Maštam o svojoj budućnosti

Kako bi svaki čovek lakše prolazio kroz život mora imati snove kojima se nada i kroz koje proživljava sve ono što želi.

Ah, ti pusti snovi... Neki razmišljaju i na taj način, ali ja mislim da su snovi i maštanja o njima veoma bitni. Ako ja želim nešto da ostvarim, moram i da razmišljam o tome, a ponekada i da moje ideale veličam, čak i gde nije preko potrebno, zato što je to vera u sebe.

Maštam o svojoj budućnosti, ali vrlo realnim pogledom na svet. Želim da ostvarim ono što je u mojoj mogućnosti i da nadograđujem sebe kao ličnost, jer to nikada nije na odmet. Uvek ima mesta za više, ali je ponekada i ovo dovoljno za jedan normalan život. Maštam o tome da priuštim sebi i svojoj porodici sve što nam je potrebno, da završim željeni fakultet i nađem prigodan posao. Neko bi rekao da su to prosečne želje. Možda i jesu, ali ja baš i nisam neki idealista po prirodi.

Moje maštarije odigravaju se često, tik pre nego što ću zaspati. U njima obigravaju sve moje potajne želje koje me podstaknu na razmišljanje i daju mi veću motivaciju. Želim da ostvarim sve što mi je bitno i da se moj život pretvori u jedan divan san na javi. Živopisne slike su tu i ničega mi ne fali u tome, već ponekad skrenem sa tog puta i uopšte ne razmišljam o budućnosti. Nekada mislim o njoj, nekada ne.

Uticaj mojih roditelja i okoline igra veliku ulogu u tome, mada pokušavam da usredsredim misli na ono što mi je potrebno ne bih li i ja jednog dana doživela taj čuveni „uspeh u životu“.

Treba imati snove, treba razmišljati o tome stalno i podsticati se podsvesno da stremimo ka njima. Bitnost svega je da ipak na kraju životnog puta zadržim tu neku dobrotu i da ne pokleknem pred lošim stvarima jureći ka uspehu. Svojoj odrasloj verziji sebe želim da jednog dana kažem: „Tvoji snovi nisu bili uzaludni, uspela si“.

Ljubav pobeđuje sve

Ljubav, kako to gordo zvuči... Sa koliko osećajnosti izgovaram tu reč jer samo ta reč ima moć da uzdrma moje telo. Jedna tako kratka reč, koja pokreće najsnažnija osećanja. Osećanja koja ljude mogu izlečiti, ulepšati im neki tmuran dan.

Ne može se jedna pesma izrecitovati, niti se jedna priča ispričati, a da nema dozu ljubavi u sebi. Ona je ta koja nas budi, još od malih nogu nas uči da poštujemo i cenimo ljude koje volimo. Kakvo samo srce može biti kada izgubi voljenu osobu. Beskrajno tužno i krhko, lomljivo na sve male prepreke u životu. Ali opet, da se i to izlečiti, opet tom istom ljubavlju, koja nas tera da budemo zahvalni na onome što imamo, na ljudima, na naš dar da smo živi i da je baš danas jedan lep dan.

Čovek koji voli je onaj koji je zadovoljan i srećan, onaj koji mrzi je onaj koji je zavidan ili pun neke negativnosti koja mu ne treba. Treba se osloboditi toga i videće da je život tako lepši.

Vekovima je ljudima jedna od najvećih inspiracija bila ljubav, u istoriji su se mnogi skrivali kako ne bi tu svoju ljubav platili životom. Danas je to drugačije, međutim ima nas raznih. Nizali su se događaji, koji su nam dali najveća dela današnjice i možemo spisateljima samo dati odu zahvalnosti zbog toga što nešto tako kvalitetno čitamo i što će nas to nešto možda i inspirisati.

Po mom mišljenju, ljubav može učiniti čudesa za koje ni nismo svesni, može pomoći ranjenima od nefizičkih bolesti da shvate da su vredni ovog života, može dati krila svakome ko joj to dopusti.

Reklo bi se, da je to samo jedna reč, i možda za nekoga i jeste, ali sve što se izdešavalo u prošlosti joj je dalo snagu feniksa koji se diže iz pepela. Ona je tu da nas podigne kada padnemo, da nam pomogne i očisti naše srce, da nam pomogne da pobedimo strahove i uzdigne nas. Ljubav, koja pobeđuje sve.

Kakve su ti misli, takav ti je život

Tok naših misli može da nas odvede u neviđene svetove, da nam otkrije tajne koje nismo ni znali da postoje, da nam otvori vidike. Naš um je nešto besprekorno sjajno i ja mislim da to na neki način treba i da iskoristimo.

