Hasanaginica

Plemenita dama…zena kojom upravljaju drugi, da li ce uspeti da pronadje iskru nade za dalja uspenja? “Vremena” su cudna tvorevina,svako vreme ima svoje mane I vrline,svoje kapije kroz koje propusta ljudske sudbine.Ovog puta kapije je oskrinuta,dovoljno da se kroz nju provuce zivot jedne Hasanaginice.
Patrijarhalni gospodar,gospodar celokupne imovine,zene,dvora,zeli kao “pobednik” da se vrati zdrav.On je taj zastitnik,graditelj,cuvar ognjista,porekla I casti.Bolestan nikako ne moze ispuniti pisana I nepisana patrijarhalna prava.To je za jednog gospodara fizcki bol. Hasanagu obilaze majka I sestra,samo nje nema,nje,cuvene Hasanaginice.Muz je uvredjen,bolno-ljubavno ranjen.On I ne sluti da se u njoj nije ugasila ljubav,taj zar,to ushicenje.Hasanaga,u besu,voljenu zenu tera iz doma sa mislima da je za njega izgubila srce.Ziveti za druge nije samo zakon duznosti,no I zakon srece.Hasanaginica je zivela za ljubav,decu,njega…Ali patrijarhalni stid u tom vihoru bese jaci. Verna I idealna zena u dalekom suncu vidi ocajanja. Jedan,samo jedan nesporazum kvari harmoniju. Hasanaga je osetio gorcinu ratovanja, prosao je svet I ne razume patrijarhalni stid. Kako to jedan patrijarhalni gospodar sada ne razume kov vaspitanja…? Da li je toliko zeljan nje da je u svojoj zelji utihnuo u obzirnosti I osecajnosti?A ona…privrzena muzu,deci,domu…ne donosi odluku za posetu.Uvreda za njega,a za nju zelja da ostane fina I draga u svemu. Ona nije preljubnica,ni nerotkinja…Ona je zena dostojna divljenja! Od pocetka je cutljiva,mirna,povucena, dobra,otmena,ona je predmet kojim drugi upravljaju.Zar je zivot tako udesena igra da upravo kad pocnes da dobijas pocnes da gubis sjaj?Hasanaginicu brat udaje za bogatog I zdravog.U zelji da je zastiti,on je povredjuje I ranjava. Na dan svadbe Hasanaginica od stida I bolnog grca ne zeli da je deca vide. O, kakve samo materinske ljubavi! O,kakve samo svetlosti satkase ovu zenu,ovu majku. Muz I zena obostrano se ne razumeju,a svaki nesporazum moze dovesti do propasti. Muz joj upucuje krvnicke reci I tragican kraj je neizbezan.Zivot je igra,cast gubi onaj koji se igra zivotom. Hasanaginica se nije igrala,sudbina I patrijarhalna kob igrala su se njome. Majcinsko srce je prepuklo. Snaga materinske ljubavi je nadjacala novi zivot,I zato se njen,onaj stari,gasi.
Uvek smo ono sto jesmo, jer zivot je cudo,I kad uspes da nadjes sve odgovore promene se sva pitanja. Zivot Hasanaginice,njen brak I iskrena ljubav ocigledno su kroz kapiju prosli nekako cudno I mucno. Plemkinja, cvrsto je drzana u stegama tradicionalnog mentaliteta. A on,moderniji,nije razumeo njen nacin iskazivanja ljubavi. To ih je kostalo zajednickog zivota. Vremena zatvaraju svoje kapije,ali ostaje da se pamti tragican zivot jedne Hasanaginice I njena iskrena ljubav.

Glava secera

Vjerovatno najpoznatija Glišićeva pripov i jetka je Glava šećera , koja je postala klasika srpskog pripovjednog štiva. Motiv podvale, karakterističan za ovog pisca, i ovdje je prisutan. On raskrinkava pritvornu i podvalama sklonu vlast u tadašnjoj Srbiji na primjeru kapetana koji sa jednom "glavom" šećera zarađuje ogromno bogatstvo. Naime, obilazeći sva mjesta kapetanije, on je angažovao svog pomoćnika da ljudima prodaje glavu šećera, tobož e da bi im on učinio uslugu, i da bi se oni poklanjajući kapetanu glavu šećera njemu dodvorili. Poslije su prestali i da putuju, pa kako bi koji čovjek dolazio u kancelariju, kapetan bi mu odbijao pomoć dok ne bi donio glavu šećera koju m u je prodavao pomoćnik. I to sve jednu istu glavu. – Ama zar to nisu ljudi potoazili šta radite? – Nisu, ja!... Namirisali su to oni odmah, ali su ćutali! A i šta bi mu...? Zar ti još ne znaš šta su naši kapetani. Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu to ne tutneš. Nekad se davalo na očigled, a sad to ide zgodno ispod ruke... Ljudi im znadu ćud, pa šta će – plaćaju. Vide da im bez toga obići ne može. Da se opet žale – kud će šut s rogatim izići na kraj!... I u ovoj priči prisutan je elemenat fantastike, motiv crnog djeteta i ino, što je tako mnogo privlačilo Glišića i bilo mu pečat u pisanoj riječi.

