Željan sam drugačijeg sveta

Koliko samo duša pusto luta ovim svetom. Oni ne žive, oni samo rade i ne obraćaju pažnju na svet oko sebe. Nemaju vremena da obraćaju pažnju na zlo koje hara ovim svetom. Ko su te duše? To smo mi. Ljudi.

Danas su ljudska toplina i neka fina reč postale retkost. Toliko su retke da se poneka d zapitam zašto je to tako. Zašto smo postali tako bezoćajni kao ljudska vrsta, zašto samo prolazimo kroz život i kao stranci ne razmišljamo više da li je nekome potrebna pomoć, nego oholim koracima koračamo bez osvrtanja. Pitanja naviru, jedno za drugim, a odgovora na pomolu nema.

Razočaranje me sustižesve dok se ne setih jedne strašne vesti. U našoj i okolnim zemljama se pre nekoliko godina desila prirodna katastrofa u vidu poplave. Tuga i siromaštvo još više su zazirali od tog dana. Ljudi su ostajali bez toplog doma, deca bez roditelja i kada im se već činilo da za njih nema nade, spas se javio u velikom odazovu ljudi sa strane. Svi oni su zajedno hteli da pomognu nesrećnim dušama, koje baš ništa nisu bile krive,a pogođene su strašnom nesrećom. Slala se pomoć u vidu novca, odeće, obuće i hrane, obezbeđivao se smeštaj i sve to od strane običnih ljudi.

Jedan loš događaj preokrenuo je našu svest i pomogao nam da uvidimo da nekada treba da pomognemo, ali da li je neki loš događaj potreban da se mi setimo da postoji ta neka urođena empatija i ljudskost u nama koja može i treba da se pokrene? Verujem, da ponekad ipak jeste.

Neki tračak nade se javio u meni i zvonkim glasićem mi rekao da možda nije sve izgubljeno.  Shvatam da u dubini naših duša postoji ta ljudskost, međutim ona se možda izgubila zbog našeg brzog načina života. Bila je tu, ali je duboko zakopana, jer niko ne želi da modernom svetu predstavi svoju slabu stranu i saosećanje, misleći da će se drugi podsmejavati. I tako većina ljudi razmišlja, sve dok se ovakve stvari ne dese, a onda shvate da su pomoć i životi nemoćnih mnogo bitniji od ponosa.

Svrha

Jutro je. Dah im se ledi, a kosti se smrzavaju dok po tananoj, klizavoj i ledenoj površini, puni pažnje koračaju ka cilju. Reka koju obasjava zubato sunce, već nekoliko dana je poluzalađena i čini se da će tako ostati i dalje. Dva dečaka, oprezno uspevaju da pređu preko tog, kako se njima činilo, velikog izazova.

Nijedne životinje ni na vidiku, insekti u svojim rupicama, ali ipak oni snažno idu. Tog dana, sijalo je sunce kao nikada do sada, za ceo ovaj period zime, a ipak bilo je hladnije nego onih dana kada ga nije bilo. Hladno je i jedan govori drugom da ogrne majušnog zeca kojeg su slučajno pronašli. Zec je, pak mirno spavao u debeloj, krznenoj jakni koju je jedan od dečaka nosio. Lica su im bila rumena od silne hladnoće.

Tek odjednom, čuo se neki glas iz daljine. Drhtavim usnama, jedan od njih reče da bi trebalo da provere šta je to, međutim drugi to nije želeo. Nekako se, posle nekoliko minuta provedenih na jednom velikom kamenu dogovoriše da će, držeći se zajedno proveriti šta bi to moglo da bude. Promukli glas, dolazio je iz daljine, reklo bi se iz šume. Polako su išli, a glas je postajao sve čistiji, dok najednom nije postao kristalno čist. Dozivao je upomoć. Potom, jedan od njih koji nije držao zeca svom snagom potrča prema tom tajanstvenom glasu. Pratio je avet koja je zapomagala. Ispostavilo se da  je to bio neki deda, koji se, tražeći svog odbeglog psa, okliznuo, pao i tako ležao već satima bez pomoći. Brže bolje, dečaci ga podigoše i iako su tek navršili jedanaestu godinu, oni se kao hrabri vojnici pokazaše. Bez muke, hitrim su koracima išli ka gradu, pritom pazeći na povrede starca.

