Moja drugarica i ja

Ne pamtim kako smo se unoznale, a znam da smo zajedao u razredu od prvog školskog dana. Moja najbolja drugarica, o kojoj ću da pišem, zove se Dragana.

Svakog dana, za vreme nastave stalno smo zajedno. Za vreme odmora delimo užinu, tešimo jedna drugu kada nešto ne znamo i dobijemo jedinicu, šalimo se sa drugovima i drugaricama, a nekad se i posvađamo. Ja sam neki put loše raspoložena, pa je dovoljna i najobičiija zamerka da se naljutim na nju. Tada i ona bude ljuta i ne govorimo dva-tri dana. Što se tiče mene, ja bih se pomirila i nosle pet minuta, ali neću da ne bi pomislila da je molim. Nekada bude sve zaboravljeno: i svađa, i ružne reči. Onda ponovo kao i pre. Odemo u neki miran ugao, ili se šetamo i poveravamo jedna drugoj svoje male tajne.

Dragana je malo niža od mene, kratko ošišane crne kose. Tako sam uvek i ja ošišana. Oblačimo se skoro identično, pa nas neke devojčice iz nižih razreda pitaju da li smo sestre. Ona uvek odgovara da jesmo, a ja, pak, ne mogu da izdržim pa se nasmejem.

Dragaia ima sitne pege i ima len osmeh. Veoma je iskrepa i verna drugarica. Sećam se jednog događaja koji se desio na kraju školske godine. Bile smo u pegom razredu. Nastavnici su skoro svi bili zaključili ocene.i baš toga dana smo zajedno sa nastavnikom fizičkog vasnitanja zaključivali ocene. Kada je nastavnik upitao koju ocenu da da meni, neke zlobne drugarice, koje su mi zavidili što sam odlična, rekle su da treba da dobijem trojku. Ja sam ćutala iz razumljivih razloga, jer se raspravljalo o meni. Međutim, moje drugarice, predvođene Draganom, bile su objektivnije i izjasnile se za četvorku. Nastavnik je razmislio i uvažio Draganin predlog.

Eto takve smo nas dve. 

Jedan pogled na protekle dane moga skolovanja

Od pocetka moga skolovanja , tj od prvog razreda , sa svojim drugovima i drugaricama prozivela sam mnogo toga . Lepih trenutaka kada smo svi bili srecni ,i onih kada smo svi bili tuzni .

Kada se osvrnem i pogledam malo u proslost , vidim devojcicu koja samo sto je posla u prvi razred . Secam se tog dana . Drzeci me za ruku mama me je uvela u ucionicu u kojoj je sedelo jos 15 ucenika . Gledala sam ih sirom otvorenih ociju , sela sam pored devojcice koja se zvala Dragana . Tada sam upoznala moju najbolju drugaricu . Na pocetku smo se samo smeskale jedna drugoj ,i razmenjivale stidljive poglede . Tog dana sam upoznala i moju uciteljicu ,bila je to omala zena, kratke uvijene smedjo crvenkaste kose , nosila je naocare . Pricala je strogo i brzo,cesto nas je grdila , ali je bilo i puta kada nas je hvalila . Dani su prolazili a mi smo polako poceli da ucimo azbuku , zatim da citamo , pisemo , mnozimo i dr..

Kako je vreme prolazilo tako smo mi rasli , svi smo odjednom postali veoma bliski kao da smo braca i sestre . Jedni druge smo podrzavali u svemu . Ne mogu da se hvalim da smo bili razred za primer , ali nismo bili ni oni najgori . Vazno je to sto smo uvek bili slozni .

Vrlo brzo odvojili smo se od uciteljice . Posli smo u peti razred , bili smo deca sa 11 god. Sta smo uopste i znali tad . Zbunjeno smo gledali svakog nastavnika koji je ulazio i izlazio iz nase ucionice . Zatim ulazio drugi . Sledece cetiri godine vodila nas je takodje zenska osoba . Moja razredna. Predavala nam je Srpski jezik , bila je veoma dobra i smirena zena . Nemajuci sama svoju decu , mi smo joj bili neka vrsta zamene . Uvek nas je mnogo volela , sa nama je prosla i ono najteze , i najbolje . Bili smo joj zadnja generacija , uvek cu je se secati u najboljem svetlu . Cini mi se kao da nismo imali vremena da uzivamo u drustvu jedni drugih jos malo . Brzo je stigao osmi razred , i svako je trebao da odabere svoj put . Suzama , oprosrila sam se od svih . Oprostila sam se od drugarice sa kojom sam godinama delila klupu . Te krupne braon oci opet su me gledale , ali ovog puta ne tako stidljivo , vec sa strahom da se nikada vise necemo videti , pricati , smejati , grliti ...da cemo postati samo dva stranca sa uspomenama . Obrisala sam joj suze i zagrlila je , rekla joj da cemo uvek ostati najbolje drugarice bez obzira na sve !

Iste godine krenula sam u Gimnaziju , i tako sve ispocetka. Ito kao i u prvom razredu osnovne , samo sto sada nisu svi bili tako naivna mala deca . Bili smo vec formirane osobe kojima fali jos malo brusenja na povrsini .

Sad kada ovako pogledam na sve te godine , vidim koliko sam ja ustvari srecna osoba . Stekla sam toliko prijatelja . Kad bih mogla vratila bih vreme da sve to prozivim ponovo , i sve bih isto uradila . Jer secam se svakog minuta , svake sekunde . Toliko je bilo dobro , da vise ustvari ne znam da li je stvarnos ili san .
by Zorana

Da li se iskrenost isplati ?

Realnost je surova zivimo u svetu u kome malo ko mari za onog drugog. Svako gleda svoje interese i svoj cilj . Na putu do tog cilja ljudi lazu , lazu i lazu . Jer ljudima koji slusaju, te lazi su prihvatljivije od istine .

Iskrenost. Sta je to ? Pored ovako ''iskrenih'' ljudi cesto i zaboravim znacenje te reci . Ljudi su zaboravili da je koriste. Oni ustvari vise i ne znaju sta zele ,, jer od nekoga traze da bude iskren a kad im taj neko kaze sve u lice , onda ne zele vise ni da cuju , okrenu mu ljedja .

U danasnjem svetu sa danasnjim ljudima tesko je biti iskren . Tesko je reci istinu . Ljudi se cesto uvrede ,jer kako kazu ako hoces da te neko mrzi samo mu kazi istinu o tome kakav je on ustvari .

Svako sebe vidi u najboljem svetlu i na neki nacin idealizuje , sto je i normalno . Osim porodice danas je malo ljudi koji ce nas iskreno posavetovati , svi u vama gledaju sansu da na neki lak nacin profitiraju .

Uvek je lakse reci ono sto svi zele da cuju , nebitno sto je to laz ...Covek , ko covek ne svata da laz boli jednom , a istina uvek .On je odavno digao ruke od istine jer mu jednostavno ne pomaze na putu da bude uspesan . Nazalast ljudi izbegavaju da budu iskreni , sto je najgore od svega i sami su poceli da veruju u svoje lazi .

Iskren covek danas kao da je istrebljena vrsta ,tu i tamo nadje se po neki primerak . Na kraju svega i taj je pokaje sto je prema nekome bio iskren , jer biti iskren prema nekome ne znaci da ce taj neko biti iskren prema tebi .

I tako iz dana u dan nastavljamo da zivimo u svetu sagradjenom na lazima drugih ljudi ,i pored toliko lazi ja se nadam da se duboko ispod njih krije istina koja ce jednog dana svima izaci na videlo .
by Zorana

Od kolevke pa do groba najlepse je djacko doba

Vreme prolazi. Generacije se smenjuju jedna za drugom . Misljenja se menjaju , sve se menja .

I pre nego sto shvatimo , jednog dana cemo se osvrnuti na nasu maldos, djacko doba i sve te lepe trenutke samo kao na uspomenu koja nam je duboko urezana u u srce .