Pamtim život po lepim danima

Život je poput reke. Nekada je mirna a nekad bujna i plahovita, često nepredvidiva. Puno je lepih trenutaka koji negde duboko u duši ostaju urezani za sva vremena. To su uspomene. Uspomene su život.

Imam puno lepih uspomena, sve su mi drage na neki način ali jedna mi je posebno draga. Bio je to dan kada sam smelo zakoračila u najlepši period života – srednju školu. Sećam se, bila sam jako uzbuđena, istovremeno uplašena ali željna da upoznam nove ljude, novo mesto, nov način života, pa je srednja škola za mene predstavljala nešto veliko. Nije mi bilo teško da se uklopim u novo društvo, da mi škola postane drugi dom. Nije mi bilo teško da se zaljubim, da odmore provodim u društvu starijih i vršnjaka. Sve je to zapravo za mene bilo nešto najlepše što mi se dogodilo. Tužno je što sve to kad-tad prođe. Starije generacije odlaze, nećemo ni mi dugo. Kraj neminovno dolazi, ostaju samo sećanja. Lepa sećanja. Znam, ništa neće biti kao pre. Neće biti onih okupljanja u dvorištu škole, časova ispunjenih smehom i ozbiljnošću, divnih ekskurzija, ’91 generacije, a na kraju ni nas neće biti. Ipak, teši me jedna stvar. Lepa sećanja su tu da me minu u najlepši period, u stare dobre dane, da me vrate u prošlost.

I tako, te uspomene sam na dnu duše za sav život zaključala. Preostaje mi samo da ŽIVOT PAMTIM PO LEPIM DANIMA!

Da rata vise ne bude

Hiljade i hiljade nevinih ljudi susrelo se sa gorkom i mracnom sudbinom. Opasnost zvana rat nadvila se nad brojnim mestima i sa sobom odnela ogroman broj ljudskih zivota i unistila brojne imovine.Neizbezan i strasan,jos od najstarijih vremena,sve do dana danashnjeg,rat ceje stravu i uzhas svuda po svetu.
Zhiveti u vecitom strahu,jos je i gore od same smrti.Provesti mesece i godine,zatvoreni u nekom sklonistu,u nemogucnosti da provirimo napolje i jos jedanput udahnemo zracak svezeg vazduha,uzivamo u prirodi i njenim carima,nasmeshimo se,i okrenemo ledja strahu i brigama,strashna je stvar,i uglavnom se javlja kao jos jedna od posledica ratova..
Politika,proshirenje terotiroeije,ekonomski resursi,rasizam i nazionalizam.Sve su to uobicajeni razlozi zbog kojih se oni vode. Kakva god dobit da se izvuce iz njih,ona ne moze biti vredna masivnog unistenja,i stradanja drugih drzava i njenih stanovnika.Svaki poginuli covek predstavlja veliki gubitak za covecanstvo.
Cak i sada,dok ovo pise,negde u svetu vodi se jos jedan oruzani sukob,jos jedanput,maca nevine dece i odraslih prozivljava uzhas i razaranje koji nanosi RAT....
Ana Frank,deca iz "Krvave bajke" samo su jos jedne,za one koji iza rata stoje,beznachajne,zrtve ovog razarajuceg,djavolskog talasa koji ne mari za posledice,niti oseca trunku sazaljenja prema onome sto prouzrokuje,vec juri poput tajfuna i rushi sve sto mu se nadje na putu.
Ja ratove vidim,kao jedno veliko samounishtenje. Svaki rat jeste,sa moje tacke gledista,samo jos jedan ogroman korak ka propasti chovechanstva.
Ljubav,cloga i ujedinjenje nacija i raca,jeste pravi put kad nashem spasenju,pravi put ka ochuvanju ljudske vrste. Stavimo zajetno,tacku na tu beskrajnu krvavu bajku.Zaustavimo pogibiju i spasimo neduzne,sacuvajmo sve Ane Frank ovoga sveta.. Zajedno to mozemo!