Stigoše, tako blizu bolnice i tek kada su doktori zbrinuli starijeg čoveka oni ushićeno pohrliše kući. Na umu im ostade jedna rečenica koju je on izrekao: „Svako dobro delo se vraća, a vi ste draga deco, jedni od onih kojima će se to i više puta vratiti, jer se čini da niste uradili ovo da biste da dobili nešto, već zato što ste dobri u duši“.

I tako, u poodmakloj starosti, setiše se dva druga te rečenice iz rane mladosti i nazdraviše svemu dobrom što ih je kasnije snašlo na ovom svetu.

Samoća

Kroz providan prozor, taman od mrklog mraka, sanjivim pogledom vidim uličnu svetiljku koja gori i gori unedogled, ne bi li putnicima koji su se u ovo doba zaputili negde, obezbedila svetlost.  Sama u svojoj sobi, ova tišina me uvek budi na razmišljanja, o spoznaji nečega o čemu sa mojim drugarima ne bih ni pričala. Ne mogu više da spavam.

Nekada mi je samoća potrebna, da se od svega odmorim i da sebe bolje razumem. To ne znači da ja ne volim ljude oko sebe, naprotiv, već se ponekada loše  osećam i to mi pomaže da shvatim  zašto je to tako bolje nego što će ikada iko.

Gledam u plafon, dok sam već duboko ušuškana u moj topli jorgan. Ne čujem ništa i ne osećam neku posebnu emociju. Sve ovo se menja, kada utonem u svoja razmišljanja i onda se javljaju razna pitanja. Zašto je svet nastao? Da li uopšte postoje vanzemaljci? Koja je svrha našeg postojanja? Razna pitanja su tu, na koja ja nemam odgovor, ali sutradan se setim toga i pokušam da istražujem više o tim mojim čudnim pitanjima. Što više zalazim u temu, vidim da je sve kompleksnija, ali zanimljiva. I možda ja nikada o tome i ne bih razmišljala da me nije probudilo to blještavo svetlo i da nisam bila sama u sobi.

Samoća je zdrava, ona nas tera na pitanja kojih se inače ne bismo setili i otkriva nam tajne o sebi. Tako mi spoznajemo sebe, jer svu svoju pažnju i usmeravamo ka sebi, a ne ka nekoj drugoj osobi ili nekom problemu.

Nadam se samo da normalna samoća neće biti poistovećena sa onom strašnom samoćom gde smo sami na svetu, bez ikoga svog, jer ne misli se na to. Treba nekada da se osamimo, jer će nam to pomoći i možda ćemo se sutradan, posle dugog razmišljanja probuditi kao novi, preporođeni ljudi sa drugim idejnim ciljevima i sa drugačijim pogledom na svet. Mi to i možemo.

Ne sudimo prebrzo

Ne volimo da nam sude, ali volimo da sudimo. Čudna smo bića, mi ljudi.

Ljudska je priroda takva, jer mi smo pre svega socijalna bića,volimo sve da znamo, međutim ponekada treba da zastanemo i zapitamo se da li idemo predaleko sa svojim osuđivanjima. Živeti u takvom okruženju ne pomaže jer društvo i okolina oblikuju mladog čoveka u još jednog nalik njima. Na Balkanu je bitno znati o drugima, a da li znaš za sebe i o sebi nije.

Mislim da se polako menja svest našeg naroda, jer su sada ljudi više zauzeti obavezama i nemaju toliko vremena za sitne i nebitne priče, takođe sve više se živi u velikim gradovima u kojima ne poznajemo toliko ljudi. Ipak, lista razloga zašto ne treba da sudimo drugima je ogromna, a ja znam da se sve svodi na jedno i to je: „Niko ne zna tuđe muke“.