Čitam, čujem i slušam razne ljude koji govore da je caka u tome da pozitivno razmišljaš o svemu. Donekle se i slažem, ali ne smatram da je ljudski uvek biti srećan. Mi nismo roboti i ne pokazujemo samo jednu emociju, već dosta njih, a tu se ubraja i tuga, ljutnja i razne druge koje nemaju veze sa pozitivnim mislima. Međutim, ima nečega u tome kada kažu da su misli načelo našeg života.

Verujem da smo mi sami krojači naše sudbine i da na neki svojstveni način razmišljajući pozitivno možemo sebi više da pomognemo, nego da odmognemo. Kada smo zahvalni za sve što imamo, umesto što nam sve smeta to samo može biti dobra stvar. Kada unapred brinemo za neku stvar, za koju se ispostavi da i nije tako bitna, onda to može samo da nam donese stres i ništa korisno u životu.

Ljude koje ipak nije briga ni za šta što se oko njih dešava, ne smatram pozitivnim misliocima, već ljudima koji su odbacili probleme koji se samo nagomilavaju i koji u stvari i ne znaju kako da ih reše. Bežati od nečega nije cilj.

Možda je ključ svega, balans. Ne treba da budemo opsednuti kako treba da razmišljamo stalno pozitivno jer to jednostavno nije moguće, ali ne treba ni da uvek budemo kao pokisli miševi. Naravno, gde god je moguće treba ubaciti naš tok pozitivnih misli. Mišljenja sam  da su razmišljanja o lepim stvarima itekako pogodnija za našu dušu od ovih drugih.

Konačnost svega je da treba da budemo umereni, da usmerimo naše misli ka pozitivnom više nego ka negativnom i to ne mora da znači da mi sad treba da imamo najbolje uslove za sve. Ne, nego da budemo zahvalni za naše postojanje i što imamo to što imamo. Tako se jedino može pronaći životna sreća, jer ona polazi iz dubine naših misli i mi smo sami pokretači naše sreće.

Daljina i nepoznati prostori su moje neprekidne čežnje

Široka prostranstva, daleke zemlje i sve ono što nisam mogla videti me je oduvek privlačilo. Svet je pun različitih kultura, velikih gradova i divlje prirode u čije bi srce volela da zaronim I istražim sve što mogu.

Svaki kutak ove naše planete nosi svoju jedinstvenu priču ili legendu koja se prepričava vekovima unazad i prenosi s kolena na koleno. Svaka kultura ima svoju posebnu karakterističnosti i mističnost koju krije, svoja obeležja i ljude koji to poštuju i iznose na pravi način. Volela bih da osetim tu energiju i da sve to vidim svojim očima, a ne preko slika na monitoru.

Kao što bih volela da posetim razne megalopolise i gradove i da uživam u njihovoj gracioznoj veličini, fluorescentnim bojama koje noću još vise dolaze do izražaja, brzini koja ih prati i pogodnostima koje samo takvi gradovi mogu da pruže, tako bih volela i da udišem svež, čist vazduh sa nepokolebljivih planina, da istražim sve te šume i prašume, sela koja za moderni svet nisu čula, da probam domaću hranu iz svih krajeva sveta i da se šetam kroz mirisne vrtove bogate egzotičnim biljkama sa kojima se nisam susretala.

Bogatstvo je pred nama, a nalazi se u samoj prirodi, čistoj i netaknutoj u svojoj najlepšoj formi, u gradovima sa neboderima koji paraju oblake, u različitim ljudima sa drugačijim pričama, u svemu dobrom što je naš svet izrodio.

Sve moje čežnje za dalekim i nepoznatim prostranstvima ne mogu stati na ovo parče papira, ali se nadam da će me život kao oluju jednog dana odvesti do svih mesta za kojima žudim i da će mi to ostaviti slatke uspomene kojih ću se rado sećati kada ostarim.

Zimska čarolija

Stojim pored prozora i posmatram tu igru zvezdastih, krupnih i sitnih pahulja, posmatram već zabelele krovove, nasmejanu decu ozarenih lica, koja trčkaraju po brdašcu, pored moje kuće, i igraju svoje zimske igre, staricu koja polako zaputila ka svom toplom domu.

Srce u grudima igra i peva, sreća ne jenjava. Stigla je zima. Beli sneg me zove da dođem, mami me u svoj ledeni zagrljaj. Od malena sam volela sneg, seća me na bezbrižno detinjstvo i kada vidim ovu radraganu dečicu, kroz misli mi prođe jedna malena ja.