Mladost to je najlepsi period covekovog zivota , to je period djackog doba , kada je sve lepo i zabavno , kada nam nista nije tesko , kada imamo gomilu prijatelja a nijednu brigu . Problem je u tome sto nikada nismo svesni da zivimo u lepom dobu , ako je to sada mi cemo postati svesni toga tek u buducnosti .

Mnogi bisci krozistoriju pisali su dela o svojim djackim dugodovstinama ,nestaslucima i razlicitim dogadjajima . Jedan od tih pisaca je Branko Radicevic koji se kroz poemu ''Djacki rastanak '' oprasta od svih tih lepih trenutaka koji su mu se desili u Sremskim Karlovcima. On sada opisuje sve u najlepsem svetlu , iako znamo da pored lepih trenutaka postoje i oni nemili dogadjaji , ali vremenom oni isceznu i kao i svi mi i branko se secao samo lepih trenutaka .

Svi su jednom bili osnovci , srednjoskolci , studenti a neki su jos uvek . U dugogodisnjem periodu skolovanja nicu prvi temelji na kojima gradimo svoju buducnost . Upravo tada pocinjemo sticati slatka i gorka iskustva , upoznajemo zivot , menjamo se i formiramo u licnost .

Postioji izreka : ''Od kolevke pa do groba najlepse je djacko doba '' .Jer upravo je djacko doba zasluzno za sve ono sto smo bili , ono sto jesmo i ono sto cemo biti .
by Zorana

Moja vera

Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

Herman Hesse

Legenda kaze

Legenda kaže da je svet stvorila ljubav, koja je pomirila nepomirljivo i spojila nespojivo Tako je nebu dala postelju da na njoj odmara a zemlji krila da na njima leti, Prošlost secanja da kroz njih traje a buducnost nadu da se iz nje radja Pa je trajanje umnožila kroz dan i noc, dan obasjala suncem a noc okitila zvezdama. I onda stvori coveka i ženu, da se on u njoj ogleda a ona u njemu vecno traje. Onda ljubav sklopi dlanove pa sastavi levu i desnu stranu sveta. Jedna olista a druga procveta i nasta cvet da zauvek seca i NJu i NJega da je ljubav stvorila svet..


Ljubav,jedino lepo i cisto.Ono sto nas vodi,kad razmisljamo srcem,spremni uciniti svaku ludost za voljenu osobu.Ljubav je kada nam neko znaci sve,makar mi njemu ne znacili nista.Ljubav je spremnost da menjamo samog sebe,navike,zivot,tada smo prvi put ono sto do tada nismo bili.Ljubav je kad dajemo sve od sebe,a svakim danom osecamo da imamo da dajemo jos vise,vise...Ispunjava nas,pokrece,borimo se,jaci smo,a nekada nas pravi slabicima.Nekada utice na nas pozitivno i ohrabruje nas,daje volju i zelju za zivotom,a vrlo retko oduzme svu snagu,svaku zelju,kad ostanemo sami,ali i tada nam ostaje ljubav,nadanje,cekamo neko bolje sutra,neku promenu voljene osobe.Nadamo se da ce ljubav isto tako biti pokretac te osobe i navesti je na sve ono o cemu mi sanjamo i za sta zivimo.Ljubav je kada za voljenu osobu cuvamo sve lepe reci,kada otvorimo dusu onako kako nikome nismo,poklonimo svu neznost.Kroz mastu,snove,zelje,jednog obicnog coveka,sa manama,pretvorimo u andjela,velikih belih krila,vecnog cuvara nasih snova.

Mislim da sam uspela da je definišem.

Sta je ljubav

Sta je ljubav...

O ljubavi je sve receno. Receno je da je ljubav
ta kojom ljubiš one zbog kojih gladuješ,zbog kojih si zedan,
zbog kojih si gol,bolestan, u tamnici...... One zbog kojih
placeš,one koji te progone,ubijaju........ Sve je o ljubavi
receno...........

I kad bi o svakoj reci pitao ljubav sta je ,rekla bi ti da je to
istina ,ali ljubav se nemože osloniti na reci. Ona se mnogo
bolje sporazumeva sa neizrecivim. I cinimi se da svaka rec o
ljubavi zaklanja nebrojene njezine promasaje,toliko dublje od reci.


Evo, u neko kišno predvecerje vracao sam se s prijateljem
kuci .Neka je djevojcica nezašticena išla kroz kišu...........
Svoju je lutku,jednom rukom cvrsto privila k sebi,dok joj je
drugom rukom zaklanjala glavu od kišnih kapi...........
Covek se može osetiti posve sam i osecati da su ga
svi napustili........ No,ako je samo jednom vidio lik
djevojcice s lutkom na kiši njegova ce duša nikad nece
slomiti i ostati bez nade.............


S ljubavlju je kao s nekom skupocenom kineskom vazom

koju je ubrzo, uprkos silnoj pažnji, neko dete razbilo.
Ukucani su skupili ostatke i ostavili ih u neku kutiju.
I ko god ih vidi, zamišlja vazu na drugaciji nacin........
No, ma kako lepa bila, nijedna zamisao ne obuhvata
svu njezinu ljepotu..............
Covek posle mnogih tišina,boli i blizina nauci
da se ljubav ne izražava ni recima ni mislima ni cutanjem nego covekom...Duše se obracaju jedne drugima i dodiruju na nebrojene i neizrecive nacine....

-Ovo sam negde pronasla i jako mi se dopalo,da ljubav je nada,ljubav su sve one neizgovorene reci,koje se odcute a naslute,ljubav je ono sto nosimo u dusi.

Ljubav je sloboda

Postanite svesni svoje nesreće i ona će iščeznuti -ustupice mesto sreći. Postanite svesni svog ponosa i on će ustupiti mesto samilosti. Postanite svesni svojih strahova i oni će se rasplinuti - javiće se ljubav. Postanite svesni svojih veza i one će nestati - javiće se sloboda.

Ljubav, sloboda i sreća nisu biljke koje možete uzgajati i obnavljati. Ne možete čak ni znati šta stvarno jesu. Jedino što možete učiniti je da analizirate njihove suprotnosti i tako uočite njihovo iščezavanje.
Treća osobina svetosti je da ne može biti priželjkivana. Priželjkujete li sreću? Automatski postajete napeti sve dok je ne dostignete, i neprestano ste u stanju neza-dovoljenosti. A nezadovoljenost i napetost ubijaju svaku sreću koja vam je obećana. Kada sebi poželite svetost, vi hranite lakomost i ambiciju koje vas čine egoističnim i praznim - sve drugo samo ne svecem.

Blizak neprijatelj ljubavi jeste vezanost. Vezanost se samo pretvara
da je ljubav. Ona kaze: "Volecu te, ako i ti mene volis." To je neka
vrsta trgovine ljubavlju. I onda rezonujemo; "Volecu ovu osobu sve dok
se ona ne promeni. Volecu ovu stvar ako je onakva kakva ja zelim da
bude." Ali to uopste nije ljubav -- to je vezivanje. Postoji velika
razlika izmedju ljubavi, koja dopusta, podstice i ceni, i vezanosti,
koja grabi, zahteva i nastoji da poseduje. Kada vezanost pocnemo da
brkamo sa ljubavlju, ona nas zapravo udaljava od te osobe. Osecamo kao
da nam je ta osoba potrebna da bismo bili srecni. Ovakva vezanost nas
takodje navodi da svoju ljubav nudimo samo odredjenoj vrsti ljudi,
iskljucujuci sve druge.
LJUBAV JE SLOBODA.

Albert Kami-Stranac (prepricano)

Književna vrsta - Moderni roman lika

Mesto radnje - Alžir

Kompozicija dela - Roman se sastoji od 2 dela
1. deo - 6 poglavlja
2. deo - 5 poglavlja

Kratki sadržaj - Radnja romana događa se u Alžiru. Glavni junak je mali drzavni sluzbenik Mersault, mladić s banalnim životom bezbroja malih, beznačajnih ljudi.

