Maštanje i snovi jedne petnaestogodišnjakinje
Potrčala sam poljima detinjstva. Na kraju livade postoji staza odrastanja. Treperi mi srce. Kakav je taj svet odraslih? Ja bih kao ptica da poletim. Ja bih da preletim sva kolebanja nesigurne mladosti.
Ja hoću sve i odmah. Da osetim razdraganost mladosti u kosi na vetru. Da veselo skakućem tepihom života. Na rukama treperi nestrpljiva nada, puno naručje želja. Šetam gradom. Od izloga do izloga ogledam svoj lik. Na ulicama puno namrštenih, ozbiljnih lica odraslih. Gde im je osmeh? Da li odrasli moraju imati tako ozbiljno lice? Oči ne svetle istim sjajem. Ja se bojim tog svetla odraslih. Ja hoću svet veselih lica.
Zadovoljstvo mi ozari lice. Moji vršnjaci i ja stvorićemo novi svet. Sve će biti lepše i veselije. Ja tako zamišljam moje sutra, da mi dani budu puni osmeha i veselosti. Da nema oblaka nesreće da mi pomuti dan sunca. Da ne vidim prosjaka sa ispruženom rukom na ulici. Da ne čujem plač nesrećnih. Ne bojim se sveta odraslih jer mi smo mladi, jaki, rešeni da promenimo svet. Želimo da živimo u zadovoljstvu i miru, slozi i ljubavi, da nebo bude uvek vedro i plavo. A sutra kada nas ponese reka života, mahaćemo pticama, raširenih krila prelećemo sve nedaće života. Mi smo deca sutrašnjice, mi smo novi svet.
Нема коментара:
Постави коментар