Rastanak - kraj osmog razreda

Сећате ли се како смо се срели, упознали и постали блиски? Блиски толико да нас нико не растави и преотме тајне и жеље. Сећате ли се свега?
Били смо деца, једно другоме страна непозната и далека. Желели смо да се часови што пре заврше да бисмо побегли од обавеза. Време је пролазило. Сваки нови дан у школи била је нова радост и нова прилика да сретнеш већ знана лица и узвратиш нечији осмех. Делили смо добро и зло. Заједно смо лакше подносили све грдње и неправде, заједно смо били јачи!
А сада стојимо на раскрсници са безброј путева и питамо се којим да кренемо. У мени се стално јавља исто питање. Шта ће се десити ако одаберем погрешан пут, ,,слепу улицу мог живота? Да ли ће бити времена да се окренем и вратим на раскрсницу? Убеђујем себе да више на то нећу мислити.
Дошло је време да једни другима кажемо ,,здраво“ и кренемо одабраним путем. Да ли ћемо се опет срести? Да ли ћемо поново бити заједно на овом месту и да ли ћемо се препознати? Ко зна? На крају нам остаје само једно-заклетва да никада нећемо заборавити прошлост која ће нас пратити до краја!
Никада немојте застати, само корачајте јер живот је препун изненађења.

Citajuci Kafka ,,Proces” ostajem zamisljena nad sudbinom coveka i sveta

Citajuci Kafka ,,Proces” ostajem zamisljena nad sudbinom coveka i sveta

Evropska knjizevnost u prvim decenijama XX veka ne podrazumeva samo jedan knjizevni pravac vec mnoga knjizevna strujenja. Drugi naziv za ovu epohu je avangarda. Avangardu su uslovile velike promene i sveopste katastrofe, velika podeljenost u drustvu, stradanja, razaranje. Javljaju se mnogi knjizevni pokreti :futurizam, ekspresionizam, nadrealizam, kubizam. Sto se tice ekspresionisticke proze najvece domene je ostvario Franc Kafka zahvaljujuci svojim romanima od kojih je najpoznatiji ,, Proces”.
Glani lik romana je Jozef K. covek o kome ne znamo nista sem imena, pocetnog slova prezimena, zanimanje i to da je tacno na svoj trideseti rodjendan uhapsen. Ovu vest su mu saopstila dvojica sudskih cinovnika takozvani strazari. Na pitanje zasto je uhapsen dobija odgovor da nije u nadleznsoti jednih nizih sluzbenika suda da to saopste i jos mu govore da njihova vlast ne trazi krivicu medju stanovnistvom vec je ,kako zakon kaze, krivica privlaci. U pocetku uznemiren Jozef kasnije sa smirenoscu prihvata situaciju i nastavlja zivot normalnim tokom. Jedino je bio obavezan da jednom nedeljno ide na sudjenje , i to nedeljom da mu to ne bi smetalo u vrsenju sluzbe bankarskog cinovnika. Sudske prostorije koje su bile skucene, prljave i zagusljive i koje su izazivale gadjenje kod njega, nalazile su se zabacene skoro na svakom tavanu. Na prvom saslusanju Jozef se nadmocno i sa ogromnim samopouzdanjem obracao sudiji, izlazuci ga podsmehu i ponizenju. Na taj nacin zadobio je paznju citavog suda jer je njegovo ponasanje u mnogome razlikovalo od ponasanja ostalih optuzenika. Nakon ovoga Jozef postaje potpuno pasivan u pogledu svog procesa, sve do dolaska njegovog ujaka koji mu zaprepascen njegovom ravnodusnoscu nalazi advokata. K pristaje na to ali pri odlasku kod advokata vise obraca paznju na njegovu bolnicarku nego na svoju odbranu. Kako vreme prolazi ovaj proces ovaj proces shvata sve ozbiljnije i postaje nezadovoljan sporim odvijanjem situacijeza koju je bio zaduzen advokat. Cinilo mu se da sve vise ljudi zna za njegov proces i nije mu drago zbog toga jer se svako od njih prema njemu ponasa kao da je kriv. Odlucuje da pronadje sve sto vise ljudi vezanih za sud koji mu mogu pomoci. Jedan od njih je slikar Titoreli koji pristaje da mu pomogne i iznosi mu tri mogucnosti: stvarno oslobodjnje, prividno oslobodjenje i odugovlacenje. K je razocaran jer se njegova odbrana svodi na druge dve mogucnosti buduci da sam slikar ne zna i nije nikada cuo ni za jedno stvarno oslobodjenje. Iako zeli da se bori za slobodu K ne zeli da postane nalik Bloku, trgovcu koji je citav svoj zivot posvetio procesu nesvesno postajuci ,, advokatov pas”. Jedan od kljucnih delova romana je parabola o seljaku koji se nasao pred vratima zakona na kojima stoji vratar. Da bi dosao do zakona seljak mora da prodje nekoliko vrata sto se pokazuje kao nemoguce, jer ne uspeva da prodje ni prvog vratara, a i ostaje pred vratima celog zivota. Smatrajuci da je covek prevaren od strane vratara K izvodi zakljucak da se od lazi gradi poredak u svetu. Godinu dana nakon sto je proces poceo zavrsava se Jozefovim ubistvom. Osim sto je Kafka ovim romanom na neki nacin predvideo progon i ubistva Jevreja i drugih nevinih ljudi tokom Drugog svetskog rata predvideo je i gubitak privatnosti, morala i slobode.
Mozda se jednoga dana Kafkin roman pretvori u autobiografsku pricu. Mozda svet postane slican zivotu Jozefa K monoton, prazan, prljav, lisen nekih jacik emocija i osecanja. Ljudi se imati tacno isplaniran zivot i ukoliko neko odstupi od uobicajnih aktivnosti protiv njega ce se zapoceti proces. A mozda neke od ovih stvari i danas postoje.