Roman Stranac je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Mersault stranac društvu, a društvo njemu. U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire. Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema. Mersault oseća da u svetu gde živi ne može da utiče na svet i da ga menja. On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet. Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersaultu oduzmu žvot. U ime koje pravde se nekome život oduzima? Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac? Mersaultu se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu. Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja? Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost. U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka: Mersault poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije). U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl;java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada. On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši.

Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega. Mersault voli svoju majku jer je prva rečenica: - Danas je mama umrla, ali ujedno beži od nje. Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu. Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersaultovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost. Ako je Mersault kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom. Dugi zatvorski dani odvajaju Mersaulta od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano. Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersault koji je okrenut životu a ne nebu. Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega. U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života. On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu. Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom: I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti. Sada je Mersault mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Mersault smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru.

U tri dramatična trenutka kada se Mersault nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi. Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke.

Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom. On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog. Na jednom mestu Merso kaže: - Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači. Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje - više smrt onih koje vole. Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci. Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu. Jedna zona ličnosti, oblast Mersaultovih osećanja stalno je potisnuta. Mersaultov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje. Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima. On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Mersault samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.
__________________________________

Roman, pisan u prvom licu, započinje jednostavnom konstatacijom:
Danas je majka umrla. Od te prve jednostavne rečenice u romanu svi događaji djeluju tako na glavnog junaka – oni najglavniji, presudni, kao i svakodnevni. Upravo je ta beznačajna svakodnevnost i ispunila prvi dio ove ispovjedi. Mir i ravnodušnost kojom Mersault putuje na pokop majke, mir koji u njemu učestvuje, produžuje se do posljednjeg retka knjige. U njegovu životu nema potresa. Imati prijatelja, djevojku, izlaziti s njima, ljubiti - to je okvir njegova života, okvir koji ispunjava iz dana u dan na isti način. Jedan događaj odjednom unosi promjenu u taj život.  Za uobičajnog izleta u okolici grada Alžira s prijateljem i djevojkama, dolazi do sukoba sa koji je za Mersaulta bio presudan. On i njegov prijatelj Raymond potukli su se sa dvojicom Arapina. Najgore je prošao Raymond kojeg je Arapin ranio nožem. Kad su se strasti smirile i činilo se da je sve zaboravljeno dolazi do preokreta. Mersault pištoljem ubija tog Arapina.

Drugi dio romana odvija se u zatvoru bez ikakvih događaja osim ispitivanja i suđenja, on sadrži osjećanja i misli Kamijevog junaka, koji ne može dati nikakvo objašnjenje za svoj postupak; isto tako ne može pronaći nijedan razlog pokajanja, niti želi da se spasi. Smrt na koju je osuđen prima potpuno ravnodušno, uvjeren da je, napokon, sve svejedno, da nema vrijednosti zbog kojih bi trebalo nešto poduzeti.  Užasavanje koje izaziva svojom otvorenom ravnodušnošću očito je užasavanje koje čovjek pokazuje pred otkrićem besmislenosti, apsurda svog postojanja. Mersault ide miran u smrt uvjeren da ona nije ni u čemu gora od života, ni besmislenija, uvjeren da je ona apsolutni kraj.
__________________________________

Analiza likova
Mersault - Sitni bankovni činovnik koji ni od koga ništa ne traži, i koji priznaje drugima pravo da rade što žele. Otuđio se od majke. Nakon majčine sahrane započinje vezu s Marijom. Ona hoće da se oni vjenčaju no njemu je svejedno. On je ravnodušan, nezainteresiran, za sve mu je svejedno.  Prepustio se životu. Ništa ne poduzima da bi bolje živio. Ubija Arapa te mu sude za to ubojstvo. Na suđenju je nezainteresiran, kao da se to njega ne tiče.

Otuđenje – alijenacija od majke:
Djelomice je i zbog toga nisam u posljednju godinu dana gotovo uopće posećivao. Pa i zato što bih tada izgubio cijelu nedjelju – a da ne govorim o naporu koji je bio potreban da odem na autobus, kupujem kartu i putujem dva sata.

Besmislenost - Ali svi ljudi znaju da ne vrijedi živjeti. Uglavnom sam znao da je gotovo svejedno hoću li umrijeti u tridesetoj ili sedamdesetoj godini života, jer će, naravno, u oba slučaja drugi ljudi i druge žene i dalje živjeti i to na tisuće godina. Zaista, ništa nije jasnije od toga...

Cinizam (nakon majčine smrti) - ... uostalom, nisam se imao zbog čega ispričati. Zapravo je trebalo da mi on izrazi sućut. Vjerojatno će to učiniti prekosutra, kada budem u crnini.  Zasad kao da mama nije ni umrla. A nakon pokopa bit će to nešto svršeno i sve će poprimiti službeniji izraz.

Da li je Mersault dočekao pomilovanje ili je pogubljen, ne zna se. Ostavljeno je čitaocu da sam zaključi. Da li će živeti otuđen od svih u nekom zatvoru, godinama čekajući dan svoje smrti ili će ga ubiti oni koji su mu sudili, svejedno je. To bude isto, jer on je svoj život svakako završio, ne onda kada je ubio Arapina, već onog trenutka kada je sve što misli rekao svešteniku i kada je postao svestan sebe.

On je stranac čitavom svetu, jer prihvata, da život jeste jednostavan i ne komplikuje ga bez nekog cilja. Svi ljudi negde u sebi imaju potrebu da budu voljeni. Ako im još u detinjstvu ta potreba ne bude ispunjena, onda im je zaista svejedno šta ih čeka u životu. Svojim prilagođavanjem situacijama, ostaju stranci ostalim ljudima i tu pomoći nema. Neće ih nikada shvatiti i prihvatiti. Privićiće se na sve u svojoj potrazi. Čini se da čovek zaista može i u "sanduku" da živi.

Raymond Sintes - Onizak, plećat, ima boksački nos. Najbolji Mersaultov prijatelj.  Uvijek je besprijekorno obučen. Živio je u stanu s jednom sobom i kuhinjom bez prozora. Imao je ljubavnicu koju je pretukao jer ga je varala. Mersault je pristao svjedočiti da ga je ona varala i izvrgla ruglu. Potukao se je sa njezinim bratom.

Salaman - Mersaultov prvi susjed. Imao je starog psa prepeličara koji je imao neku kožnu bolest pa mu je poispadala sva dlaka i tijelo mu je bilo osuto pjegama i krastama. On i pas živjeli su u istoj sobi. Salaman je imao crvenkaste kraste na licu i žute rijetke dlake. Svakog dana starac je psa izvodio u šetnju. Uvijek je grdio psa i tukao ga, ali ga je stvarno volio. On mu je bio sve. Kada ga je izgubio bio je utučen i sve je pretražio da bi ga našao.

Marija - Mersaultova prijateljica. Bivša daktilografkinja u njegovom uredu.  Srela je Mersaulta na kupanju i od tada su oni u vezi. Želi se udati za njega, ali njemu je svejedno. Posjećuje ga u zatvoru i rasplače se na suđenju.

Perez - Nosio je sešir okrugla tulca i širkoga oboda, odijelo kojem su hlače padale u naborima na cipele, i kravatu od crne tkanine, koja bijaše premalena za njegovu košulju s velikim bijelim ovratnikom. Iz njegove sijede i prilično nježne kose virile su čudne, klempave i nepravilne uši kojih je boja crvena kao krv iznenadila svakoga na tom bljedunjavom licu.

