Mislim da je ona nedefinisana – pre svega spoljašnja. Što bi Protagora rekao – čovek je mera svih stvari – onih što jesu da jesu i onih što nisu da nisu, odnosno, hoću li se ja nekom svideti fizički ili ne – relativna je stvar i o tome odlučuje svaki pojedinac. Zato takva lepota nije najbitnija, iako je na prvu, najočiglednija! Mnogo je bitnija ona druga, unutrašnja lepota. Iz tog razloga, čovek treba stalno da radi na sebi kako bi postao plemenitiji, tolerantniji, kako bi više imao razumevanja za druge, odnosno – treba da usmerava svoj duh na stepenice koje vode ka vrhovnom, apsolutnom dobru.
Ukoliko u tome uspe, odnosno ukoliko bude zdrav i duhom i telom, čovek nesumnjivo postaje srećan i zadovoljan sobom. U takvom stanju, on se zadovoljava sitnicama i tako male stvari počinju da ga ispunjavaju i čine ga srećnim.Takvaa lepota je izuzetan dar za svakog od nas.
Ali, ne postoji veća kazna ukoliko čovek radi samo na svom spoljašnjem izgledu i na taj način zapostavi svoje duhovne vrednosti . Posledica takvog ophođenja ne mora doći u mladosti, već vremenom, kada životni sokovi koji čine mlado telo lepim počnu da se suše, pa jedino ostanu ona unutrašnja blaga, koja je čovek za života sticao.
Нема коментара:
Постави коментар