Ne mogu ja znati da li neki čovek plače na ulici zato što mu se desilo nešto lepo ili mu se dogodila neka velika nesreća, pa tako ne mogu ni da sudim o njemu. Ko sam ja da sudim, ko ste vi? Mi smo svi obični ljudi, tako različiti, a ipak tako slični.

Sve to je i zamorno i nekada ne shvatam poentu ljudi koji više o pričaju o životu druge osobe, nego o svom. Ne možeš ti znati zašto je taj neko tako postupio, jer ti jednostavno nisi on.  Traženje zamerki čak i u najmanjim stvarima je odlika nesigurnih ljudi, onih koji nisu zadovoljni svojim životom.

Možemo biti osuđivani zbog svega što nekome padne na pamet,  zbog kilaže, izgleda, naših pogleda na život, raznih odluka... Ali ne moramo dozvoliti da to i utiče na nas. Svet bi bio lepše mesto, kada bismo svi zajedno pokušali da ga izgradimo, a ne da rušimo razmišljajući o nama bezvrednim i ne tako bitnim stvarima.

Ne treba da sudimo jer nikada ne znamo šta neko nosi na svojim plećima već treba da budemo plemeniti i pokušamo da mu bar malo olakšamo taj teret. Pomoći nekome, zaista i jeste svrha svega.

Moja majka

Mi koji smo odrastali u zagrljaju tople majčine ljubavi koja nas greje i štiti od svi nedaća se možemo nazvati srećnicima. Po mom mišljenju ne postoji niko ko bi se žrtvovao za nekoga, kao majka za svoje dete.

Ako bi me neko upitao ko je najbolja osoba koju znam, bez problema bih rekla da je to moja majka. Nju niko ne može da zameni, ona je jedinstvena, heroina koja mi je bila i ostala uzor.

Osoba koja je spremna da uradi sve za svoju porodicu bez pogovora, koja svu ljubav i pozitivnu energiju širi kao požarni plamen. Moja majka.

Poštovanje koje osećam prema njoj ne može se iskazati rečima, ona je neko ko svakodnevne izazove rešava kao od šale. Jednog dana kada dođe vreme i za mene da se ostvarim u toj ulozi, nadam se da ću bar upola biti kao ona.

Svoju porodicu ona više voli od sebe. Njena je ljubav jača od najjačeg zemljotresa, veća od najvećeg okeana. Žena koja se sa svim problemima izborila kao neko ko čuva svoje, kao lavica.

Kada sam videla svoju majku kako je prvi put zaplakala preda mnom srce mi se raspalo u paramparčad zato što nisam znala kako da joj pomognem i da li sam ja možda kriva za njene suze... Ne želim da se to ikada više ponovi.

Nostalgija me nekada prodrma kada se setim mog divnog detinjstva i telo mi prožme jeza kada razmišljam o tome da i ona stari sa mnom. Da, ne starim samo ja već i ona.  Često razmišljam o tome kako želim da joj obezbedim starost i kako bih volela sve vreme ovog sveta da provedem sa njom, ali nekada mi obaveze ne daju baš puno prostora... Škola, treninzi, sve to ima svoj uticaj, nažalost.

Osoba koja je bila tu za mene uvek i koja je znala da prepozna moje lažne prijatelje, osoba koja me nikada nije ostavila na cedilu. Njene čedne ruke, koje su me pomilovale i dale mi savet kada god mi je zatrebao, njene priče koje su na mene ostavile dublji trag, nego svi svetski romani, njeno skromno srce koje je znalo kada i šta treba da uradi da učini da se osetim kao najvoljenije dete na svetu.

Ona mi je dala život, dala mi je sve što imam, a nikada ništa nije tražila zauzvrat. Drago mi je što sam imala tu sreću da osetim tu neopisivu i rečima nedokučivu majčinu ljubav i veoma sam zahvalna na tome jer znam da nisu svi srećni kao ja, a bilo bi lepo da jesu. Ljubav i majka su reči koje meni predstavljaju isto. Hvala ti majko.