Ostali likovi
Celeste - Mersaultova mama
Emanuel - Nadstojnik i upravitelj doma za starce
Vratar doma
Mason i njegova žena
Vlasnica restorana u kojem se Mersault hrani

Mišljenje o delu - Stranac sadrži priču o čovjeku koji se našao u situaciji zločinca i osuđenika na smrt, a da ništa od toga ne shvaća. Odnosno, on je izgubljen, živi u svom svijetu, a za druge ne brine što me se posebno dojmilo, kao i odgovori na pitanja: Što je život? Što je svijet? - Život i svijet su apsurdni: apsurd proizlazi iz sukoba između iracionalnosti i nostalgije za smislom i skladom. Međutim, mi ipak živimo, mislimo da postoji neki interes da živimo. Jedno privilegirano iskustvo ipak otkriva vrijednost: to je pobuna, a upravo tu vrijednost Mersault nije želio iskoristiti što je veoma čudno. Ljudi žive u apsurdu, u kugi, dok se Mersault u potpunosti slagao s tim negativnim smislom života.

Odnosno, delo mi se svidelo, jer pisac svojim bojama oslikava opštu zajedničku situaciju svih ljudi, osvetljenje koje on baca na događaje obasjava svakog od nas pojedinačno. Kao i sreća život je varljiv. Jer tako je malo potrebno da budemo sretni, a tako često nam to malo nedostaje. Zato smatram da je Cami ovim romanom pružio okrutnu, ali istinitu sliku o čovjekovom položaju u svijetu.

Kutak moje mašte

Kada sam usamljen i kada mi je dosadno često zavirim u moj skriveni kutak mašte. Tamo uvek pronađem put u neki daleki čarobni svet u kome se dešavaju čudne i neverovatne stvari. Moj kutak mašte je zaključano carstvo mojih snova, a ključeve imam samo ja i niko više.
Obično maštam o tome da sam putnik koji na letećem tepihu odlazi gde god poželi. Dovoljno je samo da zatvorim oči i zamislim neko mesto u svetu i moj leteći tepih će me istog trenutka odneti tamo. Poslednji put sam putovao u daleku prošlost. Proleteo sam kroz vremensku kapsulu i stigao u stari Rim. Šetao sam uskim ulicama, prekrivenim kamenim pločama. Svuda oko mene gurali su se trgovci i njihovi robovi sa torbama na leđima. Zgrade nisu bile visoke. Ljudi su provirivali kroz prozore i pričali jedni sa drugima. Sve ulice su izlazile na široki trg na kome se nalazila okrugla zgrada bez krova sa velikim otvorima. Bila je to arena u kojoj su se borili gladijatori. Gledao sam te velike i snažne ljude kako se bore između sebe. Bili su brzi i znali su da koriste razna oružja. Gledaoci su vikali i burnim aplauzom pozdravljali svaki udarac. Mogao je da bude samo jedan pobednik i zato su borbe bile surove. U počasnoj loži arene sedeo je car koji je pokretom palca odlučivao da li će poraženi gladijator da živi ili umre. Iz arene sam otišao u rimsko kupatilo. Nakon kupanja u toploj vodi legao sam na niski krevet, a jedan rob me masirao i posipao mirisima. Uživao sam zatvorenih očiju, a kada sam ih otvorio moj izmišljeni svet je nestao. Ponovo sam bio u svojoj sobi i u svom krevetu.
Kada na krilima mašte iz stvarnog sveta u kome živim odlutam u neki nestvarni, čarobni svet uvek se osećam lepo i srećan sam. Voleo bih da kutak moje mašte ponekad postane kutak moje stvarnosti, jer moja mašta može svašta i u njoj nikada nije dosadno.

Moji mali nestašluci

Čuo sam više puta da kažu kako mirno dete ne postoji. Iako znam da ima i mirne dece, moj primer potvrđuje ovu prethodnu rečenicu.
Moja mama tvrdi i da sam kao beba bio živahan i nestašan. Svakakva čuda su mi padala na pamet i da sam dobijao „po guzi“. Jednom sam iz kuće izvezao bicikl niz trinaest stepenika. Dobro sam živ ostao. To je bio moj najveći i najstrašniji nestašluk. A onih malih je bilo stvarno mnogo. Šteta što o svima ne mogu da pišem. Na primer, svog psa sam stalno hvatao za rep da vidim kako visi. U igri sam bio najprljaviji od svih, zavlačio sam se svuda i hvatao sve što gmiže, puzi i skače. U svaku gužvu bih se odmah umešao i uvek bio kriv. Vaspitačicu u zabavištu sam veoma izmorio jer sam skakutao kao buva. Kad sam krenuo u školu, tek tada sam želeo da se igram i u svemu budem prvi. Nikad mi igre nije bilo dosta, a u igri, znate, često dođe i do svađe. U mnogima sam , kako mama kaže, „dežurni krivac“ bio ja jer sam naivan i ništa ne shvatam. Dešavalo se i da zbog tuđih nestašluka dobijem grdnju ili „ćušku“. Dva puta sam u nestašlucima lomio i naočare. I sada se nije mnogo toga promenilo. Događa se da upadnem u neku gužvu u školi, pa me izgrde. A kod kuće kritikuju me zbog vremena koje provodim u igri.
Ne razumem uvek šta sam pogrešio, ali znam da nisam nikad loše mislio, samo se desilo. Igračka plačka!

Kako zamišljam naš susret posle deset godina

Nežni sunčevi zraci obasjali su staro školsko dvorište. Zvuk dobro poznatog zvona budi stare lepe uspomene. Nekada deca, a sada već ozbiljni ljudi, isto onako razdragani i pričljivi, veselo koračamo kroz dvorište u susret razrednom staresini, nastavnicima, voljenoj staroj školi.

Gledamo u magičnu crvenu knjigu, koja ne samo da čuva naše ocene, već i uspomene na najlepše dane našeg detinjstva. Deca vedrog i nasmejanog lica sada smo ljudi sa po nekom borom i nežnim osmehom koji odaje sreću u duši, dok nam srce treperi u ritmu zvona. Zajedno sa mojim najbolim drugom ulazim u školu. Pričamo o svojim životima, dok jedan drugog posmatramo koliko smo se promenili. Sada smo mnogo ozbiljniji, završili smo ono što smo želeli i sada nas život nosi dalje svojim tokom. On se opredelio za medicinu i sada je fizioterapeut, ali dosta vremena provodi na kompjuteru. Sredio se. Ima svoj stan i ozbiljnu vezu. Može da se kaže da je uspešno zakoračio i korača svetom odraslih. Jedina promena koja se vidi na prvi pogled je par kilograma viška koje je pokusao da sakrije ispod malo šireg sakoa. Jedna bora je sakrivena u levom uglu osmehom obasjanih usana, ali vedar i srećan izraz jošuvek je tu.

Mole nas za malo tišine i pažnje i mi na trenutak prestajemo sa šuškanjem, i razgovaramo koji ćemo posle nastaviti uz muziku i piće.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Zgarišta i pustoši sela u ‚‚Jami`` i ,,Otkriću``

Balkan je oduvek bio bure baruta, kome je bila dovoljna i najmanja varnica da eksplodira. Pred naletima strašnih osvajača, počev od Rimljana, Turaka, Austrougara preko Nemaca, Italijana, ustaša pa i četnika ostala bi samo pustoš i strahota.

Stradanja srpskog naroda su zabeležena u mnogobrojnim delima, kako buduća pokoljenja ne bi zaboravila genocid i nepravdu nanetu njihovim precima. Nažalost nisu malobrojni primeri gde je okupator zatvarao meštane celog sela u njihove svetinje i palio ih. Iza ovakvih nemilih događaja ostajala bi dogorena zgarišta, a miris izgorelih leševa širio bi se okolinom. Fabrike smrti, ozloglašeni logori nicali su širom Srbije. Jedan od najsurovijih bio je Jasenovac gde su ljudi različite etničke pripadnosti bili ubijani na najsurovije načine. Jednom prilikom su Nemci meštane celog sela vezali žicom za uši, kako ne bi pokušavali da pobegnu i naterali ih da iskopaju jamu ne znajući da će im to biti grob. Onda su ih udarali otpozadi olovnim kundacima, a spreda dočekivali bajonetima. Na tako nedoklane i isprebijane žrtve sipan je živi kreč i bačena bomba. Ali sve to nije bilo dovoljno da se Srbin ubije, jedan je ipak preživeo.