Uputila sam se ka garaži i iz stare, prašnjave police vadim jedne oronule sanke. Ipak će poslužiti. Prethodnih godina, nisam baš imala tu sreću da budem slobodna za ovakvo vreme, jer su školske obaveze tu, a bile su i razne mećave. Međutim, danas je divan, pravi zimski dan.

Sanke su tu, raspust je tu, ja sam takođe tu i čini se da je sve potrebno tu. Sanke se spuštaju, a ja osećam nalet adrenalina i neku dečiju, čistu sreću koja blješti iz mene.Smejem se iz sveg glasa. Nisam ja stara, ali nemam više ni šest godina i nisam se odavno ovako osećala.Odjednom, osetih udarac hladne grudve u potiljak. Okrenuh se, kad se tu stvori moja drugarica koju odavno nisam videla jer se preselila u inostranstvo. Pozdravile smo se, a u sebi razmišljam kako je možda ne bih ni videla da nisam popustila pred zovom zime. Moja živahna drugarica vratila mi je nostalgične uspomene na detinjstvo i dok smo se kao mališani igrale, ispričale smo se za sve ove godine neviđanja.

Iz mene isijava radost i divim se ovoj deci koja imaju toliko energije. Trudim se i ja, da ih dostignem i nekako i uspevam. Zajedno sa drugaricom i još par devojčica i dečaka pravim velikog Sneška Belića. Neki traže delove poput kamenčića, dok neki valjaju grudve kako bi narasle u što veću glavu i telo našeg Sneška. Svi se zabavljamo, smejemo i šalimoi oseća se ta posebna čarolija u vazduhu. Oh, kako je samo lepo danas. 

Željan sam drugačijeg sveta

Koliko samo duša pusto luta ovim svetom. Oni ne žive, oni samo rade i ne obraćaju pažnju na svet oko sebe. Nemaju vremena da obraćaju pažnju na zlo koje hara ovim svetom. Ko su te duše? To smo mi. Ljudi.

Danas su ljudska toplina i neka fina reč postale retkost. Toliko su retke da se poneka d zapitam zašto je to tako. Zašto smo postali tako bezoćajni kao ljudska vrsta, zašto samo prolazimo kroz život i kao stranci ne razmišljamo više da li je nekome potrebna pomoć, nego oholim koracima koračamo bez osvrtanja. Pitanja naviru, jedno za drugim, a odgovora na pomolu nema.

Razočaranje me sustižesve dok se ne setih jedne strašne vesti. U našoj i okolnim zemljama se pre nekoliko godina desila prirodna katastrofa u vidu poplave. Tuga i siromaštvo još više su zazirali od tog dana. Ljudi su ostajali bez toplog doma, deca bez roditelja i kada im se već činilo da za njih nema nade, spas se javio u velikom odazovu ljudi sa strane. Svi oni su zajedno hteli da pomognu nesrećnim dušama, koje baš ništa nisu bile krive,a pogođene su strašnom nesrećom. Slala se pomoć u vidu novca, odeće, obuće i hrane, obezbeđivao se smeštaj i sve to od strane običnih ljudi.

Jedan loš događaj preokrenuo je našu svest i pomogao nam da uvidimo da nekada treba da pomognemo, ali da li je neki loš događaj potreban da se mi setimo da postoji ta neka urođena empatija i ljudskost u nama koja može i treba da se pokrene? Verujem, da ponekad ipak jeste.

Neki tračak nade se javio u meni i zvonkim glasićem mi rekao da možda nije sve izgubljeno.  Shvatam da u dubini naših duša postoji ta ljudskost, međutim ona se možda izgubila zbog našeg brzog načina života. Bila je tu, ali je duboko zakopana, jer niko ne želi da modernom svetu predstavi svoju slabu stranu i saosećanje, misleći da će se drugi podsmejavati. I tako većina ljudi razmišlja, sve dok se ovakve stvari ne dese, a onda shvate da su pomoć i životi nemoćnih mnogo bitniji od ponosa.

Svrha

Jutro je. Dah im se ledi, a kosti se smrzavaju dok po tananoj, klizavoj i ledenoj površini, puni pažnje koračaju ka cilju. Reka koju obasjava zubato sunce, već nekoliko dana je poluzalađena i čini se da će tako ostati i dalje. Dva dečaka, oprezno uspevaju da pređu preko tog, kako se njima činilo, velikog izazova.