Like Natalije u ,,Tihom Donu”

Mihail Solohov je gotovo sav svoj zivot proveo na Donu, ziveci sa kozacima i to predstavlja okvir njegovog knjizevnog stvaralastva. I radnja romana ,,Tihi Don” odvija se na Donu a obuhvata veoma vazno razdoblje ruske istorije od Prvog svetskog rata preko Februarske revolucije, Oktobarske revolucije,Gradjanskog rata. U tom periodu se ruske stare norme i zivota uopste, nastupa novo doba za ruski narod.
Centralna licnost ovog romana je Grigorije Melehov koji je predstavljen kao vojnik-kozar,seljak,muz i ljubavnik.ne mogavsi da obuzda svoje mladalacke strasti ulazi u ljubavnu vezu sa udatom zenom ,njegov otac zeleci da skine sramotu sa porodicnog imena odlucuje da ga ozeni sa Natalijom. Ona je poticala iz imucne, poznate kuce. Mlada, skromna, cista i pre svega dobra devojka zaljubljuje se u Grigorija uprkos protivljenju njenog oca koji je dobro poznavao Grigorijevu narav. Nataliju odlikuje cednost i priroda stvorena za majcinstvo i porodicni zivot. Ali stvarnost je bila jako surova prema njoj. U kuci Melehovih svi je obozavaju sem Grigorija. On nije mogao da zaboravi veliku ljubav koju oseca prema drugoj zeni i ne krije to. Nakon nekog vremena napusta Nataliju i pocinje zajednicki zivot sa Aksinjom. Natalija se razocarana vraca kod svojih. Bila je cesto izlozena uvredama i ismevanju od strane ljudi u selu, zbog toga sto je muz napustio. Ne mogavsi da trpi tolika ponizenja i bol pokusava da se ubije. Ostaje ziva i pored ogromne nesrece koja ju je zadesila u domu Melehovih odlucuje da se vrati kod njih u nadi da ce Grigorije shvatiti svoju gresku. Njena ljubav i posvecenost porodici navode je da bez imalo stida ode kod Aksinje i moli je da joj vrati muza. Na odsustvu iz vojske Grigorije jer je prevaren odlucuje da se vrati svojoj porodici Natalija mu radja blizance ali ni to nije moglo da ga odrzi pri domu vec ponovo odlazi Aksinji. Po drugi put Grigorije pored dobre i predane supruge bira raspusnicki zivot svoje ljubavnice.natalija skrhana bolom ne zeli da rodi jos jedno dete Grigoriju vec odlucuje da prekine trudnocu i ubijajuci to dete ubija i ljubav prema muzu. Zajedno sa jos nerodjenim detetom u smrt odlazi i ona sama. Pokusaj samoubistva, gubitak najblizih, neodredjen polozaj u braku cine da zivot ove mlade zene bude ispunjen nesrecom i stradanjem. Natalija je olicenje vrline,dobrote, hriscanske predanosti muzu i nacelu porodice uopste. Oan je nosilac ideala kozacke patrijarhalne zenstvenosti.
Vecini junaka u Tihom Donu smrt predstavlja svedocanstvo njihovog zivota. Natalija je izuzetak ali ne u potpunosti. Za zivota je bila olicenje vrlina hriscanstva, ali sve to pada u vodu kada odlucuje da ubije dete u sebi i biva mucenickom smrcu. U vreme strmoglavog kraha ni ona nije vise mogla ostati cestita.