Jer, kao kaže Staljin svo oružje ovog sveta i sva vojska da grune odjednom na Srbe ne bi bilo dovoljno da se Srbin uništi.



Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Sretni smo što smo imali Vuka

Čovek koji je najviše zadužuio srpski narod, reformisao azbuku i sakupljao narodne umotvorine, odmah je jasno o kome se to radi, to je naravno, Vuk Stefanović Karadžić.

On je dao svakom galsu srpskog jezika po jedno slovo, i time je učinio jedinstvenom u svetu. Vuk je bio samouk. U njegovo vreme bilo je malo učenih ljudi od kojih je mogao nešto valjano naučiti. U sticanju svog znanja i pored mnogobrojnih prepreka bio  je uporan i istrajan do kraja. Ja u svojim očima vidim Vuka kao čoveka koji je bio spreman na sve kako bi unapredio srpski jezik i književnost, a između ostalog da nije bilo njega ja danas ne bi pisao ovaj rad. U njegovom plemenitom zadatku ometali su ga njegovi mnogobrojni neprijatelji, koji su pokušavali da ga spreče u njegovom plemenitom cilju.

Zbog bolesne noge Vuk nije mogao biti borac sa mačem i kuburom u ruci. Ali je njegova hrabrost bila daleko veća, jer u vremenu u kojem je on živeo bilo je daleko opasnije mahati perom i hartijom, a on je u tome bio najbolji.


Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

Kako to život večni?

Čujte narodi reči nedostojne sluškinje Božije koja vapid a vam ižgovori milost Božiju nad nama grešnima.

Gospod siđe sa neba i rodi se da bi mi imali večni život. Sigurno se pitate kako kada i  dalje umiremo. Evo rećiću vam kako…Kao što orah zri dok potpuno ne sazri i padne na zemlju i kada bacimo ljusku ostane samo plod koji je ili truo ili dobar i ukusan, tako i sa dušom. Duša živi u telu i kada duša napusti telo, telo ostaje samo tamna ljuska koja vremenom istruli. Duša to je plod oraha koja je ili dobra i puna dela, ili tamna i trula baš kao truo plod oraha.Vratimo se na orah kao plod drveta. Kada oljuštimo orah ako je dobar onda se dodaje u neki sastojak i on dobije on oblik slađi od predhodnog, a ako je truo on se baci u peć ili na smetlište. Tako isto I duša… duša ako je dobar plod dobrih dela ona će dobiti novo telo t.j oblik kada Gospod Isus Hrist ponovo dodje , a koja je imaka truo plod baciće se u oganj večni.

Dakle kako onda mi stvorenja Božija ne shvatamo koliko Gospod može da učini. Reci mi kada je orah prost Gospod učinio takvim i dao  mu nov oblik I ,,telo” zar neće nas, nas maloverne a najdraže njemu najmudrijem i jedinom Tvorcu vaseljene.

Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

BY: Ema 

Nisu loša vremena nego ljudi

Danas mnogo nas živi sa nekom gorcinom u sebi koja izjeda srce polako i tiho tako da uglavnom postajemo hladni i oholiu na sve što se dešava oko nas.

Žalimo se danonoćno na sve što postoji. Govorimo kako su došla loša vremena, kako se sve izopačilo ali zaboravljamo jedno, zaboravljamo da nevolje ne čine vek, godina, pa ni minut, već nevolje činimo mi sami svojim postupcima.Svojim zlim željama, rečima, delima činimo vreme zlim.Zar je krivo vreme što brat za brata ne haje ni malo? Zar je krivo vreme što zvrje prazne kolevke i skupljaju prasinu? Zar nisu žene krive sto ubijaju plod u utrobi svojoj? Vreme nikome nije reklo idi, idi abortiraj šta će ti čedo.Ide leto zar puna sala da odlaziš na plažu?Ne, sami smo krivi za svako zlo koje nam se dešava, sami hrlimo u propast, u ambis bez imalo razuma.Trebamo povesti računa o svemu, o svakom našem postupku, jer čovek stvorenje Božije treba da razmišlja, a svako ko razmišlja shvata da vreme teče. Da i juče i danas a i sutra sve će ići svojim tokom samo će naši postupci ići tokom ne vremena , nego nas koji živimo u tom vremenu.

Patrijah Pavle je rekao ,,Nije nam dato da biramo u kom cemo se vremenu roditi ali možemo da biramo kakvi ćemo biti u tom vremenu“.Bio je u pravu... Nikakvo vreme ne utiče na nas , niti na bilo koga, ni na mene, ni na tebe, to je samo izgovor za izbegavanje odgovornosti sopstvenih grešaka.

Ovako odlazimo u ponor, ovim mišljenjem o ,,krivici vremena“ i ako ubrzo ne shvatimo istinu koju smelo izbegavamo čeka nas samo mrak koji ne tamni samo oči nego i um i srce.

Svako korišćenje materijala sa ovog bloga u ne školske svrhe, smatraće se piraterijom i ugrožavanjem autorskih prava, koje za sobom mogu povuci krivično pravnu odgovornost.

BY:Ema 

Veče

Veče je sedim kraj starog kamina koji se nalazi u mojoj sobi. Pucketa tiha vatra koja me čini sve smirenijom i polako opet tonem u sečanja o tebi, tebi radosti duše moje. Samo sada se setih onog dana koji jedva mogu da izustim onog dana kada su mi tvoje tople oči kazale da ne žele da se više ogledam u njima. O mračni trene zar postojiš samo da bi me ubijao tiho i neprimetno? Čase, zašto si otkucao taj minut, zašto nisi preskočio i nastavio bez tog trenutka?Tada sam po prvi put u životu osetila bol koji nije samo razorio moje nade već i dušu tebi obećanu.od tog momenta pa nadalje moja jedina radost bila je Gospod. Njemu sam se jedino radovala čak i danas ovog dana, časa, ovog minuta i sekunde radost mi je jedina u Gospodu. Milo stvorenje, pa tebi nikada nije bila bitna nijedna moja suza prolivena. Nijedna sreća nije u stvarnosti dosegnula srce tvoje i sada sada kada imaš svoju radost tebi nije bitno da li će sledeča suza pasti iz mog oka ili će se tu zaustaviti i nestati zauvek. Nije ti bitno to da li moja duša pita za tebe, već smelo osuđuješ svaku moju godinu koju poklonih tebi. Ne želiš ni da pitaš kako sam jer znaš da ću ti istinu reći o osećanjima svojim, već smelo ćutiš i okrećeš glavu od mene da nebi nosio na savesti svoju grešku. Tvoja jedina greška je što si mislio da ću tvoje laži razumeti kao sopstvenu grešku. Da ču zaboraviti tebe kao ti svoju grešku samo jedino nisi razumeo nisi razumeo da ja nisam ti.

