија црна коса, носи зацесњану строго уназад, сто јос висе нагласава обрисе његовог лица. Јагодицне кости су високе и изразене, сто је карактеристика Словена. Његове упале оци су плаве и сјаје попут ватре. Цини се као су у њима светлуцале исте оне необицне искре које светле из његових уређаја. Његова енергицна глава сузава се према бради, а брада изгледа готово само као тацка.
Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима измолио је очево обећање да га уместо на богословију упише на студије технике, a to je I najverovatnije ono zbog cega je Tesla ostao u zivotu.
Од 1893. до 1895. године он истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио таласа. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара.
Tеслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди.
Имао је више од 700 заштићених патената и иновација
Многи данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век“ и називају га „Прометеј двадесетог века“.
Спава веома мало - свега четири сата дневно - и све слободно време проводи у учењу. Испите je полagao са највишим оценама.
Чита све што му дође под руку. Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Говорио је много језика - српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки.
Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, Sve radnje i postupke koje je ponavljao morali su da budu deljivi sa tri i ukoliko bi pogrešio, bio je prinuđen da sve počne iz početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.. Poznato je da se nikada nije rukovao, ali to nije činio iz higijenskih razloga, već zato što je imao fobiju od statičkog elektriciteta. Brojao je korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane, jer kako je objašnjavao, drugačije nije mogao da "uživa u jelu".
Mислило se да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило његов углед.
Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела8. јануара 1943. године у 87. години живота.
На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда нашу песму „Тамо далеко“. Jedan od njegovih citata je :” Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да je то дело једног Србина.”
Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће!

Ceznem da ti kazem najdublje reci

Ceznem da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnim...Posmatram te i pozelim da vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se smejla...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratila ljubav koju cuvam samo za tebe...u trenutku sve bih ti rekao al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi pomisao da cu biti duboko povredjen. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju ove lude godine i skupim hrabrosti i sve ti kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec bude kasno....Ceznem...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogoa bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Voleo bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li?Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo jednom poslusas,zar trazim previse?Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja suza..

Nije lako biti tinejdzer

Nije lako biti tinejdzer

“Biti covek, rodjen bez svog znanja I bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivati, postojati. Ukratko: Biti covek.” - Andric.
Mladost je nazadrziva, poletna skoro neobuzdana I divlja I ako je snagom svoje volje ne ukrotis I zagospodaris njenim mocima, bices izgubljen, a sve one cari I lepote koje ima, gube znacaj I nemaju dubinu. Te svemoguce godine nas mogu napraviti gospodarom svih svetova, a ujedno I robom ozloglasenih poroka. Vise noseni voljom tela nego snagom uma, ponekad nerealno sagledamo situaciju, a to najcesce uvidimo kada nastanu posledice. Danas nije pohvalno setati ulicama koje su prepune mracnih haustora u kojima misteriozno nestaju ljudi. Ti zamraceni kutci bi trebali da kriju neke lepse tajne, tajne ukradenih poljubaca I dugih pogleda, a ne crnu hroniku. Svaki izlazak u grad bi mogao biti koban I poslednji, a mozda smo toga premalo svesni, ili jednostavno ne izgovaramo glasno ono o cemu svi potajno mislimo. Imamo slobodu kretanja, misli, govora, ali nisam siguran da li je to zaista tako. Samo sebi dajemo slobodu, ali je istovremeno uskracujemo I otimamo.
Moja generacija nema timskog duha I pozitivnog entuzijazma koji bi samo sa mladoscu mogao biti nepobediv. Tek nekoliko pojedinaca cini da ovo drustvo ne bude potpuno izgubljeno. Droga, prostitucija I alkohol su slobodna tema mojih drugara o kojoj se isuvise otvoreno razgovara. Svaki tabu je srusen a predrasude potpuno nestale. Sloboda je izgleda krivo shvacena.
Tesko je naci svoje mesto pod suncem, posebno sada kada mogu I treba da zivim punim plucima.
Nemamo izbor da biramo vreme u kojem cemo da zivimo, ali imamo mogucnost da promenimo sve sto bi ucinilo detinjstvo bezbriznijim, mladost rasterecenijom, a starost dostojanstvenom. Mi ne treba da menjamo svet, vec sami sebe.
To jeste kap u moru postojanja, ali zar more ne cine upravo te kapi?...

