sastavi iz srpskog, srpski jezik, pismeni zadatak, pismeni iz srpskog, literarni radovi, sastavi na temu ljubavi, prijateljstvo, sastavi iz engleskog, prepricane lektire, knizevnost, maturski rad iz srpskog, srpski
среда, 18. јануар 2012.
Prolaznost života
Mislimo da živimo u ovom trenutku, ali moje mišljenje je da to nije istina. Živimo uglavnom u budućnosti, neki i u prošlosti, a samo retko srećni ljudi u sadašnjosti. Pod tim srećnim ljudima ne podrazumevam ljude koji imaju para (neću reći bogati pošto po meni bogatstvo nisu pare), ni ljudi koji imaju „lak život“, ni ljudi koji „nemaju probleme“, ni ljudi koji imaju „sređen život“,ni ljudi koji su „lepi“, ni ljudi koji su „slavni“, ni ljudi koji su „uspešni“, ni ljudi koji su „pametni“ , čak možda ni ljudi koji su zdravi. Prvo da pojasnim taj termin „zdravi“, pa ću da se vratim. „Zdravi“ ljudi uglavnom nisu svesni da su zdravi. To je veliki paradoks, jer oni zapravo ni ne razmišljaju o tome. Smatraju da se to podrazumeva! Nažalost. A onda kad se desi da se ne daj Bože razbole, e onda tek počnu da shvataju koliko su pre toga bili „srećni“...To je tužno, jer kad ozdrave nastavljaju po starom... Da se vratim na priču o srećnim ljudima. Ko su zapravo oni? Koji su to ljudi srećni? Po mom mišljenju, srećni ljudi su oni koji uspeju da uživaju u skoro svakom trenutku svog života, bilo da im je dobro ili loše, bilo da im ide ili možda ne. Ja te ljude nazivam optimistima. To su po meni retki ljudi, možda ih i nema na ovoj planeti. Jer uživati u čarima života, čak i kada je teško,... to je možda ravno nemogućem.
A koje su to čari života postavlja se pitanje? Svako će dati drugačiji odgovor. Mogu čak da navedem i primere: neko bi rekao veliki novac, slava, dobra kola, putovanja, skupi izlasci. Neko bi pak sa druge strane naveo potpunu suprotnost: porodičan, miran život, ispunjen svakodnevnim običnim stvarima... i mislim da bi otprilike to bilo to. Postoji možda neka sredina u ljudskom definisanju čari života, ali... teško. Uglavnom vladaju krajnosti.
Ajde prvo da definišemo šta je to život? Jer kad to definišemo,lakše ćemo da konstatujemo šta je to prolaznost života. Život... to je kao: rodiš se, pa rasteš, pa porasteš, pa... šta dalje? Živiš? U toku tog življenja se bojiš smrti. A rodio si se da bi na kraju umro? Pa se većinu svog „života“ mučiš i patiš. I koja je onda na kraju svrha i uloga tog ŽIVOTA? Dolazimo do zaključka da je to jedan začarani krug iz koga svi izlazimo tom smrću, koja je tako na samu pomisao grozna i strašna, a što je najgore niko ko je živ ne zna kako je to kad umreš, a oni što su umrli ne mogu da kažu ovim živima kako to izgleda... Možda je i lepa ta smrt, ali ne znamo kako ti „umrli žive“... He, baš zeznuto zar ne? Znači, ne postoji definicija ni života ni smrti, život je život, a smrt smrt. Mislim da sam se malo upetljala sa tim definicijama, pa bih posle ovog pokušaja da objasnim šta je to život, mogla malo da se osvrnem na to šta je to prolaznost života, jer je to prvobitna tema ovog sastava.
Znači, rekli smo da većina ljudi živi u prošlosti ili budućnosti. Mali broj u sadašnjosti. Kada nam je lepo, ne razmišljamo o tome da nam je lepo. Prosto je lepo i to je to. A onda to lepo prođe. Pa onda kad dođe ružno, setimo se kako nam je nekada bilo lepo i voleli bismo da se vratimo u taj trenutak kada nam je bilo lepo. A da bismo sebi olakšali taj ružan trenutak, kažemo „ma biće bolje, proćiće“. I prođe. Pa opet bude lepo. Pa bude ružno. I tako stalno... Kao godišnja doba. I tako nižemo godine, dane, sate, minute, sekunde... u tome lepo, ružno, tužno, zanimljivo, prijatno, naporno, dosadno, uobičajeno, srećno, zdravo, bolesno, dobro, loše, biće bolje, bilo je bolje, imam para, nemam para, srećan sam, nesrećan sam, dosadno mi je, zaljubljen sam, usamljen sam, volim, ne volim, želim, ne želim, lep sam, ružan sam, uspešan sam, autsajder sam, glup, pametan, skoncentrisan, dekoncentrisan, pijan(što sam se napio), trezan (a želim da sam pijan), na poslu mi je dosadno, nemam posao, studiram, jedva čekam da završim, radim, voleo bih da i dalje studiram, imam partnera, želim da sam sam, niko me ne voli, zašto mi svi dosađuju, pušim, blago onima koji ne puše, ostavim cigare, kako je bilo lepo kad sam pušio(uživao sam u svakom dimu a sad ne mogu), izlazi mi se, kako je dosadno ovo mesto(želim što pre da sam kući), kako je dosadan ovaj život, totalno je besmislen, voleo bih da sam negde drugde, sa nekim drugim, u nečemu drugom, NEKO drugi…
Onda dođe ta famozna starost, I sve ovo što je gore navedeno, postaje užasno dragoceno, I ružno postaje lepo, I bolest postaje zdravlje, I mržnja postaje ljubav,I dosadno postaje zanimljivo, I tužno postaje srećno, I ružno postaje lepo, I glupost postaje pamet, I greške postaju prava stvar, a ostaje, ostaje samo kajanje, kajanje za izgubljenim vremenom, kajanje za propuštenim prilikama, za propuštenim ljubavima, za propuštenim poslovima, za propuštenim situacijama, za propuštenim prijateljstvima, za propuštenim zdravljem, za prokockanim šansama, jednostavno rečeno, ostaje kajanje za životom…
Pa čak ni tad, kada ostaje samo goli život, I kada je svaki dan dar od Boga, nismo zadovoljni, želimo nešto više, nešto bolje, nešto lepše, želimo da vratimo vreme unazad I opet počnemo sve ispočetka, sa mišlju: “Sada bih sve drugačije”…
Možda je sve ovo što sam napisala nagađanje, možda neki drugi ljudi žive bolji život, I imaju lepšu smrt, ili jednostavno ne razmišljaju uopšte o životu, već ga žive, ali kad “život” “prođe”, ostaje samo razmišljanje o njegovoj prolaznosti…
Jovana Dragić
Batajnica
11.01.2012.
Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Super sastav
ОдговориИзбриши