Jutro

Jutro je… Lagani talasi se polako uzdižu … Plima nadolazi… Vetar iz tajnovitog pravca poče da mi mrsi pomahnitalu kosu koja se viorila plešući sa svakim zrakom sunca. Pesma morskoh galebova poče da me tera u osećanje koje izbegavah i protiv kojeg se borih svim silama. Poče da me vraća u vreme kada sam slušala tvoj meki i topli glas koji ispušta najfinije note koje ni jedan instrument nije mogao da izvede. Tada, tada sam prvi put osetila nežnost laneta i hrabrost sokolakoji je budno pratio svaki pokret moga srca. Ne shvatam kako postoji tako ljupko stvorenje poput tebe? Milog li čoveka, pomislim u sebi kada god me vrati sećanje na našu sobu punu ptica koje su širile krila nad našim glavama žureći da ugrabe što više mrvica iz tvoje ruke. Sećanje na svaki dodir tvoj na mojoj koži koji je izazvao strepnju pri svakom pokretu čini da se naježim. Dodirneš li mi ruku svojom odmah bi se trgnuo iz straha da ne povrediš moja osećanja. Bio si jako pažljiv… evo još uvek osećam vrhove tvojih prstiju na mom licu koje mi mamiše osmeh. Sećaš li se tvog milovanja zatvorenih očiju i tražnjom za mojim usnama koje su u zanosu tražile tvoje? Kada su se spojile tada tek sasnah šta je mekše od kašmira.Zaželeh tada da se nikada ne razdvojim od tebe već da zauvek ostanem tu , tug de izviru naše najnežnije uspomene.

Moral nije samo ideal

Izuzetno mi je drago sto mi se ukazala prilika da iznesem svoje misljenje na ovu temu, za koju verujem da je I dan danas pod velikim znakom pitanja. Iskoristicu ovu priliku da iznesem svoje stavove I ujedno apelujem na drustvo, da daju sve od sebe za ocuvanje moralnih vrednosti, jer upravo je to ono cime se razlikujemo od zivotinja, ono sto nas cini ljudima. Pretpostavljam da je svima poznato znacenje izraza moral, ali verujem da nece skoditi da se podsetimo jos jednom. I ako zatreba jos jednom, koliko god puta to bilo potrebno.
Moralna norma je nastala jos davnih dana, u prvobitnoj ljudskoj zajednici. Jos dok je covek ziveo u malim grupama, zapitao se kako se treba ponasati kako bi usrecio socijalnu zajednicu I na koj nacin se drustvo treba ponasati ne bi li se covek osetio srecnim. Pod pojmom moral se podrazumeva sistem normi ili pravila ljudskog ponasanja.
Moral jedne licnosti nam govori o stepenu razvitka te individue, o njenom uocavanju, rasudjivanju, ponasanju, navikama. Govori nam o ophodjenju pojedinca prema socijalnoj zajednici, a samim tim I o ophodjenju coveku prema samom sebi. Moralni sud coveka zavisi od emocionalne inteligencije licnosti. Objekat moralne ocene je uvek samo covek. Da li je moral daleki ideal???Da li je moguce prihvatiti sva moralna nacela I rukovoditi se njima tokom zivota, da li je moguce da zaboravimo na svoj ego I budemo pravi, istinski altruisti??
Po recima cuvenog psihijatra I oca psihoanalize, Sigmunda Frojda, covek u toku svog odrastanja uci o moralu, usvaja njegova nacela, ali ako uzmemo u predvid ljudsku nagonsku, impulsivnu prirodu, shvaticemo da harmonizacija moralne svesti, kao oblika drustvene cenzure, I svesti pojedinca je gotovo nedostizna. Ali ne ocajavajte, ne dozvolite da vas to obeshrabri, jer Moral je tvorevina koja sluzi ocuvanju ljudskog identiteta.I na nama je da ga ocuvamo, sto vise mozemo.
Zivimo tako reci, u drustvu gde cesto nailazimo na pojam moral, cesto stavljamo necije ponasanje na kantar I sudimo o dobrim I losim osobinama. Lepo je to sto uvidjamo razliku izmedju ta dva pojma. Ali sta dalje? Da li zaista postoji moral u nasem drustvu? Da li postoji moral u bukvalnom smislu te reci? Nekada smo se slobodno kretali ulicom bez straha da li ce neko iz cista mira da nas napadne, samo zato sto mu je dosadno. U danasnje vreme su takve pojave sve ucestalije, ali uprkos tome sebe nazivamo moralnim, kulturnim drustvom, koje je evoluiralo od doba primitivizma. Kakve li ironije. Svoju decu ucimo o moralnim vrednostima, govorimo im kako trebaju postovati druge, kako treba biti tolerantan I prihvatati razlike. Ali mi im samo govorimo o tome, dok dela pokazuju nesto sasvim suprotno. Kako je moguce jednog adolescenta odvojiti od televizora, novinarskih clanaka, jednostavno zatvoriti mu oci pred svim onim sto de desava u danasnjem drustvu? Adolescentske krize su iz svakog dana sve gore I gore. Ima li tome kraja? Ne pamtim da su ranije deca dolazila naoruzana u skolu, s namerom da ubiju, da usmrte nekoga.Da su se okupljali na tribinama s namerom da prebiju, osakate. Sta se to zaboga desilo sa nasim drustvom. Toliko pricamo o vrednostima, a uporno ih ignorisemo. Ne razmisljamo da treba poceti od nas samih. Prvo moramo razumeti sebe kao licnost, spoznati, pa promeniti, a tek nakon toga mozemo misliti o drustvu. Ali krenimo od nas samih, to je najveci doprinos koji mozemo pruziti ovom drustvu.
Nemojte se vredjati, molim vas. Verujem u ljudsku dobrotu, verujem da ima jako puno ljudi koji cene prave vrednosti zivota, ljudi koji se rukovode dobrotom, ljubavlju, humanoscu. Ali ako zelimo da ovo drustvo napreduje, moramo se jos vise potruditi. Moramo one “uspavane” podsetiti cemu zaista sluzi moral. U nasem drustvu zaista postoji veliki problem, koji se rasprostranio poput epidemije. Covek je zapostavio duh I duhovne vrednosti. Vise niko ne cita Platona ili Konfucija. Spinozu, Kanta. Upravo oni su pokusali da probude nasu dusu, da ucine nesto za covecantsvo, da izazovu saosecajnost, ali nazalost, sve je otislo u drugom smeru, umesto saosecajnosti dobili smo licemerstvo. Ponasamo se kao da smo centar sveta, sve oblikujemo po svojoj meri. Isto se desilo I sa moralom. Postao je amoralan. Umesto da tezimo savrsenstvu, mi samo pricamo o njemu. Rukovodimo se svojom neuroticnom fikcijom, identifikujemo se sa svojim alter egom, a zaboravljamo na svoje pravo “Ja”. Sudimo svima, ali ne zelimo nama da se sudi. Ne prihvatamo kritike, idealizujemo sebe, svakog jutra oblacimo pazljivo odabranim kostim I pripremamo se za nastup na pozornici zivota. Mozda sam isuvise kriticna, ali zaista mislim da smo mi klovnovi koji glume u svom teatru. Sta bi se desilo kad bi te maske spale? Da li bi onda mogli nastaviti pricu o moralu I moralnim vrednostima?? Izopacili smo moral, postao je vid manipulacije. Smeskamo se, fini smo I kulturni, samo radi licne dobiti. Naivni se plase proracunatih, saosecajni se plase licemernih. I upravo zbog tog straha I ciste duse pocinju da glume, da se pretvaraju, iz straha da ne bi bili povredjeni, iskorisceni. Nazalost, pojam dobro je dobio I svoju drugu stranu, korisno, svrsishodno.
Ne kazem da smo mi jedna izopacena, egoisticna nacija. Slobodno mogu reci za sebe da sam jako altruisticna I upravo iz tog razloga me toliko pogadja ponasanje veceg dela naseg drustva. Veliki sam optimista, veliki covekoljub, puna sam nade I verujem da ce se nase drustvo izmeniti, da cemo poceti da cenimo I druge vrednosti zivota. Ne retko sam bila povredjivana, ali to me nije obeshrabrilo, necu dozvoliti da postanem marioneta izopacenih, sebicnih, amoralnih manipulatora.
Nadam se das am maker delimicno ukazala na primenu morala u danasnjem drustvu. Naravno da posedujemo neke od moralnih vrednosti, ali trebamo poraditi na njihovom ocuvanju, kako moral ne bi postao samo rec I nista vise. On je tu, u nama, prisutan, ali ne smemo ga zapostaviti zbog nase okupiranosti sobom. Molim vas, nemojte me pitati kako vi sami mozete protiv svih, kako bi vi kao jedinka mogli nesto da promenite u ovom drustvu. Jer to je samo izgovor. Upravo su jedinke te koje rukovode drustvom. Pa zasto ne bi ste mogli I vi? Ne gubite nadu, verujte, dajmo svoj doprinos ocuvanju moralnih vrednosti, ako ne zbog nas, onda barem zbog iducih pokoljenja.