Kad ljubav pobedi mrznju

Kad ljubav pobedi mrznju


Najplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.
Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.
Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.
Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?
Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...

Eyes can tell more than words

Eyes can tell more than words

All we came on this world in the pattern of pure love...It*s all changed by that very moment, moment of our birth. Cauze, starting that moment we*re begining to grow up into seirous man or woman full of angry and evil, who will bring up their own children at the same way.What is wrong about it?How can we make it right?Where is the answer?It*s time to look deep in ourselfs,to think about facts and answer those questions.
Through the time love have lost a real meaning of word.
Many people are blindly walking in the streets, not noticeing a hungry children.
How can they be so selfish?
They*re making wars becouse they are full of neurose and bad mood, they are overloaded with thigs that some children need for hardly staying in life. Those children
dont need mersy,a coin or two, they need elementary stuffs, a family..they deserves a better life.
People can do someting useful Instead loading nickels..., they can make a change,,
It*s time to everybody finaly realize.
They only have to look them deepp in the eyes and read their thoughts, desires,wishes
..and make that change by starting with himself.
I*m asking you to make the same change,, but if you don*t like what I*m saying, just take a peek in their eyes once again,becouse they can tell you more then i did.

Surova stvarnost,slatke iluzije

Surova stvarnost,slatke iluzije

Život je za mene uvek predstavljao neobičnu, jezgrovitu i mnogoznačnu zagonetku. U njemu nije uvek crno i belo. Nekada su naši putevi trnoviti, a nekada sa lakocom žanjemo uspehe. Za neke stvari jednostavno nemamo obrazloženje a od starih sam čula da to nazivaju 'nafaka'. Ja to objašnjavam time da je zivot začinjen dobrom ili lošom srećom...

Zapravo, smatram da od života treba uzeti maksimum. Trebamo iskoristiti svaki trenutak, svako sada! Naučimo da cenimo male stvari, da im se radujemo ali i uvek težimo ka visem. Na neuspehe ne treba gledati kao na poraze, već kao šansu da nešto naučimo, ispravimo, u budućnosti ne ponovimo! Greške se moraju desiti kad - tad i one se dešavaju s' razlogom. Kada čoveku loše ide, sklon je da idealizuje stvari, da mašta i kreira sopstvene iluzije. To je kao odbrambeni mehanizam čoveka, njegov beg od stvarnosti i od stvari koje ga čine nesrecnim i koje ruše njegovo samopouzdanje. Smatram to dobrom psiholoskom terapijom, jer pravi životni izazovi tek predstoje, Usponi i padovi u životu se smenjuju kao dan i noć, jer svaka strana ima svoju kontra - stranu. Najbolje je kada životni balans dovedemo u ravnotežu.
Ljudi se trude da od života uzmu najbolje i u što većoj količini. Ponekad zaborave da je potrebno i sebe davati isto tako nesebično kako se i nama sam život daruje. Za sreću i zadovoljstvo su potrebna odricanja i žrtve. Što su žrtve veće, to su odluke teže, ali i uspesi sladji.
Život delim u tri neraskidive celine... Prošlost - koju treba ostaviti tamo gde je, nikako je ponovno ne proživljavati, samo se ponekad setiti lepih momenata, osvrnuti na greške, ali ne da bi se kajali već da bismo učili... Sadašnjost za koju treba da živimo, koristimo svaki njen tren, uživamo jer vreme ne možemo da vratimo. Od nje zavisi naša budućnost...

Živite život punim plućima! Posvetite se sebi, ali i drugima. Negujte hrabrost, plemenitost, iskrenost... Radujte se, ali i obradujte! Volite, ali i žasluzite da budete voljeni... Ostavite svoj trag, svoj pečat...jer to je život! Ja biram da živim, a vi?!