Растајемо се, памтићемо

Живот, лопта у дечијим рукама, лист на ветру, кап кише у мирно успаваном мору, само је игра светлости и мрака од јутра до новог свитања, само је мала пролазна ствар, а тако дубоко оставља траг.

Секунд, минут, сат, дан – пролазе полако, нечујно. Уморним ходом подсећају да је дошао тачан завршетак једног квадратића мозаика и да се управо сва светла пале за снимак једног новог квадратића тог истог мозаика. Понекад нисмо свесни, да сви, ти, ја, они, ми управо припадамо том мозаику. Без нас он би био обична оивичена стаклена плоча, без идеја, сјаја, топлине. Свако од нас добије право на свој квадратић у мозаику. Тог тренутак књига његове историје отвара своје корице, узима оловку у своју судбоносну руку и црним тачкама оставља траг на хартији. Време пролази а ми не знамо да имамо право да прелистамо књигу свог живота. Добро осмотримо сваки покрет, тренутак, свако ко се крије у краичку наше зенице и тек онда када будемо сигурни да смо, наизглед сами, одлазимо. Брзим корацима тражимо свој кутак мира и полако прелиставамо приче свог живота. Поветарац нежно милује наше румене образе, са уздахом у грудима нашим, полако додирне срце. А тамо, у главном сведоку наше историје, проналази причу о нама. Она изгледа овако: дан – тај и тај, час – тај и тај. Само једно је сигурно: то сам ја! Окрећем пажљиво сваки лист и схватам. Пред животном сам раскрсницом. Само Бог зна који ћу пут одабрати и шта ће са мном бити. Свестан тога, враћам се на претходну страницу и видим: петнаест година иза мене, спокојно стоји, са смешком на лицу шаље ми последњи поздрав. Моје детињство, моји мирни и спокојни дани испуњени игром, смехом и безбрижношћу, удаљавају се од мене. Све полако нестаје у тами, али ја то не дозвољавам. Црпим из себе и последњи атом снаге и чувам то што ми је живот поклонио. Растајем се од једног дела књиге моје историје. Тешко ми је, али желим бити јак. Сваки секунд успаван у школско клупи, свака оцена сакривена у ђачкој торби, свака симпатија урезана у срцу моме, биће ту увек. Биће сигурна, далеко од очију других, а опет тако близу да ме подсети ко сам и шта. Нека остане са Богом моје детињство, моји другови, моје прелепи дани живота. Ја ћу у својој машти увек палити свећу за њихов опстанак, у мени. Ово је још једна препрека да нам покаже колико вредимо, колико смо спремни борити се и чувати оно што нам је најдраже. Растајемо се, али не заувек. Растајемо се, али само овај минут, јер већ следећи ми смо заједно, увек, тамо негде иза дуге где је наше царство. Памтићемо дуго, дуго сваки траг остао на кожи, сваку искру ока, побеглу од куће, памтићемо своје детињство. А кад прође време, састаћемо се и причати дуго, дуго, али само лепе ствари, јер је то највредније што чини наше детињство. Стрпљиво чекам позивницу том догађају.

Неко је давно рекао да је живот један дуг пут, али само онај пут који има срца. Ја желим путовати управо тим, јер га желим до краја прећи. Путоваћу га без даха, сна али увек са сећањем у срцу моме.

Gijom Apoliner: ljubav, prezir i nadanja

Ovo je jedan ljubavna pesma. Kao sto i sam naslov nagovestava, kroz pesmu se smenjuju ljubav, prezir i nada. Na pocetku pesnik sa ushicenem govori o svojoj zaljubljenosti. Upoznaje nas sa jednom pelepom zenom kojoj je predao sva svoja najdivnija osecanja. I samom pesniku se nekad cinilo da se gusi sa svojoj ljubalju ali on je zeleo da prisvoji tu lepotu samo za sebe. Zasenjen je njenom lepotom koja je veca od najvecih nalazista zlata na svetu. Njen osmeh, pogled ispunuli su njegov zivot. Voleci je i neprestano se diveci toj lepoti, imao je osecaj da je poseduje. I od toga nista vise mu nije trebalo. Ali san se naglo prekida. Pesnik shvata da je sve samo obmana. Uvidja da je takvo savrsenstvo koje je video zapravo nemoguce. Lepota je samo spoljasnja, a ljubav za takvu zenu nepoznato osecanje. Pesnik otvara oci svima kojima je fizicki izgled zaslepeo srca. Govori da se varaju svi oni koji su kao i on sam mislili da su svoje ruke ispunili ,, nebeskim plavetnilom” to jest necim neuhvatljivim, ali ipak golim okom vidljivim. Shvata da je umesto njene lepote u stvari dobio samo njeno telo. Jos vise ga razocarava cinjenica da I to telo nije vecito nego samo predstavlja predmet za uzivanje i to bez ljubavi. Ali i pored velikog razocaranja pesni ne odustaje od zelje za pronalaskom duse u toj zeni. Dusa predstavlja more osecanja iz kog pesnik zeli da izvuce ono najdivnije ljubav. Preostaje mu samo nada.