Nijedne životinje ni na vidiku, insekti u svojim rupicama, ali ipak oni snažno idu. Tog dana, sijalo je sunce kao nikada do sada, za ceo ovaj period zime, a ipak bilo je hladnije nego onih dana kada ga nije bilo. Hladno je i jedan govori drugom da ogrne majušnog zeca kojeg su slučajno pronašli. Zec je, pak mirno spavao u debeloj, krznenoj jakni koju je jedan od dečaka nosio. Lica su im bila rumena od silne hladnoće.

Tek odjednom, čuo se neki glas iz daljine. Drhtavim usnama, jedan od njih reče da bi trebalo da provere šta je to, međutim drugi to nije želeo. Nekako se, posle nekoliko minuta provedenih na jednom velikom kamenu dogovoriše da će, držeći se zajedno proveriti šta bi to moglo da bude. Promukli glas, dolazio je iz daljine, reklo bi se iz šume. Polako su išli, a glas je postajao sve čistiji, dok najednom nije postao kristalno čist. Dozivao je upomoć. Potom, jedan od njih koji nije držao zeca svom snagom potrča prema tom tajanstvenom glasu. Pratio je avet koja je zapomagala. Ispostavilo se da  je to bio neki deda, koji se, tražeći svog odbeglog psa, okliznuo, pao i tako ležao već satima bez pomoći. Brže bolje, dečaci ga podigoše i iako su tek navršili jedanaestu godinu, oni se kao hrabri vojnici pokazaše. Bez muke, hitrim su koracima išli ka gradu, pritom pazeći na povrede starca.

Stigoše, tako blizu bolnice i tek kada su doktori zbrinuli starijeg čoveka oni ushićeno pohrliše kući. Na umu im ostade jedna rečenica koju je on izrekao: „Svako dobro delo se vraća, a vi ste draga deco, jedni od onih kojima će se to i više puta vratiti, jer se čini da niste uradili ovo da biste da dobili nešto, već zato što ste dobri u duši“.

I tako, u poodmakloj starosti, setiše se dva druga te rečenice iz rane mladosti i nazdraviše svemu dobrom što ih je kasnije snašlo na ovom svetu.

Samoća

Kroz providan prozor, taman od mrklog mraka, sanjivim pogledom vidim uličnu svetiljku koja gori i gori unedogled, ne bi li putnicima koji su se u ovo doba zaputili negde, obezbedila svetlost.  Sama u svojoj sobi, ova tišina me uvek budi na razmišljanja, o spoznaji nečega o čemu sa mojim drugarima ne bih ni pričala. Ne mogu više da spavam.

Nekada mi je samoća potrebna, da se od svega odmorim i da sebe bolje razumem. To ne znači da ja ne volim ljude oko sebe, naprotiv, već se ponekada loše  osećam i to mi pomaže da shvatim  zašto je to tako bolje nego što će ikada iko.

Gledam u plafon, dok sam već duboko ušuškana u moj topli jorgan. Ne čujem ništa i ne osećam neku posebnu emociju. Sve ovo se menja, kada utonem u svoja razmišljanja i onda se javljaju razna pitanja. Zašto je svet nastao? Da li uopšte postoje vanzemaljci? Koja je svrha našeg postojanja? Razna pitanja su tu, na koja ja nemam odgovor, ali sutradan se setim toga i pokušam da istražujem više o tim mojim čudnim pitanjima. Što više zalazim u temu, vidim da je sve kompleksnija, ali zanimljiva. I možda ja nikada o tome i ne bih razmišljala da me nije probudilo to blještavo svetlo i da nisam bila sama u sobi.

Samoća je zdrava, ona nas tera na pitanja kojih se inače ne bismo setili i otkriva nam tajne o sebi. Tako mi spoznajemo sebe, jer svu svoju pažnju i usmeravamo ka sebi, a ne ka nekoj drugoj osobi ili nekom problemu.

Nadam se samo da normalna samoća neće biti poistovećena sa onom strašnom samoćom gde smo sami na svetu, bez ikoga svog, jer ne misli se na to. Treba nekada da se osamimo, jer će nam to pomoći i možda ćemo se sutradan, posle dugog razmišljanja probuditi kao novi, preporođeni ljudi sa drugim idejnim ciljevima i sa drugačijim pogledom na svet. Mi to i možemo.

Ne sudimo prebrzo

Ne volimo da nam sude, ali volimo da sudimo. Čudna smo bića, mi ljudi.

Ljudska je priroda takva, jer mi smo pre svega socijalna bića,volimo sve da znamo, međutim ponekada treba da zastanemo i zapitamo se da li idemo predaleko sa svojim osuđivanjima. Živeti u takvom okruženju ne pomaže jer društvo i okolina oblikuju mladog čoveka u još jednog nalik njima. Na Balkanu je bitno znati o drugima, a da li znaš za sebe i o sebi nije.