Ljudi govore

Људи говоре. Говоре просто, безначајно...
Ни путопис, ни роман, ни есеј, ни кратка новела, ни интервју. Ово дело представља фузију свега. Настаје у периоду између два рата и као такво исказује посебан однос према претходном и према предстојећем рату. Авангарда на делу. Долази до дефабуларизације, деперсонализације ''романа''. Важан је језик, важна је форма. Језик различит од Дучићевог и Ракићевог. Форма супротна од Скерлићеве идеје да дело мора да буде цело лепо.
Моћ говора је непроцењива, моћ да човек искаже оно шта осећа, жели.
Можда ово дело настаје приликом Расткових путовања, али то путовање нема везе са туризмом. Битна је спознаја страног човека. Наратор преузима улогу главног актера. Субјекат који је несталан и чије се тачке гледишта стално мењају. Субјекат који контролише судбине других, али опет је тако несигуран ''господар ничега''. Жели да створи нешто ново, савремено, непоновљиво, јединствено. Пореди писца са пчелама. Важна су познанства. Кратки дијалози су све што је потребно да би сазнали довољно о другим људима. У овом делу има елемената експресионизма, импресионизма, надреализма, лирских момената (највише на крају овог дела).
Док лежи у трави и посматра природу ослобођену човековог присуства схвата бесмисао живота, пролазност, празнину. Сам, изолован од других, дистанциран, једино тако може да уочи оно што пре није могао. Ноћ је та која му омогућава бољу перцепцију. А онда муња која осветљава стварност. Муња као претходница крика. Страховитог, усамљеног, оштрог, челичног, љубичастог, мириса на сумпор крика. Крик као гротескна тачка дела. Крик који представља везу између живота и смрти. Крик који га чини будним за своју стварност. Онај звук који долази из крви, бола, цепања и распадања тела. Страховити звук који означава или смрт или рођење. Овде можемо повући паралелу са песмом ''Тајне рођења'' која такође испољава елементе мистерије рађања.
Рођење детета подстакло га је на размишљање о сврси живота. Чему живот ако је смрт неизбежна? Зашто бити сведок овог бесмисла? Али опет проналази да је важно не понављати се. Бити јединствен. Сматра да је могућност за поновни почетак непотребан и бесмислен.
Ово дело које настаје спонтано, непланирано као такво је веома оригинално. Рстко оставља свој лични печат. Све оно апсурдно и безначајно добија своје значење. Обичне речи, дијалози, природа, све што нас окружује. Оно што занемарујемо, заборављамо то уствари представља суштину, срж живота. То је оно што је важно. Што је непролазно. Биће увек тако...

Ljubav

Pred nama, sa nama, u nama samima. Retko blago koje nas prati kroz ceo život, ne trošeći
se, ne gubeći na vrednosti. Sveprisutna, inspirativna, jednostavno divna ili divno jednostavna?
Kako god gledali na ljubav, prožima se kroz sve. Ljubav je stvorila prošlost, oplemenjuje
sadašnjost i daće budućnost.
To je onaj osećaj kada mislite da ste u ovozemaljskom raju. Kada vam jedna osoba daje
lepotu i požudu. Svaki zagrljaj vam uliva sigurnost i nadu. Svaki put kada poljubite te usne,
osećate potpuno savršenstvo. A, kada se od tih usana stvori osmeh vaš kompletan svet dobije
smisao. Svi za tim tragamo. Retki su oni koji ovakav raj i nađu, a još ređi oni koji ga sačuvaju.
Ljubav jeste jaka u smislu da utiče na nas radikalno. Menja nas iz korena. Potiskujemo sve
mane ne bi li sačuvali svoju ljubav od celog sveta. Pored voljene osobe mi gubimo sebičnost,
aroganciju, tuga nam postaje nepoznata reč, a ponos se počinje gledati kao nepotreban.
Postajemo bolji iznutra, a lepši spolja. Ali to nije sve.
Ljubav je ponekad i slaba, jer često ne vidimo mane naše voljene osobe. Da li se to treba
gledati kao pozitivno ili negativno? Da li možda iste te mane vremenom zavolimo ili ih
potiskujemo da bi naš ideal ostao kakvim smo ga za sebe stvorili? Neko ima taj ideal ceo život
pa samo traži osobu koja će da popuni kalup, ali češći su oni spontani susreti, pogledi, poljupci
koji zapečate 2 osobe u vremenu. Koji im pokažu put do sreće do koje dolaze na najlepši
mogući način. Taj put je pun prelepih reči, obećanja, dodira i osmeha.
U početku mi stidljivo i nežno spoznajemo u čemu smo. Cenimo to. Volimo to. Zaljubljenost
nam obuzima biće i na sve gledamo drugačije. Više imamo razumevanja, ozareni smo radošću
i nesvesno prenosimo pozitivnu energiju na okolinu. Vremenom naučimo da budemo malo
realniji, pa se trudimo da ne uzmemo zdravo za gotovo ono što imamo. Ponekad pomislimo i
da nismo dostojni takve sreće i da nismo to zavredili, ali prisustvo voljene osobe nas samo po
sebi uveri u suprotno i našoj sreći iznova nema kraja.
Takođe je opšte poznato da svi greše, zar ne? Da li vas je nekada vaša voljena osoba
izneverila, razočarala? Da li je pogrešila? Da li ste nekada vi pogrešili i učinili njoj/njemu
nažao? Mislim da na sva ova pitanja odgovor mora biti pozitivan, čast izuzecima. Zašto se to
dešava? Ako je ljubav tako savršena, zašto i u njoj moraju da postoje problemi? Odgovor je
jednostavan. Zato što mi nismo savršeni. Zato što smo mi ipak samo ljudi. Ljudi koji su bili te
sreće da dobiju priliku za nešto božansko poput ljubavi. Iskoristimo je.
Nemojmo grešiti tako što ćemo ljubav skrnaviti. Cenimo ljubav slaveći je. Ne zaboravite! Mi
možda jesmo nosioci ljubavi, ali ljubav će zauvek biti tvorac nas.

Ljubavi, samo dela ostaju

Човек се роди, проживи живот и једнога дана нестане. У неспорној пролазности живота одговор на питање да ли ће нестати заувек или ће живети кроз своја дела зависи од тога шта је урадио за живота. Неко проживи живот у егоизму, свађи и чињењу зла другима, неко допусти да живот прође поред њега не чинећи ни добро ни зло, а неки који схватају смисао живота чине све да учине сретним људе које воле, чинећи то са мером која приличи човеку, без надметања али и без подилажења. Живот проживљен у чињењу зла, као и човек сличан животу листа у току реке којег матица и таласи бацају куда они желе, живот је без смисла и без дела које ће оставити печат. Безличне људе други забораве чим више нису близу

њих и никада их се више не сете. Зле, пакосне и самољубиве, труде се да што пре забораве како им не би кварили лепоту стварања. Само људе који ствари у животу раде из љубави, који се буде са осмехом, радују сваком новом дану и свом учешћу у њему, који више воле да поклањају него да им се поклања, смао такве људе други људи памте. Радост и топлина тока живота којим ти људи плове, њихове пбале увек спремне да приме насукане бродове туђих судбина,

заувек остају у срцима оних којима су давали. Њихова способност да очисте своју реку живота коју понекад замути вода притоке на које нису могле утицати, као и њихова способност да приме у своју реку чисте пенушаве и веселе притоке и од њих потеку још топлији и чистији, учи и васпитава друге око њих дајући им пример тога да је у животу све могуће и да никада није све добијено нити изгубљено. Даје ли им снагу Бог или они сами налазе у себи, није

важно. Мало је мишљења о животу после живота у којима се слажу и религиозни људи и атеисти. Једно од њих је, да када човеков живот прође његово материјално тело споро, али неумитно, престаје да постоји, али да дела, и то добра дела, заувек остају да живе у сећању. То сећање је подсетник другима да, ако желе да оставе нешто по чему ће их памтити, а нико не жели да буде заборављен, то треба да буду дела љубави јер ће и онда сећање на њих бити пуно љубави.