Ovo vreme i ja u njemu

''Biti covek,rodjen bez svog znanja i bez svoje volje,bacen u okean postojanja.''-Ivo Andric. Ovim bih zelela da kazem da bez svoje volje i znanja dospevamo na ovaj svet,i samim tim smo baceni u okean postojanja.Da bi smo postali ljudi,moramo da plivamo po tom okeanu i da se borimo.
Mi smo sada u najlepsem dobu zivota-mladost.Mladost je divlja i nezadrziva i svojom snagom volje je moramo obuzdati i zagospodariti njenim mocima, inace u suprotnom,njene cari se gube.Mladost od nas moze da napravi gospodare sveta,ali i robove ozloglasenih poroka.U danasnjici ljudi su sve vise noseni voljom tela nego snagom uma i bas zato ponekad neke situacije sagledamo na nerealan nacin;a to shvatimo tek kada uvidimo posledice.
Danas nimalo nije pohvalno setati ulicama koje su prepune tamnih tunela u kojima ljudi misteriozno nestaju.Ti zamraceni kutci bi trebali da kriju neke lepe tajne,tajne ukradenih poljubaca,dugih pogleda a ne crnu hroniku.Svaki izlazak u grad bi mogao biti cak i poslednji,a mozda smo toga premalo svesni ili jednostavno ne izgovaramo glano ono o cemu potajno mislimo.Imamo slobodu kretanja,misli,govora,ali ja isam bas sigurna da je to tako.
Droga,prostitucija i alkohol su slobodne teme drustva koje me okruzuje o kojima se isuvise slobodno razgovara.Svaki tabu je srusen, a predrasude su potpuno nestale.
Nemamo mogucnost da biramo vreme u kojem cemo da zivimo,ali zato imamo mogucnost da promenimo sve sto bi ucinilo detinjstvo bezbriznijim,mladost rasterecenijom,a starost dostojanstvenom. Mi ne trebamo da menjamo svet ni vreme u kom zivimo,vec sami sebe.
To jeste kap u moru postojanja, ali zar more ne cine upravo te kapi...?

Želja

Bila jednom jedna Želja. Lutala je po svetu pokušavajući da ispuni svačija očekivanja. Pretvarala se u prelepe devojke i muškarce savršenog izgleda. U novac, kišu, dugo očekivanu bebu, lek, nagradu, milostinju...
Nije se žalila na to što su ljudi brzo zaboravljali na zahvalnost, niti na njihovu pohlepu ili podmuklost. Nije se transformisala samo u dobre želje, nego i u one zle, bolesne i izopačene. Bila je stvorena da ispuni sve, šta god to bilo.
Međutim, ubrzo je shvatila da ne može sve da postigne. Bilo je previše ljudi, snova, neizgovorenih žudnji, skrivenih šaputanja, tajnih misli... Radila je duplo više, a nije uspevala. Mnogo ljudi je ostalo sa željama kojima su posvetili sav svoj život, a koje se nisu nikad ispunile. Mnogo onih koji nisu uspeli da dobiju ono što vole, pa su bili prisiljeni da vole ono što su dobili.
Nisu se svi žalili. Neki su samo slegali ramenima i govorili da je život takav, stvoren za mučenje i bol. Drugi su duboko zakopali svoje pređašnje želje i posvetili se nečemu drugačijem. Ali, bilo je i onih koji su svake noći jecali u jastuk, kojima se duša kidala, a razum menjao, jer ostvarenje njihovih želja nije bilo na vidiku.
Tad je Želja počela da se menja. Počela je da se žali, da zabušava, da provodi vreme ispunjavajući sopstvene hirove, a ne udovoljavajući drugima. Da li je to bio odgovor na reakciju ljudi na koju je naišla kad ne ispuni ono što su hteli? Ili je to bio odgovor na očajanje koje ju je gušilo i teralo da postane zlobna? Ni sama nije znala. Samo je osećala da se menja. Ali ne na bolje.
Sreća je zavisila od Želje, a ona kao da je volela tu igru moći. Kao da je volela da gleda protivnika kako se mrvi, pada pred njene noge, pretrpava je lažnim obećanjima. Kao da je volela da igra tu igru gde je ona uvek bila pobednik.
Ljudi su počeli da zaziru od nje, da se plaše da žele nešto. Plašili su se da će ako dobiju nešto od nje, ona zauzvrat da uzme nešto od njih, a nisu mogli da odrede šta im je bitnije. Samo je Želja to znala. Ljudi nisu više hteli da ostvaruju svoje snove, pokušavali su da ih sakriju i da žive životom bez pravih užitaka, sa strepnjom da će Želja prepoznati da im je potrebna i da će ih potom uništiti.
Njoj nije bilo jasno zašto skrivaju sebe, zašto se toliko plaše svojih osobina. Oni su mislili da je problem u Želji, a ona da je problem u njima. Bila je opasna, za nekog i otrovna. Ubrzo je nastala ona izreka: ,,Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari.‘‘