Mislim da se polako menja svest našeg naroda, jer su sada ljudi više zauzeti obavezama i nemaju toliko vremena za sitne i nebitne priče, takođe sve više se živi u velikim gradovima u kojima ne poznajemo toliko ljudi. Ipak, lista razloga zašto ne treba da sudimo drugima je ogromna, a ja znam da se sve svodi na jedno i to je: „Niko ne zna tuđe muke“.

Ne mogu ja znati da li neki čovek plače na ulici zato što mu se desilo nešto lepo ili mu se dogodila neka velika nesreća, pa tako ne mogu ni da sudim o njemu. Ko sam ja da sudim, ko ste vi? Mi smo svi obični ljudi, tako različiti, a ipak tako slični.

Sve to je i zamorno i nekada ne shvatam poentu ljudi koji više o pričaju o životu druge osobe, nego o svom. Ne možeš ti znati zašto je taj neko tako postupio, jer ti jednostavno nisi on.  Traženje zamerki čak i u najmanjim stvarima je odlika nesigurnih ljudi, onih koji nisu zadovoljni svojim životom.

Možemo biti osuđivani zbog svega što nekome padne na pamet,  zbog kilaže, izgleda, naših pogleda na život, raznih odluka... Ali ne moramo dozvoliti da to i utiče na nas. Svet bi bio lepše mesto, kada bismo svi zajedno pokušali da ga izgradimo, a ne da rušimo razmišljajući o nama bezvrednim i ne tako bitnim stvarima.

Ne treba da sudimo jer nikada ne znamo šta neko nosi na svojim plećima već treba da budemo plemeniti i pokušamo da mu bar malo olakšamo taj teret. Pomoći nekome, zaista i jeste svrha svega.

Moja majka

Mi koji smo odrastali u zagrljaju tople majčine ljubavi koja nas greje i štiti od svi nedaća se možemo nazvati srećnicima. Po mom mišljenju ne postoji niko ko bi se žrtvovao za nekoga, kao majka za svoje dete.

Ako bi me neko upitao ko je najbolja osoba koju znam, bez problema bih rekla da je to moja majka. Nju niko ne može da zameni, ona je jedinstvena, heroina koja mi je bila i ostala uzor.

Osoba koja je spremna da uradi sve za svoju porodicu bez pogovora, koja svu ljubav i pozitivnu energiju širi kao požarni plamen. Moja majka.

Poštovanje koje osećam prema njoj ne može se iskazati rečima, ona je neko ko svakodnevne izazove rešava kao od šale. Jednog dana kada dođe vreme i za mene da se ostvarim u toj ulozi, nadam se da ću bar upola biti kao ona.

Svoju porodicu ona više voli od sebe. Njena je ljubav jača od najjačeg zemljotresa, veća od najvećeg okeana. Žena koja se sa svim problemima izborila kao neko ko čuva svoje, kao lavica.

Kada sam videla svoju majku kako je prvi put zaplakala preda mnom srce mi se raspalo u paramparčad zato što nisam znala kako da joj pomognem i da li sam ja možda kriva za njene suze... Ne želim da se to ikada više ponovi.

Nostalgija me nekada prodrma kada se setim mog divnog detinjstva i telo mi prožme jeza kada razmišljam o tome da i ona stari sa mnom. Da, ne starim samo ja već i ona.  Često razmišljam o tome kako želim da joj obezbedim starost i kako bih volela sve vreme ovog sveta da provedem sa njom, ali nekada mi obaveze ne daju baš puno prostora... Škola, treninzi, sve to ima svoj uticaj, nažalost.

Osoba koja je bila tu za mene uvek i koja je znala da prepozna moje lažne prijatelje, osoba koja me nikada nije ostavila na cedilu. Njene čedne ruke, koje su me pomilovale i dale mi savet kada god mi je zatrebao, njene priče koje su na mene ostavile dublji trag, nego svi svetski romani, njeno skromno srce koje je znalo kada i šta treba da uradi da učini da se osetim kao najvoljenije dete na svetu.

Ona mi je dala život, dala mi je sve što imam, a nikada ništa nije tražila zauzvrat. Drago mi je što sam imala tu sreću da osetim tu neopisivu i rečima nedokučivu majčinu ljubav i veoma sam zahvalna na tome jer znam da nisu svi srećni kao ja, a bilo bi lepo da jesu. Ljubav i majka su reči koje meni predstavljaju isto. Hvala ti majko.