Reci najdublje

Нећу почети своју причу речима...Седим сама у сутону ноћи или сама сам у тишини своје собе.Нисам сама, јер имам љубав, велику, страсну, неизмерну љубав која покреће сва моја чула, љубав која окупира сваки атом мог младог бића. Читала сам пуно књига у којима се помиње љубав, туга, растанци, бол. Али нису рекли, да док ходаш улицом чујеш многа имена, али само једно, твоје име шапућу птице, ветрови, капи кише. Сунце милује моје лице, а ја мислим да су то твоји прсти. Мислим или желим сасвим је исто, јер ти си увек ту у мојој коси, челу,погледу... За твој осмех дала бих три пролећа свог живота, то је осмех који говори уместо речи, осмех који шапуће уместо даха, који мирише уместо цвета. Ноћас сам гледала звезду како пада, и пожелела само једну жељу: да те видим. Да ураним у топлину твојих очију и тамо заувек останем. Да осетим боју твога гласа и чујем како изговараш моје име. Уствари,

кад боље размислим то и није само само једна жеља. Имам их безброј, а свска од њих у себи садржи твој лик и потребу да те видим. Желим да будем вољена, да осетим све чари једне велике љубави. Желим да ми се на поглед одговори погледом, на осмех осмехом, а највише од свега желим да то будеш ти! Ти са својим осмехом и браон очима, и када се само сетим твојих погледа на себи, осетим неку лаку језу, срце почиње да удара све

јаче, а у мени се буди нада. Колико ће ово трајати зна моја срећа, она је сада ту и не да да се врати нека залутала суза на мом лицу, нека туга у мом оку. Не дозволи Немања, да нам неко прекине нит ове чаролије, бљештавило чаролије које је тако изненада, а ипак тако нежно и тихо ушло у мој живот. Учини срећо, да живим у машти својих седамнаест година, и пусти да никад не одрастем и не осетим горчину, страх, разочарење, и разбијене илузије. Не дај срећо да потонем у амбис стварности! Не дозволи да поглед твој одлута тамо где нисам ја. Не дозволи ветру, да скине моје име са усана твојих, да те повуче са собом, неким стазама дугим.

Зато допусти да те у машти прати мој осмех кроз тужне часове и крајеве далеке !

Drvece je veciti pokusaj zemlje da razgovara sa nebom

Сами људи су као дрвеће. Са једне стране дубоко укорењени у земљу, немоћни да

се помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге стране

су вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу,

покушава да додирне небо.

Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам мали

делић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње сваког

од нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зрак

светлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном не

засија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемо

празни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природи

је да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са нама

до сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небеска

пространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо у

средини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превише

немоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом,

испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.

Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље за

небо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемо

у висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања,

бесконачности ...

Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успети

да победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.

Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где се

остварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Не

знамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тај

вечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривања

снова!

Putovanje u svet maste

Stigla sam. Konačno. Nakon nekoliko sati lutanja nebom konačno sam je našla – zemlju svojih snova – zemlju vječnog djetinjstva. Na samom ulazu čekala me je ona. U haljinici od jorgovanovog lista, sva nasmijana, sićušna, trepereći krilima brzinom svjetlosti, srdačno mi je požekljela dobrodošlicu. Uzela me je za ruku i krenule smo.

Uskim puteljkom popločanim grubo klesanim kamenjem povela me u šumu kod svojih prijateljica. Priroda bješe tako lijepa, netaknuta. Grane su se lagano njihale, kao da su plesale uz glasno ptičje cvrkutanje. Imala sam osjećaj kao da je sve to u moju čast. Kako smo se približavale njenom domu, šumom je odjekivao smijeh malih šumskih vila. Ubrzo zatim, ispred sebe ugledah ogromno hrastovo stablo, ukrašeno mnogobrojnim otvorima i šupljinama u kojima su stanovale. U svoj svojoj sreći izvodile su neku vrstu plesa u letu , propraćenu durskom melodijom šumskih muzikanata. Sve je bilo okupano uzdasima veselja, harmonije, smijeha, potpuno supotno od mjesta sa druge strane neba, mjesta sa kojeg dolazim. Shvatila sam da je vrijeme da krenem dalje sama. Prateći taj isti put došla sam do malog raskršća. U svim pravcima izgledalo je lijepo i primamljivo i koji god da sam izabrala vjerovatno ne bih pogriješila. Iz neznanih razloga, krenula sam desno. Hodajuči tako, ubrzo sam stigla do kraja šume iznenađena ogromnim prostranstvom koje sam ugledala pred sobom. Na samoj ivici puteljka stajala je drvena tabla na kojoj je zelenim starinskim slovima bilo napisano „Dobrodošli u Nedođiju“. Nekoliko minuta sam stajala u mjestu fascinirana prizorom koji sam vidjela. Bilo je prepuno djece. Dječji kikot i veselje bojili su mi dušu u crveno. Sreća je bila, gotovo opipljiva u vazduhu. Polako sam zakoračila u taj svijet radosti. Odmah sa svoje lijepe strane ugledala sam šareni kamion ispred kojeg se nalazio štand. Tu je sladoledžija dijelio beskonačne količine sladoleda uzbuđenim klincima. Čitav grad je ispunjavao gromoglsan grohot djece. Nekoliko desetina metara ispred mene nalazila se glavna atrakcija. Veliki ringešpil u čijem se središtu nalazio „roller coster“ sa brijegovima koji su nadvisivli oblake. Odatle su dolazili uzvici straha pomiješani sa uzbuđenjem i smijehom. Neko vrijeme sam samo razgledala tu zemlju snova, ljubavi i nevinosti, osluškivajući dječji smijeh koji je jako prijao mom uhu. Moram priznati da sam pomalo i zadvidjela. Iznenada osjetih snažan udarac u leđa. To je bila gumena lopta koju je mali dječak nenamjerno usmjerio ka meni. Ljubazno je zamolio da mu je dobacim. To sam i uradila. Očajnički sam poželjela da im se pridružim. Ali nažalost za njih sam bila samo slučajni prolaznik. Gotovo da sam čula glas u sebi koji mi je ponavljao „Ovo nije tvoj svijet, ovdje ti više ne pripadaš.“ Ispunjena osjećajem tuge, a istovremeno i radosti zbog mogućnosti da opet, makar polovično, proživim svijet koji je iza mene, prisjećala sam se prelijepih trenutaka provedenih u svijetu, nešto nalik ovom. I onda sam se upitala – Zašto? Zašto je tako brzo prošlo? Zašto moram da odrastem? Zašto ne mogu da im se pridružim? Sva ta pitanja vodila su jednom odgovoru – to je život. I ja moram da se pomirim sa time. Suza je lagano klizila niz obraz dok me neka viša sila vukla nazad u svijet pohlepe, zlobe, krvoprolića – u realnost. I tako sam osluškivala poslednje zvuke radosti koji su polako nestajali u daljini i molila se da te note zauvijek ostanu u mom sjećanju.

Pri izlazu iz kapije Nedođije lagano mi je prošaptala na uho „Dođi nam opet!“ Zahvalna sam životu na ovom prelijepom putovanju koje mi je omogućio i bez sumnje ću reći „ Vratići se, opet“.