Vreme

Vreme se osipa kao prah sa tučka jesenjeg cveta,i pada na tlo…

Prelama se finom teksturom latica boje starog zlata..Volela bih iznedriti reči kojima bih zaustavila njegov let,zadržati ga u visini očiju..
Da treperi, iskreći slikama koje nosim u sebi,nikako im ne nalazeći mesto senovito,na koje bih ih odložila..
Da vreme koje je sada,spojim sa tim magičnim slikama ,i dobijem eliksir življenja,koji sastavljam svaki dan iznova…noću ga oblikujem u prah koji čuvam u kutijici od skoljki …
Ta kutijica ume da šapuće priče za velike i male ..
Može da ispriča priče o srećnim,nesrećnim,veselim ili tužnim vremenima …Da izazove emocije za koje se ne zna da postoje..
Ili da vas povede u predele koji još nisu otkriveni,ali ona veruje da postoje, čuva ih za sve koji pronadju tajnu koja je otvara…Tamo možemo da im dajemo boje,ukuse,mirise i oblike koje izmislimo u trenutku..
Život je ionako skup neobjašnjivih stvari, na koje su neki ,ubedjeni da su im dali definiciju,stavili etiketu i prodaju ih svakome ko nema svoje snove. Pravila,zakonitosti življenja,razumne odluke…i slične nazive im dadoše……Ko nema hrabrosti da te snove živi..čak i kada ih ima..“kupiće“ neke od ovih etiketa i živeće po uputstvu…
Postoje oni koji kažu da snovi i java nemaju iste vrednosti,da se nikako ne mogu spojiti…Da je mnogo važnije biti odgovoran i verovati samo u ono što vidiš i možeš dodirnuti svojim telesnim bićem..
Pokušajte spojiti „nespojivo“…Uplesti san i javu,svoje duhovno izmešati sa telesnim,budite neodgovorno-odgovorni,sanjajte i kada obavljate ono svakodnevno,a budite budni dok sanjate ono izvan granica oka…
Jedno drugom je uvek eliksir koji daje snagu,pokreće iz praznog hoda…bio on u maštanju ili svakodnevici..
Pronalaženjem svoje osobene mere i tkanja ove dve niti,osetićete ono što se jezikom ljudi naziva sreća…
Nema formule,nema uputstva,svako mora otkriti svoju šaru,koja čini sliku, na ćilimu života po kojem hodamo…
Odoh sada na vrhovima prstiju,danas biram da stajem samo na zlatne niti,takav mi je dan…Ko zna gde će me odvesti…

A vas?

Raspuklo kestenje

Kestenje u našim očima svetlucalo je pod svodom nebeskim u bojama rane jeseni…a leto još nije obišlo pun krug…Mesec je dodao na čaroliji…stari svodnik …bekrija…zaštitnik zaljubljenih…
Danas mi je ova slika plovila mislima….rastapala se…vraćala… Muzika Cigana….odzvanjala je lavirintima mog sećanja….Pre milion godina…u nekom drugom životu,koji ne liči na ovaj sadašnji….slušala sam je sa čovekom očiju boje raspuklog, divljeg kestena…Vino u našim čašama, imalo je boju rubina…osvetljeno mesečinom i malenim svicima plamena sveće na stolu…Vetar je bio mlak i blag….senzualan…te noći u nekoj čardi na Tisi, ni imena joj se više ne sećam…Sećam se njega…sećam se glasa kojim me je milovao te noći…Pogleda u koje je tonuo moj mir…izazivajući divlju čežnju kojom nekad’ iščekujemo kišu..

Magičnih dodira muzike….Vremena koje je kapalo poput peščanog sata,a mi smo ga obrtali svaki put kad’ bi iscurelo…i trošili srebrni pesak dragocenih trenutaka, do jutra…
Samo jedna noć je ostala da se potroši,oproštajna…i ko zna kad’ i da li…i na kojoj strani vremena ćemo se sresti…
Meke dodire mesečine koja miriše na kraj leta…na sve krajeve na svetu…na kraj onoga što nije rečima nikad’ izgovoreno…samo pogledima i muzikom…nikada nećemo zaboraviti..
Danas sam se vratila u nju,nošena plavim krilima nezaborava…u onaj život.. pre no što sam se usudila živeti..
Raspukli kesten koji je pao pred moje noge….pustio je iz nekog zaboravljenog kutka u duši ovu pesmu…uz koju bih zaplakala od miline i tuge u isti mah..
Suze su jedine ptice koje držim u kavezu,pa je na kraju ovih slika,osmeh ipak uštinuo moje lice ..
Nadom , stvorenom željom, za još jednim susretom…Možda…nekad’…negde…u nekoj drugoj ulici života…koja neće biti „slepa“…

Odnos prema zeni, zivotu i otadzbini u poeziji Alekse Santica, Jovana Ducica i Milana Rakica

Aleksa Santic,Jovan Ducic i Milan Rakic su jedan od najvecih i najboljih srpskih pesnika sa pocetka 20. veka . Stvaralastvo Alekse Santica pripada tradicionalizmu u okviru srpske moderne, Jovana Ducica srpskom, dok poezija Milana Rakica pripada modernistickoj tendenciji. Najcesce su pisali ljubavne , elegicne, socijalne i rodoljubive pesme.
U pesmi ,,Moja otadzbina” Aleksa Santic saoseca se sa bolom svoga naroda koji pati jer je porobljen. Kaze da ne place samo sa bolom svog srca vec ga bole sve rane njegovog naroda I zbog toga i njegova dusa pati. U njegovom srcu stoje velike patnje i muke I svaku kap krvi koju neprijatelj prolije on dozivljava kao sopstvenu ranu. U sebi oseca ogromnu tugu miliona ljudi I svaka suza i uzdah odisu njihovim bolom. On porucuje citaocima da gde god je neka srpska dusa tu je I njegova otadzbina dom i ognjiste.
Milan Rakic nas u pesmi ,,Nasledje” podseca na nase slavne pretke koji su dali zivot za slobodu zemlje. Istice da i u njemu postoji njihov trag kaze da njihova krv i u njemu tece. Nove generacije nikada ne smeju zaboraviti proslost naseg naroda niti muke i stradanja kroz koje su prosli da bi nama obezbedili bolju buducnost.
Gledajuci prelepi ,,Zalazak sunca” u istoimenoj pesmi u Jovanu Ducicu se javlja slika neke nepoznate zene. Ona je usamljena, bleda i tuzna. Sedi u senci gora i misli na pesnika. Ona mu je verna kao ,,samrt” dok cezne za njim. Ali ako bu mu neko rekao da nije tako svi njegovi snovi bi se rasturili. Pesnik je u vecnoj potrazi za ljubalju ali onu savrsenu uspeva da pronadje samo u svojim vizijama.
U pesmi ,,Dolap” Milana Rakica vranac simbolizuje zivot ispunjen nemastinom, u kome covek nema mogucnosti za napredak, zadovoljstvo i srecu. Pesnik se poistovecuje sa vrancem. Dok je bio mlad, pun snage I volje, pokretala ga je nada u bolju buducnost. Ali kako je vreme odmicalo, nista se nije menjalo ali snovi su ostali isti. U njemu su se javljale misli bunta ali ni to nije bilo dovoljno snazno. Pesnik jedinu nagradu za sve zasluge vranca vidi u nebu i u mracnoj raki koja ce mu podariti vecni mir.
Poezija ove trojice velikih pesnika nas podseca na podvige nasih predaka, njihove zrtve za dobro buducih pokoljenja. Uci nas da ako ne uspemo da pronadjemo istinsku, savrsenu ljubav nadoknadicemo je sanarenjem, mastanjem i vizijama. Uverava nas da posle teskog i mukotrpnog ovozemaljskog zivota, dolazi svetlost koja dopire sa neba i vodi nas u veliku srecu.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.